среда, 24. фебруар 2016.

Петар Милатовић: ОКО ОКА (Одломак из романа који је у штампи)

- 1 -
    На врху два огромна стуба, који су испуњени армираним Временом и добро измешаним Простором, налази се чудна грађевина са седам кракова. Сваки крак је подељен зидовима од можданих вијуга разних дебљина, боја и величина. У свим одељцима сваког крака равномерно је распоређен намештај од снова, стварности, наде, вере, љубави, љубоморе, пакости, зависти, злобе, мржње, а између таквог намештаја живе весели, презрени, узвишени, одбачени и остали ини.
   - Ти ту живиш, бавиш се баштованлуком, не можеш да долазиш у наше здање, али ево ти овај кључ, знаћеш кад ћеш да га употребиш...
   Тако саопштише баштовану одлуку Врховног управника. Била је то казнена мера зато што је, као домар, видео на једном монитору шта се ради у операционој сали „К-13“. Наиме, видео је два тела, један старац и један младић су лежали голи на операционом столу. После извесног времена видео је да је на телу младића глава старца, а на телу старца глава младића. Протрљао је очи, не верујући им. Сазнали су у Врховној управи шта је видео и донета је одлука да се удаљи из Седмокраког Здања.
 Није само то био једини његов грех. Ухватили су га на делу кад је гледао шокантан документарац, а није био посвећен у тајне. Гледао је документарни филм у којем се дечаци облаче у жене, плешу, јер је женама на одељењу „АВ“ забрањено да плешу. Због тога локални људи пате. Они желе забаву забаву и секс по сваку цену. Телевизијска екипа која је снимила тај документаран филм разаговарала је са дечацима који се облаче као девојчице и који тако обучени плешу пред старијим мушкарцима на мушким забавама и пред плејбојима који их касније регрутују. Такве приватне забаве обично се завршавају тако што гости плаћају да у одвојеним собама проведу ноћ са дечацима.
   – Био сам командант на бојном пољу двадесет година – почиње у филму  причу Џапар, локални плејбој.
    – У прошлости сам радио за владу, али сам сада пензионисан. Сви гледају сопствене интересе, а неки људи више воле момке од девојака. То је њихова култура која сеже у историју „АВ“. Једноставно их занимају дечаци – наставља Џапар.
     Дечак би требало да има између дванаест, тринаест и петнаест година како би се прикључио овом виду посла.
   – Људи воле дечаке тих година – прича у филму плејбој и додаје да власници бизниса издржавају своје момке док им не истекне рок трајања,а то је око двадесет и пете године.
   – Када је момак старији, ми им живот учинимо бољим. Купујемо им одећу и платимо венчање када више нису пожељни у послу. Добро их хранимо, сами припремамо храну за њих. Све радимо – додаје у филму Џапар као да се ради о најнормалнијем послу на свету.
    Понуда да се финансира венчање понекад је пресудна код родитеља дечака. По правилу, младожењина породица ће потрошити неколико хиљада долара за церемонију венчања.
   – Желим да се осамосталим, да могу сам себи да приуштим свој пут, а не да гледам у туђе џепове. Желим сам да зарадим новац тако да нико не може да каже “он нема пара”. Прошао сам кроз толико тешких дана у веома лошој финансијској ситуацији. Након тога желим светлу будућност и желим да наставим са својим образовањем – испричао је Мухамед.
   Они коју су умешани у овај бизнис се и не труде да сакрију своје лицемерство.
– Ја сам сиромашан, жао ми је других сиромаха и помажем им да зараде – испричао је телевизијској екипи главни бос.
   Он тражи нове дечаке за свој бизнис на јавним местима, а понекад их пронађе и на дечјим игралиштима. Њега не занимају они лепи, већ тражи оне из најсиромашнијих породица – “њих је лакше контролисати”, каже.
    – Мула (верска титула) ме понекад пита зашто имам дечаке. Каже да то није исламски и да новац треба да се троши на друге начине, добре начине, а не на дечаке. Он је мула, може да ме уништи – рекао је телевизијској екипи други  плејбој.
    Иако је влада одељења „АВ“ званично забранила журке са дечацима, поједини команданти, високопозиционирани људи, су такође умешани у бизнис, потврђује Џапар.
    Један од дечака имао је свега дванаест година када му је први пут понуђено да постане плесач.
    – Испрва нисам знао много о томе. Мислио сам да је то само нека игра. Секс може да буде прилично болан, али важан је новац – испричао је.
- А шта ако вас ухвате талибани? – питао је репортер у документарном филму.
– Обесили би нас, или испекли на ражњу за кебаб – додао је.
    Гледање овог документарног филма је била она кап која је прелила чашу у Врховној управи одељења „АВ“.
    У грех му је уписано и то што је, док је мењао сијалице у једном операционом блоку, видео како се вештачким путем стварају близанци од једне мајке и од два оца. Видео је да су смрзнуту сперму из епрувете са бројем 666 убризгали жени на столу, да би одмах после тога Окати у белом узео епрувету са бројем 666/666  и из те епрувете убризгао сперматозоиде.
    Чињенице да је лично видео део поступка пресађивања глава у операционој сали „К-13“, да је гледао первезан документарни филм, да је видео како се стварају близнаци од два оца, биле су кључне да му се забрани даљи боравак у Седмокраком здању и да га настане напољу, у башти. Тако је постао баштован.
    Био је осредњег раста, мало погнуте главе, али високог чела и његова проћелавост одавала је сигурност, а дланови му бијаху препуни жуљева. Изборано лице беше биографија свих минулих деценија које су ударале печат тежачког живота. Ипак, ходао је сигурним корацима. Обрађивао је земљу пажљиво, као кад милује жену. Он и земља су мали су језик споразумевања који су, поред њих, само звездознанци разумели.
    Држао је кључ у руци и одгонетао планирану тајну намену те механичарске алатке, а речено му је да ће знати када да га употреби.
     Када?, - питао се окрећући кључ у руци.
    Био је то обичан виљушкасти кључ, али огромних димензија. И није био тежак. Као да је од ваздуха изливен, лакши од птичјег пера. Тај чудан кључ се није померао на поветарцу, ни од јачег ветра. Као да је тако лак био залепљен за подлогу. Узе га опет. Лакши од листића обичне хартије. Добродушни баштован се чудио, али није хтео много да се оптерећује и да одгонета. Научио је да без сувишних питања лакше живи. Помислио је да за то постоје паметнији, школованији, да је његово само да чува тај кључ, да негује башту.
     Посматраше седмокрако здање из кога је истеран. Није стигао да потпуно упозна његову унутрашњост. Само делимично. Повратак му је био забрањен. Није посвећен, говорили су му они који су управљали чудним здањем на чијем челу је био тријумфират: др Данасић, др Јучић и др Сутрић под патронатом Врховног управника кога нико никада није видео.
    У једном тренутку, размишљање му прекину стравична бука која је долазила с неба. Видео је да наилази огроман астероид. Седмокраки криви торањ се налази баш на путањи катаклизмичног астероида.
   Уплаши се долазеће, скоро несносне, буке.
    Астероид Бафафур у облику мачке, који се на својој ватреној путањи претварао у облик  са две људске главе и браде, да би одмах затим поново добијао облик мачке.  Та наизменична трансформација била је све бржа што се Бафафур више приближавао седмокраком торњу. Долазио је из Облака Црног Холома..
   Од страха упаде у шахт између два стуба. Ту примети кључ који му је раније дат и речено да ће знати кад да га употреби. Виде одврнут огроман  шраф. Дрхтавим рукама дохвати огроман виљушкасти кључ. Био је сав у зноју. Срце му је лупало да му се чињело како се чује до врха торња, уста му беху сува до те мере да је имао осећај да ће да се запале. У том кошмару главе и тела угрожени страх му даде невероватну снагу и одлучност. Кључ је засветлео у мраку шахта. На тренутак га заслепи светлост кључа. У делићу секунде поче да се привикава на мрак шахта. Жмурећи дохвати виљушкасти кључ и поче да затеже шраф и кључ се оте из његове руке и великом брзином поче сам да се окреће у смеру стезања шрафа, убрзавајући се по законима инерције и одједном се кључ укочи дрхтећи. Седмокраки торањ је био исправљен.  
    Бафафур је пројурио поред већ усправног торња који се љуљао лево, десно, напред, назад, али статичка конструкција  беше савршена. Као да су је градили они чије се грађевине виде са Месеца....
    Баштован је био преплашен. Тресао се као прут на јаком ветру. Био је исцрпљен. Спустио се на бетон. Да одмори од свог страха. Заспао је сањајући мирис дуња са ормара...


