четвртак, 22. септембар 2016.

Весна В. Радовић: Три песме

Опрости Вера!

Опрости Вера!
Како то ниси схватила?!
На салвети сам написао,
да те чекам у подне,
у кафеу "Сајгон",
на углу Владимирског проспекта.
Ја нисам више у годинама,
када могу дуго да стојим,
стигле су ме неке болести,
имена им не могу упамтити,
с тога се надам,
разумећеш,
што се повремено осећам,
као Лењинград пред падом,
док стојим на властитим сузама,
несигурно.


Опрости Вера!
Надам се да ћеш разумети,
то што чекајући те,
пијем руски чај,
из порцуланских шољица,
са мотивима веселих лептирица,
на којима пише Империал Порцелаин,
и што се нервозно окрећем,
као безнадежан коцкар,
који због дугова продаје породични накит,
и женине хаљине,
приморан да напусти Русију,
што пре и одмах!


Опрости Вера!
Ево, кунем се као циганин,
пијан и трезан,
потпуно свеједно!
Више се неће поновити,
ниједна од мојих глупости,
мојих гадости,
а признајем,
било их је на претек!
Ако овога пута не дођеш,
и не послушаш ме,
изгубићеш много,
заправо,
изгубићеш све!


Опрости Вера!
Па ти си паметна жена,
а ја одрпанац у војничкој униформи,
тек изашао из рата,
од кога сви беже!
Истина,
када станем поред тебе,
не пристајем ти најбоље,
а и ноге ми дрхте!
Непогрешиво осећам,
да као права императорка,
желиш владати,
мојим креветом и животом,
и заувек ме освојити,
као поробљени град!


Опрости Вера!
Али морам да приметим,
како није све у новцу,
иако знам да волиш,
јести кавијар из златних тањира,
и пити шампањац из кристалних чаша,
уосталом,
као све даме из високог друштва,
а сети се само,
децембра 1941.,
када је у опкољеном граду,
умрло 50 000 људи,
и једанаестогодишње Тање,
што је писала  -
"Совичеви су умрли, сви су умрли,
Тања је сама!"


Опрости Вера!
Иде то некако са годинама,
и не умем ти најбоље објаснити!
Дође па се преједеш живота,
па ти је нека мучнина,
џигерице да повратиш,
и није ти више ни дочега,
него само желиш,
да те укрцају на воз,
обавезно треће класе,
транссибирске железнице,
и да те пошаљу у Сибир,
кроз осам временских зона.


Опрости Вера!
И то што сам овако болесан,
кренуо на пут,
и прошао пола Европе,
да те видим,
а ти ме ниси сачекала на Црвеном тргу,
са каранфилом на реверу сакоа.
Изгледа ниси ме разумела,
а тако сам желео да те држим за руку,
и да се похвалим како сам проговорио руски,
доста брзо,
иако пре тога нисам знао ни речи.


Опрости Вера!
То се може само из љубави!
Дошао сам из далека,
и за имендан ти купио звезду,
најлепшу што сам нашао.
А хтео сам да те волим,
и водим у московски циркус,
код свог пријатеља Пјотра,
који има посебну тачку,
са добро истренираним мацама.
Е шта сам све хтео,
шта сам све био спреман да урадим,
само да си дошла,
док сам те чекао,
на Лужковом мосту,
наслоњен на ограду,
посматрајући тек венчане парове,
што катанче своју љубав!


Опрости Вера!
Морам да признам,
нисам лепши и паметнијих од других,
тек мало повијен у раменима,
просед и налик шепртљи,
у непознатом друштву.
Али када видим,
ове са штапом и социјалним вилицама,
што прилазе младим девојкама,
веруј ми,
немаш разлога за бригу,
ево још данас,
изнајмићу за тебе кућу на углу,
са балконом и погледом на цркву!


Опрости Вера!
Чуди ме да ниси разумела?!
Ја сам као Достојевски,
више пута избегао стрељачки вод,
и метак луталицу.
Три пута сам робијао,
у Петропавловској тврђави,
на коленима читајући Библију,
док си наступала у театру "Вахтангов",
у улици Арбат,
играјући лепу Јелену,
у драми "Ујка Вања",
и као остарели професор Серебрјаков,
шепурио сам се пауновски,
у страху од смрти и љубоморе,
празног стомака и пуног срца,
наивно верујући да си МОЈА!


 
Црни човек


Ономад када смо сесрели,
ти, ја и наш гимназијски друг,
Бане ципол,
на задњем седишту твоје "Бубе",
играло је неколико живих риба,
враћао си се са пецања,
у једном даху обећавши –
Отићи ћемо одавде,
направити дачу и купити чамац,
све остало је вишак,
а од вишка увек боли глава!


Овога пута замолићу те,
напиши ми кармином свој број телефона,
ево окрећем образ,
направљен од пластелина,
послушај ме,
Весна Велимирнова,
одвешћу те на венчање,
и за ту прилику обућу црно одело,
и везати кравату,
коју иначе не подносим!


Чёрный человек! Чёрный человек!
Да се ја ишта питам,
овога пута затворили би те,
једном заувек у музеј атеизма,
не дозволивши да изађеш,
а ја би као командант Жуков,
у бици за Стаљинград,
унапред се радујући,
победи над собом,
гласно поручила у радио поруци,
"Иди и кувај се у сопственом сосу!"

 
Ласте


Једном када се ласте врате у мој град,
и гнезда своја свију,
од блата, пљувачке и суве траве,
испод стреха комшијских,
када ме пробуде,
цвркутом својим,
док седе на жицама,
те мале певачице црних леђа,
и дугих рашљастих репова,
како их само волим,
и како им се увек изнова обрадујем!


Оне што долазе с првим пролећем,
док орах још није озеленео,
а земља мирише на влагу,
у марту месецу,
негде пред Младенце,
заједно са белим дугоногим родама,
бешумних покрета крила,
и дугих сабљастих кљунова,
о како волим,
када непогрешиво слећу у своја стара гнезда,
на уличним бандерама и димњацима кућа,
док у својој башти, разгрћем прву ружу!


Једном када се ласте врате у мој град,
и гнезда своја свију,
знам,
ускоро ће напупети младе воћке,
а зумбули отворити своје гроздасте цветове,
у белим и лила бојама,
док трубице каћуна занесене ветром,
буду одмахивале,
својим разнобојним главицама,
у лево, удесно,
на дункл-плавом небу,
што би рекле наше Лале.


Оне што долазе с првим пролећем,
из далека,
негде из Африке,
и слећу једна до друге на телеграфску жицу,
преко пута моје куће,
као под диригентском палицом,
неког разбарушеног маестра,
да би потом полетеле ниско,
кишу слутећи,
посећајући ме на слово Л,
из пожутелог школског буквара.


 



Нема коментара:

Постави коментар