среда, 05. август 2015.

Проф. др Мирјана Стојисављевић: Ускрснуће србске истине (IX део)

Проф. др Мирјана Стојисављевић
   Већ непуних сто четрдесет година србска историографија скрива се иза Голеш планине, и никако да изађе на отворено поље и укрсти своја копља са супротним табором. Упитамо ли се коме данас прислужује, добићемо одговор: оним истима или незнатно различитим „савезницима”, Англоамериканцима, који су довели на власт самозваног Броза, који је починио таква злодјела, у првом реду према српском народу, да се до 1951. године у затвору нашло три милиона и 800 хиљада душа, како је писало у Ранковићевом извјештају. Пред тим бројкама жмурили су до данас бројни србски историчари, одбијајући да се боре за свијетли образ пред науком.
    Гувернери западне науке запали у папску, потом лутеранску, па калвинистичку и суботарску јерес, и тако без краја, да би се конац свих јереси завршио са атеизмом, ти западни мудраци и даље одбијају да признају како староставна Европа живи на рушевинама србске цивилизације, чак и када у центру Дрездена недавно откопају праисторијско словенско насеље, што за собом повлачи питање када ћемо се коначно у својим уџбеницима историје суочити са античком Србијом, као колијевком свих Срба?
   Њемачки академици одрекли су се нетачног учења своје германско- нордијске историјске школе, и чак написали књигу о томе, навевши какво је право стање ствари у историји као науци још осамдесетих година прошлог вијека, а академици САНУ и остале научне институције за кодирање србске свијести, које су савладале технике програмирања и сервирања научних дезинформација, те стекли огромно знање о моћи кроћења „знањем” и стварању покорног човјечанства – још и сада то одбијају да учине.
   Да би се точак историје покренуо у нашем смјеру, морамо сви бити прожети свијешћу да је истина о србском језику и србској историји виша од свих истина, те да се она не смије остављати у депоу тајних докумената, већ је ваља одлучно деколонизовати.
   Бранимо ли христоносни србски језик, на коме се Срби моле од самих почетака хришћанства, ми се одужујемо прецима. Дужност је наша да не останемо нијеми када га черече, преименују и затиру. Исти је случај и са германском историјском школом која је, користећи стратегију превареног ума фалсификовала античку и преднемањићку историју Срба и Словена, да би је између себе подијелили Грци, Јевреји и Византинци, док званична историја и србске академије о томе ћуте ли ћуте, само зато што су наши историчари лоши ђаци, који немају Светодуховног дара, а и не воле да читају ново градиво. Стога не могу да дају ниједан поуздан одговор о, на примјер, античкој историји Срба у предгрчко и предримско вријеме, када су Срби прихватили римско подаништво, као слободни грађани, чиме су се могли похвалити још једино становници Рима, а што је приписано свима другима осим Србима, или тек понешто мутно знају о дуговременој преднемањићкој владарској лози. Наши нараштаји обмањују се нетачном историјом Срба и Словена, фалсификованом у XVII вијеку, а коначно уобличеном у XIX вијеку, о невјероватном досељавању Словена на Балкан у вријеме ромејског цара Ираклија почетком седмог вијека, и то у једној календарској години, и све што евентуално могу да учине јесте да постављају безбројна питања.
    Кривотворина о напрасном досељавању настала је зато што су Хрвати као једно аварско племе дошли у Србију, и то уз помоћ Византије, па да би се некако упоредили са Србима, измислили су досељавање Срба у VII вијеку – и то послије Хрвата! Све то ватиканско фалсификовање српске историје везано је за апокрифно Порфирогенетово дјело, које је популарисано тек за вријеме илирског покрета, који се правилно назива хрватским препородом.