- 2 -
 
   У одељењу С налази се Филип, филозоф.
    У младости је на тавану листао прашњаве енциклопедије које су тамо крили од оне власти после дедине смрти на почетку оног страшног рата у којем су се такмичили ко ће више својих ближњих да убије уместо окупатора. После тог рата дебеле енциклопедије и црквене књиге, у којима су се уписивали датуми рођења, крштења, умирања, биле су анатемисано штиво...
    Листајући прашњаве дедине енциклопедије видео је како се на њиховим страницама цеде сузе и крв невиних, лепо упаковане у огромна здања за показивање која нису изградила човека. На свакој страници био је отисак слике на можданом платну наспрам огледала урамљеног могућностима. Наставио је да ишчитава ризнице пакла који је саставни део сваке цивилизације.
    Све га је то уплашило. Одбацио је енциклопедије, те крваве ризнице пакла.
    После завршене основне школе пожелео је да буде обичан сељак, онај тежак који ужива у свом труду, дивећи се делу својих руку. Обичан, а толико савршен, саздан од доброте, оне доброте која спасава свет у нама и око нас. Тада није био свестан да је највеће савршенство, у ствари, најсавршенија једноставност.
    Било му је пуно срце кад је предвече прао ноге у лавору на огромној тераси са које је пуцао поглед према Липовој Страни.
    Ушавши у кућу обавезно би погледао старинску осликану шкрињу у којој су се налазиле родитељске тајне, мајчина одсечена коса, очеве и дедине слике, као и још много тога.....
    У детињству трчкарао је око шкриње, покушавајући да је отвори, да види какву то тајну крију родитељи забављени знојем у борби за хлеб насушни. Испод окованог поклопца запухнуо би га мирис боровине, липе и тисовине, а на наслаганој девојачкој опреми мајке која је лелецима дозивала децу изнету горе на врх брда да буду ближе Богу, нашле су се две дугачке плетенице, одсечене кад  су змије плесале по телима  деце уз фијук ветра који је сејао страх у горштачким костима.
    У тој шкрињи од боровине чуване су највеће породичнаe тајне и реликвије. Ту су нађени сви разлози за сва каснија искушења.
    Данас, кажу,  нема оне шкриње наспрам Липове Стране, а у њему је јецало што ни липа више нема!
    Остала је само Липова страна која то више није, као што ништа више није као што је било.
    Други су претурали по свим књигама, црквеним и световним, листали прашњаве енциклопедије, питали монахе и ноћобдије, скитнице и љубавнице и нико  није видео шкрињу која је била цео свет, а коју је, ипак,  само он поседовао у родној кући наспрам Липове стране и у њој су се налазили сви записи исписаних!
     Питају се: Каква ли је у шкрињи тајна и шта је?
    Причају да је ту шкрињу од боровине и предворене тисовине направио његов предак 1359. године, кад је тридесет лета пре Боја на Косову био поверљиви порезник краљице Јелене, удове Дабишине, и да је савесно од Дубровчана скупљао порез и друмарину.
     Кад је његов деда убијен, прича се, од целог иметка остала је само та шкриња и у њој све признанице о скупљеном порезу и наплаћеној друмарини по ´Ерцеговини која се тада простирала преко свих Седам Брда, све до Старога Раса, надживевши све ратове и ропства.
     Данас шкриња чека свога спасиоца, ослободиоца, да отвори њен поклопац, да је ослободи од ћутања, најподмуклијег крвника. Ту шкрињу више нико није видео сем Филипа.
    У младости уснио је сан да је умро. Видео је у сну Бога како долази с кофером у Његовој руци и питавши Бога шта је у том коферу доби одговор да је у њему оно што Филипу припада. На крају кад отвори кофер на свој ужас установи да је празан, јер одећа, новац припадаху земљи; сећања припадаху Времену; таленти припадаху Околностима; пријатељи и породица припадаху Путу којим је до тада ишао; деца и жена припадаху Срцу; тело Прашини; и таман кад се на крају понадао да се у коферу налази његова Душа Бог рече да Филипова Душа припада Богу; а на Филипово питање кроз плач: „Боже, па шта је моје“?“, доби одговор: „Твоји Тренуци, сваки тренутак који си живио био је твој!“
    Тај Филипов сан и разговор Бога и мртвог човека ушао је у народну причу.
    После тог сна Филип је схватио да му припадају само тренуци! Живот је само тренутак вечности! Тада је решио да ужива у тренуцима док их има. Није дозвољавао да га било шта заустави у послу у којем ужива. Читао је. Уживао. Одмарао и душу и оплеменио је. Дубоко је био свестан да материјалне ствари и све за шта се боримо у животу остаје иза вас. Речено је: Ништа не можете да понесете са собом. Филип је понео Знање. Носио је у глави целу библиотеку.
    На одељењу „С“ узбуна због Филипа филозофа.
    Радојко Шумац жести се на глас:
- Нервира ме његова мирноћа док покушавам да пронађем најзгодније место за конекцију мог Ајфона на мрежу. Уградио сам чип за појачање сигнала.“
- Какав је то чип?, - пита га Мита Буразер.
-  Глупердо, то је мали чип за појачање сигнала, величине тридесет и пет са двадесет милиметара, а који се ставља у мобилни телефон између кућишта и батерије. Дизајниран је за хватање летећих зрачења у телефону и поновно усмеравање сигнала. На тај начин се побољшавају укупне перформансе телефона.
- Како монтираш тај чип?
- Па рекох ли ти малочас? Између кућишта и батерије. Отворим телефон, извадим батерију, залепим чип за појачање сигнала на кућиште телефона испод батерије и батерију вратим на своје место, затворим задњи поклопац телефона и то је све.
- Хоће ли функционисати тај чип и на мом телефону?
- Зависи коју врсту телефона имаш. Овај чип ради на скоро свим врстама, а најсигурније ако су марке: Сони ХТЦ, Самсунг, Нокија, Моторола, Ериксон, Сименс, Алкател, Леново, ЛГ, Ајфон...
- И како?
- Функционисаће чип за појачање сигнала на разним усб-стиковима за интернет, бежичним телефонима и свему што користи неку врсту мобилне мреже.
- Просто као пасуљ!
- Пасуљ? Шта је то? Где се производи тај чип?
- Није то чип него плод једногодишње биљке која  спада у поврће високе биолошке вредности, има изузетно високу калоричну вредност и све неопходне билошке материје: угљене хидрате, масти, есенцијалну аминокиселину, калијум, калцијум, фосфор, гвожђе. Пасуљ има лековита својства, на пример смањује шећер у крви, штити од можданог удара, болести срца и дебелог црева....
- Где се може наћи?
- Природног пасуља из земље више нема, али постоји у виду кондезованих таблета.  Производе га многи концерни у разним, лепо дизајнираним, паковањима разних величина и боја.
- Значи ни пасуљ више није тако прост?
- Није, кад неко данас каже да је нешто просто као пасуљ портири одмах бележе име и број. Стављен је на листу.
- Какву листу?
- На листу за промену свести.
- Доста деструктивног филозофирања!, - огласи се старешина оделења „С“.
- Не филозофирамо. Није овде Филип Филозоф.
- Где је?
- Ено га спава у својој соби!, - рече Радојко Шумац који је киван на Филипа јер му стално читаше намере, као да је био прозорљив.
    Али Филип уопште не спаваше, него беше покривен преко главе, да их не види кроз зид, слушаше о чему дискутују.
   Старешина оделења одшкрину врата, провири научено заверенички и кад се увери да Филип спава затвори врата за собом.
   Филип успори дисање и ћебе се више није равномерно подизало и спуштало као малочас док је обмањивао старешину оделења са лажним спавањем. Протегну се, зевну, осврну се на све четири стране. Свуда је све исто. Само је он увек различит.
- А зашто те нервира Филип?, - пита Мита Буразер Радојка Шумца.
- Како зашто?
- Да, зашто?
- Руга ми се. Каже да уместо главе на раменима носим Ајфон, Самсунг, или Сони, а пријемног сигнала нема па нема. Он се руга цивилизацијским тековинама без којих не би постојали.
- Ко то каже да не би постојали?, - груну с врата Филип.
    На оделењу „С“ тајац. Као да је неко чудовиште бануло. Пред њима је био обичан човек који у глави носи петнаест хиљада прочитаних књига. Целу библиотеку носи као отежавајућу околност.
    Истовремено бану и старешина Оделења „С“ Гаулајтерић.
- Филипе, ти буниш овај народ овде!
- Како га буним?
- Причаш свашта!
- На пример, шта се то теби не свиђа у мојим причама?
- Много тога ми се не свиђа.
- На пример, дај неки пример.
- Причаш глупости Филипе!
- Наведи пример.
- Напунио си овом народу уши твојим глупостима о припремању рата миром.
- То није глупост него аналитичка разборитост како бисмо се сви спасили.
- Ма хајде, молим те. Где се може рат припремити миром? Ваљда мир спречава рат. Ти си болестан Филипе. Требало би да се лечиш.
- Чекај Гаулајтерићу, полако да ти не излети још нека мудрост.
Око њих се окупише знатижељни. Као навијачи. Једни су за Гаулајтерића, шефа чије кључеве љубе. Други су у мањини и они су за Филипа.
- Добро мудријашу, како то да се рат припрема миром кад мир спречава рат?
- Да, мир спречава рат ако је заиста прави мир а не привидан.
- Зар је ово привидан мир?
- Јесте!
- Објасни.
- Ево како. Још је Клаузевиц приметио да се рат намеће другим средствима, чак и својом супротношћу - миром. Наметања рата "миром" данас је евидентно на свим нивоима живљења и мишљења. Мир џелата у кући жртве неодржив је, али тај мир је обезбеђен законима онога ко такав мир намеће . Колико је тај мир дуговечан? Дуговечан је све до најдоњег прага трпљења. А после, разуме се, следи устанак робова против свих лажних богова! Ето како се рат припрема миром.
- Ти си на ивици лудила!
- Полако, полако, да би систем манипулисања човечанством био ефикаснији сервирана је упакована лаж о слободи свих, о једнакости свих и братству свих, а све противречности, које у старту указују да је то немогуће остварити, проглашене су забрањеним темама и расправе о томе означене су као забрањене зоне мисаоности, као нешто ретроградно, конзервативно, чак и рушилачко. Дакле, прави рушитељи природног и божјег склада, дрском заменом теза, наметнули су апсолутну лаж о слободи као идеји и ништа изван ње.
- Ти си заиста луд Филипе кад покушаваш да сејеш раздор овде.
- Не сејем раздор већ градим мост у подељеним свестима људи које сте ви и теби слични поделили.
- Како смо то ми поделили?
- Са противприродном и безбожном флоскулом о слободи као идеји а не стварности, наметнут је вештачки однос који производи конфликте. Синтезом неспојивог мишљење је постало механистичко, а не аналитичко које раздваја узроке од последица, чак до те мере да је избрисана граница између узрока и последице, узрок је чак прикривен и наметнуто је стално бављење последицама!
- О, ко ли те то толико затрова да ти сада трујеш друге? Које ли то књиге ти читаш?
- Оне за које ти ниси чуо!
- Па ово је превише. Ти као да си омађијан.
- Нисам омађијан, него си ти зомбиран! То није никакво изненађење Гаулајтерићу ако се има у виду да је на делу колективно зомбирање свести и на идеолошком и на теолошком плану и једном зомбирана колективна свест постаје највећи непријатељ најједноставнијих истина познатих од постанка света!
- Филипе, ко ли посеја то семе зла, ко ти затрова душу?
- Кад си поменуо семе зла ни сам ниси свестан да си погодио у епицентар проблема који ти не желиш да видиш!
- Како не желим? Где је тај епицентар проблема?
- Хоћеш ли да се смириш и да ме мирно саслушаш без твоје хистеричне вике?
- Па хајде!, - дрекну из свега гласа Гаулајтерић.
- Нећу. Хистерично вичеш. Кад се смириш указаћу ти на тај епицентар проблема.
- Хајде, реци....
- То семе зла, како ти рече, није ништа друго до отровно семе зомбирања које  најуспешније буја на њиви корова који прекрива људску душу. Зато су се велики манипулатори и крвници ове цивилизације потрудили да то семе посеју код најслабијих и најнепросвећенијих, јер на тај начин слаби су убедили себе да су јаки, а непросвећени су поверовали да су посисали сву мудрост овог света, јер су добро знали да нико није тако упоран пропагатор као слабић који жели себе да превазиђе без обзира на степен штете коју наноси. То отровно семе зомбирања, заливено незајажљивошћу, сујетом, похлепношћу и осталим деструкцијама човека као склопа мисаоних констелација, фантастичном брзином буја и убија сваку здраворазумску иницијативу савесних појединаца макар тај појединац био генијалнији од свих досадашњих генија. У том парадоксу живљења ипак остаје простор за креативно мишљење које, хтело не хтело, мора да резултује у радикални раскид са радикализованом искривљеном колективном свешћу, а то, опет, с друге стране, доноси шансу манипулаторима да своју кривицу прикажу као заслугу у стилу оног лажног ватрогасца који је тајно подметнуо пожар и који пожар гаси на тај начин што на ватру сипа воду помешану са уљем на штету уља и у корист ватре која и даље гута жртве које наивно захваљују свом ватрогасцу, оном истом који им је тајно подметнуо пожар и који се, из прикрајка, иза кулиса, лицемерно и сатански церека свим жртвама у лице, премеравајући дубину људске плиткоће!
- Вежите га!, дрекну из свег гласа Гаулајтерић.
Послушно му везаше руке и одведоше у собу за преваспитавање свести. Одлазећи окрену се према Гаулајтерићу:
- Ипак нисте у вашем Јеванђењу Зла патентирали начин да ми свежете мисао.
- И то ћемо да урадимо!, - победоносно узвикну весели Гаулајтерић.
На оделењу завлада скоро гробни мир. Само се чуо шум целофана док су отпакивали разне марке мобилних телефона у намери да по инструкцијама Радојка Шумца инсталирају чипове за побољање сигнала за пријем. Радојко Шумац победоносно је ликовао. Ослободио се Филипа помоћу најмоћнијег на оделењу „С“, помоћу Гаулајтерића. Свима је продао по пакет чипова за побољшање сигнала.  Бацише се на посао. На општи ужас установише да сигнала за мобилне телефоне уопште нема на одељењу „С“. Сви имају најмодерније мобилне телефона, али нема сигнала.
- Шта да се ради?, - питаху се многи у себи и на глас, скоро истовремено, јер иста их мука притисла и зближила у потрази за сигналом за мобилне телефоне као да је хлеб насушни!
- Људи, чуо сам да на одељењу „Х“ сигнал постоји свуда. То су случајно открили јер је један однекуд донео мобилни телефон, а можда га је и украо, јер они су сви тамо са том карактерном особином.
- Одакле ти та информација Никоговићу?
- Дангубићу, чуо сам од једног њиховог који је био два дана у оној соби у којој је сада Филип.
- Па да идемо тамо?
- Да идемо!, - скоро у глас кликнуше скоро сви.
- Чекајте људи, нећемо тако неорганизовано. Прво да испитамо да ли је тачно да тамо постоји сигнал за мобилне телефоне.
- Послаћемо извидницу, њих тројицу. Нека провере да ли има сигнала на оделењу „Х“.
    После кратког времена дођоше из комшијског одељења „Х“. Радости није било краја на оделењу „С“ кад су сазнали да на комшијском одељењу има сигнала за мобилну телефонију.
    Заседа илегални Одељењски Комитет (ОК). Донета је одлука да се, мимо свих прописа, оде у друго одељење и тако се реше муке без сигнала. Али за то им је требао још један додатни, мотивишући разлог за одлазак.
    Мута Весели се досети.
- Знате шта, нека кривац буде Филип који је нарушио наш мир и наружио наше карактерне особине.
    Била је то иницијална капсила за колективну експлозију. Сетили су се.
    На оде1ењу „С“ општа узбуна, јер је у једној од осам соба философ недавно одржао предавање које се препричавало, преносећи од ува до ува најзначајније делове, од којих су у одељењу „С“ неки непослушни и неподобни елементи, свакако Филипови симпатизери, изабрали један део и штампали као летак који у целини гласи:
     „Сведоци смо стравичног стања да брат не подноси брата, син оца, отац сина, рођак рођак, племеник племеника, братственик братственика, кум кума, комшија комшију, колега колегу. То неподношење данас је достигло врхунац, чак до те мере да су најрођенији постали странци једни другима.
    Узроци опште посрнулости налазе се у нама самима, а никако изван нас.
   Деструкција љубоморе, мржње, зависти, пакости и злобе најупечатљивија је у малограђанској прашини око врхова памети.
    Покушаћу да укажем на неке битне елементе који су условили опште посрнуће и биће циљ испуњен ако се свако запита, ако свако поразговара са својом савешћу.
   Да би се постигао тај циљ у свима нама треба указати на епицентар проблема који се налази у нама самима, а никако изван нас!
    Тај епицентар свеколиких наших проблема налази се у љубомори, мржњи, зависти, пакости и злоби.
    Љубомора, мржња, завист, пакост и злоба су најнегативистичкије деструкције на скали моралне посрнулости појединца и целог народа.
    Љубомору, мржњу, завист, пакост и злобу фаворизују тоталитарна друштва идеолошка, као и разна теолошка, јер је заједнички именитељ идеологија и неких религија слепа послушност поданика које идеолози и неки теолози називају стадом!
    Распирујући коров љубоморе, мржње, зависти, пакости и злобе, носиоци и пропагатори контролисаног хаоса, праве двоструку штету: онечовечују човека који је склоп мисаоних и емотивних констелација, на једној, и доприносе срозавању интегритета личности, на другој страни.
   Љубомора, мржња, завист, пакост и злоба су најревноснији градитељи пакла!
   Хајдемо да нешто урадимо!
   Елиминишимо негативну мисао у себи и усвојимо законитост позитивне мисли.
   Елиминушући осећај несигурности ми усвајамо законитост властите сигурности у сопствени интегритет. Кад смо елиминисали негативну мисао и осећај несигурности у себи, ми смо практично до максимума сузили простор за бујање корова љубоморе у нама самима. На тај начин смо започели да негујемо башту духа, емоција и мисли, а кад се удруже: чисти дух, искрена емоција и кристално јасна мисао добијамо  најсјајнији ходајући храм и тада људи постају обожени створови,  а њихове супротности, односно нељуди,  остају обезбожени скотови које разједа љубомора као најнижи облик деструкције на скали моралне и духовне посрнулости!
   И кад нам се чини да смо на животном путу успели да колико толико победимо љубомору, на сред пута се испречило нешто опасно, а то се зове мржња, следећи степен на скали моралне и духовне посрнулости.   Мржњи се може свако супротставити, а на то нас нагоне: религија, психологија, филозофија, уметност, општа култура, књижевност, па и сам живот! Треба само хтети, смети и умети уздигнути љубав на пиједестал унутрашње законитости, праштање подићи на највиши ниво властитог опстанка и толеранцију усвојити као идеалан начин комуникације!
     Мржња је често инструмент појединца или колектива, прљаво средство према прљавом циљу, појединачном и колективном, идеолошком, или теолошком!
     У сваком друштву, у сваком политичком систему, у свим епохама, мрзели су и мрзе онога ко не уме да мрзи!
     Испада да мржњу многи фаворизују. То је тачно. Фаворизују је сејачи контролисаног хаоса, они који своје среће граде на туђим несрећама.
     Да закључим, усуђујем се да јавно кажем: Мржња није ништа друго до самоубиство на рате! Ко са мржњом живи таај умире на ногама и свирепи је убица своје душе! Побеђујте мржњу уздизањем љубави на пиједестал унутрашње законитости, праштањем које нас саме подиже на највиши ниво властитог опстанка и усвајањем толеранције као идеалног начина комуникације!
    На крају, нека свако изврши сопствену интроспекцију, односно самоанализу. Нека свако искрено поразговара са соптвеном савешћу! Кад свако искрено поразговара са сопственом савешћу, тај ће пожелети да оствари највећу могућу победу, да победи сопствене слабости! Онај ко победи сопствене слабости у стању је сутра да добротом и љубављу освоји цео свет и то је највеличанствена победа у историји!
      Свако ће то успети у оној мери у којој то буде хтео, смео и умео!“
   Алиби за колективно иселење са одељења „С“ на одељење „Х“ нађен је у Филипу као жртвеном јарцу. Одељењски Комитет (ОК) донео је одлуку да се из Заједнице искључи Филип јер је реметилачки фактор, а то значи да не може с њима у колективну сеобу на одељење „Х“. Одлука је донета у писаној форми и ударен је печат ОК!
    Филип је одлуку примио мирно и после повратка из „Собе за Преваспитавање“, отпуштен са дијагнозом „Непоправљив“,  на себи својствен начин прокоментарисао је одлуку:
„Опасно је бити човек међу нељудима и људским отпадом, тамо где је морални смрад једина карактерна особина! Из нечовечности извиру сва зла овога света у историји! Пропала је свака цивилизација којој су темељи били од незнања, глупости, сујете, разврата и богоборства. Зато данас у широком луку заобилазим све оне којима је злодух у њима основно извориште и коначно уточиште! Нећу да будем саучесник њихових самоубистава на рате! Не желим им никакво зло, али не могу да им пожелим ни срећан пут у Несрећу!“

