среда, 05. август 2015.

Међународна рецепција: ЗБИРКА ПЕСАМА, ВАТРА И СЛОВО,МИЛИЦЕ ЈЕФТИМИЈЕВИЋ ЛИЛИЋ ОБЈАВЉЕНА У ИТАЛИЈИ (Секоп Едициони из Барија објавио још једну двојезичну књигу песника из Србије)

  Поезија Милице Јефтимијевић Лилић  последњих година има све снажнију рецепцију у свету. 
    Њена поезија је преведена на седамнаест светских језика, а круна тог успеха је свакао двојези чно издање њене књиге Il fuoko e il verbo / Vatra i slovo, Secop Еdozioni, (2015) која је управо изашла из штампе у Барију. 
   Директор  ове издавачке куће је Пепино Пиаћенте који годинама популарише српску литературу и има добру сарадању са Глобосином и издавачима из Сремских Карловаца.
   У овој едицији објављене су и књиге италијанског песника,српског порекла по мајци, Закаријаха Гала, Братислава Милановића, Мирка Демића а ускоро излази и књига Миланке Мамуле.
    Дизајн корица урадила је Мариа Грациа Ђована.
    Поезију уврштену у ову књигу превео је песник Драган Мраовић, познат и као преводилац Дантеове Божанствене комедије.
    Преговор је написала песникиња и уредница у овој познатој издавачкој кући из Италије, проф. Анђела Де Лео. 
    Осврћући се на поезију Милице Јефтимијевић Лилић, она каже: 
   „Осећам потребу да напишем неколико напомена у Предговору да бих дала своје  тумачење, које је плод интензивне емоције коју су изазвали ови стихови у целој збирци. Прелеп је, на пример, наслов: Ватра и Реч. Експлозиван, магматичан, као што само ватра може бити; интензиван је, дубок, узвишен, како то само Реч зна и може да буде. Сажима у себи две виталне силе овог сјајног српског песника,писца, књижевног критичара и новинара:страст љубави и страст поетике. Пробојне силе, које експлодирају у свим римама до мереда нас наводе да се усхитимо до неслућених досегнутих висина, али и да се растужимо због страшних бездана којих се бојимо и који нас,понекад, овлаш додирну ништећим болом. Али песник има у себи већу једну, магичну и мистериозну, а опет пробојну и светлу снагу, која је увек спасава. Бесконачно велику и дубоку да победи сваку другу реч. Ватра и Реч, су зато носећи „стуб” њеног живота, али и Храм њених осећања и њеног писања.“
Милица Јефтимијевић Лилић
    Збирка  Il fuoco e il verbo/ Vatra i slovo  састављена  je из три циклуса песама, Ватра и слово, Космичка нужност и Док мајка дише, инспирисаних љубављу, интелектуалним и поетичким  промишљањима, породичним сећањим као и односом према Италији, (Пред лицем сна, песма посвећена Барију, Цркви Свети Никола).
    Милица Јефтимијевић Лилић, којој је ово осамнаеста књига, је иначе чест гост на италијанским фестивалима поезије а добитник је и неколико италијанских књижевник  награда, поред осталог и  Медаље са ликом Нерона,који је био и песник.
    Да подсетимо да је недавно за креаивност Милици Јефтимијевић Лилић додељена награда Фонадације Нађи Наајман у Либану, да јој је поезију објављена у Алманаху World poetry у Монголји, међу сто песника света. Да је добитница награда у Немачкој ( има и књигу песама на немачком језику ), у Бугарској и другим земљама.
Заступљена је у многим антологијама и часописима у Италији, Русији,Азербејџану...




AНЂЕЛА ДЕ ЛЕО: ПРЕДГОВОР  за књигу Il fuoco e il verbo / Vatra i sloco,  Secop Edizioni,Bari, 2015.

