субота, 5. март 2016.

Владанка Цветковић: Дванаест прича о неиспричаној срамоти моралне наказе


СЕЋАЊЕ НА БАРСЕЛОНУ
 
    Причу о Долорес испричала ми је пријатељица док смо шетале тихом обалом мора. Моја унука, видећи две птићице на жици како се љубе  и наскачу једна на другу, упита ме:
-Бако, шта птице раде?
Насмеших се и рекох:
-То је љубав.
-Али, бако, то је жица за струју?!
-Да, љубав зна бити електрицитет, али и опсесија.
   Како сам поменула реч – опсесија, Марина је почела причу о Долорес коју је упознала у Барселони док је као студент била на усавршавању језика.
Марина је наставила:
-Била је то веома згодна жена  која је знала да искористи своје чари. Завиделе су јој многе жене, јер где год се појавила, пленила је погледе, посебно мушке популације. Знала је себе да истакне.  Радила је у угледној фирми као разносач поште. Један од директора, загледао се у њу, боље речи, постао је опседнут  и она је брзо почела да напредује све даље од разносача поште...

-А, она, да ли јој се свиђао? – упитах радознало, верујући да бајке још увек постоје.
-Она га је користила водећи га са собом како би свима показала своју моћ. Излуђивала га је, али је био и пресречан што му дозвољава да је поред ње. О, да, понекад је знао  да изгуби  контролу над собом, да лупа  бесан песницом по вратима, но срећом, врата су била тапацирана, па није долазило до скандала.
Једног дана, њена  самоувереност у свемогућност беше пољуљана.   Тужно је било гледати како се свети људима који јој се супротставе, који не деле њено  мишљење . Ишла је на уништење и та мржња очитавала се на лепом лицу. Лепота је нестајала с лица. Знаш, било ми их је жао. Он, који види и слуша  само њу,опкољен људима који му се потајно подсмевају , и она,  зло, упаковано у украсни папир.
-Добро, и шта је било на крају с њима? – упитах.
-Не знам, ја сам отпутовала и никад се нисам с њом чула, али знам да опседнутост, мржња, уништавају. Једног тренутка, сигурна сам, уништили су сами себе.
-Бако – прену ме унука – птице су одлетеле. Да ли је љубав готова?
   На то питање нисам знала дати одговор. Да ли је то била љубав на жици или задовољавање потребе опстанка; једно је сигурно – птице, нису опседнуте.
 



 ПОЗНАНСТВО У ПАРИЗУ


    Волела сам шетње са Марином поред мора. Увек је знала да исприча  неку причу из свог богатог , лутајућег живота. Једно веће, било је тихо и мирно. Сунце се повлачило на заслужени починак. Седеле смо уз обалу слушајући  шапат воде. У тренутку, упита ме: -Да ли сам ти причала о студијском  боравку у Паризу?
 -Не, само си  поменула твој боравак у граду љубави.
 -Да - насмеши се Марина –  јесте град љубави, заљубљивања, романтике, секса, али и патње. Била сам млади специјализант кад сам упознала госпођу Софф. Била је то жена у годинама изузетне лепоте. Често је по њу долазио младић, висок, црн, леп... помислих, како је лепо  имати тако пажљивог сина. То сам јој и  сва озарена
саопштила, док смо ујутру, пре посла, пиле кафу. Чудно ме је погледала и рекла:

-Марина, није ми син. То је моја љубав. Уметник је. Јесте мало млађи, али кад ме загрли, стисне, осећај је који ти не могу описати. Уосталом, погледај ме, да ли би неко старији могао да ме прати? Моју енергију, страст, жељу...?
   Често ме је Соффи водила са собом у ноћни живот. Некад ми је њено понашање било симпатично, често несхватљиво, али ко сам ја, млада студенткиња да осуђујем некога?
   Њихова љубав била је чудна. Заједно су били само ноћу и није је упознавао са својим друштвом. Често сам приметила како потајно даје неке цедуљице младим девојкама. Ваљда свој телефон...
Некад сам је жалила, трпела је понижења, а онда помислим – па сама си то тражила. Много суза сам видела, али и заноса у њеним очима. Тада сам размишљала и о њему и о њој. Не, није то осуда, али неразумевање, да. Тужно је кад жена заборави своје године  и  покушава да буде много, много млађа.
 -Шта се са њима догодило? - питала сам и сама размишљајући о свему.
 -До краја је неминовно морало доћи. Веома тешко је све поднела. У том периоду била је несносна, непријатна и била сам пресрећна што ми се време боравка у  Паризу ближи крају.
     Нека тишина је завладала између мене и Марине. Ћутале смо. Она, враћајући се у  време своје младости, а ја, о односима мушко – женским. Шта сам мислила? Искрено, нечег балканског остало је у мени. Нисам могла да  разумем колико  жена може ићи далеко да згази свој понос, налазећи оправдање у љубави.
   Не можемо путовати запечаћених очију кроз поноћ наше нутрине, несвесни ичег другог до властите жеље. Верујем да ништа није тако крхко као што је мрвица самоконтроле. Нисам сигурна да је право осећање била љубав. Пре бих рекла, секс, два професионална плесача  којима месечев подијум служи за ритам, који и није ништа друго до ритам који води климаксу.
И тако, рунда за рундом...
 