 
- 3 –
 
    У колективној сеоби Заједнице „С“ није било Филипа. Отишао је сам негде. Нико није знао где. Чак ни старешина Гаулајтерић. Ипак није пропустио прилику да га испише из списка живих. Била је то уобичајена пракса да сахрањују живе људе. Могли су да егзистирају било где, али као непостојећи, јер ко није протоколисан са обавезним печатом, тај није званично постојао, иако је негде дисао, јео, спавао, вршио нужду, малу и велику...
    Дакле, нико није знао где је Филип. Из тог времена остао је његов запис у старом коферу о његовом самовању са умнима.
   „Мудри Аристотеле из Стагире, писао је Филип, кад је, по теби, пријатељство једна душа у два тела, зашто ниси објаснио како и зашто пријатељ убија пријатеља, а штеди непријатеља?
   Одважни Сократе, спрдаху се с тобом да си коњска мува Атине, а ти се лепо наруга дубини људске плиткоће кроз све ове векове и неко треба коначно да ти поднесе рапорт.
   Умни Платоне, ниси ни сањао ће дијалектика постати најподлија математика.
Храбри Марко Тулије Цицероне,  као да си узалуд вапио се да се оснажи истина која је потиснута, јер је данас истина сахрањена, а лаж устоличена!
    Часни Конфучије, каква је моћ философије кад те вековима не послушаху да свако у младости треба да одсече штап на који ће се ослањати у старости?
   Драги Анатоле Франсе,  ни данас, као ни у твоје време хладна и гола истина не може ништа против блиставих чари лажи.
   Врли Франсоа Мари Аруе Волтере, због твоје реченице „Ја се не слажем нити с једном ријечи коју си изговорио, али ћу до смрти бранити твоје право да је изговориш“, данас би те демократски извели пред стрељачки строј!
    Е мој Гете, све што знаш, као што си сам признао, имаш да захвалиш свом незнању, али шта ћемо са осталим другим незнањима, која приказују као једина знања, а која се гомилају и напунише енциклопедије као најобичнија прашина...
    Велики Шопенхауере, зашто ниси истражио онај део воље која је услов свега у свету за који ти рече да царује зло, а да главну реч има глупост?
   Геније космичких размера Фјодоре Достојевски, ти рече да ће лепота спасити свет, али да си данас жив у овом времену страве и ужаса сигуран сам да би рекао како ће само доброта спасити свет!
    Грофе Лаве Толстоју, не послушаху те да више дају одмора језику него рукама, него запослише језике да што више отрова сипају, а руке користе само кад треба некоме да ископају јаму, али зато, драги грофе, ја те јаме претварам у бунаре да се напију, да утоле жеђ, да ми не пију крв.“
   
- 4 –
 
    У специјалном одељењу, на врху седмокраког торња, лекарски конзилијум који управља здањем, има своју капелу коју они црквом зову и ту се моле Богу. Та црква је мимо осталих цркава. У њој је Бог Централни Рачунар здања, а др Данасић, др Јучић и др Сутрић, су природни рачунари који не могу да функционишу ако нису повезани са Богом који је Централни Рачунар. Њихова молитва је Шифра за повезивање са Богом, централним Компјутером...
    После обављене молитве др Данасић, др Јучић и др Сутрић седе у овалном кабинету, удобно смештени, испијајући виски, вотку и шљивовицу.
    Накашљавши се, др Данaсић, отпивши гутљај вискија, поче:
    „Онај филозоф кога смо тајно преместили са одељења „С“ на „А“ и даље ровари против устаљеног реда у нашем царству. То постаје врло опасно! Он цело наше светлеће здање приказује као многовековно зло које је, по њему, основа будућег добра. При том нас излаже руглу на ивици бритке ироније и сатире, а то сви становници оделеља „А“ радо прихватају.“
   Др Сутрић, угледајући се на колегу Данасића,  отпивши гутљај вотке, рече:
    „Или ми, или он? Изузетно је опасан. Не зависи ни од кога и зато је изузетно опасан!“
    Др Јучић слушаше колеге и у себи се ломљаше.
    Њихове дилеме прекрати Филипов изненадан долазак. Имао је обичај да увек изненади. Нико није знао где је био, а он је он знао где треба и када да дође. Волео је изазове.
- Господо драга, видим да се лепо забављате мојом судбином, али она не зависи од вас, неко други одлучује о мени, а не ви!
- Шта хоћеш рећи Филипе?, - упита га др Данасић.
- Хоћу рећи да је најопасније кад Зло обуче одело Добра. Тада је свака врлина отежавајућа околност, а Первезија Душе најузвишенија врлина!
- Первезија душе?, - затечено ће др Сутрић, - да се ниси много залетео?
- Не. Нисам се уопште залетео. Нећу да угађам онима који само себи угађају, негујући срећне робове, наговарајући их да се веселе до бесвести и безумља како би они сами своје домове запалили,  а ви на ватри њихових домова скували себи кафу и вечеру.
- Ти си превише далеко отишао, оптужујеш људе.
- Не оптужујем људе, него нељуде.
- Мораћеш да нас молиш за милост због тих ставова.
- Нећу да вас молим да будете људи кад ви то не желите, зааобилазићу вас убудуће. Треба вас пустити да живите испод стакленог звона са вашим привидима, илузијама, да проводите ограничено време трајања на непотребне глупости које су за свас једине мудрости.
- Филипе, уносиш раздор, сејеш смутњу и квариш идилу људима.
- Прекините са вашим вашарским весељем на парастосу људскости. Уозбиљите се. Ено иде нешто, неко чудовиште гмиже по вашим мозговима и излази из ваших глава са правом, грађанства и намером да гута децу, а ви се веселите и вредно копате гробове свом потомству...
   Kако је изненада овде ушао тако је изненада и отишао после ових речи. Вероватно у правцу одељења „А“. Док га и одатле на преместе негде друго.
    Тројка оста забезекнута.
 
- 5 -
 
    На одељењу „Ј“,  у недостатку књига за читање, многи су се усредсредили на усмено казивање Пустолова од Загорја. Претежно је то био млад свет који није признавао никаве табуе. Од основних моралних начела били су удаљени неколико светлосних година. Причао им је оно што су они желели да чују. Нико од њих није знао где су смештене књиге. Био је то народ који је некад побожно целивао Крст и Књигу. Сада су били у власти Пустолова од Загорја.
   Причао им је много тога, о љубавницама, женама, стодвадесет бракова, о томе како је изгубио свеску са именима своје деце, унучади, праунучади,....
    Али није им причао о томе како су горела породилишта после вађења крви из беба да би стари первезњак, са измењеном крвљу, могао да има секс са младом масерком Муниром Гертрудић...
 
