ЧИМ САМ ШЕШИР НАКРИВИЛА
КУЛТУРИ САМ
СКРИВИЛА
...Код куће можемо како нам се хоће, али у
гостима или у комшилуку треба да будемо фини и културни. Ми дијаспорци смо нешто
између, нит смо у гостима, нит смо код куће, нешто смо као "Чардак ни на
небу ни на земљи". Култура, коју, и ако имамо, само ако не пазиш, очас посла
се разводњи од посла до куће, по наметнутим или нужним терминима јер једва
стижемо да живимо. Међутим,
ја бих да се мало отиснем међу фини свет. Међу песнике, уметнике, глумце, писце.
Међу спортисте баш и не бих, јер доста ми је спорта од самог јутра па док
се не смркне. Размишљам се; без културе зарђаћу духовно. Зарђаћу и интелектуално. Замаглиће ми се идентитет. Изгубиће се у туђини као магаре у магли. Хоћу да се мало просветлим у туђини. Хоћу да живнем колико толико. Како сам то код куће успевала, а овде не могу, питам се?
Још увек с времена на време срочим понеку песмицу и склепам по неку причицу, чисто из хобија. И ето ми разлога да се мало дружим са сличнима. Распитала сам се и дочула да постоје удружења, клубови, места где се окупља сој људи са којима бих могла повремено да се дружим, кад доспем наравно. Шта ћу, куд ћу, укључим се и ја у Културни живот у дијаспори. Нисам се баш најбоље снашла јер ми је све у старту било више него чудно, те сам се тако и осећала. Упркос свему, почела сам да посећујем поетске вечери. Пронашла сам песнике спонтано. Одлично, помислих. Најпре је следило моје велико изненађење садржајем њихових програма. Покушавала сам да схватим зашто су такви догађаји потрекепљени преждеравањима, трпезом на којој се налазе печени јагњићи, прасићи. Са столова у висину штрчали су врели лонци из којих се ширио мирис сарме, пасуља пребранца, као и осталих ђаконија наше богате домаће кухиње. Хајде добро, помислих. На оваквим песничким вечерима до сада нисам била, али дијаспора је то, ваљда тако треба. Након песничког излагања са видним, лошим вођењем програма, где су водитељи очито кубурили са граматиком матерњег језика и оскудним фондом речи, настало би кркање које се подмазивало пивом, вином, ракијом. Након кркањца, заорила би народна музика и развлачило би се кола до у недоглед. Оплети Миле! Рецитовање, кркањац, јефтино пиво, ракијештина, лоше вино, народњаци, све се то збућкало у једно као у босански лонац. Све ђумле. Помислим најпре, можда народ нема времена, па да не разљућују све обашко,него све онако уједно, од свега помало. Мало културе и мало више некултуре. Шта фали, све је то наше. Ево ја сам се већ снашла. Упознала сам неколицину песника са разних дестинација у дијаспори. Допутовали су људи из далека да би одрецитовали пар песама. Лепо. Почеше и мене вабити да се придружим локалној групи песника са чудним називом. И навабили су ме. Прикључим се тој скупини људи, зашто да не. Сви они пишу песме као и ја. Име удруежња ми је деловало више него јадно, скоро отужно. Асоцирало ме је на некакве јаднике, којима сам се игром случаја и сама прикључила. Међутим нова сам, где шта смем рећи, зар не? Ћути и трпи ако ти је до Културе у дијаспори стало, или се у слободном времену разоноди нечим другим. Шетај шумом док не савладаш језик земље у којој си. Иди на базен и понеси неку добру књигу коју си купио на прошлом годишњем одмору. Ћути, трпи и дај шта даш, јер ово није твој родни град са најлепшим позориштем; "Тоша Јовановић", прелепом галеријом слика, теби познатим песницима, сликарима, позоришним глумцима које си сретала и гледала у твом граду. Ћутала сам и трпела. Колико год да сам ћутала, није ми помогло. Нисам им се допала. Никако. Нисам им ништа причала о себи. Нисам сплеткарила и клеветала. Нисам ни са ким била претерано рођена. Никоме се нисам увлачила у стражњицу. Међутим, нисам ни помислила да ће баш то да им смета. Држала сам се по страни да им не сметам и даље трпела зарад близине културних збивања које су ми недостајале. Није мени недостајала кураж да изнесем моје неслагање, него сам трпела да се не бих као нова замерала онима који