петак, 08. јануар 2016.

Братислав Петровић: Стојко шумар пај на дисциплинску

 Несрећа голема је мојви другар Стојко шумар. Голема! Ономад, једва га правницана из Шумску спаси јер беше побркал слиће из мобилни и тека побркане и' беше пратил на директора у поруку те теоше Смиљу, муштерику главну на Шумску, да исћораве...
Са га пај збркал! Пај због тија несретни мобилан. Него, да почнем по ред:
Јесен'с, добије Стојко два захтева за чекићање дрва у браниште. Јед'н захтев гласи на Јанковић Светислава, а друђи на Јанковић Данијелу. Гледа он, види, оба захтева гласе на исту адресу. Кво че, упрти торбу на грбину, ујаши моторче и правац лице места. Кад дош'л, види кућа домаћинска, голема, на два спрата. Остави моторче пред капију и улезне. Зазвонил на врата у приземље и после минут излезне малечка трупељаста жена. Колко висока, толко широка. У главу неје толко лоша, али овак' у снагу... Ко дреш!
- Добад дан – поздрави ју Стојко. – Требе ми Светислав Јанковић. Овдена ли живи?
- Да, тој ми је муж – одговори му жена.
- А Данијела Јанковић? – питује ју Стојко.
- Тој ми је јетрва. Она живи на спрат.
- Поднели захтев да требе да им се чекићу дрва за сечење у браниште... – почне Стојко.