     2. Наша историја и наш језик отети су нам кроз научне протоколе, тајне конвенције, клаузуле и параграфе161, а потом кроз колонијална тумачења и интерпретације које нису узимале у обзир чињенице, како се не би смјело трагати за коријенима словенске цивилизације и писмености, која је проглашена за ништавну. Што се административно освојило, административно се мора и вратити.
     Тога морамо бити свјесни и промијенити се, јер се наш непријатељ неће промијенити. Његов циљ је да једног дана постане апсолутни господар српске духовности преко дрских правних спекулација и неправедних фишкалских декларација, па и законоправила која се доносе само у корист Хрвата. Требамо уклонити из уџбеника и из наше школе наметнуте историјске фалсификате нордијске школе, који су имали за циљ да се научно оправда планирано њемачко освајање у Средњој Европи и на Истоку, те тако оспори њемачко тумачење словенске историје, која заташкава германизацију Словена у XII вијеку, од којих су до данас остали једино Лужички Срби!
    Као што је некад Аустроугарска запријетила Србији санкцијама и ускраћивањем кредита, а пријетила је и оружјем – све због оспоравања њемачког тумачења србске и словенске историје у књигама Симе Лукина Лазића и Милоша С. Милојевића, тако и србске земље морају да запријете својим лошим ђацима историје да схвате како је камење одавно проговорило162, свједочећи егземпларно о нашој староставности, коју потврђује и велики руски генетичар са Харварда, Кљосов. Србија и србске земље морају да преузму у обавезу нови систем историје Словена како бисмо се коначно одрекли поробљивачких диктата из Беча и Берлина, а који су илирско име приписали Хрватима, тако што су прво покатоличене Србе у Славонији, Срему, Барањи, Лици, Кордуну, Банији и Далмацији прозвали Илирима и илирским провинцијама, да би им касније наметнули хрватско име.
     Што се силом освоји, силом се и враћа. Тако би требало да Срби ураде са нашим данашњим школским и универзитетским уџбеницима, који садрже одреднице из измишљене историје Словена и силу фалсификата које је посијала бечко-берлинска школа, а који су нарочито добили на интензитету послије Берлинског конгреса.
     Та и таква историја, која је, као ријеч, грчког поријекла, а српски се каже повијест, повјесница, или паметарница – оспорава се на научним скуповима, али се избјегава да се та сазнања објелодањују у средствима информисања, посебно када је у питању дохришћанска словенска култура и етногенеза и култура старих Словена, тј. оних који су могли међу собом словити163, тј. говорити. Стање је исто када су у питању лингвистичка истраживања о којима је студиозно и аргументовано писао водећи руски лингвиста Олег НиколајевичТрубачов. Управо овај еминентни научник наводио је да су Балкан и Подунавље прапостојбина свих данашњих Словена. Супротно званичној историографији, Трубачов је тврдио да су с Балкана и из Подунавља, не знамо у којем давном времену, насељени крајеви западне, источне и сјеверне Европе и да је србски језик основа свих словенских језика.
     4. Ватиканско-масонско-бечко-берлинска, те она друга, ватиканско-комунистичка интернационала, са својом титоистичко- усташоидном лажном етикетом антифашизма, узаптила је Србима право на аутохтону историју, што је било ништа друго до обредно жртвовање србске историје. Тако је под присилним заборавом и србска побједа на страни добра у Првом и Другом свјетском рату, док се у исто вријеме Срби оптужују за изазивање Првог свјетског рата, што је равно здруженом злочиначком подухвату убијања историјске истине, подухвату који је осмишљен и реализован у посљедњих сто