су важили за главне културологе. Нарочито сам трпела оне којима су много сметали шешири на мојој глави, у којима сам баш онако женски умела да уживам и мајсторски да их накривим, стварно. Ето ако не верујете, питајте кога хоћете. "То је она са сеширом", тако су ме помињали. Па добро. Лепше ми и то некако звучи него да су говорили мислећи на мене: "То је она гологлава". Никако нису волели моје шешире. Да су могли забранили би ми их, али нису могли. Након неколико година, кад су видели да сам своја, а не њихова, учинише ми неправду тако што моје песме нису хтели да уврсте у заједничку књигу поментутог удружења, иако сам била активан члан који редовно плаћа чланарину. Они су се правдали да појма немају где су се обреле моје песме које сам уредно предала за штампање. Бркати Шеф се правио блесав, а ја сам знала да је то дискриминација из личних побуда, која је итекако кажњива у свету. Жалила сам се. Написала сам им оштру жалбу. Гласно и јасно сам је на састанку прочитала. Наступио је тајац јер сам поменула могућу тужбу и жалбу властима у Министарству Културе. Одговорном Бркатом шефу су се тресле руке. Јача половина шефа Бркатог, Госпоја, (која се не бави писањем поезије из хобија као ми остали, а годинама је обављала функцију координатора Удружења, те ведрила и облачила у поменутом Удружењу) поменула је уништавање књиге паљењем. Да, озбиљно. Да се спали!!! Књига на ломачи, за пример. Размишљам и закључујем како су у страху велике очи, а и плаше се пендрека, очигледно. Мени је од свега било најдраже што сам видела како су се уплашили. Тад сам схватила да су ипак само мали мишеви који се итекако плаше већ поменутог пендрека, тјах. Уједно ми је и било зао, помислих, па и они су само људи.Тај владајући мрачни пар је у поменутој књизи себи и својој породици посветио близу тридесетак страница са разним сликовним апликацијама на којима ГоспоЈа Координаторка поносно стоји уз земљани лонац са пасуљем пребранцем и тако, ваљда, представља Културу Србаља у дијаспори. Мила мамо! Затим су ту и синови, спортисти, фолклораши, чак и њихово имање у отаџбини показано сателитским снимком. Оно је, ваљда, толико велико да мора сателит да га снима, а и величина њиховог имања од великог је значаја за поезију, дабоме, и Културу уопште.
О Бркатом и Госпоји му, могла бих много тога написати. На пример како су били строге културне вође, како су их сви слушали. Како се ретко ко усудио да им се супротстави. Богами били су ауторитет. Ја сам Бркатог и Госпоју доживљавала као пар; она оком а он скоком. Но, још нешто морам рећи па таман црк'ла. Као представници Удружења песника одлепршали су Бркати и Госпоја на прославу Дана Државности наше државе која се одржавала у градској Општини коју нам уступише домаћини града. Госпоја Бркатог је у једном моменту у отвореном лифту спазила градоначелника са својом политичком свитом. Зајурила се, утрчала у лифт и тако га сочно исцмакала да је све пуцало, а претходно се напуцала пите са сиром коју је доообро залила послуживаним вином. Ех, шта ти је снага која на уста улази. То беше чувен гест који ће наша господа дипломати памтити и препричавати још дуго, дуго. Тако им и треба. Шта је после било не знам, али верујем да их више нису позивали. Ваљда да Госпоја не покрља каквог свиленог дипломату, градоначелника, или каквог локалног општинара.
Нисмо ми песници у дијаспори макар шта, ако смо макар ко. Ја сам од Бркатог и Госпоје дигла руке, мислим због дискриминације, а не због легендарног цмакања градолначелника на'ватаног у лифту у шах-мат позицији. Ту није им'о куд да утекне, сиромах. Што се тице дискриминације коју су према мени начинили, пој'о вук магарца. Нису они криви. За све је крив шешир мој, њега треба тужити, а не Бркатог, илити Удружење - Задружење поЈета. Неко мора да буде крив. И увек се тога сетим кад год четкам арсенал мојих омиљених главо-украса, то јест мојих шешира. Четкам их и смескам се. Шешир мој боје плаве, због тебе ме не воле неке смесне главе, хахахаха.
