Шта вам даје та култура и цивилизација?
Шта,осим лажи?
Шта, осим лажног жидовства?
(Владика Николај)
Шта,осим лажи?
Шта, осим лажног жидовства?
(Владика Николај)
Грехопад науке под фирмом философије свјетлости
Свјетовна наука већ три вијека постаје поприште борбе сила које раде у интересу доминантних група. Њихов је коначни циљ господарење науком, као пољем сигурног знања, и научницима новог доба, лишеним некадашњег просвјетитељског хуманизма. Свјетска закулиса већ три вијека проводи се из сјенке, по налогу тајних сила, у свим сферама живота: науци, медијима, вјери, историји, духовности. Већ три вијека Европа се окреће против Христа и привољева сатани У нашем времену, ухваћеном у стихијски ковитлац невјероватних страдања, од којих је свако страшније од претходног, од ратова и револуција, глади и економских криза, које су удесили безбожни сијачи кукоља на њиви некадашње хришћанске Европе, то царство мржње и нељудске злобе убрзано се шири, увлачећи у духовни и морални суноврат све народе. На то опомиње и руски патријарх Кирил: „Овај свијет брзо губи памет. Сви смо ми жртве геополитичке игре”. По свему изгледа да се обистињују предвиђања Фукојаме да живимо у времену краја историје. Умјесто Царства небеског људима је обећан научно-технички прогрес цивилизације.
Ширење дејства безакоња под фирмом философије свјетлости отпочело је вјероломном Француском буржоаском револуцијом, која је обзнанила свијету људска права на слободу, правду и универзално братство међу народима. Французима је послије револуције невидљива рука тајних сила умјесто вјере у Бога оставила вјеру у саме себе. Медијум преко којег је та нова вјера успостављена била је наука, која је требало да буде интернационална. Ширење духа заблуде отпочело је управо кроз научни материјализам, и он је завладао палим људским душама тако моћно да оне могу да вјерују само лажима. Познато је да су одмах послије фебруарске револуције, увезене са Запада зарад уништења христоносне Русије, свуда почела предавања разних друштава која су припремала руски народ на нови начин живота, за предстојећег „спаситеља” заблудјелог свијета. На једном од тих предавања представница луциферијанског учења тврдила је да ће Велики учитељ доћи и сјединити све религије у једну религију братства и поклоњења Богу у духу истине; он ће доћи тако једноставан и пун љубави, и уопште неће бити страшан ни због своје величанствености, ни због своје светости. Свети Серафим, пророк љубави, најавио га је у лику Антихриста.
За европски XVIII вијек синоним је био – siècle de lu - mières, при чему је „свјетлост” била метафора за знање, посебно за тајно знање, које је познато само просвијетљеним члановина. Прави карактер тога „знања”, и то нарочито оног како се успјешно дижу револуције, обзнаниће се у свој разорној моћи за вријеме Француске револуције, као маћехе свих потоњих револуција. То је деструктивно знање пререволуционарне Француске – Монтескјеа, Волтера, Дидроа, Русоа, Бомаршеа, Д’Аламбера, енциклопедисте који је од 1772. постао секретар Француске академије. Управо је енциклопедија добила задатак да направи генеалошко стабло свих људских знања, укључујући и занатство, што је у исто вријеме значило комерцијализацију знања, које је од тада постало приступачно већини и, као такво, битно придонијело кристализацији револуционарних политичких идеја и ставова у широким масама. У исто вријеме кад и „просвјетљење” знањем, отвориле су се неслућене могућности за духовно поробљавање истим тим знањем. Преобликовање свијести, данас би рекли спиновање, отпочело је под фирмом философије свјетлости управо са појавом енциклопедиста, чије је учење постало премоћно у земљама просвијећеног апсолутизма, иако је управо Дидро осудио теорију „божанског права” краља.
На трагу резултата француске револуције и едикта о вјерској толеранцији, на све стране почело се тврдити да су све вјере подједнако вриједне, па су зато просвјетитељи презирали све три – католичку, протестантску и православну, које су изједначили са јудаизмом, при чему су, када треба да презиру, онда понајвише презирали не папску или лутеранску, полулажну или сасвим лажну вјеру, већ понајприје православну вјеру, оптужујући је да је шизматичка, иако је управо Рим био отпао од Цариграда, а папа од патријарха. Водећи енциклопедиста Волтер, миљеник Луја XV, Филипа Орлеанског, Фридриха II и руске царице Катарине, под утицајем енглеских мислилаца Бекона, Лока, Њутна и Шекспира, био је деист и прихватао постојање божанства, али ништа више, цинично тврдећи да, кад не би било Бога, требало би га измислити.
Тако је у име силе и лицемјерства, парола и принципа о слободи, једнакости и братству, преко просвјетитељства на Западу била отпочела школа безбожништва , која траје до данас.
Сурова је истина да знање никада није било дато свима, посебно не оно које његују тајна друштва, и гдје се најстроже брани изношење „светих” ствари и трговина њима у било ком погледу.
Гријех симоније, кажњаван некоћ екскомуникацијом из цркве, jавно су починили француски просвјетитељи, енциклопедисти, просвијетљени тајним знањем, који су дјеловали под окриљем масонске секте, тог међународног религиозно-философског покрета, обећавајући да ће човјек достићи божанско стање уз помоћ сопствене снаге. Из масонских радионица потекли су Монтескје, Волтер, Дидро и Русо, духовни оци Француске револуције, коју су предводила просвијећена браћа Дантон, Мирабо, Мара и Роберспјер, подижући револуцију под масонским мотом: од хаоса ка реду! Избјегли су, међутим, да дају одговор на питање како је могуће доћи до реда без Бога, јер ако Бога нема, онда је све ђаволски хаос. Да би свијет објаснили својом памећу, масонизовани енциклопедисти окренули су се свјетовној философији. Наиме, управо су француски масони, за разлику од енглеских, избацили обавезно вјеровање у Бога, не одбацивши га до краја, како не би били „глупи атеисти”, већ, евентуално, деисти, чије је поимање свијета било натруњено окултизмом, разним астрологијама, својственим квазимистичним сектама и езотеријским организацијама, које су популарисале знање које је до тада било доступно само по божанском праву краљу или племству, а од тада и грађанину, премда су га уистину извукли испод скута владара и цркве, те приграбили себи. За тако нешто ваљало је претходно гиљотиновати краља и краљицу, а римског папу протјерати из Рима и претворити га у француског сужња у Авињону, да би потом Наполеон, који је постао масон на Малти приликом похода на Египат, поставио слободним зидарима услов: да служе националном француском империјализму, као што до данас служе интернационалном империјализму након што су се Јевреји инфилтрирали у масоне, те са енглеским империјализмом преокренули енглеску масонерију у свјетску. Управо енглеска масонерија, под чијим је упливом била и француска, постала је „лабораторија револуција”, потпаливши фитиљ скоро свих досадашњих преврата у свијету.
Од периода просвјетитељства почела је да се кроз контролу знања изопачује памет и душа генерација. Од тада, науком у битним сегментима управљају тајна друштва, мистична, окултна и елитистичка, црквена или спиритуална, чији су чланови посједници нарочитих езотеријских знања, попут реда малтешких витезова, Витезова Колумба, Опуса Деи. С тим циљем ради и ред језуита, чији је задатак био и остао контрола система образовања, медија, закона, као и оних који доносе законе – политичара. Широм свијета језуити отварају католичке школе и универзитете, тако да данас под својом паском имају највише образовне институције, на којима се школују водећи политичари свијета. Посебни иницијацијски редови кроз псеудосакралне обреде уводе своје чланове под кринком изабраности у духовну пустињу. Мало се зна о томе какву страшну заклетву полажу припадници тајних друштава приликом ступања у више степене тих „хуманих” и „неполитичких” организација, чији је главни захтјев апсолутна послушност и ћутање. Закони „зидања” установљују потчињеност под пријетњом смрти. Модел контроле знања образовањем већ три вијека прерађује се у тајности окултних секти, које су развиле специјалне технике потчињавања кроз инжењеринг стада и гомиле, методом изолације и потпуног везивања за нову „породицу”, уз развијање посебних метода покоравања свијести и воље, од чега зависи успјех и сам опстанак у сектама, које се представљају као друштво одабраних. Контрола мисли остварује се нарочито будним надзирањем школства, у првом реду науке о језику и књижевности, те историје, надзором којим се човјечја свијест понајприје нивелише. Битно својство такве науке, коју на нарочит начин већ вијек и по европеизују „мудраци” новог доба, јесте да је она наднационална и хегемонистичка. Помоћу ње доминантне интересне групе, инсталисањем својих представника за тзв. реформаторе и интелектуалне вође одређених покрета и учења, често промовисаних и као ултранационалних, покушавају да наметну и побиједе подређене националне групе у одређеном друштву. Њихова „учења”, настала у вишепланској спрези науке, идеологије и политике, добијају значења скоро религиозног учења, у које се не смије сумњати ни о њему критички просуђивати. Од промотора и сљедбеника таквих школа мишљења тражи се потпуно послушност и понашање, попут чланова секте, који се према своме „учитељу” и духовном лидеру односе као потчињена каста према гуруу. Одликује их клановски дух и непотизам, калкуланство и изразита нетрпељивост према другачијем учењу. Темељ њихове привржености одређеном учењу јесте каријеризам.