четрдесет година. Ревизија историје Срба траје до данас, када је Србство у Србији испарцелисано на 450 странака и партија, а од Срба у посљедњем антисрбском рату отета Книнска крајина, обе Славоније, дио Срема, отето Косово и Метохија, пријете да отму Рашку област и узму Војводину. Приде, отета нам је трихиљадегодишња прошлост, отет и четири пута прекрштен србски језик, србска култура и традиција, да би нам данашњи екуменисти и евроунијати, кидисали да отму и светосавље као православље српског стила и искуства. Не само да нас тјерају да се одрекнемо своје и овако покрадене прошлости већ траже да заборавимо тим прије гусле и наше памтиље, јуначке пјесме, и окренемо се будућности без Бога и без Светог Саве! И данас се преко авети титоизма наставља издаја србске историје, и са њом нераскидиво повезаног србског језика, културе и традиције. И данас издаја доноси популарност и међународну подршку. У име тога избрисане су из нашег памћења многе истине прошлих вијекова, па и истине о Косовском боју, које нису биле по жељи модерних западних „мудраца” што су иза кулиса дириговали историјом, преусмјеравајући њене токове на своје воденице и претварајући Србе у „гнојиво”, тј. ђубре евопске историје.
     5. Генерације србских историчара и лингвиста, булумента полуинтелигената потпуно одучена од размишљања, чији је осјећај према Србству замрљан подмитљивошћу и југословенским убјеђењима до те мјере да су не тако давно, у доба те епохалне лажи зване комунизам, и Дечане били претворили у политичку школу Ј. Броза Тита, ти и такви били су само агентура, лакеји и гувернанте којима су у вријеме хрватске супремације у Југославији језуитски мудраци из своје расистичке мржње према Србству као „нижој раси” и према православљу и светосављу, исушивали мозак и дириговали издају националне историје. Успјели су то да учине тако што су сакрили аутентична дјела античких писаца и умјесто њих оставили им покоју кривотворину, чиме је од историје била сакривена античка Србија, а са њом и пресудан допринос Срба укупној европској и свјетској култури и цивилизацији, који је стрмоглављен у бездане у које се нико није усудио спустити. Генерације неуморних брбљиваца у тогама историјске науке, научних шпекуланата који су пузали пред швапском извиканом науком, безобзирних памфлетиста који су, окренувши наглавачке историјску истину, сурово злоупотријебили историјску науку, сви они пристали су својевољно и чак са усхићењем и острашћеношћу јеретика да буду титоистички лажни историчари и славопојци комунистичког барона у бијелим рукавицама, који је имао 77 шифрованих псеудонима; пристали су да буду славопојци те балканске сфинге и лажног машинбравара – клавијатуристе који је знао Моцарта, на концу, вође народа који више вјерује туђину него своме брату и за предсједника изабире некоћ туђег, непријатељског војника. Због тих и таквих лажних антифашиста, који су под кринком братства и јединства отимали од Срба све чега су се могли дочепати и претакали га у хрватство, бошњаштво, црногорство, шиптарство, југословенство, форсирајући оне које ни у Загребунису вољели колико у Београду, Србство је данас у ситуацији да призна како евидентно има проблема са истином. Узурпирање да се проводи кроз читав XX вијек у двије Југославије, уз прећутну сагласност или отворену помоћ србских синова, посебно у вријеме богомрског Јосипа Броза, оног из 25. регименте 42. хонведске дивизије, која је у Првом свјетском рату починила највећа злодјела над Србима у Мачви и Подрињу; тог самозваног Тита који је свој први говор у ослобођеном Београду отпочео на кварном србском језику ријечима: „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости!”