Још увек с времена на време срочим понеку песмицу и склепам по неку причицу, чисто из хобија. И ето ми разлога да се мало дружим са сличнима. Распитала сам се и дочула да постоје удружења, клубови, места где се окупља сој људи са којима бих могла повремено да се дружим, кад доспем наравно. Шта ћу, куд ћу, укључим се и ја у Културни живот у дијаспори. Нисам се баш најбоље снашла јер ми је све у старту било више него чудно, те сам се тако и осећала. Упркос свему, почела сам да посећујем поетске вечери. Пронашла сам песнике спонтано. Одлично, помислих. Најпре је следило моје велико изненађење садржајем њихових програма. Покушавала сам да схватим зашто су такви догађаји потрекепљени преждеравањима, трпезом на којој се налазе печени јагњићи, прасићи. Са столова у висину штрчали су врели лонци из којих се ширио мирис сарме, пасуља пребранца, као и осталих ђаконија наше богате домаће кухиње. Хајде добро, помислих. На оваквим песничким вечерима до сада нисам била, али дијаспора је то, ваљда тако треба. Након песничког излагања са видним, лошим вођењем програма, где су водитељи очито кубурили са граматиком матерњег језика и оскудним фондом речи, настало би кркање које се подмазивало пивом, вином, ракијом. Након кркањца, заорила би народна музика и развлачило би се кола до у недоглед. Оплети Миле! Рецитовање, кркањац, јефтино пиво, ракијештина, лоше вино, народњаци, све се то збућкало у једно као у босански лонац. Све ђумле. Помислим најпре, можда народ нема времена, па да не разљућују све обашко,него све онако уједно, од свега помало. Мало културе и мало више некултуре. Шта фали, све је то наше. Ево ја сам се већ снашла. Упознала сам неколицину песника са разних дестинација у дијаспори. Допутовали су људи из далека да би одрецитовали пар песама. Лепо. Почеше и мене вабити да се придружим локалној групи песника са чудним називом. И навабили су ме. Прикључим се тој скупини људи, зашто да не. Сви они пишу песме као и ја. Име удруежња ми је деловало више него јадно, скоро отужно. Асоцирало ме је на некакве јаднике, којима сам се игром случаја и сама прикључила. Међутим нова сам, где шта смем рећи, зар не? Ћути и трпи ако ти је до Културе у дијаспори стало, или се у слободном времену разоноди нечим другим. Шетај шумом док не савладаш језик земље у којој си. Иди на базен и понеси неку добру књигу коју си купио на прошлом годишњем одмору. Ћути, трпи и дај шта даш, јер ово није твој родни град са најлепшим позориштем; "Тоша Јовановић", прелепом галеријом слика, теби познатим песницима, сликарима, позоришним глумцима које си сретала и гледала у твом граду. Ћутала сам и трпела. Колико год да сам ћутала, није ми помогло. Нисам им се допала. Никако. Нисам им ништа причала о себи. Нисам сплеткарила и клеветала. Нисам ни са ким била претерано рођена. Никоме се нисам увлачила у стражњицу. Међутим, нисам ни помислила да ће баш то да им смета. Држала сам се по страни да им не сметам и даље трпела зарад близине културних збивања које су ми недостајале. Није мени недостајала кураж да изнесем моје неслагање, него сам трпела да се не бих као нова замерала онима који су важили за главне културологе. Нарочито сам трпела оне којима су много сметали шешири на мојој глави, у којима сам баш онако женски умела да уживам и мајсторски да их накривим, стварно. Ето ако не верујете, питајте кога хоћете. "То је она са сеширом", тако су ме помињали. Па добро. Лепше ми и то некако звучи него да су говорили мислећи на мене: "То је она гологлава". Никако нису волели моје шешире. Да су могли забранили би ми их, али нису могли. Након неколико година, кад су видели да сам своја, а не њихова, учинише ми неправду тако што моје песме нису хтели да уврсте