У данашњем добу на дјелу је глобално ментално поробљавање, које за посљедицу има мијењање комлетне матрице свих досадашњих сазнања, па и повјерења које је обични човјек досад имао у науку као извор духовних вриједности. Наука каква је некад постојала на наше очи ишчезава, да би на њено мјесто човјекоцентрични западни хуманисти са својом реториком њу ејџа поставили глобалну наднауку, која демонстрира не интелектуалну, већ неку другу врсти превласти, претварајући врхове свјетске науке у неоспиритуалистички и секташки покрет, који би да свим становницима планете диктира заједничка вјеровања и научне вриједности. Технике потчињавања одавно су разрађиване у друштвеним покретима који су по својој природи тоталитарни, каква су комунистичко, фашистичко и ово посљедње, друштво демократије, тог неограниченог атеизма. Технике контроле ума развијане су на Западу, нарочито у римокатоличкој цркви и њеним бројним црквеним редовима, мушким и женским, нарочито језуитском реду, потом у окултним сектама попут масонских, које су обиљежене са три степена: ученик, помоћник и мајстор, те као такве представљају непресушни извор за скоро опсјенарске методе надзирања и кодирања свијести. Посебно су у томе предњачили масонски редови обновљени у XVII и XVIII вијеку, који су дјеловали под фирмом потраге за знањем и одбацивањем незнања, истуривши у први план платформу: тешко онима који одбацују знање, који не желе да разликују знање и незнање, да би потом кроз научне и образовне институције од најнижих до академија наука успоставили контролу над знањем јер – знање је моћ. Поред науке, друго средство обуздавања и духовног поробљавања читавих народа јесте демократија, коју нимало случајно Св. владика Николај назива „демонократијом”.
Русију и нас Србе стално подучавају демократији, само што они који нас подучавају сами нешто неће да уче, бритки је коментар Владимира Путина на таква настојања.
У времену тзв. репрезентативне демократије, западна наука постала је моћно манипулативно средство у успостављању новог свјетског поретка, претворивши се, поред медија, у његову најагресивнију агентуру. Пуни поуздања у своју памет, западноевропски безбожни учењаци упали су у глобалну корпоративну медијско-пропагандну машинерију, ријешени да све објасне својом памећу. Мало је оних који још увиђају да је наука постала агентура новог свјетског поретка, те да је све њено „знање” кодирано и претворено у слагалиште сплетки против истине. Како се истина не би разликовала од лажи, правда од неправде, поредак од анархије, а насиље од безакоња, све је прекривено плаштом лажне демократије.
Прозорљиви Св. владика Николај давно је поручио српском народу кроз тамнички прозор логора Дахауа, упозоравајући га: „Европа пре свега не зна чија је. Онда она не зна ко јој је пријатељ, а ко непријатељ. Она не зна кога да зове Оцем, а кога Сином, због чега је попљувано у њој очество и синовство, родитељство и чадство. Она ништа не зна осим онога што јој Жидови заповеде да верује. Она не уме ништа да цени као вредност док јој Жидови не поставе свој кантар за меру вредности. Њени најученији синови су безбожниоци (атеисти), по рецепту Жидова. Њени највећи научници уче да је природа главни Бог и да другог Бога изван природе нема, и Европа то прима. Њени политичари као месечари говоре о једнакости (игноранцији) свих веровања и неверовања. Европа је запала у лутеранизам јер је тако мислила доћи до памети. Да би својим вјерујућим приближила Бога обилато се служила философијом и науком. Зато још једном ваља поставити питање: Шта је, дакле, Европа?“– Папа и Лутер! – одговара Св. владика Николај, да би потом појаснио: „Данашња Европа је ни папска ни лутеранска. Она је изван тога и ван тога. Она је скроз земаљска и без жеље да се пење на небо! Ни са пасошем непогрешивог папе нити пак уз љествице памети протестантске. Не зна за други свет. Не осећа озон небески. Не види у сну анђеле и спаситеље.”
Ту и такву „скроз земаљску Европу” у свом отпадању од Бога утемељили су управо просвјетитељи, увевши култ разума, прогреса и природног права намјесто божанског права краља; курс вјерске толеранције, којом је хришћанство законски изједначено са антихришћанским јудејским сектама, да би потом те исте потисле хришћанство и стале му петом за врат.
Знање је на Западу веома дуго имало скоро религиозни карактер, те зато било под најстрожом контролом као, уосталом, и хришћанска вјера, која је увијек била будно надзирана. Западно знање навикло је да буде под паском, и на то пристало по цијену жртвовања својих најбољих умова, предатих на немилост тзв. светој инквизицији. Тај вишевјековни надзор у данашњици су смијенили закулисни центри моћи и неформалне групе међусобно повезане тајним знањима, која се преносе са кољена на кољено њеним просвијетљеним члановима. Нове архитекте свијета марионетизовали су науку преко масонских секти и оних других, које користе алхемију, астрологију, магичне формуле, па чак враџбине и чини, што све прати изразити езотеризам, који најозбиљније пријети брисању самих темеља знања, будући да је њихов концепт да се неизрецивим тајнама могу подучавати само изабрани ученици, способни за то. Научници новог доба и данас дјелују на трагу својих давнашњих претеча, просвјетитеља, који су тврдили да је незнање ропство, а знање слобода. Све упорније, међутим, намеће се питање: шта ако је тзв. знање у ствари незнање, намјерно скројено и подметнуто под фирмом знања како бисмо упали у још дубље ропство које се икада могло замислити – духовно ропство? И то од стране оних чија су уста пуна приче о праву на образовање без ограничавања и о знању које ослобађа.
Цинизам је своје врсте да су управо господари науке и школства пројектанти планетарног духовног ропства. Ти нови гностици, који проповиједају спасење путем сазнања, а у исто вријеме су га толико замутили да су га претворили у муљ и каљугу, ограничивши истинско знање на малене тајне групе посвећених, управо они под најстрожом контролом држе институције знања глобалним пројектима болоњских процеса и уједначавањем знања за осредње, док изван тога процеса нивелисања и дијељења знања на кашику остају институције на којима ће се школовати будући господари свијета, чији се кадрови образују у елитним унивезитетима у које се не улази само за паре, а нарочито не у њихова тајна братства!
Идеолози глобализма, преко изрекламираних и највишим свјетским наградама окићених гуруа глобалне науке, данашњу науку претворили су у марионету колонијалне политике и крупних финансијских кланова у свијету. Ти инжењери душа, демонстрирајући чудовишни презир и надменост спрам националних наука, посебно науке о језику и књижевности и националне историје, географије и још неких научних дисциплина, које засад још нису успјели да до краја глобализују, имају задатак да уз помоћ својеврсног психотренинга постигну „ширење свијести” до космичких величина, што је и циљ глобалне науке – остваривање духовне власти над цјелокупним човјечанством. Стога је задатак истинских семиотичара културе да, опремљени великим знањем, препознају и декодирају те злоћудне знакове надолазећег свеколонијалног поретка, који нас води не више у утопијску орвеловску цивилизацију, већ нас агресивним методама, које паралелно прати „мека” окупација, уводе у духовно ропство, све кроз колонизовање свијести, наметањем тачно одређеног виђења стварности познатог као захтјев: нахрани ме и претвори у роба.
Од појаве великих религија човјечанства сматрало се да само шачица одабраних може да зна правилно да протумачи ријеч Божију. Зато се знање преносило од једног до другог упућеника у виду усмене предаје, а тек послије и писане. Ову предају одликовала је елитистичка мисао о властитој изабраности, а из ње су се развијала бројна гностичка учења, која су његовала мистични елитизам тајних друштава. Изразито склони интелектуалном спекулисању, гностичари су тако развијали учења која су често била езотеријска, чак изразито херметичка. Служећи се њима, они су сасвим замагљивали историјски контекст вјерског учења, усредсређујући се искључиво на скривени смисао Божијих ријечи. У том погледу предњачила је јеврејска кабала, као облик гнозе и дио Та л м у д а, која се дуго чувала у тајности кроз усмену предају, а у којој је до изражаја дошла безбожна философија фарисеја, њиховим атеистичким мистицизмом, који се као пантеизам супротстављао хришћанском учењу о живом Богу. Колико је кабала важна, потврђују сами рабини, који ауторитет Та л м у д а стављају изнад ауторитета Мојсијевог петокњижја.
Данашњу науку управо одликује анационализам, атеизам, еволуционизам и скривени гностицизам односно кабализам, који промовишу тајне газде нове колонијалне политике. Скривени кабализам стајао је и иза анаграмских тајнописа Фердинанда де Сосира, којим је оснивач модерне лингвистике посветио сто педесет томова и, фактички, читав живот, да би у ладицама његовог стола послије смрти састављачи његовог знаменитог Курса опште лингвистике нашли ништа, или скоро ништа, што би одговарало предавањима која је држао у виду курса у Женеви.
Управо та својеврсна компилација овог знаменитог дјела, која има препознатљив закулисни карактер у погледу ауторства овог учења, постала је темељ свеколике „модерне” глобалне наднауке, којом се у нашем времену реформише знања будућности. Најпоузданије средство манипулиције јесте оно кроз глобалне научне протоколе који се прописују од случаја до случаја, а који у постуниполарном добу имају задатак да „научно” оправдају недјела глобализације. Пошто чине ослонац глобализма, њих карактерише невјероватно
унутрашње јединство разноликости, препознатљиво по промовисању универзалних научних „истина”, свејединства и свеопштег интегрисања свијета кроз науку. У природи такве науке јесте да буде у највећој мјери детерминистичка, да је одликује еклектизам и синкретизам и, наравно, еволуционизам.
