недеља, 05. април 2015.

Милица Аранђеловић: Сама

Мисли секу разум.
Нападају као гладна уста.
Бела кошуља веже руке у чвор,
глас у натеклим гласницама – нем.
Очи усахле од погрешних погледа,
плућа пливају у води мога страха...
Топлота топи погрешан лед.
Нема слапова бистре воде.
Нестало је плаветнила –
само клизаво камење...
Људи спутаних погледа,
немо, у рушевинама
граде будуће домове плача.
Загрли једну мисао за спас!
Руком је згрчи у чврсту песницу,
дочекај цвет јоргована
и мирис спасења.
Спуштених веђа видиш
своје промашаје
Заробила си срећу,
а она вири и прави пукотине
у стегнутој песници.


Успех се скрио у јецајима
глувонемих гостију.
Гозба се наставља
за празном трпезом
Из стомака гласан грч.
Мрвим док пишем –



Нема коментара:

Постави коментар