у заједничку књигу поментутог удружења, иако сам била активан члан који редовно плаћа чланарину. Они су се правдали да појма немају где су се обреле моје песме које сам уредно предала за штампање. Бркати Шеф се правио блесав, а ја сам знала да је то дискриминација из личних побуда, која је итекако кажњива у свету. Жалила сам се. Написала сам им оштру жалбу. Гласно и јасно сам је на састанку прочитала. Наступио је тајац јер сам поменула могућу тужбу и жалбу властима у Министарству Културе. Одговорном Бркатом шефу су се тресле руке. Јача половина шефа Бркатог, Госпоја, (која се не бави писањем поезије из хобија као ми остали, а годинама је обављала функцију координатора Удружења, те ведрила и облачила у поменутом Удружењу) поменула је уништавање књиге паљењем. Да, озбиљно. Да се спали!!! Књига на ломачи, за пример. Размишљам и закључујем како су у страху велике очи, а и плаше се пендрека, очигледно. Мени је од свега било најдраже што сам видела како су се уплашили. Тад сам схватила да су ипак само мали мишеви који се итекако плаше већ поменутог пендрека, тјах. Уједно ми је и било зао, помислих, па и они су само људи.Тај владајући мрачни пар је у поменутој књизи себи и својој породици посветио близу тридесетак страница са разним сликовним апликацијама на којима ГоспоЈа Координаторка поносно стоји уз земљани лонац са пасуљем пребранцем и тако, ваљда, представља Културу Србаља у дијаспори. Мила мамо! Затим су ту и синови, спортисти, фолклораши, чак и њихово имање у отаџбини показано сателитским снимком. Оно је, ваљда, толико велико да мора сателит да га снима, а и величина њиховог имања од великог је значаја за поезију, дабоме, и Културу уопште.
О Бркатом и Госпоји му, могла бих много тога написати. На пример како су били строге културне вође, како су их сви слушали. Како се ретко ко усудио да им се супротстави. Богами били су ауторитет. Ја сам Бркатог и Госпоју доживљавала као пар; она оком а он скоком. Но, још нешто морам рећи па таман црк'ла. Као представници Удружења песника одлепршали су Бркати и Госпоја на прославу Дана Државности наше државе која се одржавала у градској Општини коју нам уступише домаћини града. Госпоја Бркатог је у једном моменту у отвореном лифту спазила градоначелника са својом политичком свитом. Зајурила се, утрчала у лифт и тако га сочно исцмакала да је све пуцало, а претходно се напуцала пите са сиром коју је доообро залила послуживаним вином. Ех, шта ти је снага која на уста улази. То беше чувен гест који ће наша господа дипломати памтити и препричавати још дуго, дуго. Тако им и треба. Шта је после било не знам, али верујем да их више нису позивали. Ваљда да Госпоја не покрља каквог свиленог дипломату, градоначелника, или каквог локалног општинара.
Нисмо ми песници у дијаспори макар шта, ако смо макар ко. Ја сам од Бркатог и Госпоје дигла руке, мислим због дискриминације, а не због легендарног цмакања градолначелника на'ватаног у лифту у шах-мат позицији. Ту није им'о куд да утекне, сиромах. Што се тице дискриминације коју су према мени начинили, пој'о вук магарца. Нису они криви. За све је крив шешир мој, њега треба тужити, а не Бркатог, илити Удружење - Задружење поЈета. Неко мора да буде крив. И увек се тога сетим кад год четкам арсенал мојих омиљених главо-украса, то јест мојих шешира. Четкам их и смескам се. Шешир мој боје плаве, због тебе ме не воле неке смесне главе, хахахаха.
ЈЕДНО
ЗАДРУЖЕЊЕ СЕ ОТЕГЛО ДРУГО СЕ ПРОТЕГЛО
... Шта се збило, збило се, а Бркати и Госпоја
остадоше убрзо без власти. На место Бркатог дође друга да нас брука, јер поста
црквина продужена рука. Нас неколицина, тада још сложне браће, зграбисмо своје
гаће, и основасмо Задружење ново, па наново Јово.
