субота, 2. јануар 2016.

Петар Милатовић Острошки: ДУМАЊА ГАСТАРБАЈТЕРСКИХ СКРИБОМАНА

 После напорног преподневног рада у банци реших да одем негде где се може наћи наша домаћа храна, роштиљ на пример, и одем, први пут у животу ,у некакву кафану изнад чијих врата пише Лепа Мрена. Таман седох и уши ми напуни разговор двојице који су седели за суседним столом, па сам, хтео не хтео, морао да слушам интересантну дискусију.
- Је ли Будалићу, одакле ти оно беше?
-  Из Будалине Долине.
- Како се зове онај твој пајташ што га често гледам кад роштиљате. Не могу тренутно да се сетим?
- Џелатовић.
- Виђам вас често у повеликом друштву кад роштиљате, а не познајем их.
- Па дођи једном да те упознам са: Гузином, Тољагом, Мотиком, Кењалом, Прдалићем, Смрдићем, Курићем, Готовановићем, Тутином, Прдавцем, Прстићем, Прстаном, Вјештицом, Медведом, Карагаћом, Јунцом, Битангом, Оцокољићем, Очинићем, Очићем, Мраковићем, Буђеланом, Кравићем, Говедарицом, Волићем, Накарадићем, Крадићем, Кутлачом, Мучибабићем, Рачуницом, Дракулом, Свињаревићем Прашчевићем, Крушкићем, Уштиплом, Бубалом, Копитаровићком, Магарчевићем, Мазговићем, Слепићем, Тепановићем, Грдановићем, Злокућом ....
- Аууу брате, па то је....
- То је, братац, цела елита књижевног удружење у расејању.
- Елита из шињела вашег Тита?


