Жалим за старим добрим временима. Недостају ми. Тада је све било тако лепо забрањено. Речи су биле тешке и мирисале су на пендрек и апс. Имале су боју и укус подвига. Ваљали смо артијом радости ситних подвала. Чивијашили. Били смо дисиденти у романтирчарском смислу те речи. Сада су нам одузели то задовољство дисидентског самољубља. Слобода писане речи. Грозно. Сада, када се све може и све сме, све је постало бесмислено и по мало досадно. Лаке су нам постале речи. Летуцкају около безвољно, сударајући се се мноштвом истих или сличних, изгужваних и излизаних. Прочиташ једне новине и то је то, као да си све прочитао. Све слободно и независно. Сада су новине постале и слободније и независније од својих читалаца.
Заиста, многи жале за временима када смо се ми мастиљари осећали ситнопреварантски. Продавали смо шило за огњило уживајући у трампама великих тајни за две туре пића. Ми, новинари, дилери чудесних басни, у којима су људи имали особине животиња, мали гурави Езопи, са мастилом у очима скакутали смо лево десно вирећи кроз кључаонице да бисмо около шапутали шта тата ради мами и како нам праве малу децу.
Одавно је готово са тим. Био је рат, беда, сиромаштво, револуција, транзиција…тежак живот. Остали су празни људи и независни новинари који пишу оно што им се каже, рукописом нове слободе, коју више нико не разуме.
Сада су сви писци и новинари. На друштвеним мрежама сваки трећи пише силне чланке о свему и свачему. Све блогер до блогера, уметник до уметника. Ма милина.
У налету су скрибомани свих врста, од полуписмених, згрчених и скривених по брлозима установа културе, у којима углавном раде, нарочито у провинцији, они са којима нису знали где ће их.
Скрибомани који за две књижевне вечери, које направе неком сличном “књижевнику и песнику” (?) бивају награђени објављивањем неке безначајне цркотине од текста, који ни они нису до краја прочитали.
Посебна категорија је литерарни цунами геронтолошких талената. Мало – мало па прочитамо како је нека Миланка, Лепосава или тај и тај, објавио своју трећу, пету, десету! ( машала) књигу мада му нико ни за прву није чуо. Досадно у пензији а волели од малих ногу да пишу и добијали награде за литерарне радове у школи. Па када ће ако не сада. Већ пети роман брале, десета збирка. Еј бре. Писци ко кућа.
О књижевности на “трибинама” и тзв. “књижевним вечерима” говоре, муцају, трабуњају, стилски и образовно посрћу, разноразни мутавци и клипете, без основног општег образовања. Заобишла их и мудрост “Политикиних забавника”. Трафика им била далеко од куће.
Још нису скинули периферијско блато са ципела а већ нешто бамбрљају о поезији и писанијама.
На “радном месту” надмено ћуте и повремено неку онако преко руке рекну. Колегинице на то прошапућу: “ ееее, он живи у свом свету”. Јесте снајке, у свету глупости, лењости и интелектуалне конфузије.
Слушају их увек исти, упорни и талентовани, као што су и наши врли беседници. То су они из прва два реда. Од трећег до петог седе комшије, рођаци, локалне луде. Пијанци који чекају “коктел” да поједу неку кифлицу, пециво, жу-жу, неко пиво или ракијицу да пину, да изваде штету што им отрнула задњица и искривиле се уши у последњих сат два смарања.
После тога “писац”, или пискиња, замоли драге присутне да им поклоне своје “дело” ( са потписом!) и књига, непрочитана, од тог тренутка почиње да тоне као камен у мутну воду, нестаје заувек у старим махагони витринама, на плацевима, у викендицама, где се углавном држе та грандиозна дела нових списатеља. Долазеће време, наравно, у сваком дану “изнедри” новог “уметника”. На сваком ћошку пред вас, некажњено, искачу сулуди скрибомани, препадају вас као саобраћајна полииција, иза бандера, жбуња, кривина, да вам у руке утрпају своје несувисле стихове или, што да не, романе. Пети роман, десету књигу. Пичи брале.
Новине, у којима седе слични, упорно бележе, новинице наши весели хроничари суманутих, маничних, скрибоманичних, типова. Томе и томе “изашао” тај и тај по реду роман. Алал вера, свака част.
Убрзо, после “објаве”, књиге, као невине жртве, непрочитане леже по полицама, прекривене дебелим слојевима прашине. Једнога дана допашће у руке припитим роштиљџијама и послужити за “потпалу”. Вајдица. Бар нешто.
Не знам да ли би нам неко помогао? Да се уведе нека врста санкције за те полутане, неталентоване, који се играју писаца. Да их држе годину дана окупљене на истом месту, неком прихватилишту или слично.
Нека се испричају, искритикују, нарецитују, начитају. Можда се засите па им се одбије.
Ево ја се добровољно пријављујем. Само да ми не буде далеко од куће, због преобуке.
(Показивач)
Нема коментара:
Постави коментар