По томе је позната водећа наука глобализма, модерна лингвистика, која је имала задатак да на почетку XX вијека буде промотор идеје о новом свеједиству науке, оне европске и, дакако, „модерне”, која би се потом кроз центре моћи наметнула за прву свјетску науку. Тако утемељена тзв. модерна лингвистика у потпуности је покидала сваку везу са претходним учењем младограматичара, имајући невидљиви, тајни задатак да кроз науку о језику посредно промовише глобалистички начин мишљења као поглед на свијет, правац ума и стање духа које је и данас актуелно. Нова универзална наука о језику, која је начином на који је утемељена интегрисала језик и мишљење окултног секташтва, постала је јарам под којим су се програмирано нашле све друге западне науке које су жељеле да понесу атрибут „модерних”. Да би им се удијелио овај назив, све оне морале су да покорно прихвате нови научни протокол да је језик, а тиме и свијет – „систем”, који је промовисан кроз лингвистику као науку за углед, чије су идеје и појмови сматрани за норму у свјетској науци: научно је само оно што је опште, што се може подвести под систем, а не оно што је појединачно, индивидуално. Прва земља на којој је било примијењено ово учење била је царска Русија, коју је у пламену Октобарске револуције требало совјетизовати, а то је, поред осталог, значило бацити са „пароброда савремености” руске књижевне великане, јер од њих, тврдили су бољшевички ционистички идеолози, ново совјетско друштво нема шта да научи. Већина оних који су промовисали тзв. руски формализам, што је индикативно, уопште нису били Руси, већ већином неруси, предвођени Романом Јакобсоном и Борисом Ејхенбаумом.
Западноевропска научна елита Де Сосирово начело разликовања језика од говора прихватила је тек 50 година доцније, уочи француске културне револуције 1968, претворивши ово учење у својеврстан духовни покрет звани структурализам, са бројним његовим изведеницама, попут постструктурализма, који је жив до данас. Мећутим, осим тек малог броја „изабраних”, западна културна елита уопште није знала да се структурализмом, као својеврсним погледом на свијет, ради директно на колонизовању свјетског становништва, глобалном наднауком, натруњеном елементима мистицизма, што су опстали у западној науци као духовно-спиритуална форма свијести којом се руше основи
„рационалности”, посједујући извјесне елементе класичног окултизма, уз примјену кабале, астрологије, психотренинга, парапсихологије, мистицизма и спиритуалне филозофије. Увјерење присталица њу ејџа јесте да је класична наука најјача препрека на путу конституисања новог свијета, те се зато и пришло њеном темељном реформисању, стапањем научног знања са окултизмом.
Сусрет такве врсте одиграо се већ у физици, као најрационалнијој грани науке, а потом у филозофији, медицини, економији и поетици. У данашњици, контрола над науком равна је контроли над валутом. За валуту Натанаиел Мајер Ротшилд изјављује: „Дајте ми контролу над валутом у некој земљи и уопште ме није брига за законе у тој земљи”. Без икакве промјене, овај захтјев је примјењив на науку и школство, при чему пада у очи да онај ко господари науком и школством одговара ономе који господари валутом. Још тачније: онај који господари валутом, господар је и над науком.
„Мудраци” новог доба, који настоје да створе глобалну наднауку, под будним су надзором трилатералиста и билдергергера, те тако на посредан начин подржавају диктатуру глобалних размјера, на трагу оне из XIX вијека коју је настојао да заведе Карл Маркс „атеистичком религијом”. Модерност западне науке и њена највећа „врлина” огледа се у атеизму и одбацивању Бога, што је
директно насљеђе марксистичке науке, која је прво нападала дух народа под видом прогреса, убијајући постепено отачку вјеру као нешто превазиђено и реакционарно. Њени постулати су били: нема Бога, нема душе, све је само материја.
Материјализам и атеизам просвјетитељске су творевине које је марксизам масовно употријебио и направио од њих религију за масе („за осредње људе”), да би потом Дарвин, Фројд и Маркс, творци нове философије науке, до вјерских догми уздигли своје теорије, које су постале мамци, а чије су мисли папагајски понављале генерације академских високоумника. Такви су и државници новог доба, који су у новој глобалној прерасподјели претворени у марионете западних фарисеја, чије одлуке имају само релативни легитимитет у глобалном свијету, што почива на структури моћи коју отјеловљује, поред осталих, „Комитет 300”, састављен од најутицајнијих европских аристократских породица и банкарских
кругова, уз подршку Нобеловог комитета, који је одавно постао извршилац воље господара планете, тог глобалног села којим би у коначници требало да управља влада од дванаест апостола са „Спаситељем” на челу. Медијум за промовисање свјетоназора „новог доба” јесте наднаука адских сила новог свјетског поретка, којој једина препрека да потпуно овлада високим образовањем лежи у националним наукама, које су на мети немилосрдног превредновања, посебно књижевно-језичка и историјска наука, које се стога немилосрдно „реформишу”, тј. кривотворе до самих темеља, а све у правцу стварања јединствене европске науке.
„Ми ћемо уништити сваку слободну наставу”, још давно су пријетећи подвикивали агенти нове јудеомасонске културе, прокламујући царство разума. Једино што су сметнули са ума ти гувернери западног паганизма и свјесног сатанизма јесте поука коју је нама Србима упутио увијек духовно будни Св. владика Николај – да „шта год ткаш, везујеш конопцем за небо”, јер земаљско је замалена царство „Дух људски неминовно чезне за бескрајем знања” (Св. Јустин Ћелијски) и то искориштавају ловци на људске душе. Осим тога, знање је уско повезано са моћи. Од времена Јулијана, који је хришћанима забрањивао да предају граматику и филозофију, постало је јасно колико је знање из области граматике, а потом и философије, фундаментално. У темељу настанка свјетских
цивилизација уграђена је свијест о томе да је знање моћ, те да од те моћи зависи цивилизацијски опстанак. Управљање и контрола над науком софистициран је вид колаборације и ефикасно средство покоравања. Западна наука од свог постања испољава посебан вид доминације и увијек је била у служби колонијалне политике. Такав вид меке окупације мање кошта, а окупираном пружа привид да се њиме управља не зато да би се држао у покорности и сурово експлоатисао, већ да би се постигао, наводно, цивилизацијски напредак појединца и читавог народа. Онај ко посједује то манипулативно знање којим се масе контролишу посједује и моћ. Није случајно да наредба оних који контролишу науку и одлучују о њеној судбини гласи: Не питај него вјеруј! То је наредба друштава просвијећених, често повезаних и укрштених крвним сродством унутар владајућих породица опсједнутих генетиком и крвним насљедством, којима су доступна тајна знања, попут породица: Ротшилд, Рокфелер, Виндзор, Вартбург, Плантагенет.
Судбина науке равна је судбини човјечанства о којој одлучују јудеопротестантски окултисти, у чијим је ритуалима јасно обожавање сатане. Контрола над науком и умјетношћу, као посебан вид моћи, контрола је мисли појединца, што је веома дуго познато у западној цивилизацији и плански се проводи откад се уско друштво француских грађана било организовало у претечу француске академије, утемељујући посебан вид школства. Она се истрајно врши већ више од три вијека и у непојамним размјерама проширује у данашњици кроз космоплитске секте свјетских зеленаша, организованих у масоне, Билдергерг и Трилатералну групу, Комитет 300 и илуминате, који не дозвољавају да информације о контроли мисли путем западног знања доспију у јавност, а камоли да се шире. Једно је извјесно: чим упозоравате на овакве чињенице које нису по вољи ексклузивних посједника научних истина, излажете се опасности да вас прогласе за терористу!
Технологија контроле ума путем западне науке спада у најбоље чуване забрањене информације, иако се она у данашњици намеће свим средствима присиле. Тајна удружења и масонске групе то раде од XVII вијека, који је био вијек великих фалсификата и подметања у Западној Европи. Тада је, поред осталог, прерађен или потпуно изнова написан и објављен 1611. године у Лајдену у Холандији, спис византијског цара Константина VII Порфирогенета „О народима”, који није написао Порфирогенет, него неко од Хрвата, исказујући тиме велику мржњу и завист према Србима. Порфирогенетовом тексту невјешто је било дописано једно поглавље и прикачено на спис како би се преко њега вршила хрватска и католичка пропаганда на ушрб Срба. Оваква сазнања о бројним смишљеним кривотворинама, нарочито онима потеклим од Ватикана, које немају историјску вриједност, већ су голи политички памфлет који се лако може раскринкати, одавно су уздрмала повјерење у западну науку, њену доктрину и философију живота. Ријетки су они који су у нашој домаћој националној историји знали да устану и аргументовано се супротставе опасностима које пријете читавом народу од погрешног разумијевања његове властите историје. Контрола над науком дуго је била ексклузивно у рукама католичке цркве и њене тзв. свете инквизиције, да би јачањем грађанства потом доспјела у руке неформалних политичких група, често полутајних и тајних.
Једна таква група основала је 1635. године Француску академију, која је, поред моћи што јој је давала контрола над науком, посједовала и велику политичку моћ. Свјетско мудровање свело је тако науку на убоштво и просјаштво, као и на празнословље, удјељујући себи ексклузивно право да одређује шта је наука, а шта није, притом се злочесто служећи полуистинама извргнутим да би се остварио политички циљ који су задали тајни пројектанти и архитекти свијета. Пут од „хаоса ка реду” водио је управо преко окултне науке, која у својим темељима има манихејски дуализам.
Такво је гледање на језик као „систем”, у поређењу с „говором”, који се расипа на све стране и супротност је реду, како је то дефинисао Фердинанд де Сосир, оснивач модерне лингвистике и један од Прометеја модерне науке. На том су трагу и њему слични, који су спремни да, служећи злу које они зову добром – „праве од мрака свјетлост, а од свјетлости мрак, праве од горког слатко, а од слатког горко” (Књ. прор. Исаије), а уистину, спремају крај културе
и цивилизације – не кризу, већ крај историје.