 
ДАВОРОВ СПЛАВ 

   Сумрак је падао над Савом . Спуштао се на докове где су били  привезани чамци. Било је ту разних бродица. Обичних, рибарских чамчића, глисера, али и веома лепе јахтице. Давор је од тога живео. Често ми је причао разне догодовштине којима сам се слатко смејала.
За његов сплав била је привезана  луксузна јахта.
-Ау, чија је ова?
-Не могу ти рећи. То је неки мудоња који ту доводи своје пријатељице.
   Нисам била више заинтересована, док једног дана, седело је нас неколико другарица код Давора, нисам чула Марину:
-Ено оне Јелене, што се прави дама и поштена, а  иде на поподневни мотелски  „одмор“.
   Гласни смех ме натера да окренем главу и видим одсечан, самоуверен корак с главом високо дигнутом. Помислих, жене су злобне, воле да оговарају.
 Необавезно часкање је настављено уз смех и разне упадице. Прошло је неких два сата, кад Марина прокоментариса:
-Ех, брзо је било готово.
   С лепе јахте провиривала је глава згодног мушкарца, а за њим, њена снебивљива и истовремено сујетна. Диже  своје бледо лице кад нас  угледа  како  још увек седимо на истом месту. Он нам се широко осмехну, махну Давору руком и довикну:
-Видимо се , друже.
   Она је сагла главу с које склизну свечана одора и оста бедна, збуњена жена која једва успева  да савлада своју невољу.
-Погледај -  рече Гордана  -  он иде пет корака испред ње, а она каска за њим.
-Такав је он –  каза Давор – осваја, али се не везује. Не жели да га виде са женском.. Јадница!
    Поглед ми је ишао за  познаницом Јеленом и би ми жао.Покушавала је стићи власника јахте који је журио ка својим колима. Да ли је бежао од ње? Њена леђа била су погрбљена. За столом, тајац.
    Ћутала сам. У животу жене, нема дубљег понижења него када се преда мушкарцу који није био достојан. Да ли ће му опростити? Може ли се после страсти двоје љубавника појавити проста учтивост? Хладноћа?
   Познавајући  Јелену, знала сам да манипулише мушкарцима. Али, да ли је ово очекивала? Да ли јој је он само показао колико му значи, или му је то манир? Како увређени понос може прећи у понизност? У сваком случају, њена некадашња гордост претвори се у пониженост.
   Да ли је Јелена то заслужила? Мислим, да смо све ипак исто помислиле. Није! И ако нико није могао на њу рачунати, најмање је она сама била сигурна у себе. Осакачена у дубоким сферама  нестрпљивог карактера, не гледа људе у њиховим правим размерама, него онако како сама жели да их види. Између прецењивања  и разочарења, ова неразумна жена неће се отрезнити јер је обмана њен прави свет.
   Отишле смо од Давора с неким горким укусом у устима.



