Мој живот је препун бака. Неким чудом оне ме препознају и везују ме за
себе Или се ја везујем за њих. Можда зато што сам рођена као пето дете у
поодмакилим годинама мојих родитеља, кад је избледело њихово родитељство и све
више је личило на чување, као да су ми бака и дека. А чували су ме тако што су
ме пустили, јер нису могли да укроте мој немирни дух. Мама је вероватно молила
Бога да ме чува, а отац неку космичку енергију, јер је био комумиста. У то
време су сви били комунисти, али су кришом палили свеће за Божић и фарбали јаја
за Васкрс.
О мојој баби, очевој мајци, скоро све сам рекла. Другу бабу нисам
имала јер је умрла кад је моја мајка имала две године. Мој деда Петар се оженио
и добио с том госпођом још три ћерке. Она је била пример добре маћехе и моја
мама је о њој причала све најлепше.
Касније, кроз мој живот,
пролазиле су многе баке. Док сам одрастала у мојој улици су живеле мирним
суживотом и баке и нане. Уредно сам их сваки пут поздрављала, јер такав је био
ред, па макар прошла крај њих и десет пута дневно ред се морао испоштовати. Не
кажем да ме то понекад није нервирало, али углавном ми је мамило осмех. По
рођењу моје кћерке ту се нашла бака Живана која нас је обе пазила, као да нам
је права бака. Никад ништа заузврат није тражила та жена са југа Србије и срцем
величине њеног Алексинца. Ујутру рано, пре посла, јер је тад још увек радила,
одлазила је у црквено двориште у Жарково да донесе воду за мене и бебу, јер тог
лета су копали водовод у нашој улици и по цео дан смо били без воде. Њену пажњу
и љубав ћу заувек носити у срцу као најлепши осмех.
Касније, сплетом опколности,
нађосмо се на Адрићевом Венцу где ме сачека бака Ана, Словенка која је дошла
тридесетих година прошлог века у Београд пратећи своју љубав. Није имала никога
и одмах ме усвојила раширених руку.
Време је одмицало и драге
баке су одлазиле путем који нам је свима намењен. Данас у мојим зрелим годинама
имам две баке које се исто зову. Једну сам добила удајом, а друга ме пронашла у
потрази за пријатељем у невољи. Није увек лако с њима. Њихов живот се
максимално успорио, за разлику од мога, али уредно ме свакодневно зову и једна
и друга на чашицу разговора преко телефона. Понекад ме и љуте јер су
нестрпљиве, мисле да живот тече њиховим током, али убрзо заборавим на њихово
нестрпљење и опраштам им као малој деци. Оне су све ближе дечијој немоћи, јер
тело издаје ,а дух им је остао исти. Моји пријатељи кажу да су старци себични. Можда
и јесу, али кад помислим на то време, којег имају на претек и то знање које
углавном немају с ким да поделе, јер данас нико нема времена све им опростим. Оне
то осете код мене и понашају се каткад као моја, размажена деца кад кукају да
су гладна. Љубави никад није много. Не треба штедети на њој, јер колико год да
даш вишеструко се враћа. Понекад се
смејем кад помислим да ћу и ја ускоро бити баба, јер баку је из мене истерала моја
баба, која ме учила да будем чврста. Ипак.
Немој неко да би случајно дошапнуо мојој баби, мислим да ћу мојим унуцима ипак
бити бака, а живот ће им већ бити баба. Надам се не и Рога.
АУТОБИОГРАФСКИ ПОДАЦИ
Зовем се Нада Караџић, рођена Милићевић.Рођена сам у Херцеговини 8. августа 1961.године Моји родитељи су се 1963. године доселили у Поткозарје у Бос.Дубицу, а сад Козарску Дубицу где сам одрасла, завршила основну сколу и класицну гимназију. Студирала сам у Бања Луци на Педагошкој академији, предшколско васпитање и моје занимање је наставник предшколског васпитања.Од 1989.године сам у Београду, где сам се удала и имам двоје одрасле деце, Мају 24 године, студента новинарства и Петра 20 годна, студента машинства. Одавно пишем. Поезију волим од најранијих дана мог детињства. Ишла сам на рецитаторске секције, јер сам умела да пренесем емоције рецитујући песме. Моје прве стихове сам написала у раном пубертету. Осим љубавне поезије пишем афоризме, кратке приче ...
Нема коментара:
Постави коментар