Проблем потпуне контроле свијести кроз садржину знања које човјек треба да усвоји од највећег је значаја за глобално друштво, у којем се човјек претвара у биоробота, а наука измрежава кривотворинама, од којих је пут до голих лажи више него кратак. Стога под највећи знак питања ваља ставити вјеродостојност
западне науке, њену аутентичност, а сама поставка таквог питања од пресудне је важности, као и оног откад је у европској науци започело кројење истине? Не изузимајући прву велику компилацију оригиналних дјела, звану Библија , добијамо одговор: чак од доба ренесансе! Једна од таквих модерних кривотворина, са далекосежним посљедицама по свеколику, не само језичку науку, а која се није десила у маглини вијекова, већ пред носем савремених западних мудраца, штавише, они су је и креирали како би преусмјерила савремене научне токове мишљења, али и европску политику, а не само лингвистику, јесте већ помињани Сосиров „Курс опште лингвистике”. Он је изазвао прави коперникански обрт у западној грађевини знања, потврђујући да није више ријеч о науци, него да је посриједи планетарна манипулација од стране научних уљеза, који су се под плаштом науке прокријумчарили како би је узнутра разорили зарад скривених неоколонијалних интереса. Све се то зорно може пратити на примјеру прве глобалне науке, лингвистике, која је средином XX вијека преузела примат над осталим наукама, послуживши као наука за углед. Кроз плуралистички универзализам Сосирових дијада научници новог доба настојали су да обједине сва научна учења, али и све религије и расе, те тако спроведу у живот идеје колективизације душе. Томе пројектованом процесу ништа не стоји као препрека, осим појединих националних научних дисциплина у којима је још сачувана специфичност духа једног народа, отјеловљена у националним наукама о језику и књижевности, потом историји, култури и традицији, митологији и разним видовима умјетности.
Управо на основама једне универзалне теорије почивао је успјех новог учења о језику – структуралне лингвистике. Њу је у свом дугом животу промовисао гуру модерне лингвистике, али и поетике, чврсторукашки Роман Осипович Јакобсон, „апостол” структуралистичког вјерују, оснивајући широм свијета научне кружоке и гранајући ово учење звано руски формализам на начин секте, а што је било дубоко антируско. Дјелотворност ове јудеобољшевичке, антимонархистичке и манипулативне школе мишљења равна је једино секти кабалиста, која се под јаким утицајем гностицизма, неоплатонизма и суфизма, проширила путем јудаизма, чији је један крак био отишао у хазарски каганат и под турску власт, која га је добро примила, да би се потом, након пропасти каганата, кабализам проширио из Мале Азије по читавој Европи.
Контрола науке у данашњој масовној култури има тенденцију брисања самих њених темеља, насталих на мјешавини грчке, римске и јудео-хришћанске традиције. У савременом добу кроји се и исписује нова матрица знања за изгубљене генерације, које се обликују на ропској послушности. Стога се суштинско питање садашњости тиче судбине знања у којем савремена наука не записује прошлост у садашњост, већ садашњост уписује у прошлост, замућујући тако трајно виђење прошлости која се помно кроји по захтјевима садашњости, а о којој ће се мало шта вјеродостојно и поуздано знати, већ ће та знања моћи да посједују само они који буду иницирани. Шта више, „научна” објашњења потребна ће бити само за неинициране, док ће они други знати да ту нема никакве науке, већ да се ради само о дроњцима који служе за магарчење маса. Посебну важност задобија наука о власти, односно „умјетност” владања друштвом, која се огледа у чудесној моћи убјеђивања људи да чувају тајну, што обилато користи друштво масона. Ни научници нису лишени похлепе за моћи, да намећу кроз науку своја убјеђења и тако дјелују на свијест људи, да је преобрате, као што се то радило преко србистике, пропагирањем принципа секте и „прикривањем отрова који у њој циркулише у хиљаду боја”.
Историјска пројекција у прошлост одређених аспеката садашње свијести, која тражи у прошлим временима одсјај сопствене слике, најбоље се може увидјети на примјеру бечко- берлинске или нордијске школе мишљења, настале у XIX вијеку као одговор западне науке на постојање српске и словенске аутохтоничке историјске школе. На њу се егземпларно може примијенити упозорење С. Игњатија Брјанчанинова у вези с тим према којим учитељима треба имати послушност, а од којих се ваља клонити ради спасења душе, јер је учење нордијаца садржавало по Србе смртоносни отров јереси, јер је посриједи вјештачко кројење прошлости, које се вртјело у кругу унапријед диктираних интерпретација о некаквом досељавању Словена на Балкан, насталих у затвореним универзитетским круговима Беча и Берлина, како би се словенској култури оспорио и багателисао сваки дубљи значај у утемељењу европске цивилизације.
Заборав је највећи гријех на који су нас Србе, али и све остале Словене, тјерали германски мудраци преко ове своје „школе”, настојећи свим средствима, не презајући ни од уцјене на Берлинском конгресу, да изопаче наш однос према властитој историјској и језичкој науци, држећи до дана данашњег, већ скоро два вијека, Србе у заблуди и ко су и одакле су. Окамењењем догме о измишљеном досељавању Словена у VII вијеку на Балканско полуострво узурпирали су нам историјско право на праотачке српске земље, да би догматизовањем тезе о Вуковој непогрешивости од стране бечких реформатора и потоњих сербокроатиста, а данашњих нових србиста, Србима било ускраћено право на суверенитет над српским језиком, који по диктату нове србистике морамо дијелити са српским конвертитима – Хрватима и Бошњацима, те псеудоконвертитима Црногорцима, али и свима осталима који говоре српском штокавицом, изворним српскојезичким Хрватима – чакавцима и српскојезичким Новохрватима – чакавцима. Све то за посљедицу има развијање духа самопорицања, аутодеструкције, али и морално мртвило и духовну биједу читавог Српства, оног православног, дакако, коју су нам попут заразе пренијели изабрани домаћи филолози по упутама нордијаца, тих алхемичара новог доба, који утемељују на нашем тлу нову евроатлантску цивилизацију, у којој нема мјеста за православне народе, већ су одлучно узели православље за мету како би га по сваку цијену „реформисали” и подвели под папизам преко тројанског коња званог унијаћење.
Израелизација Украјине хебрејским језиком
„Зли дуси” Запада, пробуђени у вријеме просвјетитељства, у данашњем времену настављају свој антихришћански поход на Исток ширењем нато-глобалистичке империје Евро-Американаца, са само њима својственим презиром и надменошћу према православном Истоку и Русији, сатанизујујући је и пројектујући свој ид на њен спољни зид, Украјину. Још је 6. фебруара 1991. године предузета офанзива на територијални интегритет Совјетског Савеза и Југославије од стране Америке, а тада је „гуру” америчке спољне политике Збигњев Бжеински позвао америчку администрацију да успостави специјалне односе са неруским републикама. У истом пакету са „Декларацијом о Југославији”, којом је она плански растурена, издата је и „Декларација о руководећим начелима у погледу признања нових република у Источној Европи и СССР-у”. Том приликом у листу „Украјинске слово” (још једно „слово”!) 1993. године он излаже тезу по којој појава независне Украјине узрокује крај империјалне Русије: „Сламајући империјалну Русију, Украјина је створила могућност за саму Русију да као држава и нација постане коначно демократска европска земља.” У истом контексту растурена је државна заједница Србије и Црне Горе, „које подсјећају на нео-империјалистичке позиције спрам независне Украјине”, те је зато изнесен суд да Србија једино може постати „нормална и демократска” ако прекине све државне везе са Црном Гором! При том, према америчкој администрацији, државно јединство руског и српског народа тумачи се као облик империјализма! У свему томе скоро незапажено прошла је у данашњици вијест да окупациона власт у Украјини укида руски језик и као други званични језик уводи хебрејски! Шта је то него израелизација Украјине и стварање новог европског Израела од стране западних сила, а све под окриљем новог свјетског ционистичког поретка, који предводе јеврејски олигарси, проводећи контролу над богатством Украјине? Штавише, постоји план за насељавање Украјине Ашкенази Јеврејима, који хоће да се врате из Израела под гранатама у Украјину, своју древну домовину.
Тако се Јевреји, позивањем на своја историјска права која су нама Србима узурпирана на Берлинском конгресу, не враћају само у древну Палестину након двије хиљаде година већ планирају свој повратак и у Украјину, и куд већ све не, тамо гдје су некоћ живјели, посебно у њен источни дио који је некад давно, прије дванаест вијекова, припадао Хазарији.
Са Европском унијом, као велесилом која наступа у име општеевропског национализма, чије је друго име (на)ционизам, у којем је још једном Христос стављен у запећак, у будућности би ушле у пакт земље са свих крајева планете, да би, у коначници, у Јерусалиму био устоличен син безакоња, Антихрист и човјекобог.
Како повјеровати у овакве пророчанске, апокалиптичне гласове, kоји одавно не личе на гласине? Како градити мостове братске „љубави” према католичанству кад папа Франциско у јавној проповједи православну цркву отворено назива „болесном”?
Смије ли се ова изјава прећутати као што то настоје дијелови екуменизоване наше православне цркве? Продубимо ову изјаву римског архијеретика контрапитањем: како уопште вјеровати у стални прогрес цивилизације који навјешћују дресирани папагаји са Запада, чији је „хуманизам” већ једном, не тако давно, скончао у гасним коморама и масовном етноциду? С друге стране, колико је људи повјеровало у гласине о нацистичким логорима смрти и гасним коморама у Хитлерово вријеме? Или: да ли је ико могао повјеровати да се на крају двадесетог вијека на правди Бога може бомбардовати једна европска престоница, Београд, и цијела земља, оснивач организације Уједињених нација, без одобрења Савјета безбједности, читавих 78 дана и ноћи, и да се без икаквих санкција побије 2000 невиних људи? Да би се минама могли убијати властити суграђани у реду за хљеб и на пијаци? Да се могу прогањати измишљени терористи као Осама бин Ладен? Или: да би неко могао да организује залијетање авионом и рушење торњева близнакиња у Њујорку, како би потом WTC 9/12 био одлична исприка за дисциплиновање цијеле планете кроз бандитизам звани борба против тероризма?