Чекано, дочекано!

1. „Свако поколење долази да полаже исти испит у слободи”, поручио нам је богомудри Владика Данило (Крстић). Тако је билои овога пута: када је већ изгледало да је лаж однијела побједу над нашим памћењем, у држави гдје је интелигенција била дресирана да ћути, појавио се на капији од саме таме јасновидац Милан Будимир, усред оне Југославије у којој је било лакше бити без националности него бити Србин; штавише, у Београду је Србину била потребна храброст да се изјасни Србином, као што је у Загребу била потребна храброст да се не изјасниш Хрватом!
    Велико знање у човјеку не сазријева лако, али кад се то коначно десило, као код академика Будимира, Вишњића српске филологије, самосвјесног и поносног на своје национално поријекло, оно за посљедицу има у правом смислу васкрснуће србске истине, ослобођене двоструких аршина науке, од фатаморгане бечко-берлинских лажних пророка и маказара који су прекрајали истине вијекова и мијењали свједочанства истине трајно забиљежена, између осталог, у србској топономастици – за чисту лаж! Показало се, на нашу срећу, да је такав напор ипак узалудан, па су тако и најновија генетска истраживања непорециво посвједочила србску староставност у подунавској прапостојбини.
    Дошло је коначно вријеме да се Срби као народ расамаре и тресну о земљу душманске окове који нам нису заробили само тијело измучено робовањем већ су нам били узаптили бесмртну душу и попили памет. Онај који се одлучно побунио у име несебичне тројичне љубави и камијевски подвукао црту на комунистичко робовање историјској лажи, којом нам је перфидно покрадено само срце нашега националног бића, био је управо мудри Милан Будимир, коме се родни Мркоњић, Крајина и Република Српска тек морају достојно одужити што се још седамдесетих година прошлога вијека храбро одазвао на пробуђени глас савјести, објавивши ванредну студију о хомеровском генију Филипу Вишњићу, чврсто увјерен да не смијемо сићи са пута истине, већ да ваља кренути у рашчишћавање бројних србских заблуда.
    2. Срби се данас налазе на истинској раскрсници. Досад је за њих владало правило: „Роб који не зна да је роб, најбољи је роб”. Откад су сазнали да су робље свезано, за њих важи стари колонизаторски принцип: „Роба који сазна да је роб треба убити!”
    Да не бисмо, како рече рускојезички Јеврејин Осип Мендељштајм, „умрли са уснама искривљеним од неистине”, прст судбине послао нам је неколицину истинских источника србске историје да нас врате на пут истине, са којег смо вијек и по вјероломно одступили.
     Дјелом највидовитијег српског филолога, академика Милана Будимира, чију су славу настојали да помуте сербокроатистички паметари, због којег је био спреман да крене ако треба и на Голготу – и кренуо је – док су га са свих страна критиковали и подсмијавали му се, прозивајући га да је луд, псеудонаучник, националиста; његовим дјелом упаљена је свијећа коју нико више не може угасити, иако то многи желе како би и надаље читаве области србистике остале под забраном да се истражују. Његовим дјелом, које није могао да обузда, па ни брозовски режим, који је филтрирао наше знање о језику како је одговарало актуелној власти, упућен је аутентични позив нама Србима да се покајани вратимо својој украденој и забрањеној историјској и филолошкој истини, те да никада више српски комесари, та самопрокламована научна елита, од старог језика и старог народа праве млади језик и млади народ; да више не дозволимо да нам се деси овакав духовни пад, све како би престао вапај Светог Јустина Ћелијског: „Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби?”
    Јесу ли то Срби, данас најоклеветанији народ на планети, проглашен за „нацисте модерног доба”, подривени изнутра нашом издајничком петом колоном, инсталисаном у домену науке и културе, која тражи да погнуте главе прихватимо биљег кривца за Први свјетски рат, за Други, па и за овај назирући, трећи? Или су то они јустиновски Срби, који не могу више да скрштених руку чекају рјешење наше коначне судбине, а у које свакако ваља прибројати као једног од родоначелника србистике из старијег времена, славног ученог Србина и мецену Саву Текелију, који је поуздано тврдио да су дачки Словени Срби који су живјели у Молдавији, доказујући њихову србску етногенезу. Такође, истинито је тврдио да је хрватски илирски покрет у Аустроугарској антисрбски, па је против њега устао прецијењени Јован Скерлић, загрижени предводник југословенства са србске стране, омаловаживши све што је Текелија написао, дајући му негативну оцјену, која је као пресуда важила до данас – али од данас не важи.
   3. Давно осакаћена наша филолошка наука и србски језик, некоћ дипломатски језик старог свијета, заслужују да их међу првим деколонизује165 управо академик Милан Будимир, о коме не можемо да мислимо без осјећања кривице што смо зарад лажне слоге са Хрватима и лажне науке сербокроатистике, која је била ништа друго до хула на Истину, што је неопростив гријех, жртвовали своје највеће људе. Одрицали смо се властите истине, што је горе од сваког гријеха, јер је то исмијавање Бога Духа – исмијавати оне који је износе, без стида и кајања. „Знајте да свијет не распиње на крст онога ко мири истину са неистином и свјетлост са тамом, и добро са злом. Христ је распет на крсту јер није уједначавао, није мијешао, није са истином политизирао” – записаће Св. Владика Николај, највећи критичар европске (римокатоличко-протестантске) цивилизације, у својим „Мисионарским писмима”. Шта ради савремена наука, па и жидовствујушћа и фарисејска обновљена србистика, већ што догматима о благодетима двоазбучја и о Вуковој непогрешивости, те никад незаживљеном тезом о Србима сва три вјерозакона, коју нико никад није прихватио, па ни сами Срби, управо уједначава истину са полуистинама и неистинама, правећи компромис са злом, и тако чинећи саму себе слијепом?

