недеља, 08. новембар 2015.

Радмила В. Стојановић: Бајколика народна срећа у ненародном загрљају

У Страдијици, тече  млеко,
с млеком, без жучи, слади мед...


Демографи, рода љубци,
 лудошћу жални бележе,
 да народ нам нестаје...


Пазите да као Његош, Петар,
Паунд...  не прођете...


Радости пути разнородни,
за власт и новац  дају све...



Народна радост цвета само,
зар лаж је, да род мој нестаје?



Гасе нам, национално све,
да нам се ум не напреже...


Мудри наш Алек, озари трен
Љубављу, надом умудрен:
„Бог унижен, скотац вољен,
кобац на коб осокољен!“


Све зато што смо робови,
устрелитељи смо Љубави...


Безверје меље целомудрено све:
Писмо, истину, ...сапиенсе...


Да немамо ни трагове,
кад сутра Сербија потоне,
непотребне су истине...


Културу ће да присвоје,
преживеле  претопити у туђинске историје...


Сањам ли само, векова мору,
у мору чулне забаве?
Младе нам коси мач хедонизма,
за мудре, извориште je  трагизма...


Обриши дневне и ноћне море,
поплаву ружичасте дијаспоре…
Озбиљности метафоре, рајски ратују,
нишане и стрељају јад у лажном сјају...


Полумртво све разумно је,
изумрло је национално је...


На сокоћалима, све прелепо је,
све лажно јесте, истина је,
сувишна је, утвара је...


Новоме добу хвала само,
Игара, хлеба и то је све...

 



Нема коментара:

Постави коментар