Не дирајте у њен лик
у њено биће,
не крадите је,
не крадите ми светло
Подлаци ока подлог
изрођени мржњом пајаци
овом се ружом кунем
Молићете ваше
сопствене фрустрације
звери деформације
Минут над сваким звоном
њеним именом ће се звати
овом се ружом кунем
Ениса - певај, смеши се
Ениса -подигни трепавице
стихове плету твоје реченице
Ениса, само ти можеш убедити пролеће
Ениса, остани не одлази болеће
Ениса, сестрице,
виртуозна градитељице части
круно сазнања, легијо постојања
Ениса, достојнија свих достојних
За драгу пријатељицу, за ЕНИСУ, заувек...
Срам
Прозивам срам да:
" Умре сам ту неоплакан
да се покопа, да пукне
"недостојан у хтењу свих нечасних,
моралан неморалних доброта.
Прозивам срам
на двобој врлина
и ако исход му знам
да он ће доћи
к´о нежна балерина
плачући да трпи блам!
Можда
Можда сам ја рушила Вавилонске куле
бичевала и спаљивала недужне, затровала
сва гнезда изнедрене доброте продавала
кости и крв отаца, за шаку трулих кованица . МОЖДА
Можда због мене згасле су траве сени се скриле
под једним писмом у пукотини, писмом казне
љубоморно кроз злог Цара кроз просјака синове
лажним идолима облагала за веру, у бес ратове слала. МОЖДА
Можда сам баш ја била та на Голготи у маси
непросвећених и гневних урлала уснама
Фарисеја пред невиним Богом Христом
распните гааааа, гневом Карана одродђеног искона. МОЖДА
Можда сад себе кунем не знајућ´ зашто,
то зашто је јалов блесак тамне стране Ада
у коме се славе ради утопих у црне хаљине
преваре под којим горда, увенух млада, ехх.
Па сад цепам лице да би по мраку
вукла се клечећи, плаћала и плашила се
умирала и рађала се распродана на
истој пијаци, на којој сам вешала продала.
Једно искрено покајање за враћање
изгубљеног Раја, дајем, дајем за
нараштаје, нек' се они ороде добротом
бар у једном веку бисери нетакнути роде, сведочим.
Веку, кад се огласе трубе на које давно
мртва чекам, кроз њих да васкрснем
ја сам дужна да казаљке крену бар једном
у правом смеру, за нараштаје нове и земљу која тоне.
Нема коментара:
Постави коментар