- 6 -
 
    На Одељењу „Н“ поред свих зидова сталаже од пода до плафона са књигама у кожном повезу и записима на пергаменту.  Ту беше много књига из Мусеиона и Серапеума које ватра није прогутала. Са једне полице Аристарх са Самоса после толико векова читаше свој тестамент којим пред Вечношћу овлашћује Коперника да хелиоцентрични систем приближи учењаку и пастиру. Са других полица јецаху: Калимах и Теокрит, Вергилије и Овидије, Лукреције и Катул, Теренције и Плаут, Катон и Цицерон, Сенека и Лукан, Јувенал и Стације, Есхил, Софокле и Еурипид, Хомер, Хераклит, Талес, Платон, Аристотел, Архилох, Сапфо и Алкеј, Херодот и Тукидид,  Андростен и Паузани, као и цела армија озвезданих умова који би данас пали на сваком испиту модерне науке против учености, а јецаху зато јер се наука претворила у слушкињу свега што негира логику.
    На неколико полица беху наслагани: Сумерско клинасто писмо; Клинасто писмо акадског језика, односно  Писма из Амарне, Винчанско писмо, Календар из Гезера,  Меша плоча, Силоамски натпис, Кинеско писмо из времена Шанг династије.
    На Одељењу „Н“ живели су они који мисле да је књига Ђаво и нису се смели примаћи огромним полицама. Иселили су се и у тај део здања, по препоруци Пустолова од Загорја, из Оделења „Ј“, и ту уселише: коње, краве, магарце, волове и остале домаће животиње.
    Оделење „Н“ убрзо поста Аугијева штала.
   Али у тој Аугијевој штали било је забавно. И задавно.
- Је ли Будалићу, одакле ти оно беше?
- Из Будалине Долине.
- Како се зове онај твој пајташ што га често гледам кад роштиљате. Не могу тренутно да се сетим?
- Џелатовић.
- Виђам вас често у повеликом друштву кад роштиљате, а не познајем их.
- Па дођи једном да те упознам са: Гузином, Тољагом, Мотиком, Кењалом, Прдалићем, Смрдићем, Курићем, Готовановићем, Тутином, Прдавцем, Прстићем, Прстаном, Вјештицом, Медведом, Карагаћом, Јунцом, Битангом, Оцокољићем, Очинићем, Очићем, Мраковићем, Буђеланом, Кравићем, Говедарицом, Волићем, Накарадићем, Крадићем, Кутлачом, Мучибабићем, Рачуницом, Дракулом, Свињаревићем, Уш- типком, Прашчевићем, Крушкићем, Бубалом, Копитаревићком, Магарчевићем, Мазговићем, Слепићем, Тепановићем, Грдановићем, Злокућом ....
- Аууу брате, па то је....
- То је, братац, цела елита књижевног удружење у расејању.
- Елита из шињела вашег друга Копита?
- Него шта, бре...
- Како сте основали то елитно књижевно удружење у расејању?
- Једноставно, нађем ти ја тако неколико њи´а са бироВа за рад и уз пиће и иће на вересију у кафану код Мику Шпијуна сазнам да и они пишују песме, у духу мојих антолоКијских сти´ова "Мала моја, свиђа ми се риба твоја"... Обрадован откријем им да сам завршиЈо четврти разред гимназију.
    Чувши ово, Филип скоро заборави на вучју глад и претвори се у уво кад чу да му његов сагорник рече да је он врло образован и да му је његова образованост вероватно  била улазница за књижевне кругове.
- Они мислу да је то она виша реална гимназија после осмогодишњу школу, коју нисам завршиJо, значи, како кажу, законски сам неписмен, и упецају се они који од школске спреме само имају понеку подерану ђачку торбу.
- Ма ´ајде, шта причаш, бре...
- Да, да, брајко мој. И тако, уз пиће и иће на вересију код Мику Шпијуна, почнемо да рецитаВАмо песме. Конобарка Румунка мислела да смо неки академици и боЈеми, долива нам ракију у масне чашетине. Углавном, ми сељаци с коца и конопца од злу мајку и злога оца, у кафану Мику Шпијуна формирамо књижевни клуб "ГраЦке ПоЈете".
- И какав је почетак биЈо?
- Почели смо да организујемо књижевнИ вечери по разни бирцузи, мало већим од мог свињца у селу.
    И постасмо елита у граду, јел´ те, односно рекосмо да смо елита, јер смо први гастарбајтери, али ови школовани, уображени нас не признаВаду ка´ елиту, мајке им га стерам, типична непријатељска делат- нос´...
- Како усклађујете све те активности јер су људи запослени?
- Лако, бре. УглаФном, сви идемо на биро рада, капље пара, скоро као и да шљакаш на бауштелу, или у фабрику. Ко је луд да ради кад ти држава, бре,  све даВа џаба?
- Али не траје то вечито...
- Ево, на пример, ја. Кад истекне рок ондаК ми држава да социјална помоћ и ја накривим капу на било коју од четир´ стране, зависи од куде који ветар дува, могу да се бавим са с политику, да пишујем  песме, романи, ма има да напуним кућу на три спрат која ми зврји празна, јербо деца неће ни да чују, а ни мен´ не пада не пада на памет да се тамо врЋаЈем.
    И мало по мало, ја ти постах значајан фактор. Почех да доводим значајна имена из државу „С“ и да им плаћам ситниш за Конорар, они јадни захвални, јер знаЈем многе академике и професоре који продају ствари на бувљаку да преживУ, а знам да се они, мајке им га стерам, лако купују за ситниш.
- Па јесу ли ти они помогли да објавиш књигу?
- Ма јок, бре, него увалих моју глупу жену у кредит, штампам два књига и постанем члан Удружења писаца, па чланску карту копирам на формат А3 и редовно качим на књижевни вечери у задимљене подруме на којима долазе моји пајташи, које доводим да ми се диву и да ме мрзу.
- Врло си сналажљив, братац...
- Нешто думам сада, дај Боже да овај Каос потраје дуже, ја могу увек са мојим ситнишом да купујем значајна имена, да их доводим у задимљени бирцус, платим им нешто ситно, а они школовани су врло јефтини данас, колико год да им дам њима добро.
Ништа корисније од школованих будала... 
- Који су ти даљи планови?
- Е ондаК мени апетит порасте и сад правим стратегију да ме приму и у Академију наука. Јербо, како вели Вилип, кога зову Орао од Острога, онај књижевник који нас заХебава, кад може (к)академик да бИдне онај са с средњу школу који је, како вели Орао од Острога, по налогу Удбе постао бабојебач и компромитовао ону куроломку, министарку културе, која више воли мурац него леба да је´e, што не могу и ја који ћу да купим пет диплома, а не ка´ они преЦедник државу само једну? Или, како пишује они књижевник,  кa´ онај калемар, и он бјеше некад преЦедник државу, који се, како га заХебава Орао од Острога,  фаљетао по новинама да никад ништа није читао јер они у Пољопривредну школу нису имали, како се оно вели, аха - лектиру нису имали, ..бем ли га, шта ли је то беше, откуд ја знаЈем кад нисам ишао у школу него око школУ,  јербо док су они учили ја сам ишао око школу смишљајући како да заХебем касније оне школоване...  Али о тому другом приликом, него зајебаје ме Орао од Острога зато што не познајем граматику, правопис, синтаксу и шта ја све знам, ко ће све да запамти све то, зајебаје ме да сам неписмен. Као да човек мора да бИдне писмен да би би био књижевник... Ја сам пример да не мора јер сам књижевник, имам чланску карту Удружења писаца, бре...
- Али у вези примања у Удружење писаца тај Орао од Острога све нас је дебело насамарио!
- Како?
- Како да ти као преЦедник ГраЦких ПоЈета, ниси чуо за ово? Слушај шта пише у новинама.
„ПРЕДЛОГ КОМИСИЈИ ЗА ПРИЈЕМ У УДРУЖЕЊЕ ПИСАЦА
    Предлажем да се у цењено Удружење писаца прими поштовани и пожртвовани списатељски трудбеник Маго Магарчевић који од школске спреме има подерану ђачку торбу коју је подерао редовно идући око школе, а ако је некад ушао у школску учионицу седео је у магарећој клупи.“
- Е баш га је претерао, на гроб му се попишам... Пун ми је мурац тих школованих који нас захебају. Богме члан Удружења писаца постаће и Метлија Гадић, ако ни због чега а оно због њеног ремек дела, а ја овдека издвајам део..
    "Ма шта се он, бре, прави ваШан? Ја пиШујем како ја оћу. Заболе ме, бре, дупе за сва та њи´ова праФила, паламуде ми тамо у некој синКастини, тициграмима, ријетелима књижеМности, ма има, бре, да ја пиШУјем како ја ´оћу, па он ако је тамо неки дот´ор књижевнос´нека иде лепо у ординација и нека тамо пишује рецептИ, а не да мен´ подучава, јербо ја нисам слушала ни учитеља, ни наставникка, ни оца, ни мајку, а сад треба њега да слушам под старос´, ма нећу, бре, имаДе да биДне како ја ´оћу и квит. Узмем 500 јевра, штампам књигу и ш њом ћу да закуцам право у удруШење писаца да ме тамо примУ, а пре тога ћу да организујем проМоТија и да се лепо дружимо са с по- зитивну енергију, да ми лепо таШпете и аЛаудирате, али пазите, мајке вам га ваше, немо ме после олајавате, јербо ћу да отворим ондаК ова моја велика уста па имаде цел´ свет да зна куде сте све и шта крале и с ким сте се вуцарале и као све ми курФале, ма јебеш жиФот без ово наше пиШовање и курФање, је ли тако, а.."
- Добро, бре, али пази сад ово што пише у његовим новинама.
„ВЕСЕЛО И ШАРЕНО СКРИБОМАНСКО ДРУШТВО
    Госпођа Гусковић решила да пише песме и некако дугачким кљуном нашарала по песку неколико кругова као пас кад јури свој реп. То кљунотворење посматрао бравар Овновић и, као признати ауторитет у њиховом свету, написа госпођи Гусковић: Подржавам.
     Извесна госпођа Кокошкић води програм књижевне вечери и рече: - Он се бави књижевношћу и поезијом! При том кокодакну, али не носи више јаја, спремна је за супу.
   Офарбана госпођа Краварић, премазана свим бојама, весело рикну: - Издајем књигу песама са масним сликама!
    Све то посматра госпођа Скрибоманка Копитаровић, она која оставља магареће отиске, она која је веселој скрибоманској дружини својевремено предложила да формирају удружење  скрибоманског удружења „Грацке ПоЈете“ од чланова из разноразних урвина и пећина. У свом чувеном говору уважена госпођа Скрибомајка Копитаровић, која оставља магареће отиске, нагласи да ће они и њима слични да преп- лаве свет. И заиста, свет су преплавили примитивци!"
   - Он је овде све вас прозвао, нацртао вас. Па шта ћеш да предузмеш против Орла од Острога?
   -  Ма ћу, бре, да му ударим на Вамилију из потају, онако како ми, добри гастоси и алкоси умедемо... Још ће нам да даду ови из Амбасаду поДршка,  јербо су на њега љути што им је, како се прича, ушао у све криминалне трагове, а то је мЛого опасно бре, јер ко ће са с дрШаву да се качи, е па то ћемо садека да искористимо да нас они подржУ противу њега да нас он више не заХебава...
      Нађох нешто провокативно противУ нас у оним новинама које он штампа, па ово је тешка шамарчина свима нама који негујемо културу и чувамо нашу традицију, ћемо да му сломијемо кичму ако бИднемо могли негде с леђи, јер он, бре, познаје карате.
   - Шта си то нашао? Прочитај...
   - Па ево.
   „Данашња је скрибоманија најтежа психопатологија, јер скрибомани неписмени ординарни посташе кретени.“
    - Ауууууууууууууу.
    - Ћемо, бре, из потају сваку кос´ да му поломимо, па да га изгазимо и после тутањ. Он ће да се поспрдава са с нами који негујемо наш језик и чувамо традицију. Неће да може!
- И добро, рече малочас да имаДемо подршку из Амбасаду да му се стане на пут. На чему смо сада?
   - На курцу. Били смо чак и код аусенминистра Курца.
   - И?
   - УглаМном постигнут је догоФор тамо где треба да се доака тим писменима и образованима који заХебавају нас "ГраЦке ПоЈете“, а нарочито да се обрачуна-јемо са с тим Орлом од Острога, јербо су на њега љути и ови из Бели Град и ови из Сеча.
   ДогоФорили смо се  да све копирамо оно што је он децеднијама радиЈо и да уприлУчујемо поетЦке караФане, па ћемо још да организујемо и Међународни сусрети писаца, ма има да бИднемо, бре, фактор и по на свеЦкој сцени, да бИднемо мост између домовине и Јевропе, јербо ми живујемо у Јевропа, па ћемо ондаК да бИднемо најбољи амбасадори, а не тамо они који нас заХебавају и чије књиге штампају страни издавачи на страни језици, јербо они су мЛого сумЉиви елементи кад странци баш њиХа изебереду да штампају а нас нико не питује за то ни за ич. Тотално су сумЉиви, је л` да, за разлику од нас који смо велики патриЈоти и верници. Ми смо стално са с цркву. Некад смо стајали испред цркву и дежурали запиШујући ко долази на литурКију и тај списак достављали у полицију, а сад исто стојимо испред цркву и запиШујемоко НЕ долази у цркву па тај списак дајемо попу и владики.
     A владика душа и по, свира гитару и лепо пева, ма дивота, нароЦки чо´јек, а тек поп, ма поп је смишљен и прављен за ово време, вози се у џип са црни стакли, не ви´ш кроз њиа ниш´, носи црни наочари, дивота, ма ми „ГраЦке ПоЈете“ се идеално разумеДЕмо са с њима, наши су то људи...
    Морамо, бре, да направимо криФична пријаФу  противу онога који за нас овако пишује:
     „Пишу и кажу да су писци,  а неколико светлосних година  су удаљени од стилистике, версификације, семантике, синтаксе и осталих манифестационих облика значења речи, као и од основне граматике и најнужнијегправописа! Скрибоманија је постала начин живљења и мишљења уместо да писање буде емотивно, философско, психолошко, социолошко разоткривање суштине речи као основног изворишта и коначног уточишта! Данас се свака неписмена бараба назива писцем.“
   - Тај вас баш поштено окрпио...
   - Овакви су наши непријатељи, а непријатеље треба крФнички гонити, чак до КрФ. Не знаДу ови учењаци да и ми најгори у селу сељаци и у школи пропали ђаци коња за трку имаДемо. Имадемо паре и са с паре све мо´ш  да купиш, диплому, статус, чланство свуда, па чак и у Цркви ордење. Имадемо ми нашега чо´јека који је био у министарству и изградиЈо мрежу гастарабајтерских писаца, нема везе колико је који писмен и нема везе је ли то величка или малецка књижевнос´, важно је, бре да ми њему плаћамо, а он наше књиге штанцава, па се ми лепо нацртамо и сви, онако чопоративно, грунемо на међународни сајам књига у Бели Град да се својски наједемо ћевапа, пљескавица, бурека, изнапијамо пиве, па се там´ сликујемо и лепши смо на сликама од Црњанског, ма то је онај емигрант, а сви су ми емигранти сумЉиви, ма бре ми смо већ елита. Па кад смо већ заступљени на сајам књига у Бели Град по чему је онај књижевник, који се с нами спрда, бољи од нас? Нас имаде више. Ко оно рече да квантитет рађа квалитет? БиЈо је у прафУ. Ма, ми смо, бре, неуништиви. Нисмо ми узалуд „ГраЦке ПоЈете“ са села и из разних вукојебина... 
      Па имадемо у Удружењу писаца Мицу Лајавицу Кучић која је са улице и из кафане примљена у Удружење писаца захваљујући њеној креветској вези са с Мрсомудовићем, ону која се свима увлачи под кожу и кад некога искористи олајава га где год стигне, баш је наш прави менталитет, наша жена. Преко ње ћемо сви да се угнездимо у Удружење писаца па ћемо заједно с њоме да разрадимо стратегију да под своју шапу ставимо националну институцију Удружење писаца. Она на томе већ ради из потаје и она нам је корисна, јер ко год руши тај нама је користан. Е кад то све средимо ондаК нека се сви ти школовани и познати писци носе у три лепе материне и квит. Наступа наше време.
 - Гдје си предсједниче, јеба´ слику своју?  
- Где си ти Балићу? Није те било на нашем Конгресу.
- Ма моја се жена, као за инат, разбољела, јебо је њен ћаћа... И шта је било на Конгресу? Ух што ми је жао што сам пропуштио, болан. Ма ја ти до оног четрна- Јестог нијесам пропуштао ниједан Конгрес Савеза комуниста, стално сам слуша´ преносе преко радија. А још кад је друг Ћито говориЈо! Ма, болан, више сам волио њега да слушам него свога ћаћу који ме направиЈо! Дај причај, болан, шта је било.
     Са старог касетофона, купљеног негде на бувљаку, јер се такви више деценијама не продају, поче да грми.
     „ - Отварам Конгрес Грацких ПоЈета!
    Другови и другарице, напредни радници и гастарбајтерски сељаци,  врле поЈете и поЈетесе, имаДе један књижевник који нас на мртво име заХебаје. На пример, тај нас заХебаје са стандардним књижевним и некаквиЈем уређеним језиком за који, како нам соли памет, постоји граматика, праФопис, речник и уџбеници? Заболе нас, бре, за ту његову, како се оно вели, ´бем ли га, аха, за кодификовану граматику са којом тај учењак ´оће да нам пропише, како он вели, облик говорне комуникације, кад се ми најбоље разумедемо кад један другоме опЦујемо све по списку. Ма и заболе нас мурац и чекалица - мученица за тај његов кодификовани праФопис, за који нам он рече да је облик писане комуникације, па и за ту лексику, он вели да је то речник који прописује речи у духу нашега језика... Који ће нам све то?
    Нека свако говори и пише како умеДЕ, важно је да се разумедемо на нашем језику, је л´ тако..
    Него, морамо да га спустимо са тих академских висина. Пуштићемо гласине да он није никакав иМтелектуВалац него да је столар, лимар, зидар, бравар, било шта, само да му шкодимо да нас више не заХебаје, јер нами се верује а не њему, нами ће поФеровати сви нами слични, а ми смо, је´ л те, у већини, па ћемо, бре, да видЕмо ондаК...
  Ми на овај Конгрес гастарбајтерских писаца, око којих се отимају сви приФатни мали издавачи, морамо на тапет да ставимо оног књижевника који се поспрдују са с нашим идолом Добром Ћосавим зато што му је она, како се оно зваше, аха, Исидора Секулић, за коју он вели да је најумнија Српкиња у двадесетом веку, једном рекла: „Добро Ћосави, ви сте мачка у џаку“,  а онај Ели Финци му је, како вели тај књижевник, без околишења рекао: „Добро Ћосави, ово што си написао је говно помешано са млеком!“  па ондаК га заХебаје због оног интервјуа кад је Добро Ћосави рекао. „Ја нисам ништа читао јер ми у Пољопривредну школу нисмо имали лектиру!“, па тај књижевник, који је код гастарабајтерских писаца  реметилачки фактор, у својој „Причи о каријерном писцу“ дословно вели: „Да би опрао своју црвену, комунистичко-удбашку биографију, прошарану Ћитовим сликама, цитатима оних непоменика који се у последње време позивају на Библију, библијске пророке, на свеце, обавезно на Бога. Сад је тај Калемар већи верник и од самог Бога. Још мало ће и Бога да подучава вери. Мало му и то него би хтео да постане и већи Србин од највећих Срба и већи Светосавац и од Светога Саве....“
   Па му је и то мало него све редом  захебава. Ево на пример, он пише у једном чланку:
   „Интелектуални пигмејци и морални лилипутанци плитке памети, данас би Радоја Домановића, Јована Стерију Поповића, Бранислава Нушића и друге протерали из државе, са образложењем да сатиром и хумором шире негативну енергију о нојевској глави позитивистички забијеној у песак!“
    Да вас не давим више цитатима онога који све нас заХебаје од Ћита до најмањег ћитоисте.
      Задатак овог Конгреса гастарбајтерских писаца је да му доакамо, јербо у његовим текстовима он једнако погађа нас гастарбајтерске писце и оне у домоЛовини који идеално сарађују са с нами, па нам свима квари рачуне, а рачуни су повелики...
   - Друже преЦедниче, ја имаДем посебан пик на њега. Слала сам му песме да и´, како се оно вели, а да, ле´торише, па ми он врћАЈА на имејл доправљене. Ма ´ћела свој реп да одгризем кад сaм видела колико грешака имаДем.
    Једва сам преко уста преФалила да му се заФалим, али у менека нарастао бес јер је он сведок мог незнања. Он све нас убија у појам.
     - И ја имадем пик на њег´, друже преЦедниче.
     Бре, где се год он појави увек доминира, па се ми и не примећујемо, осећамо се попишано, још кад почне да прича слушају га, бре, ки да је светац.
   Неће да може то тако! А куде смо ми остали, додуше мало заостали?
   - Друже преЦедниче, ја бих предложиЈо да противУ њега искористимо онај текст који је написовао протиВу Настрадина Свракића, члана управе Удружења писаца који нас обилази.
   Морамо другови и другарице, поЈете и поЈетице, да то искористимо против њега а ево шта то Орао од Острога пиШУЈЕ о њему:
     „Настрадин Свракић, недавно изабрани потпредседник Удружења писаца, као књижевник по задатку, али не и вокацији,  радо посећује дијаспорце, оне потпуно расејане, Међу њима бира најобичније скрибомане и плагијаторе јер су му они најбољи и најсигурнији спонзори зато што су дубоко свесни своје ништавности, али мисле да се све може купити новцем, док талентоване вешто заобилази, а најбољима међу њима говори како му многи, тобоже, замерају што има контакт с њима. Својим поступцима који доликује само најобичнијим тезгарошима и сплеткарошима Настрадин Свракић баца најружнију слику на завичајне косовско-метохијске погорелце библијских размера!“
    Слушај ти преЦедавајући, више волЕм да подметнем ногу Орлу од Острога да се стрмекне него ´леба да је´м, е ћу му запржим, јер ти добро знаЈеш да сам ја у свакој чорби мирођија. Зато ћу нога да му подметнем па нека се стрмекне.“
    Чувши ово запитах се, не без ироније, како то може него да подметне ногу орлу „да се стрмекне“...
„ - Друже преЦедниче, имаДем и ја да рекнем неку у вези оне књижевне вечери које организовасмо ми, ГраЦке ПоЈете. Од свега су најбоље биле две ствари: клопа и и она јебозовна песникиња. На тој вечери стигосмо, бре, од литературе до две литера туре.
   Елем, слуШајем ону јебозовну поЈетесу, док она рецитаВа, па се у мислима уФалих у њене сисе које додирују облаци, а рукама је у овој мојој главуџи ватаЈЕм је за буткицУ, Бог те мазо, мачка и по, па шта ћу јадан, не могу пред свиЈА, завучем руку у леФи џеп и мрсим јаја, а блавор ми се третворио у кост, ка´ да је псећи, ма .ебеш поезију, ја би њу.... ДаВај, бона, Вамо једно два литера туре!“
    После ове тираде чланова „ГраЦких ПоЈета“ њихов председник искључи прастари касетофон и настави свечаним гласом.
- После успешно завршеног Конгреса гастрабајтерских скрибомана одлучио сам да проговорим о мојим успесима на пољу књижевности.  
     ПрФо, овако, како који конкурс неко објави на  Фејсу ја одмах шиљем, обавезно заузмем неколико плаћених страница и после се фалим како сам успешан писац, а при том редовно скупљам све ЗаФалнице и Дипломе које даВАју они који приређују Збор- нике, па после те ЗаФалнице и Дипломе лепо урамљујем и качим у мој хаусмајсторски стан, па странци кад уђу код мене мислу да сам значајан фактор у завичајна дрШава, а ови наши билмези цркавају од мука. Па се после фалим како имам 25 награда. Него, зарива ми нож у леђа онај књижевник који се не боји никога. Ево шта пишује.
„ЉУТИМ СЕ НА СВЕТСКЕ ВЕЛИКАНЕ!
   Кад сам видео ко све данас пише и како, морао сам да изјавим саучешће Њеном Височанству Књижевности!
    Много се љутим на Бодлера, Рембоа, Елијара, Малармеа, Лорку, Буковског, Тагору, Неруду! Како их није срамота да устају из гробова и преписују стихове неких врлих песникиња са Фејсбука које су толико презапослене на књижевном плану да им загореше ручкови, а арома загорелости осећа се на далеко!
   А тек неки песници који су убеђени да су будући нобеловци! О муко! О туго наша! Питам се само кад ће Овидије, Хорације, Вергилије, Данте, Петрарка и остали да устану из гробова и да преписују стихоклепија са Фејсбука! Једна врла песникиња послала ми песму за објављивање и одмах сам видео да је то плагијат једне песме славног Пабла Неруде, па сам јој одговорио: - Драги Пабло, преписао си песму од гастарбајтерке Д. П. која, најчешће, гостује у својој глави ....
     Зато се потруди да напишеш нешто своје, а не да преписујеш од ње. Пабло, срам те било!“
    „Често ме нападају неки који су отпали од Бога и од памети. Ипак и поред њихове халабуке гласно и јасно кажем: Читајте стихоклепце и скрибомане!
   Неписмени и полуписмени стихоклепци и скрибомани, иако тероришу душу и ум, иако опасно угрожавају менталну хигијену, ипак су од неке користи.
    Неписмене и полуписмене стихоклепце и скрибомане треба читати, јер ћете на њиховим примерима јавног беспримера најилустративније видети  како не треба писати поезију и прозу. Ето како и бескорисни могу да буду корисни!“
- Морам да му доакам и да искористим ово погодно време, да мазнем неколико државних награда. Некад су те награде биле резервисане само само за оне који тек понекад провире из удбашког и комунистичког дупета, а сад је, бре, капитализам па ко брже и више да, њему награда. Данас се књижевне награде купују. Имам, бре, да узмем кредит код Бавага па да кренем у лов на књижевне награде, да подмићујем све оне у жиријима у тој добро организованој КЊИЖЕВНОЈ МАФИЈИ. Да, добро сте прочитали – мафији.
     Па зар овакву Јамерику, наш жалосни узор са главним градом Фашингтоном, није створила мафија? Је ли тако? Е па ондаК да се разумедемо, применићу принцип „пакс американа“.
     То се кад нас вели: плати па клати! Лепо прво  подмитиш све чланове жирија, па се после кад ти доделе плаћену награду лепо одрекнеш новчаног износа, а задржиш папирни ћитаб, да имадеш црно на бело да си добиЈо ту и ту награду. То сам видиЈо од њи´а, јер они тако деценијама раду, намештају награде једни другима, објављују књиге једни другима, сви се тапшу по раменима, а сви држе исукане ножекање да један другоме забију у леђа првом приликом.
    А као улазница у друштво КЊИЖЕВНЕ МАФИЈЕ послужиће моје патриЈотско дистанцирање од текста „Лепше ми је у гробу него у Србији“  тога књижевника који све нас заХебаје и ево шта он ту пишује:
  „Љут на Радоја Домановића, који се улењио и не устаје из гроба, лепо одох и посетих га. Пописмо неколико чашица разговора.
- Је ли, бре, Радоје, зашто си се улењио и не устајеш из гроба кад те жељно чека цела Србија и сви остали Србљи, разбацани по овој белосветској помрчини?
- Ма шта ћу им ја кад они данас имају слепог Вођу код очију?
- Како шта ћеш нам, црни Радоје, зар не видиш да нас овај слепац већ довео до ивице провалије?
-  Ма лепше ми је у гробу него у Србији!
- Немој тако, црни Радоје...
- Шта немој? Кад бих сада устао из гроба сви би потегли глогове кочеве да ме што пре прободу као да сам нови Сава Савановић.
- А можда би избегао да те прободу глоговим коцем?
- Једино ако бих успео да емигрирам могао бих да се спасим!
- Зар?
- Да, да, само емиграција би ме спасила.
- Радоје, то је тешка оптужба ових тужних Србаља!
- Зар највећи српски светац Свети Саво није умро у емиграцији? У Трнову. И замисли да и Свети Саво данас заједно са мном устане из гроба.
- Шта би било?
- Скочили би весели Серби данашњи да нас обојицу поново отерају у емиграцију.
- Црни Радоје, шта ми све наприча?
- Да, да, данашњи Серби би у емиграцију отерали и Владику Рада, и Црнога Ђорђија, и Кнеза Лазара, и све сербске војеводе, Гаврила Принципа би стрељали одмах после рођења из превентивних разлога, ма све би ови данашњи отерали у емиграцију.
- Ауу, црни Радоје, зло нам се пише!
- Је ли ти сада јасно зашто је мени далеко лепше овде у гробу него у Србији?
    После ове упитне реченице занемех и одлучих да зашиљим оловку!
  Истовремено на ум ми паде први стих Светога Саве из Слова о мукама „Помешах се са стоком неразумном“.
    Ништа се није променило од тада!“
    После овог текста има, бре, сви да га прогласу за дрШавног непријатеља зато што све редом заХебаје, а ондаК су широм отворена врата за све нас, је л´ тако... Ма имаду  на стуб срама да га ставу због ову његову песмицу „(Само)угледни писци“ коју овдека препиШујем:
„Неким писцима је граматика
најстрашнија проблематика!

