 |
| Лара Дорин |
КО ДА ТИ ИМЕ СПОМИЊЕ?
Хваљен да јеси Господе,
што име Твоје свето је.
Руке су Твоје милосне
Речи су Твоје праведне
Блажено нека све Tи је,
и све по вољи нек' Tи је.
Али, што спусти Господе
на моје груди нејаке,
претешко жезло оловно,
и посла хорде осиње
у моје очи детиње.
У муци мојој Божијој,
све су ми војске помрле,
као на славном Косову
у јутру после молитве.
Нека Те бране Господе
сад ове марве продате.
Нек то је наравоученије
за мртва уста песничка!
Ко да Tи име спомиње?
МАЈКА
Док ја лутах, пут живота свога,
где су преци сабрали ми кости,
док ја тражих и призивах Бога,
да ме храбри и грехе ми прости,
поред свога, ја не виде туђе,
и кад певах, ја певах о себи,
а толико свуда наших мука,
сто их сунца огрејало не би.
Ја ти дадох само мале речи,
ал' велика у њима је мука,
мене моји изједали греси,
али ево, још ми оста рука,
па ти пружам, оба длана бела,
а у њима све што може стати,
јецај горак, само то ми оста,
и два чеда, којима сам мати.
Ако ништа, они ће порасти,
полетеће небу у висине,
биће они што нас могу спасти,
знаће они и за шта се гине!
А од тога, да ли има веће,
кад соколе чуваш за планине,
па да бране упаљене свеће,
своје горе, шуме и долине!
НЕ СПАВАМ
Бдим у овом животу...
Заломило се тако,
да су ми снови узалудни...
А стално говоре
„ Гледај у Сунце!“
Али ја сваки дан срећем
своју уплакану сестру,
и браћа су ми невесела.
Зато ћутим...
И бдим у овом животу...
Ово није време снова
Ово је живот бдења
Ја сам се као дете смејала.
И родила сам једног сина
и две кћери...
Били су Сунцем обасјани
и драги...
Шила сам им хаљине од смеха
и облачила их у радост..
А они, онако непостојећи
и мали
обећавали су ми снове...
И сад,
не бих да их продам,
а не бих ни да ме купе.
Превелика је цена
она коју нуде за нешто
што благо није,
а мени сија...
Зато ћутим...
И бдим у овом животу...
Ово није време снова...
Ово је живот бдења...
ТУ НЕМА НИКОГА
Ту нема никога и место је празно...
Ту руке нису довољно дуге,
ни прсти довољно танки...
Ту нема дланова, ту нема шака...
Ту нико не храни птице...
Остављене су гладне и такве су одлетеле
Ту нема ватре, ту нема огњишта,
ту не спава мајка...
Ту нема песме, нема ни стиха
Ту нема никога...
И апсолутно је свеједно,
ако и ја одатле одем...
НАПИСАЋУ ПЕСМУ
Написаћу песму о животу,
која се може читати са свих страна света.
И сваки ће почетак крај бити,
и сваки крај почетак.
Написаћу песму за четири стране света
И свако, одакле год да крене
мораће стићи негде
куда се проћи може.
Написаћу песму разумљиву свима.
Чак и онима којима је све јасно.
И највећи зналци живота,
у њу ће се прстом потписивати.
заувек свесни тога
да су незналице.
Написаћу песму...
И чекај...
Ко те може убедити у то
да је јутро од ноћи важније?
И чекај...
Мене су као коров посадили
да ничем док ме чупају они
који цвеће не гаје,
а ја сам као багрем бели
не знајући никла...
И чекај.....
Увек ћеш стићи негде
ма којем крају ишао
у свитање ново
у нови почетак.
Написаћу песму за четири стране света
И свако, одакле год да пође,
са неке стране
сванути му мора...
САЊАМ
Сањам...
Сањам како негде испод
старог Сунца,
моје срце окренуто небу,
тихо одзвања једном- истом песмом.
А твоје руке као лозе уплетене,
моје лице размазано ветром,
додирују именом твојим.
И будим се...
Сањам...
Сањам како траг
мог тела, небо пара
гласом пробуђених дамара,
док ме живу из мртвих подижеш,
именом својим.
И будим се...
Сањам своје стазе
И куда бих лутала
да си ме на неком
крају чекао.
У неком дану радосном,
са дахом чистоте на уснама
за мене.
Али будим се.
Али будим се
и знам.
У Богу ће мој крај бити...
Нема коментара:
Постави коментар