                                                        ГОСПОЂА  ЈАВОРКА
 

    Мост је опкорачио реку, широку, мутну од времена или неба које као да је покривено прашином. Људи пролазе. Пролазимо Марина и ја. У тренутку, Марина показа  руком:
-Тамо је једна дивна тераса. Хоћеш да попијемо кафу? Познајем власницу. За њу је везана интересантна прича.
 -Марина, обожавам шетње с тобом. Упознајем разне судбине, разне догађаје. Ајде, крени с причом.
 -Игром случаја, често сам са друштвом одлазила код госпође Јаворке. Било нам је пријатно седети, причати, слушати музику. Једно вече, дошло је „јато“ жена. Било је ту и млађих и старијих, али једно је било сигурно – све су биле веома згодне. Једна од њих посебно се истицала својим изгледом. Све време била је у центру пажње. д Због њиховог нападног понашања, отишле смо. Пошто сам волела ту терасу, често смо наврачале на чашицу разговора и скоро увек, ту је била она згодна дама, с госпођом Јаворком. Видело се да су блиске. После неколико месеци поново навратисмо. Јаворка нас је срдаћно поздравила и мало села са нама. Упитах је:
 -Где вам је она лепа пријатељица?
 -Пријатељица? Па она је чиста опасност. Знате, она воли младиће, а ја имам младог сина. Морала сам га заштитити.
 -Јаворка, да не претерујете? – рекох.
 -Не, не знате ви ту врсту жена. Слатке, миле, а овамо усисавају све што им допадне шака. Чула сам ја о њој много тога, а и видела богами.
   Дошли су нови гости и Јаворка је отишла да их поздрави. Ми смо под утиском њеног коментара покренуле разговор о младим мушкарцима и  старијим женама. Да ли сам имала разумевања? Да ли бих ја могла? Да ли је све то било „причам ти причу“? Усковитла ми се мисао.
-Марина – рекох – зар не мислиш да је то врста болести?
-Не знам да ли  баш могу речи „ болест“, али психичка деформација, да. То је вечна жеља за  понављањем младости, у тражењу зрачка светлости у уморном уму. Њој је тешко, јер себе мора собом носити. Чула су жедна лепоте, лепоте која је експресија душе.
-Марина, сви ми имамо потребу за лепотом . То нам је морфијум за душу.

-Да, кад нормално одрасташ окружена љубављу, пажњом, али кад то изостане, све се у особи мења. Психа се мења и особа увек мора да се доказује, опчињава, да буде примећена  и увек тражи да јој се диве и воле.
   Дуго после растанка са Марином, размишљала сам о свему.Признајем, још увек размишљам – шта је то што надмашује пролазност, која сваки пут слави потпуну победу над људима и свој потпуни пораз?


 

ПЛАГИЈАТОР И ГАЖЕЊЕ


   За викенд, с Марином, отишле смо на дуго очекивано дружење. Знала сам да нам неће бити досадно. С Марином то никад и није.
   Селе смо на саму ивицу језера. Вода није била потпуно мирна, али довољно да видим свој  лик у њој. Била је плитка и бистра, па су се видели белуци на дну. Ту и тамо, вирио је по који камен.
-Гледам ово камење што одолева времену. Подсети ме на познаницу која је показала истрајност и упорност, као ово камење – поче Марина.
-То је таква реткост, да си ме баш заинтересовала. Слушам с пажњом.
-Њих две, Вера и Гордана, дружиле су се, али нас, живот рађа свакакве – углавном неједнаке. Стално сам се питала шта Веру покреће на то и такво дружење с Горданом. Гордана је амбициозна жена која иде напред не обазирући се на последице. Размишљајући, верујем да ју је Вера привукла својим миром, сталоженошћу. Добротом која је исијавала из ње. Људи су је волели. Гордана је имала изазовну потребу да  своје ЈА замишља као јединствену целину. Глад јој је била превелика. Вечито незадовољна, често неваспитана, нигде радости. Изгледала је фантастично изазовно, што је и истицала, али искрено, мени није била привлачна. Напротив, заударало ми је на трулу истрошеност, на труло полузадовољство. Вера је имала разумевања за многе њене испаде. Једном је Вери, пуна беса, рекла:
-Ти си плагијатор. Копираш ме у свему,  причаш о мени,  забадаш нож у леђа.Треба да те је срамота. То у осталом сви виде и кажу.
   Вера ју је погледала, осмехнула тужно и рекла:
-Жалим те, драга пријатељице. Нисам повређена, јер мене било ко не може повредити. Свако има своју висину. Покушаваш је прескочити, али бићеш прескочена. Неправда никад неће бити искорењена. Ти у кругу  свог  незадовољства заборављаш да живот намеће своје законе, своју пролазност и сумњив сјај садашњости. Јефтин ти је занос пријатељице. Уживај у њему.
  Окренула се Вера и отишла. Било ми је и драго и жао. Али ту причи, није крај. Гордана је крволочном мржњом кренула да уништи Веру.
-Побогу, Марина, какав је то човек? –  излете из мене.
-Шта људе чини тако јефтиним? Не знам – рече Марина. Случај их је убацио на исти пут. Срела сам Веру једно поподне и широко ми се осмехнула. Рече:
-Не брини Марина, добро сам. Људи увек сами о себи причају. Стојим ја усправно, истина, с малим цинизмом, сарказмом, отворена за  нове  олује  у животу. Знаш и сама, живимо од бесмислица, тривијалности, а једина је истина да сви морамо мокрити. То је неизбежно!
   Слатко сам се насмејала, схвативши да Верин дух Гордана никада не може уништити. Зрачак доброте не треба пропустити. Барем с времена на време.
-Никада се нећу навићи на људску злобу, лаж. Како то објаснити? И шта да се ту објасни?! -  упитах и њу и себе.
   Пала је већ и ноћ. Скрхана сам. Отров се разлио мојим телом, продире у главу и уништава лептириће, комарце, мушице. Први пут нисам се осмехнула небу. Први пут пројурих кроз траву, не осећајући да је газим, убијам. Знам, после ноћи, долази радост јутра.

