Културно-јавни живот "наше заједнице у Бечу" полако али сигурно поприма димензије митолошког и оностраног. Зона сумрака у којој се до сада налазио, постаје претесна и недовољно мрачна да поприми све митолошке ликове који су последњих година испливали на површину и мистериозно постали део наше стварности. На нашу велику патњу и несрећу, они полако али сигурнио, више и не личе на обична људска бића, већ попут неких митолошких авети, лебде над нашим животима. Овом рубриком покушаћемо не тренутак да завиримо у ту димензију и разоткријемо све ликове који у њој господаре……
КАКО ЈЕ СЛАВНИ ГЕНЕРАЛ, ОТКРИО КУЋНОГ ХОБИТА?
Било је то једног врелог лета, у царском или ти гастарбајтерском граду Бечу. Ненадано у те жарке и вреле дане, бануо однекуд славни огромно-загонетни, надасве живописни салонски генерал. Војничина која је након свих својих ратова и фронтова вођених широм европских метропола, (по којима је пркосио императорима, и понижавао их у дисциплини испијања француских коњака) био послан да свој рад и каријеру крунише оснивањем удружења, које ће до тада надвисити сва постојећа, те себи дати експлицитно право на сербску нацију и веру.
Била је то жарка генералова жеља, да се након славних војничких победа, његово име и у духовном животу Срба у Бечу, са страхопоштовањем изговара. Звездица која му је фалила на јуначким прсима.
Пристигавши у Беч, заврну генерал рукаве, пљуну у своје јуначке шаке, разви мапе и планове, те приону на посао!
Стање које затече међу бечким Србима нимало не усрећи генерала. Затече пуно ситних каплара и наредника, који вукоше Србе сваки на своју страну. Што је најгоре, сви ти ситни каплари уопште не марише за генералов лик и дело.
Стање које затече међу бечким Србима нимало не усрећи генерала. Затече пуно ситних каплара и наредника, који вукоше Србе сваки на своју страну. Што је најгоре, сви ти ситни каплари уопште не марише за генералов лик и дело.
Шетајући царском калдрмом, смишљао је како да расрбљене Србе посрби и под своју капу стави. Схватио је да не треба дуго оклевати, већ пробој и јуриш наредити. За такву озбиљну ратну акцију, требало је наћи неког ко ће без поговора слушати генералове заповести. Неког довољно исфрустрираног, неоствареног, жељног славе и власти. Личност у чијој глави има довољно празног простора, да се индоктринира и убеди да је нови бечки месија. Спаситељ и посвађаних Срба ујединитељ. Био му је потребан, тотални маргиналац који ће кад омирише власт попут мириса барута, кренути у беспоштедни јуриш на трон бечког врховног Србина. "Где наћи таквог ?" - питао се генерал. Беч, пун егзотичних ликова, није могао испунити генералове критеријуме. Не само да је требало наћи човека са побројаним изопаченостима, послушник је морао и у физичком смислу бити посебна контура, лако уочљива, несразмерна, непријатељског и лажно ауторитативног погледа. Зли чаробњак у сваком смислу речи.
Трагајући за таквим бићем и полу-човеком, поче генерал да обилази бечке крчме, како би успут и задовољио своје хедонистичке пориве, које је гајио према балканској кухињи. Једне вечери на генералову несрећу, стигоше неке тврде вешалице и бајата овчетина код Гогија, а безобразни кувар их уз љуте папричице ували славној војничини, мислећи да желудац навикнут на војну храну и конзерве неће опазити бајато месо, нападнуто бактеријама. Грдно се преварио Гоги-роштиљџија, не знајући да је генерал и заборавио како се отвара војничка конзерва. Мученик исте ноћи поремети цревну флору, упали слузокожу желуца и на велике муке паде.
За то време док је болни генерал испијао чај од камилицие, соду бикарбону, Модијум капи, проклињао тврде вешалице и бајату овчетину, на другом крају града у вишедеценијској рупи (пуних 48 година) живело је биће које је по свему подсећало на Хобита из славних Толкинових романа. Само што је за разлику од симпатичних и мирољубивих Хобита, овај лик карактером подсећао на Сарумана, злог чаробањака из истоименог романа. Мрак, маргина, јака и калорична храна, натераше ово биће да мрзи себе а највише свет око себе. Нигде и ништа није радио, није имао пријатеље, био ацоцијалног понашања. Волео је посебно да људима броји крвна зрнца и сваког ко није испуњавао његове хобитске критеријуме сматрао је још већим непријатељем.
Сањао је како је значајна личност, како се људи клањају његовом лику, желео је да постане врховни Србин у Бечу. У ту сврху, свој дух хранио је делима базираним на фашисоидним идејама. У малом Хобиту растао је из дана у дан грандиозни дух диктатора. Своје тело наставио је да храни лесковачким мућкалицама, мислећи да му оне подстичу мозак на креативност, а тело на гипкост. Хобит је уствари представљао извињење природе, како није боље описан утицај лесковачких мућкалица на генетске мутације.
Покушавао да изађе у јавност, својим првим писаним делима у облику фашистичких прогласа и памфлета, али безуспешно. Мрак у коме је таворио постајао је све дубљи, а Хобит све љући и нервознији. Своју љутину и фрустрацију, осим на малобројне људе у његовом окружењу, поче Хобит да истреса по кућној помоћници, коју је унајмила племенита и хумана бечка лекарка, која се бринула о овом бићу. Лекарка је била омиљена међу бечким Србима и њено име се за разлику од Хобитовог са поштовањем изговарало. Сва знања и искуства из исцељитељских наука, нису била довољна да од њега човека начини. Мучише се, довијаше, тражише спаситеља који би имао право решење и Хобита из мрака извео, те га иоле корисним учинио и њу мука Танталових решио.
Како дани и године пролазише, лекарка изгуби сваку наду, да ће Хобит икада постати друштвено користан. Последњи пламичак наде који тињаше изненада распламса генерал и његови проблеми са варењем. Пошто чу за племениту лекарку, обрати јој се за помоћ и натенане јој испрча о својим хедоистичким проблемима. Преписа лекарка лек генералу, укори га да мање једе, а више пости и да други пут буде мало пристојнији, када се обраћа њеној медицинској сестри.
И даље некако кроз разговор, објасни генерал лекарки, шта још осим вешалице и овчетине, мучи његов стомак, главу и душу. Молећиво упита лекарку, да ли међу бројним бечким Србима, познаје такво биће, које би помогло у остваривању виших генералових циљева. Озари се лекаркино племенито лице, те стаде генералу своју са муку са Хобитом препричавати. Опише лекарка Хобита, његову наопаку нарав, диктаторски менталитет, патолошки фашизам, асоцијално понашање, хедонизам, безобразлук и како ниједну кућну помоћницу кући задржати не може. У јеку лекаркине јадиковке, када јој је понестало стручних медицинских назива којим би до танчина Хобита описала, подригну генерал гласно, испусти све гасове и желудачне мехуриће, лупи шаком о сто, те Хобитовом дому похита.
Извуче генерал Хобита из рупе, те га врховним Србином начини. Крену Хобит у свој сулуди јуриш. На препад освоји све значајније институције, покори и обрачуна се са свим неистомишљеницима, крене у језиву пропаганду по Бечу а и шире. У прво време, помислише бечки Срби да се овде о циркуској представи ради и да је Хобит постављен да бечке Србе увесели. Не лези враже! Поче Хобит да се увија у српске заставе, маше вером и нацијом, као својом дедовином. Настави да лупа шаком по пултовима говорница, о себи пише хвалоспеве и есеје.
Поче Хобит да организује месечне сеансе, испирања мозгова људима. На тим сеансама, он одморан, бесан и сит до касних ноћних сати држао је предавања испијеним и уморним Србима, желећи да од њих створи нове људе. Мешао се мајсторима у мајсторлук, музичарима у музику, лекарима у медицину, поповима у проповеди. Цео Беч поче да се претвара у његову главу и тело. Извирао је из свих рупа, надирао са свих страна, у снове и све поре мозгова мучених Срба се уткао. Додуше многи се питаше где је ова људска величина била пола века пре тога!? Зар мораше генерал да прекине мировну мисију, да би открио месију?
Убрзо и матица Србија чу за славу овог митолошког бића, поче га се плашити и од њега и његових лудости зазирати. Стиже убрзо неређење Србима у Бечу, да од сада не слушају досадашње вође, већ да се покоре овом митолошком бићу и за врховног Србина га признају. Нареди се и јадним Србима у Бечу, да се од сада па док Бог буде поживео Хобита, у граду ништа без његовог знања и присуства не започиње.
Укротивши Србе, зли Хобит је наставио прети и остатку света, својим надасве познатим небулозно-фашистичким списанијима!
И тако, по ко зна који пут удовољи Бог Србима, знајући за њихову склоност ка митологијји додели им овог пута не слепца, него митолошко биће за вођу. Наредни им, да га онако како само они то знају, трпе, слушају и на грбачи вуку.
И тако, по ко зна који пут удовољи Бог Србима, знајући за њихову склоност ка митологијји додели им овог пута не слепца, него митолошко биће за вођу. Наредни им, да га онако како само они то знају, трпе, слушају и на грбачи вуку.
Људи моји, видите то чудо. Да се генерал тврдих вешалица и бајате овчетине није најео, не би данас Срби у Бечу имали Хобита за врховног Вођу.
Шта је даље било са племенитом лекарком? Јадна жена се није мука решила, него постала жртва Хобитове славе. Сада чека, да неког новог генерала заболи простата на пример, како би је мука са Хобитом курталисао и вратио у поновни полувековни мрак тј. анонимност одакле је за уши извучен и доведен пред нас да нам продаје маглу.
Нема коментара:
Постави коментар