Стварност је, на жалост, демантовала да су у питању биле гласине, јер су се такве ствари десиле и нечија власт је то организовала. Која је то власт која проводи оволико безакоње? То је свјетска закулиса, превара посљедњих времена, која своје властите пројекције пребацује другом, а проводи се по налогу тајних сила и вјерских секти, посебно јудеомасонских, које би да колонизују васцијело човјечанство. У тајности окултних секти владари из сјенке, планери глобалне империје и пројектанти новог свјетског поретка, припремају и проводе своје мрачне циљеве кроз свакојаке подметачине, политичке, медијске, научне и сваке друге врсте.
Разобличавање плански скројених националних, историјских и научних стереотипа, којима робује већина човјечанства лишена историјске свијести, задатак је научно самосвјесних семиотичара културе, који нису обољели од историјске амнезије.
Посљедње је вријеме за буђење из идеолошке утопије, посебно нас Срба, кроз процес историјског самоосвјешћења, ако хоћемо да постојимо – а хоћемо! – како би се уз помоћ духовно пробуђених Руса и осталих слободарских народа изашло из униполарности, у коју се гура човјечанство, а која би у пракси значила само једно: један центар власти, један центар моћи, један центар доношења одлука. То би био свијет једног господара, једног уверена. И једног бога на земљи – Антихриста!
За европски XVIII вијек синоним је био – siècle de lu - mières, при чему је „свјетлост” била метафора за знање, посебно за тајно знање, које је познато само просвијетљеним члановина. Прави карактер тога „знања”, и то нарочито оног како се успјешно дижу револуције, обзнаниће се у свој разорној моћи за вријеме Француске револуције, као маћехе свих потоњих револуција. То је деструктивно знање пререволуционарне Француске – Монтескјеа, Волтера, Дидроа, Русоа, Бомаршеа, Д’Аламбера, енциклопедисте који је од 1772. постао секретар Француске академије. Управо је енциклопедија добила задатак да направи генеалошко стабло свих људских знања, укључујући и занатство, што је у исто вријеме значило комерцијализацију знања, које је од тада постало приступачно већини и, као такво, битно придонијело кристализацији револуционарних политичких идеја и ставова у широким масама. У исто вријеме кад и „просвјетљење” знањем, отвориле су се неслућене могућности за духовно поробљавање истим тим знањем. Преобликовање свијести, данас би рекли спиновање, отпочело је под фирмом философије свјетлости управо са појавом енциклопедиста, чије је учење постало премоћно у земљама просвијећеног апсолутизма, иако је управо Дидро осудио теорију „божанског права” краља.
На трагу резултата француске револуције и едикта о вјерској толеранцији, на све стране почело се тврдити да су све вјере подједнако вриједне, па су зато просвјетитељи презирали све три – католичку, протестантску и православну, које су изједначили са јудаизмом, при чему су, када треба да презиру, онда понајвише презирали не папску или лутеранску, полулажну или сасвим лажну вјеру, већ понајприје православну вјеру, оптужујући је да је шизматичка, иако је управо Рим био отпао од Цариграда, а папа од патријарха. Водећи енциклопедиста Волтер, миљеник Луја XV, Филипа Орлеанског, Фридриха II и руске царице Катарине, под утицајем енглеских мислилаца Бекона, Лока, Њутна и Шекспира, био је деист и прихватао постојање божанства, али ништа више, цинично тврдећи да, кад не би било Бога, требало би га измислити.
Тако је у име силе и лицемјерства, парола и принципа о слободи, једнакости и братству, преко просвјетитељства на Западу била отпочела школа безбожништва , која траје до данас.
Сурова је истина да знање никада није било дато свима, посебно не оно које његују тајна друштва, и гдје се најстроже брани изношење „светих” ствари и трговина њима у било ком погледу.
Гријех симоније, кажњаван некоћ екскомуникацијом из цркве, jавно су починили француски просвјетитељи, енциклопедисти, просвијетљени тајним знањем, који су дјеловали под окриљем масонске секте, тог међународног религиозно-философског покрета, обећавајући да ће човјек достићи божанско стање уз помоћ сопствене снаге. Из масонских радионица потекли су Монтескје, Волтер, Дидро и Русо, духовни оци Француске револуције, коју су предводила просвијећена браћа Дантон, Мирабо, Мара и Роберспјер, подижући револуцију под масонским мотом: од хаоса ка реду! Избјегли су, међутим, да дају одговор на питање како је могуће доћи до реда без Бога, јер ако Бога нема, онда је све ђаволски хаос. Да би свијет објаснили својом памећу, масонизовани енциклопедисти окренули су се свјетовној философији. Наиме, управо су француски масони, за разлику од енглеских, избацили обавезно вјеровање у Бога, не одбацивши га до краја, како не би били „глупи атеисти”, већ, евентуално, деисти, чије је поимање свијета било натруњено окултизмом, разним астрологијама, својственим квазимистичним сектама и езотеријским организацијама, које су популарисале знање које је до тада било доступно само по божанском праву краљу или племству, а од тада и грађанину, премда су га уистину извукли испод скута владара и цркве, те приграбили себи. За тако нешто ваљало је претходно гиљотиновати краља и краљицу, а римског папу протјерати из Рима и претворити га у француског сужња у Авињону, да би потом Наполеон, који је постао масон на Малти приликом похода на Египат, поставио слободним зидарима услов: да служе националном француском империјализму, као што до данас служе интернационалном империјализму након што су се Јевреји инфилтрирали у масоне, те са енглеским империјализмом преокренули енглеску масонерију у свјетску. Управо енглеска масонерија, под чијим је упливом била и француска, постала је „лабораторија револуција”, потпаливши фитиљ скоро свих досадашњих преврата у свијету.
Од периода просвјетитељства почела је да се кроз контролу знања изопачује памет и душа генерација. Од тада, науком у битним сегментима управљају тајна друштва, мистична, окултна и елитистичка, црквена или спиритуална, чији су чланови посједници нарочитих езотеријских знања, попут реда малтешких витезова, Витезова Колумба, Опуса Деи. С тим циљем ради и ред језуита, чији је задатак био и остао контрола система образовања, медија, закона, као и оних који доносе законе – политичара. Широм свијета језуити отварају католичке школе и универзитете, тако да данас под својом паском имају највише образовне институције, на којима се школују водећи политичари свијета. Посебни иницијацијски редови кроз псеудосакралне обреде уводе своје чланове под кринком изабраности у духовну пустињу. Мало се зна о томе какву страшну заклетву полажу припадници тајних друштава приликом ступања у више степене тих „хуманих” и „неполитичких” организација, чији је главни захтјев апсолутна послушност и ћутање. Закони „зидања” установљују потчињеност под пријетњом смрти. Модел контроле знања образовањем већ три вијека прерађује се у тајности окултних секти, које су развиле специјалне технике потчињавања кроз инжењеринг стада и гомиле, методом изолације и потпуног везивања за нову „породицу”, уз развијање посебних метода покоравања свијести и воље, од чега зависи успјех и сам опстанак у сектама, које се представљају као друштво одабраних. Контрола мисли остварује се нарочито будним надзирањем школства, у првом реду науке о језику и књижевности, те историје, надзором којим се човјечја свијест понајприје нивелише. Битно својство такве науке, коју на нарочит начин већ вијек и по европеизују „мудраци” новог доба, јесте да је она наднационална и хегемонистичка. Помоћу ње доминантне интересне групе, инсталисањем својих представника за тзв. реформаторе и интелектуалне вође одређених покрета и учења, често промовисаних и као ултранационалних, покушавају да наметну и побиједе подређене националне групе у одређеном друштву. Њихова „учења”, настала у вишепланској спрези науке, идеологије и политике, добијају значења скоро религиозног учења, у које се не смије сумњати ни о њему критички просуђивати. Од промотора и сљедбеника таквих школа мишљења тражи се потпуно послушност и понашање, попут чланова секте, који се према своме „учитељу” и духовном лидеру односе као потчињена каста према гуруу. Одликује их клановски дух и непотизам, калкуланство и изразита нетрпељивост према другачијем учењу. Темељ њихове привржености одређеном учењу јесте каријеризам.
У данашњем добу на дјелу је глобално ментално поробљавање, које за посљедицу има мијењање комлетне матрице свих досадашњих сазнања, па и повјерења које је обични човјек досад имао у науку као извор духовних вриједности. Наука каква је некад постојала на наше очи ишчезава, да би на њено мјесто човјекоцентрични западни хуманисти са својом реториком њу ејџа поставили глобалну наднауку, која демонстрира не интелектуалну, већ неку другу врсти превласти, претварајући врхове свјетске науке у неоспиритуалистички и секташки покрет, који би да свим становницима планете диктира заједничка вјеровања и научне вриједности. Технике потчињавања одавно су разрађиване у друштвеним покретима који су по својој природи тоталитарни, каква су комунистичко, фашистичко и ово посљедње, друштво демократије, тог неограниченог атеизма. Технике контроле ума развијане су на Западу, нарочито у римокатоличкој цркви и њеним бројним црквеним редовима, мушким и женским, нарочито језуитском реду, потом у окултним сектама попут масонских, које су обиљежене са три степена: ученик, помоћник и мајстор, те као такве представљају непресушни извор за скоро опсјенарске методе надзирања и кодирања свијести. Посебно су у томе предњачили масонски редови обновљени у XVII и XVIII вијеку, који су дјеловали под фирмом потраге за знањем и одбацивањем незнања, истуривши у први план платформу: тешко онима који одбацују знање, који не желе да разликују знање и незнање, да би потом кроз научне и образовне институције од најнижих до академија наука успоставили контролу над знањем јер – знање је моћ. Поред науке, друго средство обуздавања и духовног поробљавања читавих народа јесте демократија, коју нимало случајно Св. владика Николај назива „демонократијом”.
Русију и нас Србе стално подучавају демократији, само што они који нас подучавају сами нешто неће да уче, бритки је коментар Владимира Путина на таква настојања.