 
Нарочито су им падежи
Најгори могући давежи!

 
А правописна су им правила
побегла, па се стрмоглавила!

 
Куку и леле нама свима
са неписменим писцима!

 
Програмираног хаоса је сврха
да празне главе дођу до врха!“
  
- Неће, бре, да може овако кад он све редом заХебаје.
- Видим да ти стално римујеш у твојим пјесмама и то пишеш сонете...
- Да, римујем стално и пишујем сонети.
- И то ти иде од руке?
- Иде вала...
- Ти много пишеш?
- Објавио сам књигу „Иљаду сонети за иљаду дана“ па ти види...
- Хиљаду дана си писао хиљаду сонета?
- Да.
- Како? Има ли нека тајна
- Има, али нетју да ти кажујем.
- Ајде, ево плаћам пиву, болан.
- Ма не долазиш у обзир за једно пиво.
- Ајде, онда ћу ти платим вечеру код Даре Петљаре.
- Ма јок.
- .ебо те твој ћаћа који те направио, шта тражиш да ми откријеш тајну?
- Да ми бИднеш спонзор за следећу моју анатологијску књигу.
- У много, болан.
- Није мЛого.
- Колико.
- Пет стотина јеврићи.
- Ух, а може ли да ми користи тајна ако је откријеш?
- Може, иљаду и сто одсто.
- Па ´ајде.
- Братац прво паре на сунце па ти кажујем.
- Немам толико код себе.
- Колико имадеш?
- Имам двије стоје.
- Дај две стотке па ћу ти сад кажоват пола тајну, а друга пола кад донесеш још триста јеврића.
- Ево ти, .еба слику своју.
- Е ´вако, имаде један веб-сајт за проналажење рима, за сваку реч пронађеш риму.
- Ма шта кажеш?
- Да, имаДе. На пример реч „рима“ се римује са 27218 речи.
- У .еба слику своју, па то је чудо над чудима! Па гдје је тај сајт за проналажење рима?
- Е то је оно друго пола тајну. Кад пљунеш овдека још триста јеврићи ондаК ћу ти  кажујем како се праналазу риме у свакој речи.
- У, .ебо те, па ти си експерат, болан...
- Него шта....
- Значи могу, болан, и ја сваког дана да пишем по двије, три пјесме са римама?
- Можеш. Да се не курчу више они који римују, нека виду да и ми умедемо, ма ми смо за њи´а Тате Мате.
- Е онда ћу и тебе да ушијем.
- Како?
- Болан, ти објави књигу „´Иљаду сонети за ´иљаду данa“, a ja ћу да објавим књигу „´Иљаду сонета са ´иљаду сати“…
- Е вала, да .ебе оца очинскога у пркно, ви га прећерасте преко сваке мјере, ајте, јадни не били, не аветајте Богом вас вишњијем кумим...
- Бре Црногорчино, ви сте се од нас одвојили...
- Е јес´ вала, што јес´ јес´, но богоми изгледа да сте се ви одвојили од својија памети кад тако причате о сонету, најсавршенијој пјесничкој форми, аветиње једне. Знате ли ви што је то сонет?
- Наравно да знаЈемо!
- Мучите, не аветајте, но слушајте што пише један  добар пјесник:
     "Многи сонети, као уопште лирска римована поезија данашњице, имају крајњу риму и тај део технике је испуњен, али мислим да је веома битно чиме је  песма изливена изнутра, дакле ако не постоји филозофска потка, добра идеја, речитост и версификација, онда рима нема никакву сврху. Каже се, рима није циљ, већ средство како би се стигло до циља. Циљ лирске песме је свакако лепота, али рима није довољ- на да би нарочито сонет испунио своје домашаје и могућности."
- Бре Црногорчино, куј ће ми мурац тамо неки да ми соле памет кад сам ја члан Удружења писаца, имам, бре, чланску карту, а он нема и квит...
 - Са том чланском картом можеш мачки да окитиш реп, а и она ће се ње отарасит´ кад наиђе на први плот.
- Како то мислиш Црногорчино?
- Ја лијепо богоми, намножило се тих вашарских удружења ка´ мува испод коњског репа и сви као нешто пишу. Звек! Брука од аветиња!
- Ти, бре, све редом вређајеш...
- Ајде јадан не био, научи прво српски језик, па онда почни нешто да баљезгаш, а до тада ућути тамо ´ђе сам ја, немој да те чујем више да си иједну преда мном прозборио кад не умијеш. Но, ´ајте остајте ми у здрављу и с бољом памећу, ако Бог да!
     Рако Милошев Брђанин оде.
     Весело друштво ГраЦких ПоЈета оста забезекнуто у кафани Лепа Мрена.
    У задимљеном бирцузу нека скоро злокобна тишина. Врата се уз тресак отворише и улете Стана Пространа.
- Је ли, мамлазе ћорави и неспособни, шта ће ти триста евра? Мало ми је што те издржавам, трпим на грбачи и што сам ти пружила кров над главом у мој хаусмајторски стан, још и отплаћујем твој кредит, нерадниче један, ни за шта нијеси, и ти ми малочас телефонира да ти донесем триста евра. За шта ти требају сад паре, мамлазе један?
- За бизМис...
- За какав бизнис, шоњо један неспособни? И не каже се „бизМис“ него бизнис, барабо лијена и неписмена! Причај за шта ти требају паре?
- Да дам предсједнику да ми открије тајну великог бизМиса.
- Опет ти и твој "бизМис"? Којем предсједнику?
- Овоме, предсједнику ГраЦких ПоЈета....
- Аууууу, скупило се зло од горега. Овај овдје? Овај који дана раднога стажа нема него живи на рачун нас пореских обвезника и оне жене, Јелице мученице? Је ли он?
- Да ви објасним госпођа....
- Ћут´ да нијеси проговорио ни ријеч, ја сам те извукла испод оног моста да не спаваш тамо, просјаче један, па те упознала са Јелицом, часном мученицом, која ме сад проклиње што је упознах с тобом, скотино једна просјачка.
- Немој тако жено, он је предсједник ГраЦких ПоЈета....
- Аууууууууууу, ал´ сте се нашли, све гори од горега! Иди вуци се кући из ових стопа! А ви остали, срам вас било, дангубите овдје. Не презивате се ви узалуд Дангубићи!...
   - Ма пуштите ви ту женетину. Па што је тамо неки бог у односу на нас? Он није међу нама, а ми можем´ се попењемо поред њега. Бог нема паре, ми имамо. Не вози мечке, јагуаре са гумама Тигар од Пирот, кажујем ја вамИ да бог није ништа у односу на нас који за своје писовање добиВамо од сваког села по једну диплому, похвалницу, захвалницу, јер свако село има свој фестивал поезију, моезију и тако даље, је ли тако... Не видех да је ико богу доделио диплому, похвалницу, захвалницу...
    Ех, ми и бог... Небо и земља. Нека бог ради на небу, а и ћемо на земљи. Је ли поштено? Права расподела...
   Слушала ово Лепосава од Баната и морала да прокоментарише:
- Та мани, „већи“ сте и виши од Бога, попели сте му се на главу!
- Немој тако Лепосава...
   Отресита жена решила да се послужи њиховим речником како би је боље разумели.
   „Шта „Немој тако Лепосава“. Оставите ви Бога, а ваше пите сирнице не помињете, па пребранац из  земљани лонци, печење 'ладно од јагњићи и прасићи, купус салата са забоденом папричицом. Смрад неки батргаће кад се са овом 'раном помеша није за забаталити. Кад се сви лепо напапајете и наподригујете, ееее, онда се стихоклепачко Величанство једва пропне на бину са пуну трбу' па дрекне у микрофон, уши да ти пробије, има да слушаш 'тео не 'тео.“
- Чекајте, бре, па и ова нас зеза.
- Која?
- Вјерка Васојевка.
- Како?
- Ево шта јој је објавио у новинама Филип, завни Орао од Острога. Спрдавају се с нами.
- Како? Читај.
- Ево.
„КЕСЕ И ПОЕТЕСЕ
Овде су све мајстори сонета,
Ту сам само колатерална штета.

