четвртак, 22. септембар 2016.

Слава Станојевић: Киша


Опет киша лије, к'о онога дана.
У сузу се слило небо натмурено.
Кроз сјећање мине, сва болом проткана,
твог поноса ћутња, и све што је њено.


Те очи, к'о небо, кад нема облака,
када сунце мило у душу завири.
Та ниска бисера, под уснама, лака,
с осм'јехом к'о лахор, прољећни, кад пири.


И прсти, к'о свила, твоја њежна рука,
као трачак зоре што милује село.
О, како ме боли, громових јаука

и муња ватрених наборано чело.


К'о на вјетру грана, дрхтим од сјећања.
Свака кап је суза давно исплакана.
Ја била бих вјечна да је од кајања
саткан живот овај – незарасла рана.


Нек отвори прозор твоја душа чиста,
души мојој плахој, к'о младунче срна.
Опрости што нисам више она иста,
одавно је сиједа моја коса црна.


Пусти нек се воле, док с' олуја стиша,
нека се у једну бар на крају свију.
Годинама чујем како пљушти киша,
па се драги смијем, а сузе ми лију.



Нема коментара:

Постави коментар