- Него шта, бре...
- Како сте основали то елитно књижевно удружење у расејању?
- Једноставно, нађем ти ја тако неколико њи´а са бироВа за рад и уз пиће и иће на вересију у кафану код Мику Шпијуна сазнам да и они пишују песме, у духу мојих антолоКијских сти´ова "Мала моја, свиђа ми се риба твоја"... Обрадован откријем им да сам завршиЈо четврти разред гимназију.
 Чувши ово скоро заборавих на вучју глад и претворих се у уво кад чух да му његов сагорник рече да је он врло образован и да му је његова образованост вероватно  била улазница за књижевне кругове.
- Они мислу да је то она виша реална гимназија после осмогодишњу школу, коју нисам завршиJо, значи, како кажу, законски сам неписмен, и упецају се они који од школске спреме само имају понеку подерану ђачку торбу.
- Ма хајде, шта причаш, бре...
- Да, да, брајко мој. И тако, уз пиће и иће на вересију код Мику Шпијуна, почнемо да рецитаВАмо песме. Конобарка Румунка мислела да смо неки академици и боЈеми, долива нам ракију у масне чашетине. Углавном, ми сељаци с коца и конопца од злу мајку и злога оца, у кафану Мику Шпијуна формирамо књижевни клуб "ГраЦке ПоЈете".
- И какав је почетак биЈо?
- Почели смо да организујемо књижевнИ вечери по разни бирцузи, мало већим од мог свињца у селу. И постасмо елита у граду, јел´ те, односно рекосмо да смо елита, јер смо први гастарбајтери, али ови школовани, уображени нас не признаВаду ка´ елиту, мајке им га стерам, типична непријатељска делатнос´...
- Како усклађујете све те активности јер су људи запослени?
- Лако, бре. УглаФном, сви идемо на биро рада, капље пара, скоро као и да шљакаш на бауштелу, или у фабрику. Ко је луд да ради кад ти држава, бре,  све даВа џаба?
- Али не траје то вечито...
- Ево, на пример, ја. Кад истекне рок ондаК ми држава да социјална помоћ и ја накривим капу на било коју од четир´ стране, зависи од куде који ветар дува, могу да се бавим са с политику, да пишујем  песме, романи, ма има да напуним кућу на три спрат која ми зврји празна, јербо деца неће ни да чују, а ни мен´ не пада не пада на памет да се тамо врЋаЈем. И мало по мало, ја ти постах значајан фактор. Почех да доводим значајна имена из државу и да им плаћам ситниш за Конорар, они јадни захвални, јер знаЈем многе академике и професоре који продају ствари на бувљаку да преживУ, а знам да се они, мајке им га стерам, лако купују за ситниш.
- Па јесу ли ти они помогли да објавиш књигу?
- Ма јок, бре, него увалих моју глупу жену у кредит, штампам два књига и постанем члан Удружења писаца, па чланску карту копирам на формат А3 и редовно качим на књижевни вечери у задимљене подруме на којима долазе моји пајташи, које доводим да ми се диву и да ме мрзу.
- Врло си сналажљив, братац...
- Нешто думам сада, дај Боже да овај Каос потраје дуже, ја могу увек са мојим ситнишом да купујем значајна имена, да их доводим у задимљени бирцус, платим им нешто ситно, а они школовани су врло јефтини данас, колико год да им дам њима добро. Ништа корисније од школованих будала... 
- Који су ти даљи планови?
- Е ондаК мени апетит порасте и сад правим стратегију да ме приму и у Академију наука. Јербо, како вели Орао од Острога, онај књижевник који нас заХебава, кад може (к)академик да бИдне онај са с средњу школу који је, како вели Орао од Острога, по налогу Удбе постао бабојебач и компромитовао ону куроломку, министарку културе, која више воли мурац него леба да је´e, што не могу и ја који ћу да купим пет диплома, а не ка´ наш преЦедник државу само једну? Или, како пишује они књижевник,  кa´ онај калемар, и он бјеше некад преЦедник државу, који се, како га заХебава Орао од Острога,  фаљетао по новинама да никад ништа није читао јер они у Пољопривредну школу нису имали, како се оно вели, аха - лектиру нису имали, ..бем ли га, шта ли је то беше, откуд ја знаЈем кад нисам ишао у школу него око школуУ,  јербо док су они учили ја сам ишао око школу смишљајући како да заХебем касније оне школоване...  Али о тому другом приликом, него зајебаје ме Орао од Острога зато што не познајем граматику, правопис, синтаксу и шта ја све знам, ко ће све да запамти све то, зајебаје ме да сам неписмен. Као да човек мора да бИдне писмен да би би био књижевник... Ја сам пример да не мора јер сам књижевник, имам чланску карту Удружења писаца, бре...
- Али у вези примања у Удружење писаца тај Орао од Острога све нас је дебело насамарио!
- Како?
- Како да ти као преЦедник ГраЦких ПоЈета, ниси чуо за ово? Слушај шта пише у новинама.
„ПРЕДЛОГ КОМИСИЈИ ЗА ПРИЈЕМ У УДРУЖЕЊЕ ПИСАЦА
    Предлажем да се у цењено Удружење писаца прими поштовани и пожртвовани списатељски трудбеник Маго Магарчевић који од школске спреме има подерану ђачку торбу коју је подерао редовно идући око школе, а ако је некад ушао у школску учионицу седео је у магарећој клупи.“
- Е баш га је претерао, на гроб му се попишам... Пун ми је мурац тих школованих који нас захебају. Богме члан Удружења писаца постаће и Метлија Гадић, ако ни због чега а оно због њеног ремек дела, а ја овдека издвајам део..