... Кренуло је добро, иако смо се око имена
Задружења комешали. Мене и моју сестру су гласовима надјачали, те смо морале,
или да на исто пристанемо, или да одустанемо. Дапаче, фришки ПреСједник, Задрузења
нас је условио, изричито да буде воља његова око имена. Моја сестра и ја се сложиле
нисмо јер предлог, то јест име упокојеног песника је требало да носи оно тамо
Задрузење од код смо "јуначки" утекли кад смо ноге стекли. Зашто би логицно било да оно Задрузење, од
ког утекосмо, носи име нашег садасњег Задружења? Зато што је тај покојни песник
био оснивач онога ТАМО ОНИ, а не нас. Неко је ту побркао лончиће, а неко хтео да
оствари своје снове на погрешним кичмама. Гледам на ствари онако како очима
видим. Он, упокојени песник који је живео на овим просторима онда, као и ми што живимо сада, се упирао да оснује оне тамо од којих "јуначки"
утекосмо. Тачно, и био је оснивач ТАМО ОНИ. То је исто по мени као и у
рату. Погинулим јунацима се диже споменик тамо где се борио, или пак у свом родном месту, што би било логично. Међутим, они које је покојни
песник основао, нису хтели његово име за име Задружења ни за живу главу, а код нас у нашем Задружењу је доспео скоро под ултиматумом.
Додуше, око имена Задружења се водила полемика, и данас се
води, истина је, али наш ПреСједник вели "Живот дајем ал' име не дајем" или
тако некако. И шта ћеш сад. Ништа. Да л' да рокнемо ПреСједника са два пива и килограмом печене свисњетине, па да
мењамо име? Не, нећемо. Жив нам био наш ПреСједник на многаја љета. Слава и упокојеном, који
заправо ни за шта није крив, ал' нас и тако мртав посвађа, покој му души. Можда нам се сад са небеса смеје. И треба
да нам се смеје. И те како. А чујем и да је био шерет, па би му и пристајало да нас
зајебава са небеса.
... И
тако наше новоосновано Задружење не само да доби име, него нас ПреСједник
пронађе и сина и снаху упокојеног песника, па чак и унуке, те и њих уведе у наше Задружење. Но, што
јест' јест', нису нам дуго трајали, јер је наш ПреСједник најурио снаху пкојникову
из Задружења зато што се замерила његовом пријатељу песнику, иначе председнику
једног Удружења тамо далеко у матици, који се бави објављивањем Зборника, и
кажу да од тога лепо живи. Снаха нам, опет у своју одбрану, рече да се јавила
дотичноме у вези Конкурса и понуђеног гостовања у матици, а онај јој ни мање ни
више него пусти голуба у слушалицу. "Људи, па да ли је то могуће?!!!"
Ми нисмо могли установити истину, а ПреСједник је одлучио да поверује
потенцијалном пуштачу голубова, те да се снаха покојног пјесника чије име носи
наше Задружење неопозиво искључи без опомене. Тако и би. Наравоученије: Ако
желите да некога испраше из неког Задружења, пустите му голуба у слушалицу, а
онај кад се буде жалио на ваше понашање, неће имати веродостојних доказа о пуштању
голуба, јер што се чује то се не верује. Тако ће онај што се жалио, очас посла
добити бели шешир због немогућности доказивања истине. Кадија те тужи, а ПреСједник суди.
МАЛОГРАЂАНСКА
ОЛИМПИЈАДА ЗВАНА КАРТОНИЈАДА
... Прошла
је и та халабука око пуштања голуба у телефонску слушалицу, али оставило је
трага до дана данашњег, јер је скоро био прст упрт у мене, да сам ја крива што
је снаху из удружења најурио ПреСједник. Нити лук јела, нити лук мирисала, нити
голуба у слушалицу пустила, нити на кога набедила, а испала крива. Добро, нека сам, иако ту логику никад нећу
разумети. Ми преостали чланови настависмо
даље неометано да радимо и да се дружимо са осталим песницима. Као и сви
остали, улагали смо труда да се ваљано спреме и одраде пролећни и јесењи
сусрети песника, и да све буде како доликује. Добро смо пролазили. Што би се
рекло имали смо добру прођу. Имали смо завидан одзив. На очувању матерњег
језика и писма смо давали свој допринос, колико је то било у домену наших
могућности, али се баш за писмо и
ћирилицу нешто и нисмо отимали. Ево за следећу заједничку књигу Задружења
изгласано је на састанку да се књига штампа латиничним писмом."Коцка је
бачена". Већина је
како двоје одлуче. Е, то је логика. Идемо даље, за исте новце. Међутим,
ђаво не спава. Кубура се појави одакле
јој се најмање надаш. Ми нисмо као остала Задружења делили захвалнице. Мислим
на оне шарене картоне, које поЈете урамљују и каче по кућама од самих улазних врата као какве
ловачке трофеје ловаца кад се врате са сафарија. Ту сам испала рогата иако
нисам трофеј. Нисам била за то, да ми, који смо стварно некомпетентни у сваком
погледу, исписујемо те картоне који ништа не значе, осим што скрнаве културу
и књижевност. Лично сам се много замерила негодовањем
на уручивање захвалнице једног пијатељског нам Задружења, то јест шареног картона, питајући
чиме сам ја то заслужила. Нисам достојна да примам те картоне, нити да будем хваљена за учешће у очувању језика у дијаспори, јер пишем искључиво из хобија. Од онда су нам
односи прехлађени. Додуше, замерила сам му се изгледа и зато што сам му рекла да нисам стриптизета
кад ми је предложио да се на скајпу разговарамо у неглижеу. Међутим, да вам кажем у поверењу, за исти предлог од исте
особе чула сам од неколико колегиница, хихи. Даса има фетиш на доњи веш... А то што имам штампану књигу, па шта. Данас свака Шуша може да има књигу. Свако ко има новца може да пише и штампа шта му се ћефне. Начула сам да више ни у реномирана
удружења писаца не улазе часни писци, од срамоте.