 

                     


ИГРАЈУЋА  СЕНКА


    Седим у башти. Кроз крошње дрвета провејава зрак сунца који игра своју игру сенки по столу. Сенка... Подсети ме на Катарину.
     Веома  лепа  жена на којој се године нису примећивале. Кроз главу ми прође мисао – шта је то у човеку, кад постоји хиљаду других ствари у којима се зраци сунца бесповратно губе? Да ли је то негде у тражењу зрачка светлости у изобличју и тами снова?
     Имала је Каћа завесу на лицу. Дуго сам пратила њену представу и сваким даном примећивала нестанак лепоте. У зеницама ми магличаст вео туге и притисак на души, онај горки укус сломљене вере у човека, вере  о његовој чистоти. Присутна бол у неодређеној средини мисли. Да, сујета је дрога, опијум... Сујета је постала омиљени грех. А грижа савести? То је џак пун цемента који кад  тад се распрсне. Нагриза, па се питам где ће нестати Каћина спољашна лепота? Прожео ме је неки осећај одвратности због недостатка укуса и недостајуће маште.
     Заборавила је Каћа да живот клизи неумитно, као фабричка трака, и не може да заустави своју неминовност. Гмиже, а ми, седимо на тој траци трпећи све што нас дотиче. Људска беда све више израња. Дарежљива је у ударцима, изазивајући веселост гомиле. Заборавља гомила да је покривена сопственим ђубретом. У дворишту Чуда не задржавају се дуго.  А зашто би? Беда иде даље тражећи нове жртве заборављајући значење речи Част.



       
 ГРОЗД  ПИЈАНСТВА


    Једне летње вечери, Марина и ја, седеле смо у кафићу на Ади с Макишке стране. Волеле смо ту увече да се расхлађујемо уз хладни нес и наше необавезне разговоре зачињене смехом. Поред нас седела је група жена и  један постарији господин у гласном разговору .
 -Прекини толико да пијеш, да ли си нормална –  рече једна од њих.
 -Пусти ме, дирнула ме музика у душу. Морам – већ заплићући језиком наставила је опоменута.
Марина у трену рече:
 -Погледај тужно – оптужујући поглед оног човека. Као да би је истовремено и загрлио и убио. Само ћути.То ме подсећа на догађај од прошлог лета који се догодио мојој сестри. Било је веће друштво  у кафани које је пијуцкало и слушало музику. После поноћи, остало је њих неколико, а сестри другарица, врло згодна жена, била је у друштву човека  кога је месецима вукла са собом. Она се њему допадала, али код дотичне даме није имао прођу.Сестра ми рече да га вукња због његовог положаја. Искрено, њој се није баш допадала јер је стално говорила о нивоу, о познатим личностима који су јој пријатељи и увек истицала себе. Но, да наставим. Тамбураши су свирали песму за песмом, она наручивала и пила. Једва је устала од стола кад су полазили. Сестра ју је ухватила испод руке па су се некако искобељале напоље. Свеж ваздух је учинио своје и она се једва сагну јер је из утробе све кренуло напоље. После два корака, поново се сагла, ма клекла на ноге повраћајући уз гласни звук ветрова који су излазили из ње.Била је то тужна сцена, а ниво је пузао по земљи повраћајући и прдећи.
 -Шта је радио господин? – упитах радознало.
 -И ја сам то упитала сестру, али рече да је он само стајао, гледао и ћутао. Али поглед овог ћовека подсети ме на све. Сестра ју је буквално носила. Дама није знала за себе, па је довела код нас кући. Скинула је, ставила у кревет, не заборављајући лавор за сваки случај. Ујутру смо јој скували топлу супу, а она ће нама:
 -Шта ме тако гледате? То свима може да се деси. Била сам тужна, а песме ме баш погодише.
     Када је отишла  нас две селе смо да попричамо. Посаветовах је да јој не треба такво друштво. Пити и ваљати се, ружно је и за мушкарца, а камоли за жену, још жену која толико води рачуна о нивоу. Нема ту оправдања.
 -Гадно је гледати кад неко изгуби контролу над собом –  рекох тужно. Но, реци , знаш ли шта је било с њом и господином?
 -Сестра рече да су се и даље појављивали заједно. Да ли су о том догађају причали или не, не знам, а нисам се ни интересовала за њих више.
 Заћутасмо, а ја се сетих да сам недавно негде прочитала да је први грозд пијанства помрачење ума, други грозд одсуство стида, трећи не очување тајне, четврти похота, пети пун змијског отрова,беса, свађа... даље сам заборавила.

