Стави човеку партијску књижицу само два сата у џеп, а да он не зна, после је извади и видећеш – није онај исти човек!
Знаш какав је био Раица Милунов? На ране да ге привијеш. Ко девојка, воде да му пијеш из уста. Поштен као новорођенче, неискварен, за дику и понос целом селу. Зато смо га и делегирали да нас представља у држави и свету.
Ма ми смо криви. Велимо, упиши се Раице у какву партију, тако ћеш нам боље помоћи, и он нас послуша. Уђе у политику и мало по мало, мало по мало – догура до министра пољопривреде. Мило нам било не питај.
Нисмо га зивкали за сваку ситницу, јок море! Велимо, нека се он тамо мало снађе, укорени, закопити, па ћемо лако. Али овог лета притегла суша рођаче као да ће, далеко било, пакао да се спусти на земљу. Све се посуши; извори пресушише, трава свену, земља испуцала дете од две године цело да упадне. И млеко у крављам вимену усахну. Хоћемо да поцркамо од жеге и глади. Дође време да повучемо и последњи адут. Да позовемо ,,нашег,, човека из власти.Школован је, моћан - а наш.
Ако ико зна шта да се ради то је наш Раица.
Звасмо данима дик се у рану руку не одазва.
Где гори сељаци, пита?
Како где несретниче, у целој Србији, код нас најгоре.
Спремили се ми да предложимо решење – да држава помогне у копању артеријских бунара. Знамо да су подземне воде јаке, имамо рудник у селу, утробу земље знамо боље него површину, а зна и Раица, отац му био ВК копач!. Али ћутимо, чекамо шта ће министар да предложи.
Вели, добри моји сељаци, па зар право код министра? Јесте ли звали попа Богољуба да чита молебдан за кишу?
Ми се запањисмо. Каквог попа Богољуба Бог те убио Раице! Па то се није радило ни пре Великог рата. Имаш ли ти како боље решење Раице?
Имам, имам, вели, него редом да кренем. А што не упутите младе девојке да певају додоле? Гледао сам на темевизији, неки научни програм, дозову кишу сад – па сад?
Црни Раице, откуд нама девојке? Најмлађа цана Радољубова, а њој су шездесет две. Тако ти нама, је ли? Да нам се цео свет смеје! Нама бре, требају бунари, да заливамо воће и поврће, да преживимо овај неподес, какве додоле црни наш сине.
Е, вели наш Раица, наша узданица, наша дика, када немате девојку млађу од шездесет и две године, вама не требају бунари већ гробље. Има она сеоска утрина, послаћу некога да вам испарцелише. Сваком по два метра и да вас Бог види. У здравље моји сељаци, до избора!
Знаш какав је био Раица Милунов? На ране да ге привијеш. Ко девојка, воде да му пијеш из уста. Поштен као новорођенче, неискварен, за дику и понос целом селу. Зато смо га и делегирали да нас представља у држави и свету.
Ма ми смо криви. Велимо, упиши се Раице у какву партију, тако ћеш нам боље помоћи, и он нас послуша. Уђе у политику и мало по мало, мало по мало – догура до министра пољопривреде. Мило нам било не питај.
Нисмо га зивкали за сваку ситницу, јок море! Велимо, нека се он тамо мало снађе, укорени, закопити, па ћемо лако. Али овог лета притегла суша рођаче као да ће, далеко било, пакао да се спусти на земљу. Све се посуши; извори пресушише, трава свену, земља испуцала дете од две године цело да упадне. И млеко у крављам вимену усахну. Хоћемо да поцркамо од жеге и глади. Дође време да повучемо и последњи адут. Да позовемо ,,нашег,, човека из власти.Школован је, моћан - а наш.
Ако ико зна шта да се ради то је наш Раица.
Звасмо данима дик се у рану руку не одазва.
Где гори сељаци, пита?
Како где несретниче, у целој Србији, код нас најгоре.
Спремили се ми да предложимо решење – да држава помогне у копању артеријских бунара. Знамо да су подземне воде јаке, имамо рудник у селу, утробу земље знамо боље него површину, а зна и Раица, отац му био ВК копач!. Али ћутимо, чекамо шта ће министар да предложи.
Вели, добри моји сељаци, па зар право код министра? Јесте ли звали попа Богољуба да чита молебдан за кишу?
Ми се запањисмо. Каквог попа Богољуба Бог те убио Раице! Па то се није радило ни пре Великог рата. Имаш ли ти како боље решење Раице?
Имам, имам, вели, него редом да кренем. А што не упутите младе девојке да певају додоле? Гледао сам на темевизији, неки научни програм, дозову кишу сад – па сад?
Црни Раице, откуд нама девојке? Најмлађа цана Радољубова, а њој су шездесет две. Тако ти нама, је ли? Да нам се цео свет смеје! Нама бре, требају бунари, да заливамо воће и поврће, да преживимо овај неподес, какве додоле црни наш сине.
Е, вели наш Раица, наша узданица, наша дика, када немате девојку млађу од шездесет и две године, вама не требају бунари већ гробље. Има она сеоска утрина, послаћу некога да вам испарцелише. Сваком по два метра и да вас Бог види. У здравље моји сељаци, до избора!
Нема коментара:
Постави коментар