 
Која се гура и другима смета.
Њима величинама од поета.

 
Ти важни поете и поетесе.
Са собом увек носе кесе.

 
Има пластичних и од лака.
У устима је обавезна жвака.

 
Па док се са стиховима боре.
Са жваком јасне воде разговоре.

 
Кад их живе та тортура прође.
Најлепши део вечери им дође.

 
Ту кесе долазе до изражаја,
Пуне се... и ускоро се затвара.“

 
- Ух, сунце ти....
- Шта да чинимо преЦедниче?
- Ћу питујем врачару Нашку Влашку па ћу ви рекнем...
- Е ако нас од Орла од Острога не спаси врачара Нашка Влашка неће нико...
- Ако је ситуЈација већ овак´а, ја ћу морам да се размислим да л´ да пишувам и даље, ил´ да окачим о клинче оловче. Јесте да поЈезију сада сви пишувају, ал´ ја ћу из ту моду да се ископрцам. Наздравље!, - беху речи Шумадијског Сокола који се у међувремену нађе међу веселим ГраЦким ПоЈетама, што изазва не мали шок код свих њих.
   Да би прекинуо мучну тишину која много говори, преЦедник ГраЦких ПоЈета Будалић узе једну од бланко Захвалница које дају и Курти и Мурти.
- Чујте другови, онај Орао од Острога у његовим новинама јавно се спрадава са с наши одликовања која дајемо нашим заслужним друговима. Да ви прочитајем, слушајте. Из текста Лепосаве од Баната „Чим сам шешир накривила култури сам скривила“ издвајам ово што се односи на наша признања.
„МАЛОГРАЂАНСКА ОЛИМПИЈАДА ЗВАНА КАРТОНИЈАДА
   Коме ми слабо писмени да уручујемо картоне захвалности? Онаквима какви смо и сами. Спрдња. Играмо се књижевника, благо нама. Морам бити човек и признати да сам дознала да је једна часна  особа која је примила шарени картон, додељивање прећутала, али да је картонче у повратку кући заукала кроз прозор свог аутомобила у вожњи, што значи да Савест није умрла сасвим.“
     Па они нас све редом зајебају. Морамо, бре, да подузмемо нешто. Зваћемо онога Безбрадића, саветника амбасадора, који је сада с нама и који је бо-га до јуче мЛого помињао кроз сочне псовке. Он ће нами да помогне да се обрачунамо са с њим.
- С ким?, упита Мрсивоје Прстић.
- Са с Орао од Острога.
     У другом делу делу овог кафанског ћумеза чујем како омањем друштву господин шумски Грдановић чита преписку коју су преко друштвене мреже Фејсбук водиле Маца Кучкић и Станка Скрибоманка.
      - Ти си царица, пишеш јединствену поЈезију, нико није бољи од тебе, ти си наша царица, љубим те...
   (А сад ћу да јој сместим и да свима у инбокс јавим са лажног профила које је све песме преписала и од кога!), О луче моје дивно, кад ћемо на каву?
Воли те твоја Маца.
- Мацо Кучкић, ти песме најлакше пишеш користећи ону машину за налажење рима, на пример: тебе, себе, дан, сан, зима, плима, волим, молим - поређаш ред по ред и ето ти песма!
И тако из дана у дан, без престанка!
Воли вас ваша Станка Скрибоманка.
- Ма лако је нама са вама Грдановићу, него не знам шта ћемо са с оним.
- Којим?
- Орлом од Острога.
- Па шта је сад било?
- Како шта? Нагрди нашу највећу величину и нико да му доака.
- Како нагрди?
- Ево да ти прочитам!
    „Са поповима попује по поселима, црквама и манастирима, а облачи се као последњи сеоски кицош у пубертету иако је дубоко загазио у осму деценију живота, мало швалерског, мало удбашког, па сад глуми националног гуруа! Памети, одазови се, ако имаш коме! Свеједно, памети данас ионако нема!“
- Питао га Милун Вуксан за то.
- И шта му рече?
- Каже да сви они који у вис дижу ту незналицу која не познаје језик свога народа, него увек успут записује кад год од некога чује неку нову реч, једноставно уместо главе носе телевизор, да гледају само један канал, да читају само једну књигу, да слушају само једну будалу...
- Ауууу, па он је решио да иде до краја.
- А слушај сад ово што је написао у новинама!
„КО ПИТА НЕ СКИТА
    Зашто не би сваки град и свако село, где год постоје врли модерни скрибомани, додељивали „Последње Нобелове награде“? Па зашто не би сваки и град и свако село, где год постоје пиромани који глуме ват- рогасце, додељивали „Последње награде за мир?“
- Ма доста више са тим Орлом од Острога. Имамо ми наше бисере.
- У праву си Достанићу.
- Добра она Десанка Максимовић, - поче да мудрује Туто Столица.
- Јесте, фантастично глуми, - повика непознати који је тек ушао у бирцуз Лепа Мрена.
- А у којем оно филму?, - пита Туто Столица који не примети да је дошљак непознат друштву
- У филму „Збогом памети“! – одбруси му новопридошли.
- Ти мора да си наш чим говориш шугословенски?
- Не дао Бог да сам ваш, јер је вама потребан тумач за српски језик...
   Тај новопридошли беше Филип, кога зову Орао од Острога.
    У ћумезу Лепа Мрена речита тишина.
    Присутне ГраЦке ПоЈете посташе гласне као рибе у води... Тајац.
   Само се чује нечије ридање. То са полица ридаху: Аристарх са Самоса, Коперник, Калимах и Теокрит, Вергилије и Овидије, Лукреције и Катул, Теренције и Плаут, Катон и Цицерон, Сенека и Лукан, Јувенал и Стације, Есхил, Софокле и Еурипид, Хомер, Хераклит, Талес, Платон, Аристотел, Архилох, Сапфо и Алкеј, Херодот и Тукидид,  Андростен и Паузани, и, и, и .....
 
- 7 -

   Данас је среда, најнапреднији дан у недељи, дан када се може отпочињати посао, кретати на пут, а деца рођена у среду биће напредна и здрава. Негде среду замишљају као светицу, као Свету Среду којој се обично заветују болесници, па се некима чак и појављује да их излечи.
- Гладујте у име Бога!,
- Види ти овог фарисеја испод мантије!
- Каквог фарисеја?
- Па овога који посредује између тебе и Бога и који скупо наплаћује своје посредовање.
- Немој тако, срљаш у незнабоштво.
- За Бога не знају они који поручују „Гладујте у име Бога!“, јер то поручују неки угојени из луксузних вила и луксузних аутомобила са затамњеним стаклима које, поред њих, возе само криминални политичари и политички криминалци!
Дијалог двојице верника у одељењу „Ц“ одјекује ходницима.
- Доста вас двојица. Још само треба да вас филозоф чује.
- Не може да нас чује управниче, он је сада утамничен.
Управник одељења „Ц“, црвени комесар у црној мантији Неверић, почеша се иза уха.
- Не заваравајте се вас двојица. Бојим се да је тај и у затвору далеко слободнији од свих кључара који чувају његово заточеништво.
- Па зашто га једном не уцмекају?
- Можемо да га уцмекамо, али како да уцмекамо његово дело, његове речи које чувају други у главама?
- Управниче, зар не постоји Министартсво за промену свести?
- Ух, добро си се сетио. Одмах морамо да његов предмет уступимо Министарству за промену свести. Зовите ми управника одељења „С“ господина Гаулајтерића.
    После кратког времена управник Гаулајтерић послао је свом колеги Невјерићу доктора Лудића. Дошавши на одељење „Ц“, доктор Лудић најпре спази све верске симболе: православни и католички крст, полумесец са звездом, Давидову звезду, свастику као свети симбол у будаизму, хиндуизму, џаинизму,  а око тог симбола на одљењу „Ц“ јуче је избила крвав туча измећу пет историчара ...... Њих више нема, али свастика, као свети симбол у многим религијама и као најмрачнији у овом добу захваљујући хитлеризму, остала је и даље на свом месту. Историчара, дакле, више није било. Уосталом, зар није проглашен Крај Историје?...
- Реци Неверићу шта те мучи.  
- Мучи ме онај филозоф који је заточен.
- Јесте заточен, али не и његова мисао, она продире свуда, кроз све ове зидове обезбеђене електромагнетским заштитним системима, - огласи се Максим, накашљавши се.
- Има ли решење за њега Лудићу?
- Неверићу, мислим једино би нам помогло да му се за ручак сервирају магичне печурке.
- Шта су то магичне печурке?
- То је печурка са халуциногеним својствима (amanita muscaria) која у себи има активну супстанцу псилоцибин која смањује активност у одређеним деловима мозга...
- Чекај Лудићу, објасни сад ти мени, да ли са том супстанцом моче да се нападне центар за памћење?
- Наравно Неверићу
    После овог дијалога Неверић је упутио електронско писмо Министарству за промену свести, са назнаком „хитно“ и у писму препоручио доктора Лудића да изнесе своје стручно мишљење.
    Савет Мудраца у Министaрству за промену свести одржало је хитну седницу на којој је одлучено да се позове др Лудић. Одмах се послали по њега одговарајућу пратњу.
    Нашли су др Лудића како лежи између одељења „Ц“ и одељења „Д“. Узалуд су га будили. Већ је почео да се хлади! Срце га издало и истовремено филозофа Филипа спасило. У даљини се чула химна „Боже правде“!
    Чувши ту химну народа који ће да настане кад нестане овакав какав јесте данас, становници одељења „Ц“ пожелеше да и они имају своју химну. Али како да је имају кад немају ниједан музички инструмент. Чули су да музички инструменти постоје на једном другом одељењу. И одлучише се на сеобу, у намери да створе химну која би била у свему њима налик, која би их казивала и која их не би прећуткивала.
    Кренуше у сеобу....

 
- 8 -
 
    У току сеобе наиђоше на две групе које се препиру. Једни говорагу о лажним реликвијама које су, како кажу, одувек имале посебну, материјалну вредност у „хришчанском свету“: „Исусове пелене”, „Вероникин шал”, „Торинско платно”, као и, како кажу јени,  фалсификоване стварчице које се излажу у цркавама широм света и маме безбројне ходочаснике да их виде и оставе новчане прилоге... Чисти бизнис, говораху.
   Из другог табора огласи се један питањем да ли они знају шта је то Вероникин шал...
- Наравно да знамо, - одговори један од присутних, - још једна у низу обмана како би се затуцани замајавали.
- Ниси у праву.
- А ти као знаш шта је?
- Наравно да знам.
- Па шта је?
- Жена која се звала Вероника није могла одолети свом срцу а да се не приближи Христосу док је, тетурајући се, носио крст јерусалимским улицама. Игноришући војнике и разуздану светињу успела је да се прогура до Исуса Христоса, прућила му свој шал да обрише попљувано и крваво лице. Исус није остао равнодушан на тај Вероникин чин. Узео је њен шал, утиснуо слику свога лица и пружио јој шал на дар.
- И какво је уопште значење тога?
- Вероника је добила више него што је дала.
- Чудна ми чуда.
- Ти не разумеш да Бог тако враћа за сваки чин искрене љубави.
- Пази да ме не убедиш. Још ћеш да ме увериш у постојање Исусових пелена?
- Наравно да постоје.
- И ја знам да постоје.
- Ето видиш.
- Па да, продају Исусове пелене заједно са косом Блажене Девице Марије.
- Не лупај глупости.
- Зар не знаш?
- То је пропаганда.
- Није, у граду са Седам Брегова трговци душом продају Исусове пелене за 150 долара, а делове косе Девице Марије продају за 740 долара.Разне цркве широм света су у поседу делића крста на којем је разапет „Месија”. Тих комадића има укупно неколико кубика... Стотине цркава у свету поседују трње из круне коју је носио разапети „Месија”. Ради се такође о неколико кубика... Стотине цркава поседује бочице са „Исусовом” крви - укупно неколико хектолитара...  Затим, у разним црквама налазе се: мумифицирана тела деце коју је побио Ирод; главе света три краља; неколико глава и руку Јована крститеља; неколико скелета „Исусове” баке Ане; на стотине ексера којима је „Месија” прибијен на крст... И тако даље. И све су то наравно „оригинали”... Чудно је, међутим, како поред свих тих силних „оригинала” није сачуван ни један једини оригинални примерак било којег Јеванђеља, или посланице...
Све то слушаше протојереј православни Прстан, онај који је у свој џеп ставио новац намењен деци, сирочићима без родитеља. Био је дубоко забринут јер немаше довољно новаца да за себе купи лекове, а крај му се примицао...
    Прекрсти се и баци анатему на онога који онако говораше о црквеним реликвијама.
Анатемисани се само осмехну. Пријало му је да буде у друштву Јованке Орлеанке, Мартина Лутера, Лава Толстоја, Ђордана Бруна….
   Обе ове групе које се међусобно препираху и својом виком надвикиваху једни друге, као да виком овераваху своје аргументе, ишли су у у потрагу за Душом. Чули су да Душа постоји на оном месту којем су сви хрлили...
 