У времену тзв. репрезентативне демократије, западна наука постала је моћно манипулативно средство у успостављању новог свјетског поретка, претворивши се, поред медија, у његову најагресивнију агентуру. Пуни поуздања у своју памет, западноевропски безбожни учењаци упали су у глобалну корпоративну медијско-пропагандну машинерију, ријешени да све објасне својом памећу. Мало је оних који још увиђају да је наука постала агентура новог свјетског поретка, те да је све њено „знање” кодирано и претворено у слагалиште сплетки против истине. Како се истина не би разликовала од лажи, правда од неправде, поредак од анархије, а насиље од безакоња, све је прекривено плаштом лажне демократије.
Прозорљиви Св. владика Николај давно је поручио српском народу кроз тамнички прозор логора Дахауа, упозоравајући га: „Европа пре свега не зна чија је. Онда она не зна ко јој је пријатељ, а ко непријатељ. Она не зна кога да зове Оцем, а кога Сином, због чега је попљувано у њој очество и синовство, родитељство и чадство. Она ништа не зна осим онога што јој Жидови заповеде да верује. Она не уме ништа да цени као вредност док јој Жидови не поставе свој кантар за меру вредности. Њени најученији синови су безбожниоци (атеисти), по рецепту Жидова. Њени највећи научници уче да је природа главни Бог и да другог Бога изван природе нема, и Европа то прима. Њени политичари као месечари говоре о једнакости (игноранцији) свих веровања и неверовања. Европа је запала у лутеранизам јер је тако мислила доћи до памети. Да би својим вјерујућим приближила Бога обилато се служила философијом и науком. Зато још једном ваља поставити питање: Шта је, дакле, Европа?“– Папа и Лутер! – одговара Св. владика Николај, да би потом појаснио: „Данашња Европа је ни папска ни лутеранска. Она је изван тога и ван тога. Она је скроз земаљска и без жеље да се пење на небо! Ни са пасошем непогрешивог папе нити пак уз љествице памети протестантске. Не зна за други свет. Не осећа озон небески. Не види у сну анђеле и спаситеље.”
Ту и такву „скроз земаљску Европу” у свом отпадању од Бога утемељили су управо просвјетитељи, увевши култ разума, прогреса и природног права намјесто божанског права краља; курс вјерске толеранције, којом је хришћанство законски изједначено са антихришћанским јудејским сектама, да би потом те исте потисле хришћанство и стале му петом за врат.
Знање је на Западу веома дуго имало скоро религиозни карактер, те зато било под најстрожом контролом као, уосталом, и хришћанска вјера, која је увијек била будно надзирана. Западно знање навикло је да буде под паском, и на то пристало по цијену жртвовања својих најбољих умова, предатих на немилост тзв. светој инквизицији. Тај вишевјековни надзор у данашњици су смијенили закулисни центри моћи и неформалне групе међусобно повезане тајним знањима, која се преносе са кољена на кољено њеним просвијетљеним члановима. Нове архитекте свијета марионетизовали су науку преко масонских секти и оних других, које користе алхемију, астрологију, магичне формуле, па чак враџбине и чини, што све прати изразити езотеризам, који најозбиљније пријети брисању самих темеља знања, будући да је њихов концепт да се неизрецивим тајнама могу подучавати само изабрани ученици, способни за то. Научници новог доба и данас дјелују на трагу својих давнашњих претеча, просвјетитеља, који су тврдили да је незнање ропство, а знање слобода. Све упорније, међутим, намеће се питање: шта ако је тзв. знање у ствари незнање, намјерно скројено и подметнуто под фирмом знања како бисмо упали у још дубље ропство које се икада могло замислити – духовно ропство? И то од стране оних чија су уста пуна приче о праву на образовање без ограничавања и о знању које ослобађа.
Цинизам је своје врсте да су управо господари науке и школства пројектанти планетарног духовног ропства. Ти нови гностици, који проповиједају спасење путем сазнања, а у исто вријеме су га толико замутили да су га претворили у муљ и каљугу, ограничивши истинско знање на малене тајне групе посвећених, управо они под најстрожом контролом држе институције знања глобалним пројектима болоњских процеса и уједначавањем знања за осредње, док изван тога процеса нивелисања и дијељења знања на кашику остају институције на којима ће се школовати будући господари свијета, чији се кадрови образују у елитним унивезитетима у које се не улази само за паре, а нарочито не у њихова тајна братства!
Идеолози глобализма, преко изрекламираних и највишим свјетским наградама окићених гуруа глобалне науке, данашњу науку претворили су у марионету колонијалне политике и крупних финансијских кланова у свијету. Ти инжењери душа, демонстрирајући чудовишни презир и надменост спрам националних наука, посебно науке о језику и књижевности и националне историје, географије и још неких научних дисциплина, које засад још нису успјели да до краја глобализују, имају задатак да уз помоћ својеврсног психотренинга постигну „ширење свијести” до космичких величина, што је и циљ глобалне науке – остваривање духовне власти над цјелокупним човјечанством. Стога је задатак истинских семиотичара културе да, опремљени великим знањем, препознају и декодирају те злоћудне знакове надолазећег свеколонијалног поретка, који нас води не више у утопијску орвеловску цивилизацију, већ нас агресивним методама, које паралелно прати „мека” окупација, уводе у духовно ропство, све кроз колонизовање свијести, наметањем тачно одређеног виђења стварности познатог као захтјев: нахрани ме и претвори у роба.
Од појаве великих религија човјечанства сматрало се да само шачица одабраних може да зна правилно да протумачи ријеч Божију. Зато се знање преносило од једног до другог упућеника у виду усмене предаје, а тек послије и писане. Ову предају одликовала је елитистичка мисао о властитој изабраности, а из ње су се развијала бројна гностичка учења, која су његовала мистични елитизам тајних друштава. Изразито склони интелектуалном спекулисању, гностичари су тако развијали учења која су често била езотеријска, чак изразито херметичка. Служећи се њима, они су сасвим замагљивали историјски контекст вјерског учења, усредсређујући се искључиво на скривени смисао Божијих ријечи. У том погледу предњачила је јеврејска кабала, као облик гнозе и дио Та л м у д а, која се дуго чувала у тајности кроз усмену предају, а у којој је до изражаја дошла безбожна философија фарисеја, њиховим атеистичким мистицизмом, који се као пантеизам супротстављао хришћанском учењу о живом Богу. Колико је кабала важна, потврђују сами рабини, који ауторитет Та л м у д а стављају изнад ауторитета Мојсијевог петокњижја.
Данашњу науку управо одликује анационализам, атеизам, еволуционизам и скривени гностицизам односно кабализам, који промовишу тајне газде нове колонијалне политике. Скривени кабализам стајао је и иза анаграмских тајнописа Фердинанда де Сосира, којим је оснивач модерне лингвистике посветио сто педесет томова и, фактички, читав живот, да би у ладицама његовог стола послије смрти састављачи његовог знаменитог Курса опште лингвистике нашли ништа, или скоро ништа, што би одговарало предавањима која је држао у виду курса у Женеви.
Управо та својеврсна компилација овог знаменитог дјела, која има препознатљив закулисни карактер у погледу ауторства овог учења, постала је темељ свеколике „модерне” глобалне наднауке, којом се у нашем времену реформише знања будућности. Најпоузданије средство манипулиције јесте оно кроз глобалне научне протоколе који се прописују од случаја до случаја, а који у постуниполарном добу имају задатак да „научно” оправдају недјела глобализације. Пошто чине ослонац глобализма, њих карактерише невјероватно
унутрашње јединство разноликости, препознатљиво по промовисању универзалних научних „истина”, свејединства и свеопштег интегрисања свијета кроз науку. У природи такве науке јесте да буде у највећој мјери детерминистичка, да је одликује еклектизам и синкретизам и, наравно, еволуционизам.
По томе је позната водећа наука глобализма, модерна лингвистика, која је имала задатак да на почетку XX вијека буде промотор идеје о новом свеједиству науке, оне европске и, дакако, „модерне”, која би се потом кроз центре моћи наметнула за прву свјетску науку. Тако утемељена тзв. модерна лингвистика у потпуности је покидала сваку везу са претходним учењем младограматичара, имајући невидљиви, тајни задатак да кроз науку о језику посредно промовише глобалистички начин мишљења као поглед на свијет, правац ума и стање духа које је и данас актуелно. Нова универзална наука о језику, која је начином на који је утемељена интегрисала језик и мишљење окултног секташтва, постала је јарам под којим су се програмирано нашле све друге западне науке које су жељеле да понесу атрибут „модерних”. Да би им се удијелио овај назив, све оне морале су да покорно прихвате нови научни протокол да је језик, а тиме и свијет – „систем”, који је промовисан кроз лингвистику као науку за углед, чије су идеје и појмови сматрани за норму у свјетској науци: научно је само оно што је опште, што се може подвести под систем, а не оно што је појединачно, индивидуално. Прва земља на којој је било примијењено ово учење била је царска Русија, коју је у пламену Октобарске револуције требало совјетизовати, а то је, поред осталог, значило бацити са „пароброда савремености” руске књижевне великане, јер од њих, тврдили су бољшевички ционистички идеолози, ново совјетско друштво нема шта да научи. Већина оних који су промовисали тзв. руски формализам, што је индикативно, уопште нису били Руси, већ већином неруси, предвођени Романом Јакобсоном и Борисом Ејхенбаумом.
Западноевропска научна елита Де Сосирово начело разликовања језика од говора прихватила је тек 50 година доцније, уочи француске културне револуције 1968, претворивши ово учење у својеврстан духовни покрет звани структурализам, са бројним његовим изведеницама, попут постструктурализма, који је жив до данас. Мећутим, осим тек малог броја „изабраних”, западна културна елита уопште није знала да се структурализмом, као својеврсним погледом на свијет, ради директно на колонизовању свјетског становништва, глобалном наднауком, натруњеном елементима мистицизма, што су опстали у западној науци као духовно-спиритуална форма свијести којом се руше основи
„рационалности”, посједујући извјесне елементе класичног окултизма, уз примјену кабале, астрологије, психотренинга, парапсихологије, мистицизма и спиритуалне филозофије. Увјерење присталица њу ејџа јесте да је класична наука најјача препрека на путу конституисања новог свијета, те се зато и пришло њеном темељном реформисању, стапањем научног знања са окултизмом.