   Књиге Милице Јефтимијевић Лилић не треба представљати јер су познате захваљујући бриљантном и јаком писању њиховог аутора. Ипак, осећам потребу да напишем неколико напомена у Предговору да бих дала своје тумачење, које је плод интензивне емоције коју су изазвали ови стихови, целој збирци. Прелеп је, на пример, наслов: Ватра и Реч.
     Експлозиван, магматичан, као што само ватра може бити; интензиван је, дубок, узвишен, како то само Реч зна и може да буде. Сажима у себи две виталне силе овог сјајног српског песника, писца, књижевног критичара и новинара: страст љубави и страст поетике. Пробојнесиле, које експлодирају у свим римама до мере да нас наводе да се усхитимо до неслућених
 осегнутих висина, али и да се растужимо због страшних бездана којих се бојимо и који нас,понекад, овлаш додирну ништећим болом. Али песник има у себи већу једну, магични и
мистериозну, а опет пробојну и светлу снагу,која је увек спасава. Бесконачно велику и дубоку да победи сваку другу реч.
    Ватра и Реч, су зато носећи „стуб” њеног живота, али и Храм њених осећања и њеног писања.
    Збирка се састоји од три дела: „Ватра и СЛОВО,”који даје име целој књизи, а састоји се од десет песама; „Космичка нужност” једанаест песама; и „Док мајка дише” која обухвата последњих осам песама.
    У првом делу пева се о љубави изнад свега у различитим значењима и облицима: одоне очаравајуће, која узвраћа и узвраћена је лудилом љубави које све даје и све прихвата, која је проживњена у потпуности, јер је узвраћена савеликим заносом, до оне љубави саткане од туге и суза, носталгија и жаљења. Од бола јачег од било ког другог бола. До љубави која је пропаст и уништење. Али у исто време, неопходна: нужна је као живот:/нит знамо кад се заче/нит куда води/ни шта је снажи./Љубав ова између мене и тебе/тешка је као сидро:/нит знамо зашто тоне/нит шта је држи/ни куда тече (Љубав ова). И Жак Превер нам се смеши између ових стихова који следе париску атмосфера љубави која је остала бесмртна у његовим песмама великог шансоњера живота и љубави. Затим Милица, жена љубави и поезије, жали што није имала срећу да са својим партнером оствари романтичан и књижевни пар, заснован углавном на емпатија речи, као што су то успели велики Кортазар и Керол Данлоп, Сартр и Симоне де Бувуар, Рилке и Цветајева (Неостварени пар). Али Милица увек васкрсава из пепела љубави, из својих разочарења,из својих амбиса очаја. Она је увек у знаку васкрсења, јер има веру у истинитост тренутка сусрета који остаје вечан, јер је непобитно да се то десило и да је то испунило сјајем ранију таму, осветљено, макар на делић секунде, светлошћу две звезде стопљене у једну:
„Ништа, ништа неће моћи/Променити,/Истину сусрета са собом/У другом бићу пружених руку „ (Рађање из најдубље смрти). И ништа не може чак затавнити лепоту “пружених руку” које указују на жељу састанка, тежњу да се сазна и да се воли. У песми „КосмичкА НУЖНОСТ”, Реч налази своје место, реч која спасава и теши; она чини песника аутентичном и јаком женом, чак осорном и поносном на огромни дар који је добила од богова и којим све више учи да “рукује пажљиво”, што је резултат несумњивог талента и искуства.
    Што је резултат свести о себи и сопственим језичким средствима, које су изоштриЛа посебна осетљивост и склоност ка свему оном што превазилази људску контрадикцију и беду да, би се преточиле у чисту поезију. „Негде је од тог блеска/Процвао бадем нем од чекања/ Учврстио се локвањ/Већ дуго немиран…/А само руке кад се осмелише на додир/Поричући речи,знање/Победнички такоше свемир/исписујући тетоважу ума „(Додир свемира). У ствари, увек побеђује реч која се ослања на велико осећање.
    Наш песник има потребу да осети топлину физичког контакта са другим да одмах осети Реч као Бога који се отелотворује (Пол Валери). Да се прославља у суштини себе. У свом најдубљем идентитету, који је сачињен од поезије.
    А крилата реч побеђује чак и тамне меандре разума и филозофије који, далеко од тога да просветљавају, како се може помислити или надати, често доводе до песимизма и неизвесности света и његових безбројних тајни. Дакле „скоро да се престраши срце” и да „твори” „безграничне просторе” који превазилазе физичке просторе, који су нам одређени и скоро непремостиви (ко још не зна Бесконачност, болну и генијалну песму нашег Ђакома Леопардија?
    У последњем одељку, коначно, имамо сусрет са две веома нежне песме које Милица Ј. Лилић посвећује родитељима, сећајући се њихове једноставности и моралне величине, па чак и плача: суза које је она пролила због бледог и уснулог лица своје мајке; сузе њеног оца више због судбине младих људи него због свог пута који је стигао до увира.
    Ту су и песме које су једноставна и дубока молитва Богу који пребива у нама и чини
светлим наше постојање (Бог је посреди нас);молитва Речи која нам омогућава да сазнамо и преобраћамо себе стално у процесу промене и поновног рађања, као код Ериха Фрома који нас позива да изоштримо своју креативност, јер нам она омогућава да се поново и поново рађамо.
     И моћ рађања за Милицу пребива у глави, а не у утроби. И може се оплођавати само светлом бакље речи које могу да бацају свето и надоле.
Да запале ону ватру коју је она запалила још на почетку свога певања. Није случајан, дакле, рецимо још једном, наслов Ватра и Реч. „Врат моје утробе високо су./Једино бакљом речи сићи можеш (Присутност одсутности).
    Од ватре и земље, воде и ваздуха саткани су стихови Милице Ј. Лилић, која користи све исконске елементе природе да “замеси” своје речи и да створи танани филигран метафора, анафора, поређења, полиптотона, са мало асонанци и ретким римама непоновљиве фактуре. Њена поезија је балканска, али и веома западњачка. И изнад свега, њена поезија чини је поносном и самоувереном, оном која чини и да се она осећа „доминантном” и никада „слушкињом” крилате речи. Уз кратке тренутке благе попустљивости, више одређене њеном дубоком „космичким нужношћу” него раскриљеним крилима њене изванредне маште. Али њено срце закључује антологију химна лепоти која реч уздиже опчињавајући нас; па чак и са изразом љубави према Италији, Барију и Светом Николи који је благословио ову нашу земљу. Сјајан, осећајан, дирљив омаж нашем Југу. И овде се моје речи завршавају да не би поквариле лепоту речи које које користи велики српски песник, преблага и напаћена жена, и пријатељица, онако како само знају да буду осетљиве и праве жене, поносите и крхке којих се историја светске књижевности сећа и о којима пева.



1 коментар:

  1. Велико хвала уреднику г. Петру Милатовићу на објављеном чланку!

    ОдговориИзбриши