 
- 9 -

    На одељењу „Г“ владаше права узбуна због навале на поштански шалтер. Сви су некуд слали пакете у које су упаковали Намере. Поштански службеник на шалтеру Контролног система удараше печате са холограмом Црне Рупе испуњене замрзнутим Нервима.
- Респетке, куда шаљу Намере?
- Принципе, то питање се не поставља.
- Зашто?
- Зато што су Намере Једних идентичне са Намерама Других.
- Па у чему је уопште сврха?
- У комуникацији Привида.
- Не разумем.
- Е ти си идеалан за будућег лидера у региону. Такви су потребни.
- Какви?
- Који не разумеју!
- Шта не треба да разумеју?
- Програмирање подсвести.
- Значи реч је о дресирању људи?
- Не, реч је о довођењу у складан ред контролисаног хаоса.
- Значи, мишљење човека је безначајно.
- Није безначајно него је опасно, јер представља бахатост и ароганцију.
- А шта је са срцем, емоцијама? Могу ли се и они упаковати у пакет и послати преко овог шалтера Контролног система?
- Наравно да може јер је срце програмирано љубављу према статусу, моћи и новцу.
Ко зна колико дуго би трајао разговор између Респекта и Принципа, два непомирљива непријатеља. Разговор прекину бљесак Муње Великог Мозга. После бљеска Муње Великог Мозга затресе Громовник цело одељење „Г“ од кога не оста ништа сем прашина која све нас чека...
   Не прође много времена после тога и из прашине изниче цвет...
 

- 10 -


Одељење „М“ слично је осталим одељењима, али ту немаху моћ размишљања, већ само моћ опонашања. С обзиром да је председник одељења „М“ био Мајмуновић, сви су опонашали мајмуна, а многи су до перфекције савладали сваку врсту мајмунисања, чак до те мере да су опасно угрозили статус председника Мајмуновића који је морао да их завади како би био миран.
Екипа највећих васељенских стручњака одлучила је реши проблем одсуства моћи размишљања. Стручњаци су прионули да тај проблем реше.
Све је било обавијено тајном. Али и поред највеће тајновитости један папирић је изнео голуб писмоноша кога није приметила Будна Контрола Васељенских Стручњака. На том папирићу је писало:
„Моћ будућег сећања је завршен пројекат. На мосту који спаја три највеће пирамиде, док испод њега протиче Време, стоји Новум, налик на Главу. Створен је чудесан мозак који производи магичне мисли. Те магичне мисли доприносе аутохипнозном самоисцељењу док се на ране душе и тела привијају мелеми справљени од трава.“
- Ово је врло опасно Комесаре. Читаш ли ти шта група учењака припрема?
- Читам. Незгодно баш. Где су они?
- Нико их није видео, а сви кажу да су присутни овде.
- Како то?
- Не знам, али као да носе одела од астралног штофа који превари људско око тако што тај материјал с негативним индексом светлости савија светлост и електромагнетна зрачења, па зато људи обучени у та одела постају невидљиви за посматрача.
- То је баш опасно. Користе знање и моћ природе у биљкама.
- И на тај начин доприносе рушењу Здања Здравља које смо подигли.
- Они могу да га сруше речима, нарочито сада кад су невидљиви, а имају Моћ Речи.
У јеку разговора на одељење "M" долази професор Истинић и чувши део разговoра при крају би му занимљиво и упита их:
- Шта ви то желите?
- Сви желимо исто?
- Шта.
- Да не желимо ништа!
Професор Истинић закључи да овде нема ни логике, ни памети. То је јавно саопштио свима. Питаху га за савет. Препоручи им да иду тамо где има Логике и Памети.
Конопце звона на ивици неба неко је тајно вукао и са Врха Времена чула се Херувимска песма коју и данас многи чују преко целог Неба.

- 11 –
 
   На одељењу „Ф“ налази се огромна читаоница, дужине педесет и ширине двадесет метара. На простору од хиљаду квадратних метара налази се 365 столова. За сваким столом седи по један човек. Жена нема, јер им је приступ забрањен. Сви су голи.
   Унутра је бануо нови курир који разноси  витаминске таблете. Први пут је ту. Одмах на улазу срео је Фаталића, управника одељења „Ф“.
- Господине управниче, зашто су сви голи?
- Зато што је одећа сметња?
- Чему?
- Смета декодирању можданих активности и мисли на даљину.
- Чије мождане активности и мисли на даљину прате?
- Свих оних који су на нашем одељењу уписани у регистар „Независних“.
- Независних? Не разумем.
- Сви који су независни опасни су.
- И шта се дешава даље?
- Пратимо им намере.
- Како?
- Читамо им намере.
- Где?
- На овим мониторима.
- Значи ови што седе за овим столовима читају мисли других?
- Да.
- Видим да стално буље у екране и виде слике. Какве су то слике?
- То су слике које показују намеру и мисао праћеног. Мисао се претвара у слику.
- Не разумем како то може.
- Зато си ту што не разумеш и што ћеш одмах заборавити што сам ти рекао.
- Како ћу заборавити и зашто?
- Зато што си чипован.
- Када?
- Кад си први пут дошао и попио обавезан јутарњи чај. Попио си доживотни течни чип који је постао предајник и емитује сваку твоју мисао. Тако и сви остали.
- Па како се стварају те слике од мисли?
- Специјални скенери су електромагнетним путем повезани са кодираним чиповима свих праћених. Те слике на мониторима су материјализоване мисли праћеног који, све оно о чему размишља, несвесно преко уграђеног чипа шаље скенеру који размишљање претвара у слику. Тако, на пример, робијаш размишља како да се избави из затвора. Све што му пролази кроз мозак на монитору се показује као слика: пиштољ, бекство, нож, план бекства и тако даље. Сваки монитор Црне Кутије повезан је преко ултра кратких таласа са свим министарствима и свим полицијским централама и испоставама.
- Па то је монструозно.
- Није.
- Како није?
- Тако што се то радило од када постоји свет.
- Не верујем.
- Уместо скенера и високе данашње технологије контролу свести су обављале религије, а касније идеологије, као и данас што то чине.
- То је јеретиштво.
- Ма какво јеретиштво. Оно је измишљено као колатерална штета.
- Немам речи.
- И не треба да имаш. Речи и ставови су отежавајуће околности.
- А шта су олакшавајуће?
- Послушност, рад, ред, дисциплина у плаћању свих обавеза.
   После ових речи човек је савесно делио витаминске таблете по столовима. И ничега се није више сећао из малопређашњег разговора са управником.
    У међувремену свима који су праћени поклоњене се жвакаће гуме, сокови, а да би им друштвени живот био интересантнији, свима је доступна бесплатна порнографија, укључујући первезију, хомосексуализам, лезбејство, педофилију, зоофилију, некрофилију, у свим облицима и на свим нивоима.
У једном тренутку све се заљуљало. Мислили су да је земљотрес. Али није. Био је то мозготрес.
   Сви нагрнуше на затворена врата. Почела је још једна сеоба....

- 12 -
 
 
   Летећи гуштери са дипломатским имунитетом расту у крилате крокодиле који свирају на клавирима, а јајолики слушаоци у ушима држе заденуте кресте петлова који су пре зоре кукурикали. На подијуму човеколика свиња држи предавање о естетици, а курва из које цури гној држи предавања о етици, док поп са митраљезом држи говор о томе како сви морамо бити хуманитарци да би му дубоки џепови били пунији. Дакле, на одељењу „Р“ колоритна атмосфера, да веселницима живот буде њима најсличнији.
    За себе кажу да су: професори, инжињери, доктори, академици, књижевници, а нико од њих није видео школску зграду, а камоли шта друго. Међутим, то им не смета. Чак се и поносе што су такви.
    Узимају таблете за потенцију празних мозгова, јер између себе сексуално опште само у мозак, док им гениталије служе само за физиолошке потребе. Удобно живе у огромном лонцу за кување жаба!

(Одломак из романа "ОКО ОКА". Роман објављује чувени издавач "Прометеј".)

 

 



20 коментара:

  1. Феноменално. Фикција у којој се преплићу стварност и претећа визија будућности. На основу овог што сам прочитао убеђен сам да ће ово бит хит!
    Веско

    ОдговориИзбриши
  2. ЈЕДНО ОД ПИСАМА МОЈИХ ПРИЈАТЕЉА СА ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ "Facebook" ПОСЛЕ ЧИТАЊА УВОДНОГ ДЕЛА РОМАНА „ОКО ОКА“
    СЛАЂАНА АНТИЋ пише:
    „Поштовани господине Петре!
    Прочитала сам уводни дио, ја нисам стручњак никакав,али од прве до задње ријечи, држите будним душу и мозак, величанствен осјећај, тако сам доживјела уводни дио, јер данас сви пишу, али не уједине душу и мозак. Већ са одушевљењем чекам да књигу напишете и да се нађе у мојој библиотеци, коју припремам, као једино наслеђе мојој дјеци. Велико вам хвала ,ви уносите освјежење, ја би вас назвала јединим мислиоцем ове наше свакодневнице. Сви пишу, а ви тријезните.
    Слађана Антић“

    ОдговориИзбриши

  3. ЈЕДНО ОД ПИСАМА МОЈИХ ПРИЈАТЕЉА СА ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ "Facebook" ПОСЛЕ ЧИТАЊА УВОДНОГ ДЕЛА РОМАНА „ОКО ОКА“
    НЕНАД ЖИВКОВИЋ пише:
    Разумљиво је. Види се шта се хоће рећи. Свиђа ми се ово што сам прочитао. Наравно, треба добар ментални склоп да би се разумео, а ја се надам да га имам, и да сам га схватио. приповедање није досадно, мада сам ја једном написао да роман треба да буде величине једне палачинке, да га читалац касније смота и поједе. тражи се кратко, али ако је занимљиво, а јесте, веруј ми, онда немој око тог да бринеш...
    Нека да Бог да га и целог прочитам...
    Ненад Живковић, Београд

    ОдговориИзбриши
  4. ЈЕДНО ОД ПИСАМА МОЈИХ ПРИЈАТЕЉА СА ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ "Facebook" ПОСЛЕ ЧИТАЊА УВОДНОГ ДЕЛА РОМАНА „ОКО ОКА“
    ПЕКО ЛАЛИЧИЋ пише:
    „ Читајући одломке рукописног текста романа ‘’Око ока’’ Петра Милатовића, наметну ми се утисак да се ради о веома специфичном штиву, како по садржини, тако и по особеном стилу приповедања и довођења ствари у складан контекст, који веома брзо читаоца доведе у ситуацију да схвати да oко oка аутора уочава и оно што многима и одмах није уочљиво, те отуда и потреба читаоца да иде даље и у нове спознаје. А то, очито, зато што се, већ сада могу да тврдим, ради о роману који је, за разлику од бројних других, пре свега плод ума и огромног животног искуства аутора, који је успео да избегне замку да подлегне емоцијама.
    Писан на веома особен и интригантан начин, и поред чињенице да обилује дубоким промишљањима, филозофским опсервацијама и етичким судовима, ово штиво мами лакоћом приповедања и ненаметљиво читаоца води у промишљања, трагања, сопствена преиспитивања, суђења и провере својих знања и уверења.
    Зато сам убеђен да ће ‘’Око ока’’ многима отворити очи и да ће вођени вредносним судовима, које је аутор овог веома занимљивог штива потенцирао, многи пронаћи себе праве, али и оне какви су требали да буду.
    У то име, са срећом нам дошло ,,Око ока’’!
    Пеко Лаличић, књижевник
    У Мајданпеку,
    24. фебруара 2016.“

    ОдговориИзбриши
  5. ЈЕДНО ОД ПИСАМА МОЈИХ ПРИЈАТЕЉА СА ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ "Facebook" ПОСЛЕ ЧИТАЊА УВОДНОГ ДЕЛА РОМАНА „ОКО ОКА“
    РАДМИЛО МИЋКОВИЋ пише:
    Петре, ОКО ОКА Ти је изванредно.Ово што сам ја успео да прочитам и да проникнем у текст, видим да је рађен високим и однегованим стилом. Не може сваки читалац да досегне смисао, потребна је духовна подлога. Но, то нека Те не забрињава. Видим да си еклектичар и да сажимаш баштину човечанства кроз цитате које користиш. Сличан метод сам и ја применио у Вербалним фрескама. То је више есејистички жанр. Вредности остају вредности. Поздрав од Радета.
    Радмило Мићковић, Рача Крагујевачка

    ОдговориИзбриши
  6. ЈЕДНО ОД ПИСАМА МОЈИХ ПРИЈАТЕЉА СА ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ "Facebook" ПОСЛЕ ЧИТАЊА УВОДНОГ ДЕЛА РОМАНА „ОКО ОКА“
    НЕМАЊА ДРАГАШ пише:
    „Драги Петре, управо сам прочитао. Мени се допада овај метафизички приступ, мало затворен, езотеричан, захтева преџнање од читалаца, занимљив је, држи пажњу и дескриптивно и лексички је богат. Едукативан и сатиричан. Ја бих можда мало поједноставио у неким описима, јер након тога долазе сјајне мисли, вреди их запамтити. Хвала Вам што се послали.
    Немања Драгаш“

    ОдговориИзбриши
  7. ЈЕДНО ОД ПИСАМА МОЈИХ ПРИЈАТЕЉА СА ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ "Facebook" ПОСЛЕ ЧИТАЊА УВОДНОГ ДЕЛА РОМАНА „ОКО ОКА“
    МИРЈАНА БАЛТЕЗАРЕВИЋ пише:
    „Драги Петре, прочитах јутрос уз кафу рукопис. На прво читање се најежих од непогрешиве истине, иако је она у роману фикција. Описао си на неки Кафкин начин времеплов који је непогрешиво тачан. Имам осећај да покушаваш да направиш Нови свет, што би у наставку романа било сјајно. Да би направио нови, лепши, где влада честитост и правда, заиста треба да се психијатријски сагледа онај прошли и овај у коме хрле масе. Волела бих да се роман заврши једном лепом визијом. То ћеш ти најлепше описати, јер у теби она живи и видим мори ти душу. Надам се да сам добро разумела поруку романа. Желим ти пуно надахнућа.
    Мирјана Балтезаревић, Ниш“