Послије павлобранитеља нови вукобранитељи

   1. Мисионарски допринос историјској науци србских аутохтониста залог је свенационалног духовног препорода, који треба да прати и духовна побједа над давним берлинско- ватиканским диктатима, па да коначно кажемо: „Било па прошло, као и свако робовање!” Међутим, и даље морамо остати будни када се ради о иродовцима из тзв. „обновљене” србистике, тим свјесним и несвјесним помагачима свјетског фарисејства, рекултивисаним сербокроатистима, који одбијају да именује староставност србског језика и његовог писма. Умјесто да буду сијачи утјехе након што су, наводно, укрстили копља са сербокроатистима
и павлобранитељима, нови србисти – вукобранитељи само су наставили да нас жалосте. Међу великим саблазнима нове натовске србистике, која би да у прашњавим таљигама и данас вуче Вука превјерца, нарочито се истиче концепт Срба сва три вјерозакона, коме се сви подругљиво смију, а коме су се изругивали и прије 160 година. Стога то није никаква србистика него управо српистика и мондијалистика, штавише, германистика која је само препаковала бечко-берлинску сербокроатистику; пројектована извана, преко Свјетског сабора Срба у Хајделбергу, који покреће обнову вуковске „србистике” и наручује платформу „Слова” по наређењу безбједносних служби како би се на сваки начин поништио значај србистичке платформе аутохтониста из Чикага, тог највећем српског града изван отаџбине. Та и таква „српистика” српом сијече миленијумско постојање србског језика, србског писма и србске историје на овим увијек нашим просторима, због чега смо овај рад и исписали на аутохтоном стратимировићевском „србском” правопису. Као многострадални историјски народ, обиљежен крстоносним светосављем, одлучни смо да се суочимо са властитом скрајнутом и забрањеном историјском истином како бисмо срушили стари ропски беспоредак, имајући у виду велику мудрост: „Хоће Бог да помогне ако има коме!” Његова се помоћ мора заслужити спремношћу на борбу са надолазећим царством таме, док могућност борбе против зла још постоји. За такво нешто потребан је подвиг промјеноумља и спремност на личну жртву, како се никад више не бисмо препознали у стиховима славних предака, који су нам у аманет оставили пјесме покајнице, попут оне пјесника Владимира Васића (1842–1865):

Нек види душман

Што ћутиш, ћутиш Србине тужни?
Протрљај очи. Слава те зове.
Слава те зове на црно гробље:
На оно тужно Косово поље.

Та да ли живиш? Та да ли чујеш
ту црну клетву, тај уздах тешки?
Да ли још памтиш, да ли још знадеш
за онај бојак, бојак витешки?

Грешниче тешки, тржи се, тресни
ланцем о земљу! Нек мине мрак!
Нек душман види, нек душман чује
да Срб још живи, да је јунак!

(Наставиће се)



1 коментар: