недеља, 06. март 2016.

Мр Милица Јефтимијевић Лилић: МОЋ ЖЕНЕ И МОЋ ПЕСМЕ (Петар Милатовић, Онебесимо снохватице, Прометеј, Нови Сад, 2016)



Мр Милица Јефтимијевић Лилић
    Правословни родослов, Јеванђеље зла, Науми и зауми Петруса из  сорабског утеруса, Реторика астралика, Слово о ријечима... наслови су који,  као особени знаци на духовном лицу књижевника  Петра Милатовића Острошког, дијагностикују издвојеност и службу идеји немирења са доминацијом идеологије над слободом појединца, свест о национу и пореклу, службу речима. Такво опредељење увек, и данас, подразумева жртву,борбу, тежи пут ка афирмацији и дубоку утемељеност у вери и традицији. Стога би се стихови бунтовног Душка Трифуновића: Ја сам истурена жртвована мртва стража /  која има право да пуца на све стране! - могли потпуно односити на   Милатовића Острошког због свега о чему нас информише  његова биографија, а  то, потом, показује и целокупна његова активност и васколико књижевно дело. И он „пуца“ на све стране, нарочито на „највећег југословенског сина“ који је својом комунистичком идеологијом, показала је то савремена историја, кумовао свим потоњим злима међу народима некадашње заједничке југословенске државе, губљењу српског идентитета, разбијању утицаја  вере на формирање националне самосвести и слично.  Ни данас многи тога нису свесни, а пошто  тај култ и даље живи,  поезија и ту има важну улогу. Сетимо се Гојка Ђога и његовог страдања због покушаја демистификације те величине.

Петар Милатовић
    Снажно изражено осећање  зла, које се умножило и умрежило у све поре живота,  покреће Милатовићеву  побуну и рађа јетке сатиричне песме пуне жаока, гротескних слика и опомена. Насупрот томе је његова  поезија која афирмише српство као стожер постојања и опстајања и  духовност која у узвишеном види смисао вредан живљења. Владимир Соловјов о томе каже:
Ми уопште живимо безбожно и недолично, робујући најнижој природи.Ми се бунимо против Бога,удаљавамо се од ближњих, потчињавамо се плоти. А за истински живот,  какав би он требало да буде, потребно је управо супротно: добровољно потчињавање Богу, међусобна слога (солидраност ) и господарење над природом. Начело оваквог   живота нам је блиско и приступачно. Начело добровољног потчињавања или сагласности с Богом је молитва, начело солидарности међу људима је доброчинство,  начело господарења    над природом је ослобађање од њене власти путем уздржавања од ниских жеља и страсти.Смисао света је у миру, слози, једнодушности свих када су сви сагласни са једним заједничким циљем.То је највеће добро и у томе је цела истина света.“ Позија Петра Милатовића Острошког то у целини потврђује. Прозива и позива на свете дужности, афирмише право на постојање српске историје   зачете у прастара времена (Сораби ) и постављених  стандарда за самобитношћу, слободом, чашћу и духовношћу (и образовањем), о чему недвосмислено сведочи изванредна поема Хиландарска беседа, у којој се не само глорификује писменост, већ и ћирилично писмо као синтеза вере и (светог ) знања.


