Јасно да кажем да је нестајање
само промена у нама.
Хтела бих нешто,
а да не буде пуко забадање ноктију
у рану што крвари и боли,
док се други тим речима смеју.
Патетика, самосажаљење, неукост,незнање,јефтин поен.
А оно је стварна туга,
зар се туга у бљутавост претворила?
Замисли зајецаш горко,или не дај Боже,крикнеш и закукаш.
Окренули би се сви да виде које то биће ни основни ред не зна .
Ту кука и запева,а тишина је света, с поштовањем се наклони.
Стави црни шешир са велом, елегантна не нападна црнина,
пожељне су и чипкане рукавице.
Цвеће бело, укусно са шлаером, то даје отменост букету.
Наравно, високе потпетице одају још већу озбиљност.
Све време скрушено гледати у земљу по који пут подићи поглед.
Тај поглед мора одавати сву тугу момента којем присуствујеш.
Шмркнути у марамицу пар пута и утапкати сузе, да не покваре "лук".
Отменост и туга као у Бундеброковима.
А на Балкану би се плакало данима док се све сузе не потроше.
Док глава разум не изгуби и у кревет не паднеш.
Патетика, јефтини поени, некултура и неваспитање.
Дуга болест после губитка, депресија, психоза.
Глупости неких слабих и необразованих, једном
сам прочитала речи " мене све ране боле" и мене песниче драги
Можда су речи неке сувушне.
Али су неопходне у овом нашем кратком боравку
овде а када одемо знаћемо,,,
Нема коментара:
Постави коментар