Сусрет такве врсте одиграо се већ у физици, као најрационалнијој грани науке, а потом у филозофији, медицини, економији и поетици. У данашњици, контрола над науком равна је контроли над валутом. За валуту Натанаиел Мајер Ротшилд изјављује: „Дајте ми контролу над валутом у некој земљи и уопште ме није брига за законе у тој земљи”. Без икакве промјене, овај захтјев је примјењив на науку и школство, при чему пада у очи да онај ко господари науком и школством одговара ономе који господари валутом. Још тачније: онај који господари валутом, господар је и над науком.
„Мудраци” новог доба, који настоје да створе глобалну наднауку, под будним су надзором трилатералиста и билдергергера, те тако на посредан начин подржавају диктатуру глобалних размјера, на трагу оне из XIX вијека коју је настојао да заведе Карл Маркс „атеистичком религијом”. Модерност западне науке и њена највећа „врлина” огледа се у атеизму и одбацивању Бога, што је
директно насљеђе марксистичке науке, која је прво нападала дух народа под видом прогреса, убијајући постепено отачку вјеру као нешто превазиђено и реакционарно. Њени постулати су били: нема Бога, нема душе, све је само материја.
Материјализам и атеизам просвјетитељске су творевине које је марксизам масовно употријебио и направио од њих религију за масе („за осредње људе”), да би потом Дарвин, Фројд и Маркс, творци нове философије науке, до вјерских догми уздигли своје теорије, које су постале мамци, а чије су мисли папагајски понављале генерације академских високоумника. Такви су и државници новог доба, који су у новој глобалној прерасподјели претворени у марионете западних фарисеја, чије одлуке имају само релативни легитимитет у глобалном свијету, што почива на структури моћи коју отјеловљује, поред осталих, „Комитет 300”, састављен од најутицајнијих европских аристократских породица и банкарских
кругова, уз подршку Нобеловог комитета, који је одавно постао извршилац воље господара планете, тог глобалног села којим би у коначници требало да управља влада од дванаест апостола са „Спаситељем” на челу. Медијум за промовисање свјетоназора „новог доба” јесте наднаука адских сила новог свјетског поретка, којој једина препрека да потпуно овлада високим образовањем лежи у националним наукама, које су на мети немилосрдног превредновања, посебно књижевно-језичка и историјска наука, које се стога немилосрдно „реформишу”, тј. кривотворе до самих темеља, а све у правцу стварања јединствене европске науке.
„Ми ћемо уништити сваку слободну наставу”, још давно су пријетећи подвикивали агенти нове јудеомасонске културе, прокламујући царство разума. Једино што су сметнули са ума ти гувернери западног паганизма и свјесног сатанизма јесте поука коју је нама Србима упутио увијек духовно будни Св. владика Николај – да „шта год ткаш, везујеш конопцем за небо”, јер земаљско је замалена царство „Дух људски неминовно чезне за бескрајем знања” (Св. Јустин Ћелијски) и то искориштавају ловци на људске душе. Осим тога, знање је уско повезано са моћи. Од времена Јулијана, који је хришћанима забрањивао да предају граматику и филозофију, постало је јасно колико је знање из области граматике, а потом и философије, фундаментално. У темељу настанка свјетских
цивилизација уграђена је свијест о томе да је знање моћ, те да од те моћи зависи цивилизацијски опстанак. Управљање и контрола над науком софистициран је вид колаборације и ефикасно средство покоравања. Западна наука од свог постања испољава посебан вид доминације и увијек је била у служби колонијалне политике. Такав вид меке окупације мање кошта, а окупираном пружа привид да се њиме управља не зато да би се држао у покорности и сурово експлоатисао, већ да би се постигао, наводно, цивилизацијски напредак појединца и читавог народа. Онај ко посједује то манипулативно знање којим се масе контролишу посједује и моћ. Није случајно да наредба оних који контролишу науку и одлучују о њеној судбини гласи: Не питај него вјеруј! То је наредба друштава просвијећених, често повезаних и укрштених крвним сродством унутар владајућих породица опсједнутих генетиком и крвним насљедством, којима су доступна тајна знања, попут породица: Ротшилд, Рокфелер, Виндзор, Вартбург, Плантагенет.
Судбина науке равна је судбини човјечанства о којој одлучују јудеопротестантски окултисти, у чијим је ритуалима јасно обожавање сатане. Контрола над науком и умјетношћу, као посебан вид моћи, контрола је мисли појединца, што је веома дуго познато у западној цивилизацији и плански се проводи откад се уско друштво француских грађана било организовало у претечу француске академије, утемељујући посебан вид школства. Она се истрајно врши већ више од три вијека и у непојамним размјерама проширује у данашњици кроз космоплитске секте свјетских зеленаша, организованих у масоне, Билдергерг и Трилатералну групу, Комитет 300 и илуминате, који не дозвољавају да информације о контроли мисли путем западног знања доспију у јавност, а камоли да се шире. Једно је извјесно: чим упозоравате на овакве чињенице које нису по вољи ексклузивних посједника научних истина, излажете се опасности да вас прогласе за терористу!
Технологија контроле ума путем западне науке спада у најбоље чуване забрањене информације, иако се она у данашњици намеће свим средствима присиле. Тајна удружења и масонске групе то раде од XVII вијека, који је био вијек великих фалсификата и подметања у Западној Европи. Тада је, поред осталог, прерађен или потпуно изнова написан и објављен 1611. године у Лајдену у Холандији, спис византијског цара Константина VII Порфирогенета „О народима”, који није написао Порфирогенет, него неко од Хрвата, исказујући тиме велику мржњу и завист према Србима. Порфирогенетовом тексту невјешто је било дописано једно поглавље и прикачено на спис како би се преко њега вршила хрватска и католичка пропаганда на ушрб Срба. Оваква сазнања о бројним смишљеним кривотворинама, нарочито онима потеклим од Ватикана, које немају историјску вриједност, већ су голи политички памфлет који се лако може раскринкати, одавно су уздрмала повјерење у западну науку, њену доктрину и философију живота. Ријетки су они који су у нашој домаћој националној историји знали да устану и аргументовано се супротставе опасностима које пријете читавом народу од погрешног разумијевања његове властите историје. Контрола над науком дуго је била ексклузивно у рукама католичке цркве и њене тзв. свете инквизиције, да би јачањем грађанства потом доспјела у руке неформалних политичких група, често полутајних и тајних.
Једна таква група основала је 1635. године Француску академију, која је, поред моћи што јој је давала контрола над науком, посједовала и велику политичку моћ. Свјетско мудровање свело је тако науку на убоштво и просјаштво, као и на празнословље, удјељујући себи ексклузивно право да одређује шта је наука, а шта није, притом се злочесто служећи полуистинама извргнутим да би се остварио политички циљ који су задали тајни пројектанти и архитекти свијета. Пут од „хаоса ка реду” водио је управо преко окултне науке, која у својим темељима има манихејски дуализам.
Такво је гледање на језик као „систем”, у поређењу с „говором”, који се расипа на све стране и супротност је реду, како је то дефинисао Фердинанд де Сосир, оснивач модерне лингвистике и један од Прометеја модерне науке. На том су трагу и њему слични, који су спремни да, служећи злу које они зову добром – „праве од мрака свјетлост, а од свјетлости мрак, праве од горког слатко, а од слатког горко” (Књ. прор. Исаије), а уистину, спремају крај културе
и цивилизације – не кризу, већ крај историје.
Проблем потпуне контроле свијести кроз садржину знања које човјек треба да усвоји од највећег је значаја за глобално друштво, у којем се човјек претвара у биоробота, а наука измрежава кривотворинама, од којих је пут до голих лажи више него кратак. Стога под највећи знак питања ваља ставити вјеродостојност
западне науке, њену аутентичност, а сама поставка таквог питања од пресудне је важности, као и оног откад је у европској науци започело кројење истине? Не изузимајући прву велику компилацију оригиналних дјела, звану Библија , добијамо одговор: чак од доба ренесансе! Једна од таквих модерних кривотворина, са далекосежним посљедицама по свеколику, не само језичку науку, а која се није десила у маглини вијекова, већ пред носем савремених западних мудраца, штавише, они су је и креирали како би преусмјерила савремене научне токове мишљења, али и европску политику, а не само лингвистику, јесте већ помињани Сосиров „Курс опште лингвистике”. Он је изазвао прави коперникански обрт у западној грађевини знања, потврђујући да није више ријеч о науци, него да је посриједи планетарна манипулација од стране научних уљеза, који су се под плаштом науке прокријумчарили како би је узнутра разорили зарад скривених неоколонијалних интереса. Све се то зорно може пратити на примјеру прве глобалне науке, лингвистике, која је средином XX вијека преузела примат над осталим наукама, послуживши као наука за углед. Кроз плуралистички универзализам Сосирових дијада научници новог доба настојали су да обједине сва научна учења, али и све религије и расе, те тако спроведу у живот идеје колективизације душе. Томе пројектованом процесу ништа не стоји као препрека, осим појединих националних научних дисциплина у којима је још сачувана специфичност духа једног народа, отјеловљена у националним наукама о језику и књижевности, потом историји, култури и традицији, митологији и разним видовима умјетности.
Управо на основама једне универзалне теорије почивао је успјех новог учења о језику – структуралне лингвистике. Њу је у свом дугом животу промовисао гуру модерне лингвистике, али и поетике, чврсторукашки Роман Осипович Јакобсон, „апостол” структуралистичког вјерују, оснивајући широм свијета научне кружоке и гранајући ово учење звано руски формализам на начин секте, а што је било дубоко антируско. Дјелотворност ове јудеобољшевичке, антимонархистичке и манипулативне школе мишљења равна је једино секти кабалиста, која се под јаким утицајем гностицизма, неоплатонизма и суфизма, проширила путем јудаизма, чији је један крак био отишао у хазарски каганат и под турску власт, која га је добро примила, да би се потом, након пропасти каганата, кабализам проширио из Мале Азије по читавој Европи.
Контрола науке у данашњој масовној култури има тенденцију брисања самих њених темеља, насталих на мјешавини грчке, римске и јудео-хришћанске традиције. У савременом добу кроји се и исписује нова матрица знања за изгубљене генерације, које се обликују на ропској послушности. Стога се суштинско питање садашњости тиче судбине знања у којем савремена наука не записује прошлост у садашњост, већ садашњост уписује у прошлост, замућујући тако трајно виђење прошлости која се помно кроји по захтјевима садашњости, а о којој ће се мало шта вјеродостојно и поуздано знати, већ ће та знања моћи да посједују само они који буду иницирани. Шта више, „научна” објашњења потребна ће бити само за неинициране, док ће они други знати да ту нема никакве науке, већ да се ради само о дроњцима који служе за магарчење маса. Посебну важност задобија наука о власти, односно „умјетност” владања друштвом, која се огледа у чудесној моћи убјеђивања људи да чувају тајну, што обилато користи друштво масона. Ни научници нису лишени похлепе за моћи, да намећу кроз науку своја убјеђења и тако дјелују на свијест људи, да је преобрате, као што се то радило преко србистике, пропагирањем принципа секте и „прикривањем отрова који у њој циркулише у хиљаду боја”.
Историјска пројекција у прошлост одређених аспеката садашње свијести, која тражи у прошлим временима одсјај сопствене слике, најбоље се може увидјети на примјеру бечко- берлинске или нордијске школе мишљења, настале у XIX вијеку као одговор западне науке на постојање српске и словенске аутохтоничке историјске школе. На њу се егземпларно може примијенити упозорење С. Игњатија Брјанчанинова у вези с тим према којим учитељима треба имати послушност, а од којих се ваља клонити ради спасења душе, јер је учење нордијаца садржавало по Србе смртоносни отров јереси, јер је посриједи вјештачко кројење прошлости, које се вртјело у кругу унапријед диктираних интерпретација о некаквом досељавању Словена на Балкан, насталих у затвореним универзитетским круговима Беча и Берлина, како би се словенској култури оспорио и багателисао сваки дубљи значај у утемељењу европске цивилизације.
Заборав је највећи гријех на који су нас Србе, али и све остале Словене, тјерали германски мудраци преко ове своје „школе”, настојећи свим средствима, не презајући ни од уцјене на Берлинском конгресу, да изопаче наш однос према властитој историјској и језичкој науци, држећи до дана данашњег, већ скоро два вијека, Србе у заблуди и ко су и одакле су. Окамењењем догме о измишљеном досељавању Словена у VII вијеку на Балканско полуострво узурпирали су нам историјско право на праотачке српске земље, да би догматизовањем тезе о Вуковој непогрешивости од стране бечких реформатора и потоњих сербокроатиста, а данашњих нових србиста, Србима било ускраћено право на суверенитет над српским језиком, који по диктату нове србистике морамо дијелити са српским конвертитима – Хрватима и Бошњацима, те псеудоконвертитима Црногорцима, али и свима осталима који говоре српском штокавицом, изворним српскојезичким Хрватима – чакавцима и српскојезичким Новохрватима – чакавцима. Све то за посљедицу има развијање духа самопорицања, аутодеструкције, али и морално мртвило и духовну биједу читавог Српства, оног православног, дакако, коју су нам попут заразе пренијели изабрани домаћи филолози по упутама нордијаца, тих алхемичара новог доба, који утемељују на нашем тлу нову евроатлантску цивилизацију, у којој нема мјеста за православне народе, већ су одлучно узели православље за мету како би га по сваку цијену „реформисали” и подвели под папизам преко тројанског коња званог унијаћење.
Израелизација Украјине хебрејским језиком
„Зли дуси” Запада, пробуђени у вријеме просвјетитељства, у данашњем времену настављају свој антихришћански поход на Исток ширењем нато-глобалистичке империје Евро-Американаца, са само њима својственим презиром и надменошћу према православном Истоку и Русији, сатанизујујући је и пројектујући свој ид на њен спољни зид, Украјину. Још је 6. фебруара 1991. године предузета офанзива на територијални интегритет Совјетског Савеза и Југославије од стране Америке, а тада је „гуру” америчке спољне политике Збигњев Бжеински позвао америчку администрацију да успостави специјалне односе са неруским републикама. У истом пакету са „Декларацијом о Југославији”, којом је она плански растурена, издата је и „Декларација о руководећим начелима у погледу признања нових република у Источној Европи и СССР-у”. Том приликом у листу „Украјинске слово” (још једно „слово”!) 1993. године он излаже тезу по којој појава независне Украјине узрокује крај империјалне Русије: „Сламајући империјалну Русију, Украјина је створила могућност за саму Русију да као држава и нација постане коначно демократска европска земља.” У истом контексту растурена је државна заједница Србије и Црне Горе, „које подсјећају на нео-империјалистичке позиције спрам независне Украјине”, те је зато изнесен суд да Србија једино може постати „нормална и демократска” ако прекине све државне везе са Црном Гором! При том, према америчкој администрацији, државно јединство руског и српског народа тумачи се као облик империјализма! У свему томе скоро незапажено прошла је у данашњици вијест да окупациона власт у Украјини укида руски језик и као други званични језик уводи хебрејски! Шта је то него израелизација Украјине и стварање новог европског Израела од стране западних сила, а све под окриљем новог свјетског ционистичког поретка, који предводе јеврејски олигарси, проводећи контролу над богатством Украјине? Штавише, постоји план за насељавање Украјине Ашкенази Јеврејима, који хоће да се врате из Израела под гранатама у Украјину, своју древну домовину.
Тако се Јевреји, позивањем на своја историјска права која су нама Србима узурпирана на Берлинском конгресу, не враћају само у древну Палестину након двије хиљаде година већ планирају свој повратак и у Украјину, и куд већ све не, тамо гдје су некоћ живјели, посебно у њен источни дио који је некад давно, прије дванаест вијекова, припадао Хазарији.
Са Европском унијом, као велесилом која наступа у име општеевропског национализма, чије је друго име (на)ционизам, у којем је још једном Христос стављен у запећак, у будућности би ушле у пакт земље са свих крајева планете, да би, у коначници, у Јерусалиму био устоличен син безакоња, Антихрист и човјекобог.
Како повјеровати у овакве пророчанске, апокалиптичне гласове, kоји одавно не личе на гласине? Како градити мостове братске „љубави” према католичанству кад папа Франциско у јавној проповједи православну цркву отворено назива „болесном”?
Смије ли се ова изјава прећутати као што то настоје дијелови екуменизоване наше православне цркве? Продубимо ову изјаву римског архијеретика контрапитањем: како уопште вјеровати у стални прогрес цивилизације који навјешћују дресирани папагаји са Запада, чији је „хуманизам” већ једном, не тако давно, скончао у гасним коморама и масовном етноциду? С друге стране, колико је људи повјеровало у гласине о нацистичким логорима смрти и гасним коморама у Хитлерово вријеме? Или: да ли је ико могао повјеровати да се на крају двадесетог вијека на правди Бога може бомбардовати једна европска престоница, Београд, и цијела земља, оснивач организације Уједињених нација, без одобрења Савјета безбједности, читавих 78 дана и ноћи, и да се без икаквих санкција побије 2000 невиних људи? Да би се минама могли убијати властити суграђани у реду за хљеб и на пијаци? Да се могу прогањати измишљени терористи као Осама бин Ладен? Или: да би неко могао да организује залијетање авионом и рушење торњева близнакиња у Њујорку, како би потом WTC 9/12 био одлична исприка за дисциплиновање цијеле планете кроз бандитизам звани борба против тероризма?
Стварност је, на жалост, демантовала да су у питању биле гласине, јер су се такве ствари десиле и нечија власт је то организовала. Која је то власт која проводи оволико безакоње? То је свјетска закулиса, превара посљедњих времена, која своје властите пројекције пребацује другом, а проводи се по налогу тајних сила и вјерских секти, посебно јудеомасонских, које би да колонизују васцијело човјечанство. У тајности окултних секти владари из сјенке, планери глобалне империје и пројектанти новог свјетског поретка, припремају и проводе своје мрачне циљеве кроз свакојаке подметачине, политичке, медијске, научне и сваке друге врсте.
Разобличавање плански скројених националних, историјских и научних стереотипа, којима робује већина човјечанства лишена историјске свијести, задатак је научно самосвјесних семиотичара културе, који нису обољели од историјске амнезије.
Посљедње је вријеме за буђење из идеолошке утопије, посебно нас Срба, кроз процес историјског самоосвјешћења, ако хоћемо да постојимо – а хоћемо! – како би се уз помоћ духовно пробуђених Руса и осталих слободарских народа изашло из униполарности, у коју се гура човјечанство, а која би у пракси значила само једно: један центар власти, један центар моћи, један центар доношења одлука. То би био свијет једног господара, једног уверена. И једног бога на земљи – Антихриста!
У идућем броју:
НОВА СРБИСТИКА У КОНТЕКСТУ СВЈЕТСКЕ НАУКЕ
НОВА СРБИСТИКА У КОНТЕКСТУ СВЈЕТСКЕ НАУКЕ
Одлично артикулисан и лако разумљив текст!
ОдговориИзбриши