    Поезија, у временима која личне интересе стављају испред свега, све више постаје оно место збора и сабора где се ( бар) могу постављати   питања од суштинског значаја за опстанак  нације и човека који држи до себе. Поезија је, такође, и место где се износе сасвим супротни ставови од тога, где се лично и национално потире у корист наднационалног, глобалног или како се то некада звало -  космополитског, и свако је ту на своме јер она ниче из најдубљег човековог бића и неминовно га одражава у написаном. Иако је то домен приватног  те  и заузимање за крупне циљеве остаје изван главних друштвених токова и зависи од моћи уметника да се наметне ( често су ту баш они који служе супротним интересима, a које Милатовићева реч оштро шиба ), на друштвеном трону су  данас друга правила и  циљеви јер морамо, пошто – пото бити део света, ма колико се то понекад  косило са елементарним традицијским  нормама и нашим интересима. Поезија се не одриче улоге коју је имала у срећнијим временима цивилизације када је не само ницала „ из главе  цијела народа „,  већ и кад је била „на ползу „  народу. Када је, мудрошћу коју је доносила, била и полазиште и уточиште. Данас јој ништа друго не преостаје већ  да са маргине, посматра суноврате света, да опомиње и подсмева се  лудилу које се захуктало. Да са мање или више снаге „лаје“ на  „Великог инквизитора“, „Антихриста“ који је загосподарио планетом и немилице хара  приказујући се са  безброј лица, од којих је најопасније оно које се заодева  тобожњим хуманитаризмом, религиозношћу, о чему снажно говоре стихови и укупан ангажман Петра Милатовића Острошког.  Она још увек настоји да се бори и да подсећа на вредности које су биле део културне историје,   да упозорава на огрешења о опште циљеве којима сваки појединац мора тежити  ( чување језика и писма ,рецимо ), а то најбоље илуструју Милатовићеви  стихови у песми “Рапорт о Гаврилу „) (Гаврило, нема срамније идологије /од ове данашње ћутологије/кад  нико више никоме није/ добротвор већи од крвопије.
   Уметност, сама по себи, јесте искорак из свакодневног, побуна против поретка, рушење  табуа, тежња ка слободи, неоткривеним  могућностима човековог духа. И, дакако, креирање новог света, новог бића хармоније идеје и облика и звука,  умешност обликовања реченог, овладавање организовањем  песничке материје и стварање нових форми особеног ритма по мери духа из којег настају. Тако је заправо и са оним што ствара слободоумни књижевник поетички јасно профилисаног дела, Петар Милатовић Острошки, трагајући за одговорима на најбитнија питања човекове  (српске ) субине и увек у субверзивној позицији од наметнутог: Озакоњено безакоње нека буде, /у добу златних ковчега/ са свим симболима/ окова и стега! /Нека владаре/ красе преваре/ а поданике/ узалудне битке/ Нека буде што бити не треба /по небеској земљи/ на сред земаљског неба! / Син на оца,/отац на сина.../ (Јеванђеље зла  )... Наведени стихови призивају оно његошевско, „нека буде борба непрестана“...овде се инверзијом позива на све супротно, чиме се осликава изневереност идеала свете слободе и части јер све је пало у бездан бешчашћа, потирања  историјских имератива...

    Избор из полувековног стваралачког опуса Петра Милатовића Острошког, под насловом Онебесимо снохватице, обухвата најновија остварења, потом избор из претходног периода и ране стваралачке фазе, тако да се може  назрети развојни пут и идејни раст његове поетике која је комплексана и утемељена у националном, православном (Правослoвни родослов), митолошком, политичком и поетолошком (Слово о ријечима). Реч је оно што песника стално  опседа и тера га да трага за њеним одјецима из старине (Науми и зауми Петруса из  сорбског утеруса), за њеним неухватљивим значењима и нужношћу да јој се прилагоди. Да упути и покаже правац за спознају свог бића, сопствених корена, да наслути историјски развој, почело, оно што се предуго прећуткује  а сведочи о другачијој српској историји  тако сурово прекинутој,(као и савременој црногорској),  не  само вишевековним ропством под отоманском  империјом, већ и утапањем у заједничку југословенску заједницу што је резултирало губљењем националног и персоналног идентитета, а само корак од тога је потпуни нестанак са историјске сцене. У Васкрсу живих  песник још 1990. најављујуе оно што данас живимо, потпуно одсуство иницијативе и борбе за промену: Ако су деобе/препознатљиви знаци / и сеобе/ наши кораци /у јуче/  кроз мождане обруче/између којих/ свако за сваким јауче/ поуздано је веровање/ камена без имена/ да предстоји/ оно што је било/ оно што нас чека/...кад смо собом/ препунили/ ово доба    блештaво и гњило...!

    То доба данас живимо уз срамне ријалити програме који показују колики је цивилизацијски пад, колико су простаклук и бестидност избили  у први план. И док се озбиљан свет бори да унапреди дух, велика светска менажерија здушно убија и последњи дамар националне самосвести код робова из којих извлачи све што јој је потребно. Стога Милатовић Острошки о прошлости с разлогом пева као о бољем времену, с чиме ће се свакако многи сложити упркос укупном технолошком напретку: Било је то оно време ума / далеко од лудих страсти,и црних зулума/ оно време светлоносно/ кад су стопала     / велика и мала /преко сваке тапије / у вечност корачала....! (Камено почијевало).
 
На Карловом мосту у Прагу
Но, реч, она оштра и неумољива, истинољубива, истинодајна, снажно је  оруђе којим се може упутити беспоштедна критика  власти, појединцу, менталитету,  човеку уопште похлепном на власт и част, друштвеној  стварности  која  појединца претвара у беспомоћну креатуру без свести о себи приморану на пасивно трпљење ради голог опстанка,  што  поезију Петра Милатовића Острошког чини национално ангажованом, актуелном, јетком и на моменте  мрачном јер сведочи о снази зла,о дуоготрајном страдању српског национа, болесном духу времена јер се у њој разоткрива безилаз човечанства огрезлог у демонизам, бешчашће, манипулацију масама које су одавно престале да буду полуга  за револуционарно  мењање света (Јеванђеље зла).                            
    Утисак је да је Милатовић уметнички најснажније певао у својим средњим годинама  (Православни родослов, Јеванђеље зла, Науми и зауми Петруса из  сорaбског утеруса, Реторика астралика, Слово о ријечима ) кад је објављивао књиге  које као  да су  израњале из колективног духа народа којем припада, као и у поемама где су наративно и мисаоно деловали у спрези и доносили врхунске плодове истинског нахаднућа.
Испијај  пехаре нежности/ баш онамо где се не тоне /Пронађи смисао вечности/ - сунцокриле небосклоне.
    С    правом се синтагма смисао вечности може узети као примарни поетички credo Патра Милатовића Острошког,  који је у целокупном опусу у први план стављао сопствено послање зарад  постизања узвишених циљева, стварање ради одуховљавања егзистенције, препознавања више сврхе човековог битисања, надрастања Јаства кроз чин свете службе Богу и национу, лепоти и љубави.
    И надасве умећа обликовања песничке мисли, од сложенијих песничких форми, поема, сонета до краћих  песама згуснутих визија и значења са врло необичним сликама и симболима који имају широк спектар значења.
    Потрага за узвишеним, напор да се досегне највиша мера духовности  произилази и  из наслова Онебесимо снохватице. Ако реч снохватице тумачимо као  именовање сна који је ирационалан   ( а из  тог дела ума се  добрим  делом и  рађа поезија), неухватљив и недоречен, па још кад се то нешто ирационално и недохватно жели „узнети“ на небески план онда је интенција аутора јасна: сав свој поетски хабитус  заоденути у мисаоно,  сновно, рефлексију, чисту духовност.
    Но, насупрот томе је и еротско, плотско у којем се такође на упчетљив  начин манифестује лирско ја. Жена је овде насликана  попут богиње која распаљујуе и тело и дух. Песме дионизијске распојасаности и плотских усхићења су такође снажно обојене стваралачком индивидуалношћу и инспиративним набојем што све указује на сложеност стваралачког бића Петра Милатовића Острошког, које са истим  жаром испољава и чисту спиритуалност и телесне егзалтације пред лепотом доживљаја љубави, како Божанске, тако и женске.
Када се цео опус скупи на једном месту, онда се јасније оцтрава ауторова поетика, његов развојни пут као и идејност којим је његово дело прожето, метафизички усхити и вера у надтрајавање духовног, посебно импресивни,  мајсторски  су срочени у сонетном  венцу, круни песничког умећа,  Камени астралик.(Крај догођен у нашем почетку / Анђела личног испод греде бијела/Мораће и речи да дијеле/Еха мору и каменом заметку...Астралик бијели пустиће коријене/  лепезастог облика у наше тјеме /Имају сва наша стопала/ Каменог  астралика сјеме!
   Осим већ поменутих, спиритуалности и  еротског, доминантно место припада  заветним песмама са православним и патриотским мотивима (Мој народ, Не тражим Србију...), митолошком осветљавању прошлости (Алка даљине), као и сатиричном дискурсу као стожерним одредницама Милатовићевог певања. Чак и у позији за најмлађе присутна је доза иронијског, као отклона од сладуњавих  певанија на дечје теме.
     И на крају, а могло је бити и на почетку, Петар Милатовић Острошки, у целини песниковања, испева оду жени, њеној лепоти под чијим надахнућем исписује поезију снажног еротског али и спиритуалног набоја,проистеклу из  моћи коју она има над њим. Његове песме покузују снагу егзалтације лепотом  коју даје прави мушко – женски спој, онај енергетски прилив који се из плотског трансформише у духовност и даје песме високих естетских домета те се жена и песма стапају у ономе што је суштинска бит самог аутора.
   И да завршимо речима св. Серафима: "красноречив нисам, речи мисли крију“, наглашавајући да је рефлексивност једно од најдоминантнијих својстава певања Петра Милатовића Остршког који је српску поезију обогатио и обиљем нових речи од којих наводимо само неке: главоглад, србогладни, погурице, домоловина, главограми...
   Будући да је аутор сам правио избор, примећујемо да је према књигама које су настајале раније био врло строг а према најновијим песмама, болећивији што говори о нераскидивој  емоционалној вези стварања и личности аутора.Тај избор је такође могао бити строжији, што ће се вероватно и десити у новом издању.
    У сваком случају, Онебесимо снохватице Петра  Милатовића Острошког, доноси поезију која баш у оваквим временима треба да  нас призове себи, да се запитамо шта чинимо и зашто нам је живот дат ако не досегнемо космички смисао свог рођења. Петар Милатовић Острошки, то сигурно јесте, поезија коју је понудио недвосмилена је потврда.
 