    "Ма шта се он, бре, прави ваШан? Ја пиШујем како ја оћу. Заболе ме, бре, дупе за сва та њи´ова праФила, паламуде ми тамо у некој синКастини, тициграмима, ријетелима књижеМности, ма има, бре, да ја пиШујем како ја оћу, па он ако је тамо неки дот´ор књижевност нека иде лепо у ординација и нека тамо пишује рецептИ, а не да мен´ подучава, јербо ја нисам слушала ни учитеља, ни наставникка, ни оца, ни мајку, а сад треба њега да слушам под старос´, ма нећу, бре, имаДе да биДне како ја ´оћу и квит. Узмем 500 јевра, штампам књигу и ш њом ћу да закуцам право у удруШење кЉижевника да ме тамо примУ, а пре тога ћу да организујем проМоТија и да се лепо дружимо са с позитивну енергију, да ми лепо таШпете и аЛаудирате, али пазите, мајке вам га ваше, немо ме после олајавате, јербо ћу да отворим ондаК ова моја велика уста па имаде цел´ свет да зна куде сте све и шта крале и с ким сте се вуцарале и као све ми курФале, ма јебеш жиФот без ово наше пиШовање и курФање, је ли тако, а.."
- Добро, бре, али пази сад ово што пише у његовим новинама.
     „ВЕСЕЛО И ШАРЕНО СКРИБОМАНСКО ДРУШТВО
    Госпођа Гусковић решила да пише песме и некако дугачким кљуном нашарала по песку неколико кругова као пас кад јури свој реп. То кљунотворење посматрао бравар Овновић и, као признати ауторитет у њиховом свету, написа госпођи Гусковић: Подржавам.
     Извесна госпођа Кокошкић води програм књижевне вечери и рече: - Он се бави књижевношћу и поезијом! При том кокодакну, али не носи више јаја, спремна је за супу.
   Офарбана госпођа Краварић, премазана свим могућим бојама, весело рикну: - Издајем књигу песама са масним сликама!
    Све то посматра госпођа Скрибоманка Копитаровић, она која оставља магареће отиске, она која је веселој скрибоманској дружини својевремено предложила да формирају удружење  скрибоманског удружења „Грацке ПоЈете“ од чланова из разноразних урвина и пећина. У свом чувеном говору уважена госпођа Скрибомајка Копитаровић, која оставља магареће отиске, нагласи да ће они и њима слични да преплаве свет.
    И заиста, свет су преплавили примитивци!"
   - Он је овде све вас прозвао, нацртао вас. Па шта ћеш да предузмеш против Орла од Острога?
   -  Ма ћу, бре, да му ударим на Вамилију из потају, онако како ми, добри гастоси и алкоси умедемо... Још ће нам да даду ови из Амбасаду поДршка,  јербо су на њега љути што им је, како се прича, ушао у све криминалне трагове, а то је мЛого опасно бре, јер ко ће са с дрШаву да се качи, е па то ћемо садека да искористимо да нас они подржУ противу њега да нас он више не заХебава...
      Нађох нешто провокативно противУ нас у оним новинама које он штампа, па ово је тешка шамарчина свима нама који негујемо културу и чувамо нашу традицију, ћемо да му сломијемо кичму ако бИднемо могли негде с леђи, јер он, бре, познаје карате.
   - Шта си то нашао? Прочитај...
   - Па ево.
„Данашња је скрибоманија најтежа психопатологија кад скрибомани неписмени ординарни посташе кретени.“
    - Ауууууууууууууу
    - Ћемо, бре, из потају сваку кос´ да му поломимо, па да га изгазимо и после тутањ. Он ће да се поспрдава са с нами који негујемо наш језик и чувамо традицију. Неће да може!
- И добро, рече малочас да имаДемо подршку из Амбасаде Србистана да му се стане на пут. На чему смо сада?
   - На курцу. Били смо чак и код аусенминистра Курца.
   - И?
   - УглаМном постигнут је догоФор тамо где треба да се доака тим писменима и образованима који заХебавају нас "ГраЦке ПоЈете“, а нарочито да се обрачунавамо са тим Орлом од Острога, јербо су на њега љути и ови из Бели Град и ови из Сеча.
   ДогоФорили смо се  да све копирамо оно што је он децеднијама радиЈо и да уприлУчујемо поетЦке караФане, па ћемо још да организујемо и Међународни сусрети писаца, ма има да бИднемо, бре, фактор и по на свеЦкој сцени, да бИднемо мост између домовине и Јевропе, јербо ми живујемо у Јевропа, па ћемо ондаК да бИднемо најбољи амбасадори, а не тамо они који нас заХебавају и чије књиге штампају страни издавачи на страни језици, јербо они су мЛого сумЉиви елементи кад странци баш њиХа изебереду да штампају а нас нико не питује за то ни за ич. Тотално су сумЉиви, је л` да, за разлику од нас који смо велики патриЈоти и верници. Ми смо стално са с цркву. Некад смо стајали испред цркву и дежурали запиШујући ко долази на литурКију и тај списак достављали у полицију, а сад исто стојимо испред цркву и запиШујемо ко Не долази у цркву па тај списак дајемо попу и владики, а владика душа и по, свира гитару и лепо пева, ма дивота, нароЦки чо´јек, а тек поп, ма поп је смишљен и прављен за ово време, вози се у џип са црни стакли, не ви´ш кроз њија ниш´, носи црни наочари, дивота, ма ми „ГраЦке ПоЈете“се идеално разумедемо са с њима, наши су то људи...
    Морамо, бре, да направимо криФична пријаФу противу онога који за нас овако пишује:
     „Пишу и кажу да су писци,  а неколико светлосних година  су удаљени од стилистике, версификације,  семантике, синтаксе и осталих манифестационих облика значења речи, као и од основне граматике и најнужнијег правописа!. Скрибоманија је постала начин живљења и мишљења уместо да писање буде емотивно, философско, психолошко, социолошко разоткривање суштине речи као основног изворишта и коначног уточишта! Данас се свака неписмена бараба назива писцем.“
