Докле ћу трње газити
судбино......!
Докле ћу чекати ...
ране видати...докле
судбино....!
На сваки воз закасним
сваки погледом испратим
махнем...отплачем...
опет поражена будем...
А сваки воз ми по део
срца ишчупа, сузе остави...
Судбино! Шта си ти?
Што мени додели поразе...?
Не.. не верујем више
у љубав,у срећу, у наду
Нећу волети.....лагаћу!!!
Нећу срећна бити..... смејаћу се !
Нећу се више надати
предаћу се.....
Судбино !!!
Грешка
Правили смо грешке
грешке су за људе,
волели смо страсно
ал погрешне људе...
Давали смо себе
године су прошле
за наплату сада
рачунице дошле...
Погрешни нам људи
направише боре
однесоше младост
оставише море!
Тражимо још мало
док се срце бори
неку сродну душу
да са нама збори...
Утеху да пружи
па макар да слаже
биће мени лепо
шта год да ми каже..
Веровати нећу
више нисам млада
преваре и лажи
препознајем сада....!!
Да ли...
Покушавам опет
срећи да се смешим
да поново волим
али да не грешим...
Поново да љубим
љубљена да будем
у сутон живота
срећу да украдем !
Дал се срећа зове
незнам да просудим
али лепо ми је...
и срећна се будим.
Појави се неко
и тихо ми рече :
Ја сам тај ког чекаш
срећо добро вече ....!
Нема коментара:
Постави коментар