и листам слике минулог времена...
слутим бреме коровског шибља, неприступа..
тамо где беше кућни праг
и мирис цвећа мамина ...
Између истока и запада,
вечито мете зла ...
Мулеж из бајколиких сећања,
недогледана лепота...
А Челић Коса, корацима мојим
и мојих сјајних предака, пријатеља и рођака,
утиснута у забораве и сећања...
Сана бистрином дечијих радости ,
мућена крвљу и сузама невиних ...
А тек крвава Глибаја,
стрелиште живота цивилна...
Ах, колико је Ружица млађаних
и чеда Митровог узраста из скута мајки отето...
Зверски кончини земној,
њу бабињару, предаше,
а чедо насилно, немару,
а оно мајци у незнан гроб...
Силне сроднике стасале,
однео вихор злочина...
Познанике и комшије,
Србскога само имена.
Станко изроди порода,
за бројно наслеђе народа…
Остоја, апсурд имена,
нестанком целог племена,
под усташкијем камама …
Живот утихну, задрхта...
и деветоро Крљића,
као гумицом брисани,
огњиште им се угаси....
без Јевросиме и Ружице,
нема ко да их ожали ...
Робство је Бошка спасило ,
срећног ли ужаса знак,
само што није свиснуо млад...
Сузама земљу квасио данима ...
Са неверицом вриснуо:
“ Зар свих деветоро,
зар свих деветоро,
зар свих деветоро ?“
И тако редом,
сербске жртве све Сањанске,
хумке крај Глибаје прекрише...
Чапаљске баре опело безмолвно служише ,
са обронцима Челића,
и са Шушњаром закланим.
А све деверске сироте Миљатовића,
пригрли Богу угодна стрина,
мудрица Мара, хероина.
Цурицу мудрицу, анђеоскога имена,
тетке, ујаке, само Свевишњи зна,
чиме је она хранила,
у низу гладних година...
Љубављу, дивним причама,
знањима, а и вештинама
и оним што им Господ да...
На крају Олује вихора,
угасише се огњишта
и од некадашњијех хиљада
ништа не оста, ниједан дом...
И птице некад весeле,
од ужаса су утихле
и оне се иселише у неке туђе крајеве...
И живо све...
И коров буја, цвета зло ...
рецидив живљења уруши
и неприступе сагради...
Нема коментара:
Постави коментар