- Тај вас баш поштено окрпио...
- Овакви су наши непријатељи, а непријатеље треба крФнички гонити, чак до КрФ. Не знаДу ови учењаци да и ми најгори у селу сељаци и у школи пропали ђаци коња за трку имаДемо. Имадемо паре и са с паре све мо´ш  да купиш, диплому, статус, чланство свуда, па чак и у Цркви ордење. Имадемо ми нашега чојека који је био у министарству и изградиЈо мрежу гастарабајтерских писаца, нема везе колико је који писмен и нема везе је ли то величка или малецка књижевнос´, важно је, бре да ми њему плаћамо, а он наше књиге штанцава, па се ми лепо нацртамо и сви, онако чопоративно, грунемо на међународни сајам књига у Бели Град да се својски наједемо ћевапа, пљескавица, бурека, изнапијамо пиве, па се там´ сликујемо и лепши смо на сликама од Црњанског, ма то је онај емигрант, а сви су ми емигранти сумЉиви, ма бре ми смо већ елита. Па кад смо већ заступљени на сајам књига у Бели Град по чему је онај књижевник, који се с нами спрда, бољи од нас? Нас имаде више. Ко оно рече да квантитет рађа квалитет? БиЈо је у прафУ. Ма, ми смо, бре, неуништиви. Нисмо ми узалуд „ГраЦке ПоЈете“ са села и из разних вукојебина...  Па имадемо у Удружењу писаца Мицу Лајавицу Кучић која је са улице и из кафане примљена у Удружење писаца захваљујући њеној креветској вези са с Мрсомудовићем, ону која се свима увлачи под кожу и кад некога искористи олајава га где год стигне, баш је наш прави менталитет, наша жена. Преко ње ћемо сви да се угнездимо у Удружење писаца па ћемо заједно с њоме да разрадимо стратегију да под своју шапу ставимо националну институцију Удружење писаца. Она на томе већ ради из потаје и она нам је корисна, јер ко год руши тај нама је користан. Е кад то све средимо ондаК нека се сви ти школовани и познати писци носе у три лепе материне и квит. Наступа наше време.
    Слушајући овај интересантан разговор кафанских гастарбајтерских писаца заборавио сам зашто сам дошао. Уместо да наручим нешто са роштиља стално наручивах кафе и пива кад год је конобарица пришла мом столу, јер се интересантан дијалог одужио. Назвах шефа у банци и рекох му да ми је позлило и да нећу доћи данас поподне да радим, човек ме разумео, а ја реших да покушам да разумем муку коју чујем. Ако будем могао? И из мисли о свему што сам чуо прену ме појава грмаља на вратима.
- Гдје си предсједниче, јеба´ слику своју?  
- Где си ти Балићу? Није те било на нашем Конгресу.
- Ма моја се жена, као за инат, разбољела, јебо је њен ћаћа... И шта је било на Конгресу. Ух што ми је жао што сам пропуштио болан. Ма ја ти до оног четрнаеЈестог нијесам пропуштао ниједан Конгрес Савеза комуниста Југославије, стално сам слуша´ преносе преко радија. А још кад је друг Тито говориЈо! Ма, болан, више сам волио њега да слушам него свога ћаћу који ме направиЈо! Дај причај, болан, шта је било...
   Претворио сам се у уво да чујем шта све прича весела тројка. И сви смо се претворили у уво. Са старог касетофона, купљеног негде на бувљаку, јер се такви више деценијама не продају, поче да грми.
-  Отварам Конгрес Грацких ПоЈета!
    Другови и другарице, напредни радници и гастарбајтерски сељаци,  врле поЈете и поЈетесе, имаДе један књижевник који нас на мртво име заХебаје. На пример, тај нас заХебаје са стандардним књижевним и некаквиЈем уређеним језиком за који, како нам соли памет, постоји граматика, праФопис, речник и уџбеници? Заболе нас, бре, за ту његову, како се оно вели, ´бем ли га, аха, за кодификовану граматику са којом тај учењак ´оће да нам пропише, како он вели, облик говорне комуникације, кад се ми најбоље разумедемо кад један другоме опЦујемо све по списку. Ма и заболе нас мурац и чекалица - мученица за тај његов кодификовани праФопис, за који нам он рече да је облик писане комуникације, па и за ту лексику, он вели да је то речник који прописује речи у духу нашега језика... Који ће нам све то? Нека свако говори и пише како умеДЕ, важно је да се разумедемо на нашем језику, је л´ тако..
    Него, морамо да га спустимо са тих академских висина. Пуштићемо гласине да он није никакав иМтелектуалац него да је столар, лимар, зидар, било шта, само да му шкодимо да нас више не заХебаје, јер нами се верује а не њему, нами ће поФеровати сви нами слични, а ми смо, је´ л те, у већини, па ћемо, бре, да видЕмо ондаК...
  Ми на овај Конгрес гастарбајтерских писаца, око којих се отимају сви приФатни мали издавачи, морамо на тапет да ставимо оног књижевника који се поспрдује са с нашим идолом Добром Ћосавим зато што му је она, како се оно зваше, аха, Исидора Секулић, за коју он вели да је најумнија Српкиња у двадесетом веку, једном рекла: „Добро Ћосави, ви сте мачка у џаку“,  а онај Чивутин Ели Финци му је, како вели тај књижевник, без околишења рекао: „Добро Ћосави, ово што си написао је говно помешано са млеком!“  па ондаК га заХебаје због оног интервјуа кад је Добро Ћосави рекао. „Ја нисам ништа читао јер ми у Пољопривредну школу нисмо имали лектиру!“ , па тај књижевник, који је код гастарабајтерских писаца  реметилачки фактор, у својој „Причи о каријерном писцу“ дословно вели:

   „Да би опрао своју црвену, комунистичко-удбашку биографију, прошарану Титовим сликама, цитатима Маркса, Енгелса, Лењина и осталима, последњих година се позива на Библију, библијске пророке, на свеце, обавезно на Бога. Сад је већи верник и од самог Бога. Још мало ће и Бога да подучава вери. Мало му и то него би хтео да постане и већи Србин од највећих Срба и већи Светосавац и од Светога Саве....“
   Па му је и то мало него све редом  захебава. Ево на пример, он пише у једном чланку:
   „Интелектуални пигмејци и морални лилипутанци плитке памети, данас би Радоја Домановића, Јована Стерију Поповића, Бранислава Нушића и друге протерали из државе, са образложењем да сатиром и хумором шире негативну енергију о нојевској глави позитивистички забијеној у песак!“
    Да вас не давим више цитатима онога који све нас заХебаје од Тита до најмањег титоисте. Задатак овог Конгреса гастарбајтерских писаца је да му доакамо, јербо у његовим текстовима он једнако погађа нас гастарбајтерске писце и оне у домоЛовини који идеално сарађују са с нами, па нам свима квари рачуне, а рачуни су повелики...
   - Друже преЦедниче, ја имаДем посебан пик на њега. Слала сам му песме да и´, како се оно вели, а да, ле´торише, па ми он врћАЈА на имејл доправљене. Ма ћела свој реп да одгризем кад сaм видела колико грешака имам. Једва сам преко уста преФалила да му се заФалим, али у менека нарастао бес јер је он сведок мог незнања. Он све нас убија у појам.
     - И ја имадем пик на њег´, друже преЦедниче. Бре, где се год он појави увек доминира, па се ми и не примећујемо, осећамо се попишано, још кад почне да прича слушају га, бре, као да је светац. Неће да може то тако! А куде смо ми остали, додуше мало заостали?
   - Друже преЦедниче, ја бих предложиЈо да противУ њега искористимо онај текст који је написовао противу Настрадина Свракића, члана управе Удружења писаца који нас обилази па морамо другови и другарице, поЈете и поЈетице, да то искористимо против њега а ево шта то Орао од Острога пиШУЈЕ о њему:
     „Настрадин Свракић, недавно изабрани потпредседник Удружења писаца, као књижевник по задатку, али не и вокацији,  радо посећује дијаспорце, оне потпуно расејане, Међу њима бира најобичније скрибомане и плагијаторе јер су му они најбољи и најсигурнији спонзори зато што су дубоко свесни своје ништавности, али мисле да се све може купити новцем, док талентоване вешто заобилази, а најбољима међу њима говори како му многи, тобоже, замерају што има контакт с њима. Својим поступцима који доликује само најобичнијим тезгарошима и сплеткарошима Настрадин Свракић баца најружнију слику на завичајне косовско-метохијске погорелце библијских размера!“
    Слушај ти преЦедавајући, више волЕм да подметнем ногу Орлу од Острога да се стрмекне него ´леба да је´м, е ћу му запржим, јер ти добро знаЈеш да сам ја у свакој чорби мирођија. Зато ћу нога да му подметнем па нека се стрмекне.
    Чувши ово запитах се, не без ироније, како то може него да подметне ногу орлу „да се стрмекне“...
- Друже преЦедниче, имаДем и ја да рекнем неку у вези оне књижевне вечери које организовасмо ми, ГраЦке ПоЈете. Од свега су најбоље биле две ствари: клопа и и она јебозовна песникиња. На тој вечери стигосмо, бре, од литературе до две литера туре. Елем, слуШајем ону јебозовну поЈетесу, док она рецитаВа, па се у мислима уФалих у њене сисе које додирују облаци, а рукама је у овој мојој главуџи ватаЈЕм је за буткицУ, Бог те мазо, мачка и по, па шта ћу јадан, не могу пред свиЈА, завучем руку у леФи џеп и мрсим јаја, а блавор ми се третворио у кост, ка´ да је псећи, ма .ебеш поезију, ја би њу.... ДаВај, бона, Вамо једно два литера туре!
    После ове тираде чланова „ГраЦких ПоЈета“ њихов председник искључи прастари касетофон и настави свечаним гласом.
- После успешно завршеног Конгреса гастарбајтерских скрибомана одлучио сам да проговорим о мојим успесима на пољу књижевности.   ПрФо, овако, како који конкурс неко обајви на Фејсу ја одмах шиљем, обавезно заузмем неколико плаћених страница и после се фалим како сам успешан писац, а при том редовно скупљам све ЗаФалнице и Дипломе које даВАју они који приређују зборнике, па после те ЗаФалнице и Дипломе лепо урамљјем и качим у мој хаусмајсторски стан, па странци кад уђу код мене мислу да сам значајан фактор у завичајна дрШава, а ови наши билмези цркавају од мука. Па се после фалим како имам 25 награда. Него, зарива ми нож у леђа онај књижевник који се не боји никога. Евио шта пишује.
„ЉУТИМ СЕ НА СВЕТСКЕ ВЕЛИКАНЕ!
   Кад сам видео ко све данас пише и како, морао сам да изјавим саучешће Њеном Височанству Књижевности!
    Много се љутим на Бодлера, Рембоа, Елијара, Малармеа, Лорку, Буковског, Тагору, Неруду! Како их није срамота да устају из гробова и преписују стихове неких врлих песникиња са фејсбука које су толико презапослене на књижевном плану да им загореше ручкови, а арома загорелости осећа се на далеко! А тек неки песници који су убеђени да су будући нобеловци! О муко! О туго наша! Питам се само кад ће Овидије, Хорације, Вергилије, Данте, Петрарка и остали да устану из гробова и да преписују стихоклепија са фејсбука! Једна врла песникиња из Беча послала ми песму за објављивање у Словословљу и одмах сам видео да је то плагијат једне песме славног Пабла Неруде, па сам јој одговорио: "Драги Пабло, преписао си песму од српске гастарбајтерке Д. П. која, најчешће, гостује у својој глави .... Зато се потруди да напишеш нешто своје, а не да преписујеш од ње. Пабло, срам те било!"
    Често ме нападају неки који су отпали од Бога и од памети. Ипак и поред њихове халабуке гласно и јасно кажем: Читајте стихоклепце и скрибомане!
   Неписмени и полуписмени стихоклепци и скрибомани, иако тероришу душу и ум, иако опасно угрожавају менталну хигијену, ипак су од неке користи.
    Неписмене и полуписмене стихоклепце и скрибомане треба читати, јер ћете на њиховим примерима јавног беспримера најилустративније видети  како не треба писати поезију и прозу. Ето како и бескорисни могу да буду корисни!“
-    Морам да му доакам и да искористим ово погодно време, да мазнем неколико државних награда. Некад су те награде биле резервисане само само за оне који тек понекад провире из удбашког и комунистичког дупета, а сад је, бре, капитализам па ко брже и више да, њему награда. Данас се књижевне награде купују. Имам, бре, да узмем кредит код Бавага па да кренем у лов на књижевне награде, да подмићујем све оне у жиријима у тој добро организованој КЊИЖЕВНОЈ МАФИЈИ. Да, добро сте прочитали – мафији. Па зар овакву Јамерику, наш жалосни узор са главним градом Фашингтоном, није створила мафија? Је ли тако? Е па ондаК да се разумедемо, применићу принцип пакс американа. То се кад нас вели - плати па клати! Лепо прво подмитиш све чланове жирија, па се после кад ти доделе плаћену награду лепо одрекнеш новчаног износа, а задржиш папирни ћитаб, да имадеш црно на бело да си добиЈо ту и ту награду. То сам видиЈо од њи´а, јер они тако деценијама раду, намештају награде једни другима, објављују књиге једни другима, сви се тапшу по раменима, а сви држе исукане ножекање да један другоме забију у леђа првом приликом. А као улазница у друштво КЊИЖЕВНЕ МАФИЈЕ послужиће моје патриЈотско дистанцирање од текста „Лепше ми је у гробу него у Србији“  тога књижевника који све нас заХебаје и ево шта он ту пишује:
  „Љут на Радоја Домановића, који се улењио и не устаје из гроба, лепо одох и посетих га. Пописмо неколико чашица разговора.
- Је ли, бре, Радоје, зашто си се улењио и не устајеш из гроба кад те жељно чека цела Србија и сви остали Србљи, разбацани по овој белосветској помрчини?
- Ма шта ћу им ја кад они данас имају слепог Вођу код очију?
- Како шта ћеш нам, црни Радоје, зар не видиш да нас овај слепац већ довео до ивице провалије?
-  Ма лепше ми је у гробу него у Србији!
- Немој тако, црни Радоје...
- Шта немој? Кад бих сада устао из гроба сви би потегли глогове кочеве да ме што пре прободу као да сам нови Сава Савановић.
- А можда би избегао да те прободу глоговим коцем?
- Једино ако бих успео да емигрирам могао бих да се спасим!
- Зар?
- Да, да, само емиграција би ме спасила.
- Радоје, то је тешка оптужба ових тужних Србаља!
- Зар највећи српски светац Свети Саво није умро у емиграцији? У Трнову. И замисли да и Свети Саво данас заједно са мном устане из гроба.
- Шта би било?
- Скочили би весели Серби данашњи да нас обојицу поново отерају у емиграцију.
- Црни Радоје, шта ми све наприча?
- Да, да, данашњи Серби би у емиграцију отерали и Владику Рада, и Црнога Ђорђија, и Кнеза Лазара, и све сербске војеводе, Гаврила Принципа би стрељали одмах после рођења из превентивних разлога, ма све би ови данашњи отерали у емиграцију.
- Ауу, црни Радоје, зло нам се пише!
- Је ли ти сада јасно зашто је мени далеко лепше овде у гробу него у Србији?
    После ове упитне реченице занемех и одлучих да зашиљим оловку!
  Истовремено на ум ми паде први стих Светога Саве из Слова о мукама „Помешах се са стоком неразумном.“
    Ништа се није променило од тада!“
    После овог текста има, бре, сви да га прогласу за дрШавног непријатеља зато што све редом заХебаје, а ондак су широм отворена врата за све нас, је л´ тако... Ма имаду  на стуб срама да га ставу због ову његову песмицу „(Само)угледни писци“ коју овдека препиШујем:

 
„Неким писцима је граматика
најстрашнија проблематика!

 
Нарочито су им падежи
Најгори могући давежи!

 
А правописна су им правила
побегла, па се стрмоглавила!

 
Куку и леле нама свима
са неписменим писцима!

 
Програмираног хаоса је сврха
да празне главе дођу до врха!“
  
- Неће, бре, да може овако кад он све редом заХебаје.
- Видим да ти стално римујеш у твојим пјесмама и то пишеш сонете...
- Да, римујем стално и пишујем сонети.
- И то ти иде од руке?
- Иде вала...
- Ти много пишеш?
- Објавио сам књигу „Иљаду сонети за иљаду дана“ па ти види...
- Хиљаду дана си писао хиљаду сонета?
- Да.
- Како? Има ли нека тајна
- Има, али нетју да ти кажујем.
- Ајде, ево плаћам пиву, болан.
- Ма не долазиш у обзир за једно пиво.
- Ајде, онда ћу ти платим вечеру код Даре Петљаре.
- Ма јок.
- .ебо те твој ћаћа који те направио, шта тражиш да ми откријеш тајну?
- Да ми бИднеш спонзор за следећу моју анатологијску књигу.
- У много, болан.
- Није мЛого.
- Колико.
- Пет стотина јеврићи.
- Ух, а може ли да ми користи тајна ако је откријеш?
- Може, иљаду и сто одсто.
- Па ´ајде.
- Братац прво паре на сунце па ти кажујем.
- Немам толико код себе.
- Колико имадеш?
- Имам двије стоје.
- Дај две стотке па ћу ти сад кажоват пола тајну, а друга пола кад донесеш још триста јеврића.
- Ево ти, .ебо слику своју.
- Е ´вако, имаде један веб-сајт за проналажење рима, за сваку реч пронађеш риму.
- Ма шта кажеш?
- Да, имаДе. На пример реч „рима“ се римује са 27218 речи.
- У .ебо слику своју, па то је чудо над чудима! Па гдје је тај сајт за проналажење рима?
- Е то је оно друго пола тајну. Кад пљунеш овдека још триста јеврићи ондаК ћу ти  кажујем како се проналазу риме у свакој речи.
- У, .ебо те, па ти си експерат, болан...
- Него шта....
- Значи могу, болан, и ја сваког дана да пишем по двије, три пјесме са римама?
- Можеш. Да се не курчу више они који римују, нека виду да и ми умедемо, ма ми смо за њи´а Тате Мате.
- Е онда ћу и тебе да ушијем.
- Како?
- Болан, ти објави књигу „´Иљаду сонети за ´иљаду данa“, a ja ћу да објавим књигу „´Иљаду сонета са ´иљаду сати“…
- Е вала, да .ебе оца очинскога у пркно, ви га прећерасте преко сваке мјере, ајте, јадни не били, не аветајте Богом вас вишњијем кумим...
- Бре Црногорчино, ви сте се од нас одвојили...
- Е јес´ вала, што јес´ јес´, но богоми изгледа да сте се ви одвојили од својија памети кад тако причате о сонету, најсавршенијој пјесничкој форми, аветиње једне. Знате ли ви што је то сонет?
- Наравно да знаЈемо!
- Мучите, не аветајте, но слушајте што пише један добар пјесник из Шумадије, баш из Раче Крагујевачке, он пише добре сонете, ми га у Паризу зовемо Шумадијски Соко, но слушајте што он пише, аветиње једне сметене, ево да ви прочитам ђутуруми шашави:
     "Многи сонети, као уопште лирска римована поезија данашњице, имају крајњу риму и тај део технике је испуњен, али мислим да је веома битно чиме је песма изливена изнутра, дакле ако не постоји филозофска потка, добра идеја, речитост и версификација, онда рима нема никакву сврху. Каже се, рима није циљ, већ средство како би се стигло до циља. Циљ лирске песме је свакако лепота, али рима није довољна да би нарочито сонет испунио своје домашаје и могућности. Рецимо, Србија, у којој сонет траје око 200 година, има тек можда пет мајстора сонета старог кова, и ти песници су знали како сонет изнутра излити речима, па тек онда римом песму окитити. Песници на које мислим нису више међу живима."
- Бре Црногорчино, куј ће ми мурац тамо неки да ми соле памет кад сам ја члан Удружења писаца, имам, бре, чланску карту, а он нема и квит...
 - Са том чланском картом можеш мачки да окитиш реп, а и она ће се ње отарасит´ кад наиђе на први плот.
- Како то мислиш Црногорчино?
- Ја лијепо богоми, намножило се тих вашарских удружења ка´ мува испод коњског репа и сви као нешто пишу. Звек! Брука од аветиња!
- Ти, бре, све редом вређајеш...
- Ајде јадан не био, научи прво српски језик, па онда почни нешто да баљезгаш, а до тада ућути тамо ´ђе сам ја, немој да те чујем више да си иједну преда мном прозборио кад не умијеш. Но, ´ајте остајте ми у здрављу и с бољом памећу, ако Бог да!
     Рако Милошев Брђанин оде. Весело друштво ГраЦких ПоЈета оста забезекнуто у кафани Лепа Мрена.
    У задимљеном бирцузу нека скоро злокобна тишина. Врата се уз тресак отворише и улете Стана Пространа.
- Је ли, мамлазе ћорави и неспособни, шта ће ти триста евра? Мало ми је што те издржавам, трпим на грбачи и што сам ти пружила кров над главом у мој хаусмајторски стан, још и отплаћујем твој кредит, нерадниче један, ни за шта нијеси, и ти ми малочас телефонира да ти донесем триста евра. За шта ти требају сад паре, мамлазе један?
- За бизМис...
- За какав бизнис, шоњо један неспособни? И не каже се „бизМис“ него бизнис, барабо лијена и неписмена! Причај за шта ти требају паре?
- Да дам предсједнику да ми открије тајну великог бизМиса.
- Опет ти и твој "бизМис"? Којем предсједнику?
- Овоме, предсједнику ГраЦких ПоЈета....
- Аууууу, скупило се зло од горега. Овај овдје? Овај који дана раднога стажа нема него живи на рачун нас пореских обвезника и оне жене, Јелице мученице? Је ли он?
- Да ви објасним госпођа....
- Ћут´ да нијеси проговорио ни ријеч, ја сам те извукла испод оног моста да не спаваш тамо, просјаче један, па те упознала са Јелицом, часном мученицом, која ме сад проклиње што је упознах с тобом, скотино једна просјачка.
- Немој тако жено, он је предсједник ГраЦких ПоЈета....
- Аууууууууууу, ал´ сте се нашли, све гори од горега! Иди вуци се кући из ових стопа! А ви остали, срам вас било, дангубите овдје. Не презивате се ви узалуд Дангубићи!...
   - Ма што је тамо неки бог у односу на нас? Он није међу нама, а ми можем´ се попењемо поред њега. Бог нема паре, ми имамо. Не вози мечке, јагуаре са гумама Тигар од Пирот, кажујем ја вамИ да бог није ништа у односу на нас који за своје писовање добијамо од сваког села по једну диплому, похвалницу, захвалницу, јер свако село има свој фестивал поезију, моезију и тако даље, је ли тако... Не видех да је ико богу доделио диплому, похвалницу, захвалницу... Ех, ми и бог... Небо и земља. Нека бог ради на небу, а и ћемо на земљи. Је ли поштено? Права расподела...
   Слушала ово Лепосава од Баната и морала да прокоментарише:
- Та мани, „већи“ сте и виши од Бога, попели сте му се на главу!
- Немој тако Лепосава...
   Отресита жена решила да се послужи њиховим речиником како би је боље разумели. -- Шта „Немој тако Лепосава“. Оставите ви Бога,  а ваше пите сирнице не помињете, па пребранац из земљани лонци, печење 'ладно од јагњићи и прасићи, купус салата са забоденом папричицом. Смрад неки батргаће кад се са овом 'раном помеша није за забаталити. Кад се сви лепо напапајете и наподригујете, ееее, онда се стихоклепачко Величанство једва пропне на бину са пуну трбу' па дрекне у микрофон, уши да ти пробије, има да слушаш 'тео не 'тео.
- Чекајте, бре, па и ова нас зеза.
- Која?
- Вјерка Васојевка из Земуна.
- Како?
- Ево шта јој је објавио у новинама Орао од Острога. Спрдавају се с нами.
- Како? Читај.
- Ево.