 

                    КАКО СЕ ПОСТАЈЕ КРЕТЕН


    Пролећни дан ширио је своју топлоту коју жељно исћекујемо после дуге зиме. Из летаргије, прену ме телефон.
-Јој, звао ме је, морам да идем да га видим – чух глас своје пријатељице.
-Полако, дођи до мене и све ћеш ми полако испричати – рекох, разочарана прекинутим уживањем
    Није прошло много времена, стигла је сва узбуђена. Знала сам да јој се допада неко из другог града с којим је била у контакту већ извесно време.
-Иди – рекох – уосталом, један је живот.
-Нећу сама, а немам ни паре за бензин.
    Погледах у новчаник који беше доста изгладнео и мршав, али то ми је пријатељ, снаћи ћу се, помислих у себи.
-Ево ти за бензин и пут под ноге.
-Молим те , пођи и ти. Не могу сама.
    Нерадо, спаковах се и кренусмо.Стигли смо у  војвођански градић где сам имала драгу пријатељицу коју позвах да се видимо. Уосталом, шта друго да радим кад себе доведох у ситуацију да некоме „држим свећу“.
Чекајући завршетак љубавног састанка, моја  Славица и ја смо се слатко смејале и препричавале догађаје у којима смо заједно учествовале. Изненада, сва озбиљна рече:
-Ово ће ти се обити о главу једног дана. Шта ти то треба? До кад ћеш бити Самарићанка?
Насмејах се  не верујући да до тога може да дође. Како сам грешила. Врло брзо се испоставило да је Славица била у праву. Заборављене су паре и седење дуго у ноћ. Још добих и комплимент да сам кретен. Е, то беше тачно. То кретен, треба писати с великим словом –К-.
     Мисли ми озебле сећајући се. Тренутак се губи негде у времену, а немир у мени добија нов лик и смер. Желим да окривим ветар за своју глупост. Знате, мучно је сахрањивати успомене и мучно их је потискивати. Кораци су ми се смејали. Па, нека, бар неко да се смеје. Ја само облачим истину и остављам  илузије у антикварници.

 