Мр Милица Јефтимијевић Лилић, књижевник



БЕЛЕШКА О АУТОРУ

 


У редакцији "Гласа Срба" у Бечу
(Reinprechtsdorferstrasse 2)
     Петар Милатовић, рођен је 2. новембра 1949. године у Велети, код Слапа на Зети, у Црној Гори. Школовао се у: Слапу, Фрутку, Даниловграду, Подгорици и Београду. Живи у Бечу од 29. новембра 1983. године на основу Конвенције УН о заштити људских права.
   Заступљен је у „Биографском лексикону српских писаца у расејању 1914 – 2014“, у „Антологији савременог стваралаштва за децу српских писаца у расејању“, као и у бројним зборницима и алманасима у земљи на српском и у иностранству на немачком језику.
Добитник је:
- прве награде радио Подгорице у октобру 1962. године за поезију;
- друге награде на такмичењу младих песника 1969. године у Подгорици;
- прве награде на Првом Краљевском књижевном конкурсу 1992. године у Београду;
- прве награде на књижевном конкурсу „Гласа Срба“ 1993. године у Бечу;
- прве награде за књижевност Српске народне одбране у Европи 2004. године;
- Крст Светог Лазара Јерусалимског 2011. године
- Високог интернационалног признања за животно дело Академије Иво Андрић у Београду 2013. године.
       Члан је УК ЦГ, УКС и аустријског удружења писаца. Уређивао је Глас Срба, Српске видике, Истину, а сада уређује Словословље, часопис за књижевност, културу и уметност.
    Имао је своју штампарију у Бечу у периоду од 1985. до 2005. године у којој је штампао листове и часописе на српском језику, као и дела многих српских великана.
      До сада су му објављене сљедеће књиге:
1 Перица пун зезалица (Поезија за децу), Херцег Нови 1977.;
2 Слово о ријечима (поезија). Београд 1980. ;
3 Главограми (поезија)., Београд 1982.;
4 Трпијада (афоризми). Београд 1983.;
5 Сведочанства (коментари у штампи српске емиграције). Беч 1986.;
6 Реторика астралика (поезија), Београд 1989.
7 Науми и зауми Петруса из сорабског утеруса (поезија). Беч 1989.
8 За одбрану народа (политички есеј), Никшић 1989.
9 У име народа (коментари, есеји и полемике. Беч – Сиднеј 1989-1990. – четири издања.
10 Пасји синови (роман), Беч – Београд 1990. (четири издања).
11 Сеобе путева (поезија). Беч - Београд 1991.
12 Лов на Тита (романсирана исповест српског командоса) Београд 1991.
13 Протерана Србија (студија о српској емиграцији), Београд 1991.
14 Испод небеских кандила (поезија), Беч 1992.
15 Србија није бестрагија (изводи из говора Петра Милатовића у европским  прекоморским земљама) Беч 1992.
16 Уствотворци – издајници (политички есеј) Беч 1992.
184 Петар Милатовић
17 Wahrheit bleibt wahrheit (Истина остаје истина) – говори Петра Милатовића на немачком језику испред аустријског парламента.
Беч 1992.
18 Очи у очи (интервјуи, коментари). Беч-Индијанаполис 1993.
19 Врачева градина (поезија), Београд 1993.
20 Лов на Србе (роман), осам издања, Беч 1994.
21 Пророци говоре Србима (студија о видовњацима), Беч 1994.
22 Тестамент тиранина Јосипа Броза (политичка студија. Беч 1994.
23 Злоупотреба Српства (други део Тестамента тиранина Јосипа Броза – политичка студија). Беч 1994
24 Демонија ћутологија (коментари), Беч- Београд 1995. – два издања
25 Јеванђеље зла (поезија и афоризми), Беч 1996.
26 Надземље (роман), Беч 1996. – два издања.
27 Правословни родослов (поезија), Беч 1996.
28 Слобода у бункеру (коментари и интервјуи), Беч 1997.
29 Оптужујем (говори Петра Милатовића), Беч 1998.
30 Главослови (афоризми и вицеви), Беч 1998. Издавач: „Глас Срба“, Беч.
31 Verfinsterter Sonnenaufgang (Мрцајуће свитање) – на немачком. Беч 1999.
32 Уловљени ловци (коментари), Београд 2009.
33  Kommissare in Soutane – Kommunistische Spione in der serbisch-orthodoxen Kirche. (На њемачком – „ Комесари у мантијама – комунистички шпијуни у СПЦ“.  Frankfurt am Main 2010. 
34 Die Auferstehung der Bestie – serbischer Antisemitismus. Wien 2010.
35 Тумачи слободе, епиграми, Београд 2011.
36 Рођени странци, приповетке, Београд- Беч 2013.
37 Лако је њима, сатирична поезија, Подгорица 2014.
38 Сунцокрили небосклони, поезија, Београд – Беч  2014.
39 Онебесимо снохватице, поезија, издавач „Прометеј“, Нови Сад 2016.


