петак, 22. мај 2015.

Мила Јовановић: Нова књига Радоја Домановића


   Прошло је скоро шест месеци откако сам срела човека који ми се представио као Радоје Домановић. Још увек нисам сигурна да ли је то био он. Нисам му веровала све док ми није  рекао да је написао приповетку "Размишљање једног обичног српског вола." Да нисам журила на аутобус остали бисмо у Скадарлији до ујутру. Расплакао ме је оним што ми је испричао. Растали смо се код Скадарлијске чесме. Питала сам га има ли где да оде, а он ми рече да не бринем и да ће се снаћи.
    Касније, после тог првог сусрета са њим, распитивала сам се код неких својих пријатељица о његовој болести. Каква је то болест од које си вечито млад и то баш у овој нашој Србији где се напрасно умире? Једна од њих је лекар специјалиста за болести непролазности. Рече ми да болест постоји још у неким земљама, али да наша има најпогодније тло за њен опстанак.

    - Па добро,- питала сам - шта је све потребно да би један човек као што је Домановић имао толико дуг живот?
     - Глупост, нетрпељивост, завист, таштина, гордост, среброљубље, жеља за влашћу....- толико тога је набрајала да нисам успела све ни да запамтим.
Не разумем се у медицину, али кад она која је докторирала на државном факултету тако каже, поверовала сам.  Некад сам веровала и онима што су куповали дипломе и  завршавали факултете за један дан, али сада не верујем више никоме. Њој морам јер знам да је велики стручњак.
    Домановић је леп човек. Да није болестан од те непролазности можда бих се и заљубила у њега. Гледала сам га оне прве вечери кад смо се упознали, право у очи. Има у њима нечег тајанственог, а ја баш то волим. Некако слично и размишљамо, боле нас исте неправде, постављамо иста питања. Са њим бих могла да разговарам дан и ноћ. Размишљала сам и о могућности да бих могла и ја њему да се допаднем, али после схватих да то не би било добро.