Ех, не лези враже. Не потраја дуго, дочујем да и у нашем Задружењу има оних који подржавају картонијаду. Плашим се да неко нашег ПреСједника не наговори на ту
малограђанску олимпијаду. То је врло могуће, јер наше Задружење није оно што је у почетку било. ПреСједник је на састанку
индиректно признао да је приступио клану унутар Задружења, дапаче, рекао је овако : "У удружењу СМО створили кланове и то не
ваља" Значи он зна да то не ваља, а признаје индиректно да је и сам
у клану. Дивота. Управо због тога и имам сумњу да ће картонијада и код нас да се уведе.
Коме ми слабо писмени да уручујемо картоне захвалности? Онаквима какви смо и сами. Спрдња. Играмо се књижевника, благо нама. Морам бити човек и признати да сам дознала да је једна часна особа која је примила шарени картон, додељивање прећутала, али да је картонче у повратку кући заукала кроз прозор свог аутомобила у вожњи, што значи да Савест није умрла сасвим. Но, није само картонијада страх од кога стрепим, има ту којечега. Почели смо да носимо рођенданске поклоне појединцима на књижевне вечери и промоције, служећи се новцем из касе Задружења. И како то да се правда пред законом? Никако. Рођендански поклони не спадају у очување матерњег језика колико знам. Почећемо и торте да месимо колико видим, као да идемо у свадбе и све то на рачун Задружења, без покрића, наравно. Ако све то спада у очување језика у дијаспори, марим ја. Мени баш и не личи, али ако кажу двоје, то јест већина, онда мора да је тако, јер двоје у Задружењу значе већину, дабоме. Приде, Задружење је очигледно њихова прћија и могу како им се хоће...хммм, само докле? Док се геџа не досети.
Коме ми слабо писмени да уручујемо картоне захвалности? Онаквима какви смо и сами. Спрдња. Играмо се књижевника, благо нама. Морам бити човек и признати да сам дознала да је једна часна особа која је примила шарени картон, додељивање прећутала, али да је картонче у повратку кући заукала кроз прозор свог аутомобила у вожњи, што значи да Савест није умрла сасвим. Но, није само картонијада страх од кога стрепим, има ту којечега. Почели смо да носимо рођенданске поклоне појединцима на књижевне вечери и промоције, служећи се новцем из касе Задружења. И како то да се правда пред законом? Никако. Рођендански поклони не спадају у очување матерњег језика колико знам. Почећемо и торте да месимо колико видим, као да идемо у свадбе и све то на рачун Задружења, без покрића, наравно. Ако све то спада у очување језика у дијаспори, марим ја. Мени баш и не личи, али ако кажу двоје, то јест већина, онда мора да је тако, јер двоје у Задружењу значе већину, дабоме. Приде, Задружење је очигледно њихова прћија и могу како им се хоће...хммм, само докле? Док се геџа не досети.
ПО
ФУНКЦИЈИ - ДЕЖУРНИ КРИВАЦ
...
