ДУНАВ
Кроз мој град немо тече
Дунав, чаробна вода
док се још једно вече
спушта до старог брода.
Понеки зраци сунца у бегу
плешу свој последњи вечерњи плес,
пијани младић дозива драгу
обалом ори се његов бес.
Тај млади човек без наде
у љубав и у живот свој
проклиње све вечерње баладе
и с' реком сада креће у бој.
Доле низводно где Дунав љуби
своју драгану Саву
његови ће се просути зуби
дал' и опаметити луду главу?
И док уз притајен осмех
посматрам познату судбину
вребајући још један грех
зарањам у сопствену тишину.
Брод овај усидрен на реци
вечерима дочекује пијанце из боја
овде су ноћи чекали наши преци
овде је прошлост и будућност моја.
И док кула са врха Гардошког брда
погледе на Дунав баца са свода
мојом ће душом вечно да влада
та широка, лепа, плава вода.
ЉУБАВНА ПРИЧА ТУЖНОГ ЧОВЕКА
Изнад наших глава
луде птице лудо лете,
плешу свој плес оргија
бежећи од далеких обала
разума.
Смрт им љубавник.
Изнад нас јутром
изниче шарено цвеће
из лика анђела крилатих.
До јутра смо се љубили
ми, цвеће и птице.
Сада гледам озарен
твоје бледо лице
и усне твоје срећне
док прсти још увек грче мишиће
схватам:
какав поглед имају
умрле очи
бића које волим поред мене.
КЋЕРИ
Ви, моје кћери,
сетите се предака својих,
животном сунцу изађите спремне
и својим гласом, реком гласова
прекрите колевке своје нове.
Ви, чеда моја два
што вас створисмо срећни,
покажите нам све што научисте
у овом нашем дому,
вашим школама и путевима.
И не купујте будућност
бестидним прихватањем
свега што вам нуде,
крикните високо да вас чују
сва небеса.
У када вас буду секли
поново ћете нићи,
поново ћете се уздићи
јер вам сећање не бледи
на моје молитве и речи.
Ви, моја поколења лепа
путујте својим талентима
слободне у достојанство
јер сте баш све оно најбоље
што створисмо.
У МОМ ВИНОГРАДУ
Боже, прикажи ми
човека ког сневам,
све док поље воћа сја
у дивљем тренутку,
њега, ког си створио
да ме ноћма буди
а зорама гаси.
Доведи тог човека
у мој слађан виноград
кад се љубав слева
низ откинут чокот,
као грожђе зрело
да усисам јасност
мушке нехајности.
О, мој Боже драги
зароби га ноћас,
да осети угриз
мојих враг усана,
па да с њиме зборим
док га свог у вино зором
рујно не претворим.
БОЈЕ ОБЛАКА ДОК СИ ОДЛАЗИО
Видела сам те једном
у окну прозора.
Мислиш да нисам
а ја сам те добро погледала
и дозволила ти да одеш.
Ти драги ниси знао
да те мој поглед прати
са тог истог прозора
са кога видех твој далеки пут.
Гледала сам за тобом
док си одлазио са осмехом,
лепо и тихо
да не нарушиш чаролију
што остављаш за собом.
Запамтила сам све:
и твоје кораке и осмех
и боје облака док си одлазио
а ипак не верујући
да си то био баш ТИ.
Нема коментара:
Постави коментар