  КАКО ЈЕ ЛАКО ЗАГЛАВИТИ  У ШКРИПЦУ


   Морам вам испричати прићу коју сам чула од мог друга Драгана.  Причу са једног семинара.
 -Присуствовала је семинару моја познаница,  жена у годинама, али их својим изгледом и облачењем није признавала – причао је Драган. Често нападно утегнута волела је да изазива и не ретко се закачињала и свађала. Једног дана, посвађала се са својим претпостављеним, који јој скрену пажњу на облачење и понашање, а она поче да шири приће о њему. Он, право код директора и све му испрића. Наста на одељењу карамбол. На семинару, обоје присутни, а претпостављени се стави на списак да говори. Кад то дотична дама дознаде, страх јој изобличи лице, окружи се двојицом познатих и цењених директора ( који  истини за вољу, нису знали о чему се ради ) да јој служе као одбрана. Истрчавала је, лобирала около само да њеном претпостављеном никако не омогуће да стане за говорницу. Било је то и тужно и смешно . Посебно , страх који је изобличавао лепо лице, очи  које су као по лоју летеле лево десно, бледило и  унезвереност. Овог пута, није остала  у шкрипцу. Извукла се, али се питам, да ли јој је савест прорадила? Замутила је и зашећерила истину, а многи су јој помало лицемерно помогли. Било је много учесника у жестоким вербалним изливима њеног беса без реалних последица. Здрав разум многи не примењују. Виде згодно женско тело, начуљили уши, слушају и ћуте, али закон животне истине, дође на своје, кад тад.Ово је једна од њених недовршених битака. Кренула је  у нове.
 -Памћење је селективно, али са законом живота, нема жмурке – прошаптах.
   Драган је наставио:
-Расцепана на многим фронтовима, моја познаница не схвата колико је сићушна. Једног дана, кад стане пред Вечног, спознаће оно што је чинила. Само се надам да није закаснила да стане у прави ред. Ми смо увек склони да чекамо где је  мање људи, где се мање чека, па на самом крају опет зезнемо ствар. Али то смо ми. Људи или Нељуди.
   Драган све рече, па нисам настављала, јер у потпуности, сложих се с њим.

 
ШТИКЛЕ КОЈЕ ОДЗВАЊАЈУ ХОДНИЦИМА


   Једног јесењег дана, док је лишће посипало стазу по којој сам ходала, зазвони ми мобилни телефон. Јавила се  Бојана.
-Да ли си код куће вечерас? Одавно се нисмо виделе  а уграбих бежанију из куће.
-Наравно, чекам те – рекох с осмехом
   Радовах се нашем сусрету. Уз кафицу, претресле смо све новости, но видех неку забринутост у њеним топлим очима.
-Бојана, шта те мучи? – упитах.
-Ма, проблеми на послу. Знаш како је то ! Директор довео своју љубавницу, а она отпушта и прима како јој падне на памет. Не дај боже да јој се замериш. Летиш ко ластавица.
   Нажалост,приче се понављају.  Сетих се сличне ситуације кад  сам радила. Директор беше добар човек, али болешљив и своје поверење повери свом заменику. Беше он висок, витак, мушкарац коврџаве косе и брадице. Деловао је шмекерски.  Жене су га гледале, смешкале му се, али он се држао на одстојању. Био је фин и културан, спреман свима да помогне. Али, не лежи враже. Појави се једна утегнута, офарбана , с пола киле шминке, која му заврте памет. Штиклице су оџвањале ходницима, а он, као тиха сенка за њом. Она оком, а он скоком. Отвори се интерни конкурс за једно руководеће место. Она узе молбе и поче обележавати: овај није добар, овај олајава, ова је неспособна, онај је... свима налазише ману ко год ју је мрко погледао. Заменик је само климао главом и потврђивао њене речи. Примише  млађег колегу.  Трудила се она око њега, изазивала заменикову љубомору, али колега је био отпоран на њене чари. После пар месеци, почела је да прича:
-Одлепио је за мном, али не, ја њега не желим.
  - Сви су се смешкали, јер у фирми је кружила прича како су сви мушкарци одлепили за њом. Зато, Бојана, не секирај се. Људима ће кад тад досадити, неко ће смоћи  и снаге и храбрости да стане томе на пут. Таквих „дама“ увек има и верујем, увек ће их бити, али „ником није горела довека“, што народ лепо рече. Људима ће се отворити очи, смоћи ће снаге да кажу – „доста манипулација!“  Имај стрпљења и у оног Свевидећег.  Све он види и како је моја мама често говорила „све се у животу враћа и све се плаћа“.
     Често се Бојана питам, која је то тајанствена сила која испливава из неиспитаних дубина Непознатог у људима. Каква то куга потчињава душу? Да ли је то у генетском коду? Знаш, неразумност се ушуња тако подмукло, а поштено да ти кажем , не разумем такве ствари. Уосталом, ово је све туробно  наклапање о трулим наказама. Треба нам снага да лажне гестове, јад и беду помилујемо насмејани у једноставности наших живота. Ајде, поједи ово....



1 коментар:

  1. Вау! Која п.ичка на фотографији!? Какве приче! Свака част!

    ОдговориИзбриши