Вјера Гаровић: Сликам снове

Белом папиру од јутрос
Речима сликам снове.
Додајем мало боје.
Да лепше оживе.
Исцедих најпре жуту.
Боју сунца и злата,
Ланчића око врата.
Жуто звони и звецка
На даирама у колу
Купа месец над водом.
Бере јабуку у пољу,
Са грана што јесен злати.


Уз жуту сипах плаву
Скинула сам је са неба.
Украла од мора.
Запамтила у оку мајке.
Љубав ми чува сеница плава.
Њом почињу и завршавају бајке.
Да не заборавим
И незаборавак је плав!

Измешах жуту и плаву
Сликам зелену траву.
Листа поново гора,
Залени се кроз гору и река.
А она најлепша зелена,
Са мало браон тачкица
Мене код куће чека.
У оку мог детета.

Црвена има пуно лица.
Дамаре буди.
Образу мења боју.
Воће кад сазри
поприми тај тон.
А цвеће шапуће љубав.

Бела кажу није боја.
Још како јесте.
Да небом не плове облаци бели.
И зиму снег да не забели.
Тужан би био свет. И ми.
И ми, да нисмо имали сан бели,
Никад се не би срели.

Црно опомиње.
Боја пораза и туге.
Ал свакој боји уз коју стане,
Она истакне лепоту.
Као у животу.
Када упознаш тугу
Па ти се згоди срећа
Много је већа.

Tweet