    ОдговориИзбриши

  8. ЈЕДНО ОД ПИСАМА МОЈИХ ПРИЈАТЕЉА СА ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ "Facebook" ПОСЛЕ ЧИТАЊА УВОДНОГ ДЕЛА РОМАНА „ОКО ОКА“
    ЛАРА ДОРИН пише:
    Пажљиво сам прочитала одломак. Нисам критичар и Ви то знате, али ако се сетимо колико сте књига до сад написали, па шта сте све проживели, преживели, ако се сетимо Ваше целоживотне борбе и знања и мудрости, како онда написати било шта о овом одломку. Верујем да је то сублимација свега. Свега што јесте, што Вам смета, написано крајње сатирично, иронично- Све у свему мислим да је сјајно. Наравно треба имати бар неко основно знање овдашњих прилика да би било разумљиво читаоцу. Али и не треба свакоме да буде разумљиво. Није тај тип романа, није лако штиво. Суштина никада није била лака.Веома је необична та посвећеност истини и правди у данашње време. Такође треба рећи да је сатира врхунац интелектуалног изражавања. Или боље речено, треба пуно тога видети знати и разумети, па се насмејати свему. Имамо истог издавача. Мислим да у Србији тренутно нема угледније издавачке куће од Прометеја.
    Искрено речено, могу мирне душе написати Свака част! Ово не може написати свако, а није ни лако. Браво!
    Лара Дорин

    ОдговориИзбриши
  9. ЈЕДНО ОД ПИСАМА МОЈИХ ПРИЈАТЕЉА СА ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ "Facebook" ПОСЛЕ ЧИТАЊА УВОДНОГ ДЕЛА РОМАНА „ОКО ОКА“
    ВЕСНА ТОМИЋ: пише
    „Господине Петре,хвала на овом дивном одломку.
    Почаствована сам и немам никаквих примедби ни предлог. Само могу да напишем да сте мајстор свога пера. СРЕЋНО.
    Срдачан поздрав,
    Весна
    Весна Томић, Београд“

    ОдговориИзбриши
  10. ЈЕДНО ОД ПИСАМА МОЈИХ ПРИЈАТЕЉА СА ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ "Facebook" ПОСЛЕ ЧИТАЊА УВОДНОГ ДЕЛА РОМАНА „ОКО ОКА“
    ВЛАДИМИР ЖИВАНОВИЋ пише“
    „Ко нема дара,
    да нова дела ствара,
    лаћа се посла критичара.
    ЖиВ
    Био бих сретан,
    да сам компетентан,
    а нисам ни близу,
    за неку дубљу,
    књижевну анализу.
    Себи сам поставио други задатак,
    те ћу дати на свој начин,
    одговор у стиху кратак.
    Радњу ти вуку и за њих говоре,
    и кад актери ћуте,
    стилске метафоре. . .
    Осећа се и вакум и тескоба,
    унутар тих животних,лудачки соба.
    Око драме,догађаја и поставке,
    слични су третмани ,
    код Џојса и Кафке,
    Пидано је за интелектуални виши ниво.
    Све у свему ,интересантно штиво !
    Владимир Живановић“

    ОдговориИзбриши

  11. ЈЕДНО ОД ПИСАМА МОЈИХ ПРИЈАТЕЉА СА ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ "Facebook" ПОСЛЕ ЧИТАЊА УВОДНОГ ДЕЛА РОМАНА „ОКО ОКА“
    АВДУЛАХ РАМЧИЛОВИЋ пише:
    „Прочитао сам део Вашег романа, који сте ми послали. Снажна метафора, сатира, неког облика друштва на неком делу планете. Психолошки, филозофски и донекле педагошки снажно уобличен, и течно и поступно добро градиран, тако да изазива знатижељу за читањем и догађајима који ће се даље десити. Посебно је интересантан летак који су Филипови симпатизери штампали.
    Била ми је част прочитати део Вашег романа!
    Поздрав!
    Авдулах Рамчиловић, Линц“

    ОдговориИзбриши
  12. Читајући одломке рукописног текста романа ‘’Око ока’’ Петра Милатовића, наметну ми се утисак да се ради о веома специфичном штиву, како по садржини, тако и по особеном стилу приповедања и довођења ствари у складан контекст, који веома брзо читаоца доведе у ситуацију да схвати да oко oка аутора уочава и оно што многима и одмах није уочљиво, те отуда и потреба читаоца да иде даље и у нове спознаје. А то, очито, зато што се, већ сада могу да тврдим, ради о роману који је, за разлику од бројних других, пре свега плод ума и огромног животног искуства аутора, који је успео да избегне замку да подлегне емоцијама.
    Писан на веома особен и интригантан начин, и поред чињенице да обилује дубоким промишљањима, филозофским опсервацијама и етичким судовима, ово штиво мами лакоћом приповедања и ненаметљиво читаоца води у промишљања, трагања, сопствена преиспитивања, суђења и провере својих знања и уверења.
    Зато сам убеђен да ће ‘’Око ока’’ многима отворити очи и да ће вођени вредносним судовима, које је аутор овог веома занимљивог штива потенцирао, многи пронаћи себе праве, али и оне какви су требали да буду.
    У то име, са срећом нам дошло ,,Око ока’’!

    У Мајданпеку, Пеко Лаличић, књижевник
    24. 2. 2016. год.


    ОдговориИзбриши
  13. ЈЕДНО ОД ПИСАМА МОЈИХ ПРИЈАТЕЉА СА ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ "Facebook" ПОСЛЕ ЧИТАЊА УВОДНОГ ДЕЛА РОМАНА „ОКО ОКА“
    Рајко двизац пише:
    „Петар Милатовић нас уводи у један свет на први поглед, сутрашњице, али чим разгрнете лишће времена, препознајете знакове садашњице, времена које управо сада протиче кроз наше вене....И од тих сирових и сурових знакова леди се крв у жилама. Његов језик је бритак као сабља, али му је мисао топла јер је греје свећа наде која тамо негде далеко још увек гори. Сви ветрови и од Богова и од Злотвора не могу је угасити. Злотвори би хтели, Богови не дају...Аутор је успео да споји неспојиво. Овај роман се истовремено чита у једном даху а исто тако писац вас тера да ту и тамо застанете. Да се замислите над речима које нису празне, ни лежерне, већ дубокоумна мисао, понекад загонетка, а понекад опомена над онима шта радимо, како радимо и куда то слепо трчимо. У будућност? Она долази мимо наше воље. Зар треба бити њен роб или слуга??? Нови модел будућности је понуђен свакоме од нас.. Прво милом, а потом силом. Добићете све, а заузврат ће вам узети срце,душу и слободу. Писац је устао у одбрану и себе и нас.. Он разголићује рекламну машинерију продаваца шарене магле супростављајући им чињенице, вековну мудрост коју Нови светски поредак покушава да избрише, да анатемише, да прекраја.. оно што се не сме ... истину о нама самима. О Човеку, људском бићу. Реткост је да се писац усуди да време у којем живи и време које је пред њим стави на теразије правде... Да проговори и отвори очи.. пре него што су умишљени господари то дозволили. Петар Милатович се усудио... Даје вам врелу воду да је пијете, али чисту и бистру... Без отрова... Она је као лек.. Слепцима враћа вид, глувима слух, а изгубљенима веру... Људском роду наду... Ово није само роман...Ово је Књига са великим словом на почетку која се чита,чува и поново чита...Проверите сами - Зашто?...
    Рајко Двизац, новинар и књижевник, Инђија“

    ОдговориИзбриши
  14. Po uvodu veoma intrigantnog romana,pisanog neobičnim stilom,prva asocijacija mi je bila, Domanovićev savremenik.
    Prekor sive današnjice dočarava ambijent u kome se radnja dešava.
    Pisac daje prikaz brutalne realnosti, gde sve što je progresivno smeta.
    Istovremeno, nadam se, da će u daljem toku, kako se već nazire,insistirati na povratku osnovnih čovekovih misija-ljudskosti i Veri. U Boga i sebe.
    Poštovanje gospodine Milatoviću.

    ОдговориИзбриши
  15. ЈЕДНО ОД ПИСАМА МОЈИХ ПРИЈАТЕЉА СА ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ "Facebook" ПОСЛЕ ЧИТАЊА УВОДНОГ ДЕЛА РОМАНА „ОКО ОКА“
    ИЛИЈА ВУКОВИЋ пише:
    „Савременим и моћним поетским језиком Петар Милатовић, прича једноставно логички и филозофски увјерљиво, па поједине реченице имају снагу народних пословица и садрже поруке за сва времена. Ништа више није исто: ,, Остала је само Липова страна која то више није... и нико није видео шкрињу која је била цео свет,…“
    Читајући прве реченице одломака из романа ,,ОКО ОКА“ аутора г-дина Петра Милатовића, закључио сам да су ликови изграђени на психоаналитичким основама у бескомоприсној борби савремног диктатора и човјечности уопште. Мисли пресвучене лириком испод које се крије суноврат човјечанстава у исти мах, приковаће читаоце за странице овог романа уз надахнуто и зналачки вођење прича кроз које пролазе ликови романа. Честитам.
    Илија Вуковић, Подгорица“

    ОдговориИзбриши
  16. Читање увода у роман доживех као прометејски дар. Ватра креативности аристократским духом најумнијих филозофскокњижевних унутрашњих гласова на особен начин греје надом опстанка нас оплемењених Милатовићевском подршком, доброти, смислености, човечности и љубави у суптилној структури модернистичког романа, дубоко укорењеном у традицији и надограђеног бреговима светске књижевности. Прометеј ће остати запамћен, верујем, као издавач писца његошевског формата. Честитам и радујем се остатку романа који ће блистати међу класицима књижевности.

    ОдговориИзбриши
  17. ЈЕДНО ОД ПИСАМА МОЈИХ ПРИЈАТЕЉА СА ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ "Facebook" ПОСЛЕ ЧИТАЊА УВОДНОГ ДЕЛА РОМАНА „ОКО ОКА“
    ЖЕЉКА РАДУЛОВИЋ пише:
    „Поштовани Петре,
    читам све што објавите, и са сваком реченицом коју упијам, душа ми расте и буја, због богатства написаног, и изнад свега, што постоји човек који тако једноставно пренесе на читаоца доживљај, који као да постаје стваран.
    Ваш роман „ОКО ОКА”, и већ сами увод, мени су отворили познате, а због времена у ком живимо, скоро заборављене прозоре. Нису они били заборављени, већ сам мислила да су протерани, ућуткани, затворени, а киша се низ њих сливала свакодневно... Откривајући вашу „грађевину са седам кракова, у којој је распоређен намештај од снова, стварности, наде, вере, љубави, љубоморе, пакости, зависти, злобе, мржње...”, схватих да је са мојих прозора скинуто стакло. Зашто? Ваше речи доносе наду да ће победити љубав и доброта, добродушност, саосећање, и да ће им бити лакше да уђу у свет, ако нема стакла и других препрека... Да ће се преиспитати ушушкани у свом бахатом неспокоју, богати Сутрићи и слични без душе људи, а не само због свог, већ и због спасења човечанства. Не знамо да ли ће се то икада десити! Тешко је о томе и причати! До тада, чуваћемо вашег баштована, истераног из „седмокраког здања”, али од Бога одређеног и помилованог да учини добро за цео свет... Заспао је мирне савести, ушушкан у топлину своје чисте душе и како сте ви написали „сањајући мирис дуња са ормара”... Дакле, има наде...

    Желим вам добро здравље и сваку срећу у животу!

    Жељка Радуловић, новинар Компаније „Вечерње новости”

    ОдговориИзбриши
  18. Zaleđena suza
    Zaleđena suza
    na keju
    prvi plaču
    poslednji se smeju
    al’ neka
    svakog čeka
    kamen
    ko’ grob...
    Reka upala u maglu
    svetla dno dotiču,
    bela crkva na brdu
    sneg se topi s trotoara
    mrznem ko kučkica stara
    da brat je dobar
    imao bi ga i Bog..
    Hristos se rodi Mir Božiji!?
    Od drugog ni toliko
    tek pogled prek, pod stresom, ne
    videh ga deset leta i jače..
    O bože, da l’ vide t ti
    put pravednih, kad je zaleđena suza,
    a tebi se plače!?
    Dušan Dojčinović

    ОдговориИзбриши
  19. Анониман7. март 2016. 05:12

    ЈЕДНО ОД ПИСАМА МОЈИХ ПРИЈАТЕЉА СА ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ "Facebook" ПОСЛЕ ЧИТАЊА УВОДНОГ ДЕЛА РОМАНА „ОКО ОКА“
    ДУШИЦА МРЂЕНОВИЋ пише:
    „Поштовани Петре,
    Извините што се нисам раније јавила. Као што знате, била сам презаузета и недовољно концентрисана да бих прочитала одломак који сте ми послали, зато сам чекала погодно време да бих се посветила истом.
    Осећам дужност да Вам се захвалим на указаној ми части тиме што сте ме удостојили да поред читања дам и неки свој суд и евентуалне предлоге.
    Одломак сам прочитала два пута, а сада бих укратко написала нешто о утисцима. Сигурно се питате зашто укратко? Зато што је ово уједно и препознатљив стил својствен Вама а с друге стране нешто сасвим другачије. Оно што ми је препознатљиво и да нисам знала да сте то Ви написали, да ми је дао неко да погађам, вероватно бих казала ''Ово је написао Петар Милатовић Острошки'', а то подразумева својствену нарацију, пажљиво, а самим тим и прецизно одабране метафоре. Оно што је другачије, за мене, јесте озбиљна и на други начин искоришћена симболика: у дијалозима, именима доктора, бројевима који се помињу. Ту не заостају ни карактери, а верујем и судбине заступљених личности у роману. Обично на Фејсбуку читам Ваше епиграме или одломке из књиге ''То су они'' у којима је заступљен други поглед на теме којима се бавите. Овај одломак представља водиљу или за роман који ће, кроз фантастично обрађене реалитете, рекла бих, врло добро осликати и представити читаоцима узроке, стање и последице спољних проблема и унутрашњих превирања у човеку.

    Срдачан поздрав,
    Душица Мрђеновић“

    ОдговориИзбриши
  20. Вјера Р Гаровић13. март 2016. 23:13

    У новом роману Петра Милатовића велики број ликова, ситуација из шароликог животног миљеа са невероватним познавањем детаља како различитих професија, животних ситуација, тако и интересантних, неретко поремећених међуљудских односа наговештава узбудљиву радњу романа, инспирисаног стварним животом на почетку 21 столећа. Писац се бави и непогрешиво препознаје узроке девијација у људском понашању где се новац намеће као глобално мерило свих вредности и где су људске особине заборављене, непожељне или маргинализоване. Све је зачињено изванредним метафорама, дијалозима, повременим философским размишљањима и опсервацијама које оживљавају овај роман, дајући му и дозу хумора коме се мора прибећи да би се сачувао здрав разум. У врло емотивним лирским деловима писац наговештава наду, да се све неће одвијати по замисли главног компјутера. Има и неколико ретких свесних ликова, који ће надам се окренути точак промена. Са задовољством прочитах досад написано и радујем се наставку истог. "

    ОдговориИзбриши