„КЕСЕ И ПОЕТЕСЕ

 
Овде су све мајстори сонета,
Ту сам само колатерална штета.


Која се гура и другима смета.
Њима величинама од поета.

 
Ти важни поете и поетесе.
Са собом увек носе кесе.


Има пластичних и од лака.
У устима је обавезна жвака.

 
Па док се са стиховима боре.
Са жваком јасне воде разговоре.


Кад их живе та тортура прође.
Најлепши део вечери им дође.

Ту кесе долазе до изражаја,
Пуне се... и ускоро се затвара.“


- Ух, сунце ти....
- Шта да чинимо преЦедниче?
- Ћу питујем врачару Нашку Влашку па ћу ви рекнем...
- Е ако нас од Орла од Острога не спаси врачара Нашка Влашка неће нико...
- Ако је ситуЈација већ овак´а, ја ћу морам да се размислим да л´ да пишувам и даље, ил´ да окачим о клинче оловче. Јесте да поЈезију сада сви пишувају, ал´ ја ћу из ту моду да се ископрцам. Наздравље!- беху речи Шумадијског Сокола који се у међувремену нађе међу веселим ГраЦким ПоЈетама, што изазва не мали шок код свих њих.
    Да би прекинуо мучну тишину која много говори, преЦедник ГраЦких ПоЈета Будалић узе једну од бланко Захвалница које дају и Курти и Мурти.
- Чујте другови, онај Орао од Острога у његовим новинама Словословље јавно се спрадава са с наши одликовања која дајемо нашим заслужним друговима. Да ви прочитајем, слушајте. Из текста Лепосаве од Баната „Чим сам шешир накривила култури сам скривила“ издвајам ово што се односи на наша признања.
„МАЛОГРАЂАНСКА ОЛИМПИЈАДА ЗВАНА КАРТОНИЈАДА. Коме ми слабо писмени да уручујемо картоне захвалности? Онаквима какви смо и сами. Спрдња. Играмо се књижевника, благо нама. Морам бити човек и признати да сам дознала да је једна часна особа која је примила шарени картон, додељивање прећутала, али да је картонче у повратку кући заукала кроз прозор свог аутомобила у вожњи, што значи да Савест није умрла сасвим.“
     Па они нас све редом зајебају. Морамо,бре, да подузмемо нешто. Зваћемо онога Безбрадића, саветника амбасадора, који је сада с нама и који је Бога до јуче мЛого помињао кроз сочне псовке. Он ће нами да помогне да се обрачунамо са с њим.
- С ким?, упита Мрсивоје Прстић.
- Са с Орао од Острога.
     У другом делу делу овог кафанског ћумеза чујем како омањем друштву господин шумски Грдановић чита преписку коју су преко друштвене мфреже Фејсбук водиле Маца Кучкић и Стаанка Скрибоманка.
      - Ти си царица, пишеш јединствену поЈезију, нико није бољи од тебе, ти си наша царица, љубим те... (А сад ћу да јој сместим и да свима у инбокс јавим са лажног профила које је све песме преписала и од кога!), О луче моје дивно, кад ћемо на каву?
Воли те твоја Маца.
     - Мацо Кучкић, ти песме најлакше пишеш користећи ону машину за налажење рима, на пример: тебе, себе, дан, сан, зима, плима, волим, молим - поређаш ред по ред и ето ти песма!
И тако из дана у дан, без престанка!
Воли вас ваша Станка Скрибоманка.
 
- Ма лако је нама са вама Грдановићу, него не знам шта ћемо са с оним.
- Којим?
- Орлом од Острога.
- Па шта је сад било?
- Како шта? Нагрди нашу највећу величину и нико да му доака.
- Како нагрди?
- Ево да ти прочитам!
„Са поповима попује по поселима, црквама и манастирима, а облачи се као последњи сеоски кицош у пубертету иако је дубоко загазио у осму деценију живота, мало швалерског, мало удбашког, па сад глуми националног гуруа! Памети, одазови се, ако имаш коме! Свеједно, памети данас ионако нема!“
- Питао га Милун Вуксан за то.
- И шта му рече?
- Каже да сви они који у вис дижу ту незналицу која не познаје језик свога народа, него увек успут записује кад год од некога чује неку нову реч, једноставно уместо главе носе телевизор, да гледају само један канал, да читају само једну књигу, да слушају само једну будалу...
- Ауууу, па он је решио да иде до краја.
- А слушај сад ово што је написао у новинама!
"КО ПИТА НЕ СКИТА
Зашто не би сваки град и свако село, где год постоје врли модерни скрибомани, додељивали „Последње Нобелове награде“? Па зашто не би сваки и град и свако село, где год постоје пиромани који глуме ватрогасце, додељивали „Последње награде за мир“?“
- Ма доста више са тим Орлом од Острога. Имамо ми наше бисере.
- У праву си Достанићу.
- Добра она Десанка Максимовић, - поче да мудрује Туто Столица.
- Јесте, фантастично глуми, - повика непознати који је тек ушао у бирцуз Лепа Мрена.
- А у којем оно филму?, - пита Туто Столица који не примети да је дошљак непознат друштву
- У филму „Збогом памети“! – одбруси му новопридошли.
- Ти мора да си наш чим говориш југословенски?
- Не дао Бог да сам ваш јер је вама потребан тумач за српски језик...
Тај новопридошли беше Орао од Острога. У ћумезу Лепа Мрена речита тишина.
Присутне ГраЦке ПоЈете посташе гласне као рибе у води...


