- Стојко – орати му директор у Шумску – да идеш у Реку у расадник, јављу ми да је нек'в вентил попуштил, па нему воду.
- Ама, директоре, да ли чу ја тој да умејем? Ја сам шумар, нес'м водоинсталатер.
- Све ти умејеш Стојко! – соколи га и сили директор. – А и правница те млого повали да си на њу дом све славине поправил.
- Ама она је друго, гос'н директоре... – чеша се по главу Стојко.
Кво че јадник... Директор се мора слуша. А и Стојко си је волел да иде у расадник у Реку. Голем и богат расадник. Па кад је сезона, а Шумска узне радници, окну т'г и Милку куварицу из Хотел, унајме ју, да им вари и спрема јела у расадник. Милка убава, а удовица веч гоџа годин'. Малко постара оди Стојка, али држећа. Где год се виде, замлачују се... Ама никако да се треве на згоду... Кад Стојко дојде у Хотел, Милка му увек одабере убава и месната јела, те га џабе нарани. Вреви:
- Једни Стојко, твоја душа је мучена и патена. Мајеш се по шумаци, па изгладнејеш. Требе се тај снага нарани!
И са' на моторче си Стојко мисли како че убаво да пројде сас Милку у расадник. Има да има једење и пијење колко оч'!
Наваљује Стојко моторче уза зид на бараку у расадник у Реку, кад из кујну излази Милка куварица. Поздравише се, исцеливуваше, па стари знанци. Милка му орати:
- Ајде баја Стојко, немамо воду од сабајле. За доручак сам на радници
дала по конзерву. Ама требе се руч'к спрема. Нече радничка душа суву рану.
- Куде је управник на расадник? – питује ју Стојко.
- Ене га сас радници ч'к доле поред Нишаву. Показа ми он шахту куде су
вентили. Идемо да тој погледаш...
Кво че, јадан Стојко... Остави торбу и шапку, узе папагајће и сас Милку отидоше иза бараку куде је шахта. Подиже металан поклопац погледа озгор, виде се два вентила, али нема вода да тече у шахтуну... Рачунал је да је шахтана пуна сас воду. Није му јасно, како тој да нема вода да цурка из вентил. Није стручан за туј работу... Седе на буков труп до шахту. Милка седе до њега на трупан.
- Че мож' ли да га опрајиш, бата Стојко? – питује га она.
- Че видим, кад слезнем у шахтуву.
- Што згодан трупав за седење – ужива на њега Милка. – Кад би имала јед'н овак'в у башту, вечито би на њега седела каве да си пијем.
- Тека би седела или да га јашаш...? – замлачује се Стојко сас њу.
- Убил те Господ да те не убије – засмива се и Милка.
Тићем долете јед'н камен и доколка им се до нође. Обрнуше се, кад мусава дечишта, њи четри се кезе иза тарабе у авлију на Чачка мирашчију.
- Марште, маће ви га! – ока им Стојко.
- Аууу... Чачковава дечишта млого немирна! – јадује Милка. – Овија па двојица, близнетијава па... Антихристи! Увек им дадем из кујну по некво, ама не помага. Еве и са су бре у шести разред, а ак'л им не дооди.
Излезе им маћа, Чачковица, те и' набрука и окну и' у кућу.
- Нема друго Милће, него да ја слазим у шахтуву. Добро те је голема, мож
шес' човека комотно да стану. Неје директор штедел – нажмикује вој и смишка се Стојко.
Слезе Стојко у шахту, кад види, да неје вентил у квару него је само заврнут.
Види и гвоздену жеглу оди јер'м, како је нећи промацињал кроз колоно на вентил и чврсто га затегал.
- Да ли па дечиштана на Чачка не слазише, маће има га! – ока оздол на Милку. – Затегал нећи вентилав, затој неси у кујну имала воду. Јед'н је за управу у бараку, а друђиви је за кујну.
Проба Стојко да га одврне, ама нече. Ока оздол Милку:
- Де слезни доле, да га оба вртимо, да га олабимо!
- Слазим баја Стојко!
Слезе и Милка, вануше колоно на вентил, почеше га обртају. Иде... Кад одједанпут истропа поклопац нади њи и одједанпут т'внина око њи! Мрак ко у рог!
- Гле бре, некој ни затвори...! – ока Стојко.
Нади њи тутњи ко енглеска авијација четиријес и четврте нади Ниш.
Скапира Стојко:
- Милће, ма некој бре наваља трупан на поклопац...! Заробени смо!
Проба Стојко да гурне и да отвори поклопац, ма јок! Некво тешко на њег'
турено.
- Маће им га бесна на децана Чачкова, она су ни овој затворила! – пцује и
пљује Стојко.
- Па кво че радимо са' баја Стојко? – питује га Милка.
- Че чекамо да ни некој отвори... А до т'г... Седи на вентили Милће...
Отворили и' топрв кад радници дошли на руч'к. Нити има руч'к, нити Милка куварица, нити га има Стојко шумар... Пај, кад и' нашли у шахту, добили по конзерву за руч'к...
Кво су работили неколко сати заклопени у шахту, тој си они знају, нечу у тој да улазим... Али, јед'н петак, заседели се Стојко шумар, Госпава и Џапало месар у Хотел. Запили се чврсто... Милка им давала мезетлуци из кујну... Него, Стојко ко Стојко... А расчуло се по околину како су и' Чачкова бесна деца заклопила у шахту и наваљала буков труп на поклопац, па и' сви живи диру за тој. И с'г, пинули неку рећију и Стојка не држи... А и Госпава, лопов, подира пијанога Стојка:
- Баја Стојко, де на Џапала и на мен' да испричаш какво сте сас Милку
работили заклопени у шахту? Аоооооооиииииии.....!
Стојко почне да млати, на пијано, Милка га чује из кујну, па излезне, па се
на крв и на нож посваде око тија случај за шахту. А Стојка тера рећија, па си сам ока Милку:
- Милће...! Де, јела овам, да си сама кажеш, какво смо работили у шахтуну!
И, Милка се разбеснеје и окне милицију. Мен' пратише на интервенцију.
Кад сам улезал у Хотел, оно Косово... И мора им ковнем по пријаву. Бата Стојко, првопријављен, а Милка другопријављена... За јавни ред и мир!
Најде ме по тој Стојко и сећира се, јадан:
- Је ли, нече ли пријавана да дооди у Шумску?
- Јок – вревим му – јавни ред и мир нема везе сас предузеће. А што ме тој
питујеш?
- Ма, правницана да не чује....
Бела Паланка, на Светог Стефана 2016.
Нема коментара:
Постави коментар