- Улезни де у кућу, кво овде стојиш – жената га ване за рукав и усеца унутра.
Стојко се поопре малко, али улезне. Жената у работу била, месила некву баницу... Растребила астал, Стојко седне, извади артије, натакари цвикери...
- Куде је Света? – питал женуту.
- Ма он је на печалбу. Требе по Светог' Ранђела да дојде. А ја и мојва
 јетрва смо написале захтеве за чекићање. Комшија че ни насече, али несмеје без чекић да улази у браниште. Големе казне за нечекићана дрва. Него, де шумаре, кво че попијеш?
    Стојко неје одрочљив ни на пијење, а ни на убаве жене. Додуше, овај неје млого претекла сас убавињу, али кво че, неје свака жена ни убава.
- Сипи по једну рећију – вреви вој, док артијене преврта по руће.
Жената му наточила у чашу, па си и на њу сипала. Чукнули се. Стојко ју
 питује:
- А куде је на овуј Данијелу муж, те она писувала захтев?
- Јетрвава ли? Она удовица. Умре ми девер'т. На Богородицу му туримо
 годину. Затој је она потписана, са' си је она газдарица.
 Стојко отворил рооковник и почел да уписује подаци. Питал овуј:
- Како ти је име?
- Данијела...
- Па и ти ли си Данијела?!
- И ја. Ми смо сас јетрвуву исто и годиште.
- Које сте годиште?
- Седамдесе и прво...
Стојко  свве тој уписувал у роковник.
- Број телевона?
- Немамо фиксни, еве ти мобилни – и издиктирала му број.
Стојко и тој уписал у роковник. У тија ма', поред прозор пројде једна убава
 ко дукат, жена. И отишла на спрат. Стојко, како је седел до прозор, зинул да ју боље види, ама она се брзо промакнула и потикала се.
- Која је овој бре?
- Па јетрвата, Данијела.
- Ааа...
- Подељене смо. Она си по мужа има спрат, а имовину смо на по пола
 поделили. Само онака на папир... Ал' несмо меџе још меџили. Убаво си живимо, ако смо јетрве – гледа га Данијела некако убаво... Мило... Ма накршила му и оди баницуну. Ручка Стојко и гледа ју поди веџе. Закасале жене без мужи, мисли си у себ'.
    Воли Стојко и да преврне неку убаву. Али само која је млого убава. Па кво че човек, теренац. Сас народ работи. А и животав... Зач'с пројде. Волел је тека да си почасти душу. Жваче баницуну и мисли на онуј другуну Данијелу. Исто годиште, а разликују се бре гоџа. Онај, колко ју виде кад се промакну, ко Равијојла... А овај, јадна, напуштена. Ма мерак му да иде и при њу. Поручкал баницу, оцепил још две рећије, и че си иде. Овај Данијела га кани да седи још, орати му како је усамљена, како нема сас куга да вреви. Како се народ изопачил. Нему сас мужа деца, па ју тој гоџа погаџа. Како вој је б'ш убаво кад сас нећега убавога и доброг човека орати.
 Слуша ју Стојко, ма... Мислови му при онуј горе Данијелу... И некако се извлече оди овуј доле Данијелу. Она му на врата орати:
- Кад год си туј на терен, сврни... Друго мож да нема, ал' баница и рећија
 че увек да има.
- Добро, чу сврнем – смандрља ју Стојко и истрча уз басамаци на спрат.
Врата му отворила, ко капка убава жена. Очи зелене, коса фарбана у
 црвено... Тело ко русћи Миг... Ма авион! 
      Седли у собу, вреве, Стојко уписује у роковник подаци, број мобилног... Она га сас очини скрозирује ко ренген... Фармерице че пукну на њу... Стојко почел сам да си сипује рећију. Груди вој големи а брадавће истрчале поди блузу ко одбојници на вагон... Ма Венера! Пристањује Стојко да и без мужи иде у браниште да чекића дрва. Ма и превоз че им најде... Куји знаје до када би  седел, али оваја Данијела, а види се да се и на њу не оставља друштво, се извинула, јер мода да иде да чека дете из школу. На растанку му и она орати:
- Ја сам сама, туга је голема без човека. Сврни Стојко, сврни кад год си без
работу... Да си поседимо...
     Загрејал се Стојко чврсто за Данијелу оди спрат. Само си на њу мисли.
 После два три д'на, Стојко дооди, ама нема дом ни једна Данијела. Празна кућа. Јадује Стојко... Обикаља, али никако да и' треви дом.
 После десетину д'на, правница у Шумску га дебело обрадувала. Вреви му:
- Стојко, звала јутрос нека Данијела из једног села и тражила да јој дам
 твој број телефона.
 Стојко се обрадовал ко да је на лутрију добил. Коколи у правницуну:
- Па даде ли вој?
- Нисам. Знаш да нам је забрањено да дајемо туђе телефоне.
Стојко ће експлодира. Ударил би правницуну сас шумарско чукче по главу,
 колко је бил бесан.
 И     , пре нећи д'н, преди Нову годин' Стојко и правница врше попис. Крај године, требе се све доведе под кон'ц. Забили главе у артије у канцеларију. Заштукли...! Звони телевон, правницана га диже, ћути и само рече:
 - Да вам га дам, ту је....?  – па спушти слушалицу.
 Стојко не обраћа пажњу на разговор. Правница му вреви:
- Стојко, звала она Данијела, што тражила твој број... Рекла да ти имаш
 њен и да је одмах позовеш.
     Стојко, јадан, кад је се рипил, па копа по торбуну да најде роковник... Кад га
 најде, отрча у другу празну канцеларију, тражи страницуну куде им јесен'с беше уписал подаци... Најде. Гледа... Обе Данијеле, иста презимена по мужи, исте године родене... Куји је чији са број од мобилни...??? Прво куде дебелуну сврта... ама неје вој куде име, где га је записал  уписал, него оба броја и тој на маргину на лисан и' уписал... Не знаје јадан која је која Данијела... И реши да обрне један број. Јави му се женсћи глас:
- Дааа – онак б'ш...
- Требе ми Данијела...
- Да, ја сам...
- Овде Стојко шумар.
- Па где си ти Стојко...? Растужила сам се за тебе опасно – одговара му
 Данијела отуд.
- Тражил сам те неколко пути дом и нићега нема там.
- Волела бих да те видим... Где си ти сада?
- Работим... – мило на Стојка, па че експлодира.
- Ја сам код мајке... Сада ћу према Шумску, очу да те видим? – ма онак
 заводничћи му вреви. Пијуче ко пиле на мобиланан.
- Ма неје овде прилика... – праји си Стојко план за обарање...
- Да... Има ли боља негде...? – Данијела ко на онеј вруће линије орати. Стојка веч зној избива. Сети се. Тој им је на шумарити старо место за
 такве работе.
- Данијела... Душо... Знаш где ни је онаја шумарска кућица у Тетребов гај?
- Знааааммм...
- Можеш ли там да дођеш?
- Одма полећем.... Пожури и чекај ме.
- Ја чу сас моторче да те чекам на крстопутину доле куде Нишаву, а ти сас
 кво си?
- Пунто... плав, ко небо...
- Супер! Чим се појавиш, ја идем испред теб', а ти по мен'...
- Цмооок.... Крећи...
     Стојко, јадан, поче да вади мирисће из шумарскуну торбу, поче се преди
 правницуну чвака поди гушу, поди пазуће... Чврсто се спрема! Ко да че најголему буку да обара. Правницана му орати да попис несу завршили, а осетила и она куде че, ма јок, Стојко ју и не чује. Одврнда сас моторчено!
 Ете га плави Пунто на крстопутину... Чим га виде, Стојко кресну моторчено, и само му дава чур, побрж да стигне да отвори кућицуну... Не гледа ни на лочће... Лети! Данијела си чува ауто. Пол'к иде иза њег' и не залати се. На Стојка зелене очи Данијелине му преди њигове. Замишља ју, да ли је и са' у онеј тесне фармерће... Како га ветар на моторчено дува, тека замишља црвенуну њојну косу да га ђилка по лице...
   Навали моторчено уз липу преди шумарску кућицу, утрча унутра, отвори собуну сас креветини... Врљи шапку, стури блузу, гледа се у огледало. Кад ете, чу како штикле тропу кроз ходник...
- Иде Данијела! – узд'ну Стојко, а радос' до Бога.
Квака тропну, врата почеше да скрцу оди неподмазане шарће... Стојко
 полете према зеленооку и црвенокосу Данијелу... Када се врата широм отворише, Стојко избечи очи, једва провреви:
- Да... ниијеела....
    А она, онака малецка, здепаста, једва улази на вратана... Гледа оздол у високог Стојка ко путпудаљка из траву... Мило вој за Стојка, па се насмејала од уо, до уо....

   И, еве га Стојко са' пај на дисциплинску! Што? Због две Данијеле? Ма јооок... Отрсила га при директора љубоморна правницана куде је отиш'л, те како је одбил да работи попис и у сред работу напуштил радну обавезу због там неку убаву Данијелу... Стојко, јадан, страује да не ока правницана сведока, јер ако га види, одма га има и она мане!

Братислав Петровић, Бела Паланка, 08. јануар 2016.



Нема коментара:

Постави коментар