У ШТАМПИ:

- На бранику истине, интервјуи и отворена писма, издавач „Граматик“, Београд:
- Око ока, роман,  издавач „Прометеј“, Нови Сад.


Родна кућа Петра Милатовића у Велети код Даниловграда, у Црној Гори, подигнута 1920. године.
 
 
 
 

 

ХИЛАНДАРСКА БЕСЕДА
 
Ко то одгонета
мудрост векова
преточену у света
Слова Ћирилова?
 
Ко са тисовим штапом
Бога редовно обилази
и под небеском капом
све нас учи и пази?
 
Чији су оно знаци
на путу крстоликом
у општој овој замци
са сликом боголиком?
 
Чије то мудре зоре
свићу и на западу
да зле силе не разоре:
Љубав, Веру и Наду?
 
Ћутање речито
стараца мудрих
наше је вечито
питање будних!
 
Који то Манастир
све до сада претраја,
сваки рат и мир
од искона до бескраја?
 
Хиландар на Гори
Светој међу светима,
ћутањем говори
ио онима и овима!
 
Говори о мудрости
молитве лековите
срцоликој светлости
из душе тајновите!
 
Па говори из драме
гомиле усамљене:
Само су мудре осаме
сузе просветљене!
 
Оне сузе што нам крепе
мисли, снагу и вољу,
да нам свеци не стрепе
по небеском овом пољу!
 
Од Атонске Горе свете
Хималаја и Сиона,
преко целе планете,
све до памети трона!
 
А са трона памети
остао нам вечити завет:
Ко се Богу посвети
праву изабра памет!
 
И Богу посвећени
ревносно служе роду,
изнутра просветљени,
за крст часни и слободу!

А Слобода, Богом дата,
божији је наук векова:
за туђина и за брата,
кажу Слова Ћирилова!
 
На Путу Светога Саве
бићеш Отац своме Оцу,
из народне рођен главе
захвалан Богу, Творцу!
 
Отац је слуга сину
и као Бог служи свима!
Цео Род и Отаџбину
у очима небеским има!
 
Из пирга Светог Саве
мисао шикну у висине,
из народне, српске главе,
Свети Оче и народни Сине!
 
Дижеш свете твоје руке
до престола памети,
до небеске мирне луке,
врли Оче, Саво Свети!
 
Види децу поскитану
по овој плачној долини
како твоју траже страну
где се мисли и чини!
 
Све како Бог заповеда
У правцу мирне луке!
Пратња небеског одреда
до Христове води науке!
 
Кад те Светиња походи
и кад с тобом живи она,
крилата реч те води
право до памети грона!
 
У животу вечних висина
трају словом сви векови
и мисао као задужбина
шикне да трајно слови!
 
Дуги су путеви срца
и све су мисли високе
ако до Бога и до сунца
речи нас воде бистрооке!
 
Славе нас речита слова
темељима срцоликим,
времена стара и нова
у људима боголиким!
 
Кад нам нено душе слика
кроз све тајне поруке
неког нашег крајолика
све су чежње живе руке!
 
