Где да потрошим вишак енергије, питао се средовечан човек.Читавог поподнева се одмарао, прочитао новине, прошетао.
Сео је за сто и по навици испунио укрштеницу, као и толико пута пре тога брзо и без потешкоћа.Одједном помисли: ” Како би било да покушам да и сам саставим једну.“ Брзо устаде, дохвати папир и лењир и приону на посао. Појавише се поља и он сe са радошћу препусти игри. Први ред водоравно, први усправно...Питање, одговор... Потпуно се преобрази у трагању за решењима. Речници, енциклопедије и ето прве укрштенице. Његово дело! Зар је могуће да ово до сад никад нисам покушао, упита се, а ево колико радости кад ни од чега створиш нешто. Кад себе сагледаш из сасвим новог угла.То је дело духа, али и руке су имале удела, признаде. Но, мисли, идеје, знање, све је то оваплоћени дух, он све може, треба га само каналисати. Ко зна за шта си све способан, али то сазнаш тек кад се упустиш у истраживање, размишљаше он.
У чудном заносу поче да црта нову укрштеницу са још лепшим орнаментима које су творили тамни квадратићи са још необичнијом спољашњом формом.
Поново са истом страшћу поставља питања и проналази одговоре. До јутра није главу подигао. Као у трансу стварао је нове и нове облике и исписивао решења.
Клонуо од умора задремао је у наслоњачи и преспавао неколико сати.
Прва јутарња светлост запекла му је капке и он се буновно окрете око себе. Зачуди се што није у кревету. Поглед му паде на сто на којем су биле укрштенице које је читаве ноћи правио.
Ђавољи посао, проструја му кроз главу. Како ме је само ухватило, као да су ме демони гонили да то истресем из себе. Ко зна од кад је требало да почнем с тим?
Приђе до стола и с одушевљењем погледа укрштенице. Колико тога је испало, зачуди се као да заиста није сам стваро.Крену да се истушира са осећањем задовољства што је некако испунио време и тако неонично се забавио. Скува кафу и врати се за сто.
Без дубљег загледања посматрао је урштенице и задовољно сркао кафу.
Као да их први пут види поче да их решава уживајући у пронађеним одговорима и ускоро све беху попуњене а он ликоваше као победник.
Како би било да применим косо читање и на ове укрштенице, прође му помисао кроз главу. Поче да узима једну по једну и да чита дијагонално. Не верујући својим очима ишчитавао је сопствену биографију. У сваком реду склапао се по један важан детаљ из његовог живота. У први мах та подударност учини му се крајње забавном.
Настави са ишчитавањем преосталих. Веселост која га беше обузела на почетку поче да нестаје. У новим укрштеницама указа се будући ток његовог живота. У први мах не хтеде то да прихвати, јер ко зна шта га заправо чека. Међутим, планови које је правио , страх од неких болести, све се то добијало из косо прочитаних радова. Ужаснут запази дан сопствене смрти, начин умирања и гле, чак и ускрснућа, продужетка властите егзистенције у другом виду. Пренеражено испусти из руку папире, дело нечастивог, како у шали рече кад се пробудио.
Ко то отвара путеве спознаје, тајне пролазе у свевидљиво, запита се. Ко му је то водио ум док је склапао питања и договоре за тако безазлену игру као што је креирање укрштеница. Зар је и на час могао посумњати у овакав исход. И откуд му паде напамет то проклето косо читање. Какав се то зли дух поиграо са његовим мислима.Ко је то у свесни део његовог бића пропуштао тајне знаке и одговоре за којима није трагао, од којих је чак и бежао.
Најгоре од свега било је предвиђање да се нова егзистенција одвија након рециклаже и да поново не може бити људско биће већ биљка месождерка што га ужасну. Он, иначе, никада посебно није ни био наклоњен месу, ждрању ни било чему што би наносило бол другима. Сад сазнаје да ће постати прождљивац и то га учини врло несрећним. Боље да је сазнао да ће му се живот заиста завршити са даном умирања, тако би бар био сигуран да више ништа лоше не може учинити, да никоме не може нанети никакво зло.
У реду, бити биљка то је савим прихватљиво, шта да је сазнао да ће бити нека прљава и бесловесна животиња. Али, како немати мисли, бити без говора! Но, кажу да и биљке међусобно комуницирају, разумеју људе, значи ли то да можда и мисле, а да људи то не знају. Али, како поднети сазнање да си прождрљивац, таманитељ па макар и буба? Како се помирити с тим? Такав живот му стварно и не треба.
Неће да се рециклира! Не и не! Спалиће се, наручиће кремацију. А из пепела, зна се, ништа не ниче. Насмеши се при помисли да ће тако доскочити провиђењу и неће постати месождерка. Ако му је Бог наменио нови живот, могао је баш и нешто боље да одреди. Радо би пристао да буде оловка која пише, мастило из којег ничу слова, папирус, али биљка месождерка!? Ако је и од Бога, много је, а ђаво баш и није морао да се труди и да му то све овако рано открије.
„Шта ми је и требало да се замајавам са речима кад са њима ионако
никад ниси начисто уместо да ко човек легнем на време а не да у глуво доба ноћи искушавам судбину“, мишљаше док је покуњено склањао укршенице са стола.
Хвала на уступљеном простору за моју причу!
ОдговориИзбриши