Верујете, немам ништа против да будем дежурни кривац ако ће користити нашем Задружењу. Додуше, није ме ПреСједник директно ни за шта кривио, али се то увек шушкало, онако наоколо, курвањски. Заташкивало се и гурало под тепих, а излазило
на површину, кад су емоције измицале контроли. Нисам вам до сада помињала да наш ПреСједник има своју Шеф'цу. Да, дабоме. Она је њему Алфа и
Омега, ил' оно што народ вели, она му је Бог и батина. Додуше имају и ађутанта, али он није од значајнијег утицаја. Чак уме са њима лепо да се игра и да их
помиче као шаховске фигуре а да то ови двоје ни не примећују. Кад неко уме, уме. Нека, тако и
треба, треба се играти кад имаш са ким. У време кад смо оснивали Задружење, стајали смо још увек сви једно другоме раме уз раме.
Међутим, како смо ојачавали ПреСједник је окрен'о тур у
јасле и почео да тера по своме, или по њеноме, то још није утврђено, али по моме сигурно
никако. Мене су од почетка сматарали бунтовником који стално има нешто што му није право. Ствар је у томе што се у прћији није смело имати индивидуално мишљење, него само колективно. Ако мислиш другачије "антипротиван" си, дабоме. Како Шеф'ца мисли, тако мора и ПреСједник, а
како њих двоје мисле, тако морамо сви. То се зове црвена равноправност. Ја сам
се бунила због много чега. На сваку моју побуну, лупана је рецка у смислу великог
минуса, те сам на крају означена као неко ко растура Задружење. Жути картон су прескочили и дали ми
црвени. Тако и треба. Ко ме шиша кад се буним и браним истину иако
сам један од оснивача нашег Удружења - Задружења. Прилепљена ми је етикета чедоморника, јер ја сам једна од нас
седам који смо то Удружење - Задружење родили. Не осећам се баш као неко ко би убио својих руку дело.
Не, сигурно. Додуше, може да се деси да мати своме чеду мора да пода име које не жели због већине који у томе одлучују, али га неће убити, напротив, волеће га, без
обзира како се оно зове. ПреСједник и Шеф'ца ме ето прогласише рушиоцем Задружења, то јест онога од чега они начинише своју прћију. У време док смо се
отимали да се изградимо у нешто ваљано, само се тапкало по рамену и
подмукло смешкало, а кад се стало на ноге, отпочела је чистка као у зло црвено доба. Срећа што нисам мушко и што немам бркове. Можда би ми и бркове чупали. Никад се не зна. Боже, хвала Ти што ми ниси бркове начинио. Немојте ме питати зашто се све то догодило, јер ћу вам у том случају морати рећи. Па добро, хајде да вам кажем. Неко ту лечи своје комплексе, а неко своје личне неуспехе. Неко тражи кривца на погрешном месту због љубавних неуспеха, а
неко мора да подржава такве будалаштине због страхопоштовања, или због дуга. Неко из користи, а неко
из лудости. Фолирају! Разумем да онај ко губи има право да се љути, али на себе, или на онога
од кога је добио фус-у-гуз, а не на дежурног кривца. Не треба се у сваком случају .ебати преко дежурног кривца, јер неко може да остане без пикавца мурца. Те поручујем онима који су покушали да се крешу преко туђих леђа да се окану прљаве работе како не би били енормно
потапшани по џеповима, јер такве врсте подмуклих .ебачина се плаћају и те како. Ко не зна нека пита информације
ради, колико кошта клевета, па нека се онда размисли...
Толико
о томе. Но, хајде да се ми вратимо на Задружења и културни живот у дијаспори...Шта???
Хоћете још? Добићете још кад дежурни
кривац добије шансу да се брани. Ни нацисти нису убијали жртве пре него што су
им давали шансу да се бране. Дежурни кривац ни то добио није у демократској
земљи. Добио је метак у леђа на домаћи, курвањски начин, од домаћег издајника. Јашта. Кад си издан, нека те бар изда
твоја пизда. Толико о томе. Еее, па неће моћи. Ничија није до зоре горела. Знам да је
мали миш само извршавао задатак престрављен дуела један на један, плашио се истине, зато ће прднути у чабар. Радозналост је убила мачку, а малог миша ће убити незнање. Дежурни кривац се не плаши малих мишева завучених дубоко у нечије буље, пардон у рупе, где им је и
место.
Нема коментара:
Постави коментар