Кандило гори у души
да стално сија образ
да нас слабост не сруши,
свако да порази пораз!
 
У речима горостасним
које нам сам Бог поклони
на путевима су часним
сунцокрили небосклони!
 
Чувају Слова Ћирилова
сва наша будућа памћења,
кућу од темеља до крова
и свачијих душа спасења!
 
Без светих Ћирилових Слова
нема Ловћена и Острога,
нема ни светога Косова,
без њих смо далеко од Бога!
 
Зато  ми славимо Слова
која у памћењу трају,
света Слова Ћирилова
у туђини и у завичају!
 
Казују Слова све нас
по мери самог Бога!
У Речима је Спас,
јес´ тако ми Острога!
 
Лозе ми благородне,
миро мироточиво
кроз све душе сродне
вековима је живо!
 
Све до врха времена
трајаће златно Слово!
Словословна племена
пише Слово Ћирилово
 
Ко то одгонета
мудрост векова
преточену у света
Слова Ћирилова?
 

У цркви Светог Стефана Дечанског,
у Мелбурну 20. децембра 1989. године.
 

РАПОРТ ГАВРИЛУ
 
Подносим ти рапорт
у србофобском Бечу
у којем се неки бече,
а многи сервилно клече.
 
Ово је наше доба
труло и гњило!
Пуцају принципи,
ћутиш Гаврило!
 
Гаврило,
принципи су исти
и после стотину лета!
Уместо здраве мисли
у глави коров цвета!
 
Гаврило,
нема срамније идеологије
од ове данашње ћутологије,
кад нико више никоме није
добротвор већи од крвопије.
 
Зато су на нас зинуле
све могуће бечке але,
оне велике и оне  мале
и остале
по белосветској
помрчини
неопеване будале!
 
Гаврило,
над нама се надвило
сивило и црнило
да би се сутра говорило
како нас није било!
Устани Гаврило!
Доста је било
 

Беч, 25. април 2014.
 
 

У ОСТРОГУ НАЈБЛИЖЕ БОГУ
 
Кад год завичајну светињу походим
небесима у мени песму крилатим.
 
Острог, светиња у којој сам крштен
и парчетом неба на земљи задојен.
 
Сви Свети кажу да је мој завичај
највеличанственији Божији рај!

 
 
Беч, 15. август 2014.
 
 

 
(Из књиге „Онебесимо снохватице“, Прометеј, Нови Сад 2016)
 

 



3 коментара:

  1. Као неко ко воли да чита поезију и како Петар Милатови пише , приказ књиге "Онебесимо Снохватице" Мр. Милице Лилић је нешто што ми је употпунило утисак о самој књизи. . Мр.Милица Лилић о истој књизи која је обухватила оно најбоље што је Милатовић написао у поезији на стручан и свеобухватан начин говори о тој поезији кроз велики временски период, не изостављајући ни једну област песниковог презентовања скрећући нам пажњу на најзначајне ставке песниковог израза у различитим периодима И сама врсни песник, она непогрешиво осећа сензибилитет , ангажованост, духовност Милатовићеве поезија. Признајем да сам уживала читајући приказ који је за мене, скромног читаоца врло едукативан.

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман06. март 2016. 05:57

    Поуздано знам да је у српском расејању Петар Милатовић Острошки најчитанији српки писац. Многе његове књиге дживеле су по пет и осам издања и штампане су у огромним тиражима, 10, 15 и 20 хиљада примерака, што је сан многих, а о њему се мало зна из неолико разлога: влада и даље идеолошка остршћеност према њему који је по 20 гоидина унапред све пророчки писао робијајући своју истинољубивост и такав је остао у егзилу, а с друге стране што је у питању најобчкнија љубомора према човеку који има бепрекорну биографију, ниеј био члан комунистичка партије и није певао оде као многи данашњи великани који би се радо одрекли тог дела прошлости, али који још увек држе све у рукама, јер Служба и даље ради.
    Нама у расејању остаје да читамо и подржавамо човека конји је својом истинољубивошћу сам створио своју читалачку империју н свим континентима. Чувамо његове књиге као иконе. Ова је дала његов комплетан пресек песничког рада, јер не заборавимо Милатовић је пре свега био песник па тек онда остало.
    Мики

    ОдговориИзбриши
  3. Анониман06. март 2016. 15:37

    Ово је доживљај кад човек прочита!
    Веља К.

    ОдговориИзбриши