 
(Одломак из хумореске „Думања гастарбајтерских скрибомана“. Овај одломак је узет из књиге „То су они“.)



БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

     Петар Милатовић Острошки, рођен 2. новембра 1949. године у Велети, код Слапа на Зети, у Црној Гори. Живи у Бечу од 29. новембра 1983. године на основу Конвенције УН о заштити људских права. Члан је Удружења књижевника Црне Горе (УК ЦГ), Удружења књижевника Србије (УКС), аустријског удружења писаца (Österreichische AutorInnen, Literaturhaus, Wien).
Издавао је у Бечу и уређивао листове: Глас Срба, Српски видици и Истина које је штампао у својој штампарији. Сада у Бечу уређује Словословље, електронски часопис за књижевност,
културу и уметност.
   Добитник је неколико књижевних награда у земљи и иностранству. Његове књиге на немачком језику објављују чувени немачки издавачи, као на пример „Гете“ из Франкфурта.
Превођен је на неколико језика.
Заступљен је у преко 20 алманаха и у „Лексикону српских писаца у расејању 1914–2014“, Београд 2015, као и у „Антологији поезије за децу српских писаца из расeјaња“, Чачак 2015.
До сада су му објављене следеће књиге:
1. Перица пун зезалица ( поезија за децу), Херцег Нови, 1977. године.
2. Слово о ријечима (поезија), Београд 1980.
3. Главограми (поезија), Београд 1982.
4. Трпијада (афоризми), Београд 1983.
5. Сведочанства (коментари у штампи српске политичке емиграције), Беч 1986,
6. Реторика астралика (поезија), Београд 1989.
7. Науми и зауми Петруса из сорабског утеруса (поезија), Беч 1989.
8. За одбрану народа (политички есеј), Никшић 1989.
9. У име народа (коментари, есеји и полемике), Беч – Сиднеј 1989–1990. (четири издања).
10. Пасји синови (роман), Беч – Београд 1990. (четири издања).
11. Сеобе путева (поезија), Беч - Београд 1991. (два издања).
12. Лов на Тита (романсирана исповест с рпског командоса), Београд 1991.
13. Протерана Србија (студија о српској емиграцији), Београд 1991.
14. Испод небеских кандила (поезија), Беч 1992.
15. Србија није бестрагија (изводи из говора Петра Милатовића Острошког у европским прекоморским земљама), Беч 1992.
16. Уствотворци – издајници (политички есеј), Беч 1992.
17. Wahrheit bleibt Wahrheit (Истина остаје истина) – говори Петра Милатовића Острошког на немачком језику испред аустријског парламентаи америче амбасаде, Беч 1992.
18. Очи у очи (интервјуи, коментари), Беч – Индијанаполис 1993.
19. Врачева градина (поезија), Београд 1993.
20. Лов на Србе (роман), Беч 1994. (осам издања).
21. Пророци говоре Србима (студија о видовњацима), Беч 1994.
22. Тестамент тиранина Јосипа Броза (политичка студија), Беч 1994.
23. Злоупотреба Српства (други део Тестамента тиранина Јосипа Броза – политичка студија), Беч 1994.
24. Демонија ћутологија (коментари), Беч – Београд 1995. (два издања).
25. Јеванђеље зла (поезија и афоризми), Беч 1996.
26. Надземље (роман), Беч 1996. (два издања).
27. Правословни родослов (поезија), Беч 1996.
28. Слобода у бункеру (коментари и интервјуи), Беч 1997.
29. Оптужујем (говори Петра Милатовића Острошког), Беч 1998.
30. Главослови (афоризми и вицеви), Беч 1998.
31. Verfinsterter Sonnenaufgang ( Мрцајуће свитање) – на немачком. Беч 1999.
32. Уловљени ловци (коментари), Београд 2009.
33. Kommissare in Soutane (Комесари у мантијама) – на немачком, Frankfurt am Main 2010. (четири издања).
34. Die Auferstehung der Bestie (Васкрсење звери) – на немачком, Wien 2010.
35. Тумачи слободе (епиграми), Београд 2011.
36. Рођени странци (приповетке), Београд – Беч 2013.
37. Лако је њима (сатирична поезија), Подгорица 2014.
38. Сунцокрили небосклони (поезија), Београд – Беч 2014.
39. Онебесимо снохватице ( изабране песме), Нови Сад 2016.


У штампи му се налазе следеће књиге:

ОКО ОКА (роман)
ТО СУ ОНИ (афоризми, епиграми, сатиричне приче)
НА БРАНИКУ ИСТИНЕ (интервјуи, отворена писма, коментари)
БЕЧКЕ АЛЕ (роман)
 



3 коментара:

  1. Права слика неписмених и полуписмених гастарбајтера који лажу себе и друге да су писци.
    Нико их овако прецизно није описао до сада. Браво.
    Д. Б.

    ОдговориИзбриши
  2. Ти самозвани писци по јазбинама у иностранству су најгоре дно. Не познају падеже, појма немају о основама књижевности, за њих је све то шпанско село.
    Одлично их је Милатовић описао.
    М. Р.

    ОдговориИзбриши