Ова је ноћ наде и чежње за нама.
Јутро тек свануло у себи тајне крије.
Разлог тржих у срцу и тамо није!
Без своје воље, ноћас сам опет сама.
Милион мисли послах небу за тебе.
Гледам у путеве што кући ти воде.
Чудеса очекујем да се догоде!
Као ником, до сад, теби дадох себе.
Слушај ову душу што пева и плаче.
Нек ти тиха песма срце помилује.
Па ме мушким срцем загрли још јаче!
Подигни очи и види руке беле.
Док склапам очи и бришем сузе своје,
Да гасну чежње љуби ми усне вреле!
МЕТАФОРА
Сто метафора рекох,
Када ти изговорам име.
Од вездуха који дишем,
До топлог шала у сред зиме.
Мисао си која плени.
Море које се пени.
Стена на којој се рађа зора.
Слатко буђење крај мора.
Звук клавира у летњој ноћи.
Песма која никад неће проћи.
Боса нога на травнатој роси.
Пољубац у образ и рука у коси.
Мађионичар што чуда ствара.
Снага речи која светове обара.
Дете које се најслађе смеје.
Када га она крај сунца греје
Могла бих овако ја до сутра.
Моје Небо, нежна јутра.
Сахер торта, опојно вино.
Све си моје велико и фино.
МЕНИ НЕ ТРЕБА
Мени не треба од тога више.
И са мање сам те волела.
Имам мисао твоју мени посвећену.
И слово твоје песме.
Могу у осами понекад рећи:"љубави"
А знам, то се не сме.
Говорим биране, злаћане речи.
Љубављу позлаћене.
У којима је и моја душа
Изашла из мене. И уз тебе стала.
Можда је против воље твоје,
Постала "твоја мала".
И "од кужине" ми је доста.
Moja ће љубав тако,
У недоглед да траје.
И што је више дајем
Више је има.
Грејаће ме, са мало хладног дима.
Кад дођу зиме.
Ледене и снене.
Па што те толико волим,
Биће једном,
Као да и ти волиш мене.
Нема коментара:
Постави коментар