Слободан Ристовић: Моћ као тренутак немоћи

Немаштина је подстицај свему. Она из човека исцеди њега и његову истину.
То је тежи посао, од исушивања влаге из мемљивих простора.
Човеку је мрско "исповеданје". Он је спреман да и себе склања од онога што га чини лошим.В ерујући, да може сачувати тајну. Од кога? Пре свега пред свезнањем, дефинисано Богом. 

 

Сиромаштво и немаштина нису једно те исто.
Сиромашан човек може имати све и осећати немаштину.
Немаштина се не бави тим појмом Њега користе они који имају довољно.

Узмимо политичаре. Многи од њих су се у том неуљудном послу појавили као имућни. Имућан је  својом немаштином тражио моћ. Моћ над сиромашнима. Политичари владају тим слојевима. Сиромашни су њихов тресет. Хумус у којем гаје свакојако зло. Политичар је  ментална категорија, оједена горељивошћу и помућеношћу. Помућеност за садржај има: похлепу, лаж,сујету, дрскост, плиткоумне газове, ограде и многе друге душевне и духовне жижљевине...

Од њих су далеко опаснији /духом-сиромашци/. Њихова похлепа је болесно стање, теже од куге и осталих погрома. Тај несој је жива рана човечанства, опаснија свих оружја.То је темељ цивилизације, наливен "демократијом", маглом у боји отрова.
 

Опасност непрестано лебди над онима који нису у стању да подигну главу и свет у том суду. Ово је време, када ни глуп није у стању да буде срећан. Глупи су у правом смислу постали материјал, који има моћну непропустњивост свега што би од бића створило Човека.

Више се не намеће питање среће. То никога не интересује. Једино интересовање за "бича" је забава. Како их забавити, да се на било који начин не почну бавити својом мишљу. Мисао је постала производни елеменат. Мисао је је "људски исцедак", који је дубоко анализиран и успешно разголићен у сваком смислу.

Они који имају те резултате, са успехом владају светом, које наводно чине људи.  Јер свет чине Они који су моћницима потребни - потрошачи.

Повезаност међу људима је скоро сасвим избледела и извешчала. Та извешчалост (испошћеност) је плашт којим смо повијени, наша пелена у којој живи људска немоћ.

Општа људска занемоћалост доводи до масовних урушавања, до "племенитих погубљења", од којих се и сам Бог склонио. Бог је тек ту и тамо сачувао своју окућницу и малобројну чељад на њој.
 

Ми Срби, смо можда једни од најпозванијих да говоримо о тој врсти несреће. Ако би се срећа расађивала као биљна култура. Ми би на сваки стручак среће расађивали по неколико струка несреће. Чак и кријућу. Додворавајући се победнику зла.

Код нас је зло самоникло, без потребе да се допуњава. Допуњавањем смо дошли до засићености.

Та пренадулост, тај надмени дроб духа се одасвуда осећа. Измиче контроли и контролорима. Поменута помућеност се облача над сваким. То је облачност препуна грмљавине. Моћни се баве чувањем светлица и севања, јер када до тога дође, облаци морају спласнути. Изручити се.. Штета је увек обавезна.

Штета је живети исто ко и мрети. Живот чине вододерине" којима се слива тренутак.
Моћници би морали схватити, да је моћ,тренутак немоћи. То незнање превише у себи носити, најнездравије је њима.

Tweet