На многим уредничким мјестима сједе погрешни људи. Погрешни за нас наивне, не и за њих и њихову корист. Са тих мјеста када једном засједну не мичу се годинама. Неки, ваљда, док су живи. Да би на њих засјели воде грчевиту борбу не бирајући средства да их се домогну. Треба подметнути клип свом другу по перу. Треба макнути (мени познат случај) доброг уредника и писца, да би на његово мјесто засјео ”један од најбољих младих српских пјесника”. Џаба је том добром што се касније као писац доказује изврсним радом објављујући у другим листовима и часописима, остао је без радног мјеста, јер су га истиснули разним махинацијама.
Водитељи и директори неких књижевних манифестација такође доживотно ведре и облаче у том свом вилајету. На тим сусретима годинама је готово све исто - исти учесници, иста атмосфера, иста трговина... сваки нови сусрет је исти оном претходном. Један аутобус - ко то тамо пева?
Онај ”један од најбољих млађих српских пјесника” сада започиње књижевну трговину. Хвала Богу Србија иако мала земља има много књижевних часописа, а још више књижевних награда. Готово свако иоле мало веће мјесто има свој књижевни часопис, а неријетко и књижевну награду. Трговина - ја ћу објавити нешто теби, ти објави мени. Ја ћу дати књижевну награду теби, или ћу се залагати за то, а ти врати мени.
Властито лобирање за неку од књижевних награда је нешто што ми се највише гади. Чим сазна за састав жирија, наш ”најбољи млади српски пјесник” ступа у акцију. Телефон је у редакцији, а ако је члан жирија тренутно и у Аустралији, па шта? Хало! Треба осигурати глас. Хало, хало, хало... И, ето награде! Ето насмијешених фотографија у новинама, широких осмијеха на телевизији... сви га тапшу. Тако се награде множе, тако се биографија пуни.
А ми из тамо неких малих мјеста, из неке вукојебине, далеко од очију, далеко од телефона, далеко од ватре, којима остаје само мејл, који нисмо уредници у ниједној издавачкој кући или часопису, нисмо директори књижевних манифестација... ми који не можемо заузврат понудити ништа, ми сироти и наивни хрчци који вртимо свој књижевни точак у тишини, ми немамо никакве шансе да станемо на ту траку коју врти ”уредник”. Или директори књижевних манифестација.
За вријеме Сајма књига у Београду, када смо повели разговор о књижевним наградама, прича ми један добар српски писац. Што си наиван! За већину књижевних награда зна се много времена унапријед, чак и неколико година, који ће их следећи писци добити.
Да би човјек спознао самог себе треба му један живот, али да би спознао стварност живота око себе ,треба му најмање пет живота и опет да оде на онај свијет у не знању колико је био наиван !
ОдговориИзбриши