    - Ћути,- рекох себи  - не знаш ни ко је, ни одакле је, могао би причом да те заведе а ти каква си и ветар кад би паметно проговорио заљубила би се у њега.
    И баш јуче, паде ми он опет на памет, кад га угледах  где иде улицом обучен у летње одело. Мало ми клецнуше колена и хтедох да се направим да га не видим, али он пође право према мени.
     - Ето шта ти је судбина да се опет сретнемо. -  рече некако мирно.
    - Ништа није случајно. -  неспретно одговорих.
    - Дугујем Вам пиће. Немате појма колико сте ми помогли оне вечери кад сам изгубљен стајао испред Народног позоришта. Мислио сам да Вас више никада нећу срести, али ето случај је хтео да до поновног сусрета дође. Ако имате времена волео бих да Вам се одужим, а верујем да ће Вас занимати где сам у међувремену био и шта сам радио.
    Ко би одолео да не чује Домановићеву причу? Без размишљања прихватих позив. Био је сунчан и врео дан те седосмо у башту ту у центру града. Мислила сам да сви гледају у нас. Мало сам се врпољила на плетеној столици, али кад схватих да су сви занети својим проблемима и не виде даље од свог носа, би ми лакше. Могла сам на миру да се усредредим на оно што треба да чујем. Он хтеде да попије турску кафу и наручи код конобара, на шта му овај рече да не кувају такву кафу већ одавно и поче да му набраја: нес, еспресо, лате...Радоје га гледа, па гледа мене очекујући да одаберем за обоје. Видевши да је збуњен рекох конобару да донесе два хладна неса. Још пре него што је пиће стигло он поче да прича:
    - После сусрета са Вама схватио сам да ми живота у престоници нема. Размишљао сам где да одем и одлучих да се упутим код оног сељака који живи у колиби поред свог винограда. Прошли пут ме је лепо примио, а и сам је изгнан из своје куће па ће ме разумети. Успут сам одлучио да опет почнем да пишем. Сећам се свега што сам давно написао, а много чега сам се у међувремену нагледао. Имаћу материјала за пет књига. Путовао сам дуго, не знам ни сам како и на који начин нађох колибу. Кад сам стигао није било снега, али је било поприлично хладно. Још издалека сам видео да се нешто налик на оџак пуши. Било је то обично буре на које је накачен чунак. Мој пријатељ се није изненадио кад ме је видео. Загрлио ме је јако и пожелео ми добродошлицу. Остао сам код њега до пролећа. Суботом ујутру је силазио у село и доносио ми оловке и листове папира. Тако је настала моја нова приповетка "Недођија."
    Једне вечери док смо седели до касно у ноћ, испричао сам му чиме сам се све бавио,  и њему паде на памет идеја:
     - А зашто се ти Радоје не би запослио у нашој сеоској школи као учитељ? Писмен си и учен човек. Имао би шта децу да научиш. Познајеш историју, српски језик, а кажеш и да си књиге објављивао. Само нисам сигуран која се сад историја у школи учи. Мењало се то брате мој из године у годину. Знам, моја унука дође из школе и каже да књиге из којих је учио прошле године њен брат више не важе. Промени се име државе, друге књиге важе, промени се директор, друге књиге, промени се учитељ - и он тражи друге књиге. А све помињу неке издаваче. И кажу да они највише пара зарађују.
- Изгледа да су се намножили у овом вашем времену. Кад сам ја писао знало се ко може да буде издавач.
- Намножило се сад брате мој свега и свачега и ништа не вреди пишљивог боба! Не знам ја шта се све ту ради, знам само да се и деца  и родитељи гадно намучише. Ко ће да створи толике паре? И којој књизи да верујеш кад сваке следеће године пише друго. Јадна та деца која уче нашу историју.
    Дуго сам размишљао шта да чиним. На терету сам пријатељу, нема ни за себе, а камоли за мене. Ако бих се запослио имао бих пара, а онда бих могао ја њему да помогнем. Зато се упутих код директора сеоске школе. Упиташе ме тамо јесам ли се најавио. Рекох им да нисам и да ми је потребан посао. Испред жене која ме је примила стајала је нека направа. У почетку сам мислио да је огледало па сам се чудио како је није срамота да се огледа у мом присуству. После видех да пролазе слова. Она нешто куцка као на куцаћој машини а она слова лете ли лете.
    Директор је био врло углађен човек, млад. Изражавао се мало чудно, пола речи нисам разумео. Колико се сећам рече ми да аплицирам за радно место. Упита ме где сам радио а ја му рекох да сам био професор у гимназији и да сам завршио Филозофски факултет још у доба Обреновића. Кад је чуо шта сам рекао одмах је устао и отишао до оне жене која ме је примила и нешто јој шапнуо на уво. Са мном је наставио необавезно да прича. Разговор прекидоше сирене и у канцеларију уђоше два човека у униформама. Кад су ми затражили документа схватио сам да су полицајци. И тако ја заврших у затвору. Слали су и неког доктора да ме испита да ли сам здрав у главу. Схватио сам да морам да се претварам и да не говорим истину јер боље је да завршим у затвору него у лудници. Не знам како је мој пријатељ из колибе сазнао где сам, али ми једног дана дође у посету и донесе гомилу папира. Имао сам тамо шта да једем и пијем, а могао сам и да пишем до миле воље. Ћелију сам делио са човеком по имену Брзи. Био је политички осуђеник и да би му се заметнуо траг стрпали су га у затвор у провинцији. Није хтео тачно да каже због чега је осуђен. Спомињао је велики новац и неке фирме, а какве то везе има са политиком не знам. Редовно су му стизале цигарете у златним паклицама. Све што је долазило у ћелију несебично је делио са мном. Имао је привилегије у односу на друге. Ноћу је једино код нас могло да остане упаљено светло те сам ту ситуацију користио за писање.
    - Па ти си прави писац! – узвикнуо је једне ноћи кад од радозналости више није могао да издржи и узео да чита моја писанија.
    - Био сам писац.- рекох и угризох се за језик.
    - Е, кад си писац, напиши једну књигу мени.
    - О теби?
    - Не о мени. Не разумеш. Ти напишеш, ја се потпишем као да сам је ја написао.
    - Али не може тако! - узвикнух.
Он ме ухвати за врат и крену да ме дави.
    - Добро, добро, где си навр'о! - видех да ћу изгубити главу.
    - Ј а ћу укратко да ти испричам причу, а ти после све то уобличи, разумеш?
     - Разумем.
Опет ми ђаво не даде мира.
- Препознаће неко да сам то ја писао.
- Ко да препозна? Данас сви пишу за друге. Ево нека певачица написала роман. Мислиш да је умела? Писао јој неко други, а она само тутнула лову. Па ево на пример министар написао књигу. А знаш ли коју је школу завршио? Зини да ти кажем. Нећу више да ти набрајам. Ти си неки задрт човек, као да ниси из овог времена. Ти ћеш лепо да пишеш а ја ћу да ступим у контакт са једним човеком, лепо да објавим књигу и добијем награду. И то не обичну награду - престижну брате! Лову ћу да дам теби, а медаљу ћу да окачим себи о врат. Новинари једва чекају да објаве сензацију. Не занима њих тамо неки добар писац, ја их занимам. Ја сам сензација! Има да се утркују у којим ћу новинама да осванем на насловној страни. Слобода, смеши ми се слобода! Сам Бог те је код мене послао.
Срамота ме је да Вам причам шта је после било. – постиде се Домановић и сави главу.
- Причајте, баш ме занима да чујем.
- Јесте ли читали књигу "Како сам спасио земљу од пропасти?"
- Нисам. Чула сам да је награђена на неком познатом конкурсу.
- Немојте ником да кажете. Jа сам је написао.
- А новац? Јесте ли узели новац oд Брзог?
- Нисам.
- И шта ћете сад?
- Објавићу своју " Недођију" и зарадићу. – и показа ми исписане свеске.
- Имате ли пара за издавача, штампање књиге, рецензију?
- Немам, ја сам Радоје Домановић, писац!
- Чувајте се Радоје, могли би лако да завршите у лудници.

Београд, 21. мај 215.г.
 
 



Нема коментара:

Постави коментар