Петар Милатовић: Преписка Новице Ђурића, новоизабраног председника Удружења књижевника Црне Горе, са мном

 Поштовани читаоци, презентујем Вам преписку коју је започео Новица Ђурић, новоизабрани предсeдник Удружења књижевника Црне Горе, преписку која довољно илустративно говори о интегритету личности некога ко је на челу Удружења књижевника Црне Горе.

 

НОВИЦА ЂУРИЋ:
    Поштовани господине Милатовић,
    Захваљујем се на речима бриге, јер знам да Вам није била намера да овим писмом извршите јавни утицај и притисак на рад жирија.
Када су у питању људи о којима говорите и ја сам уверен да су требали бити награђени. Но ја тада нисам био председник жирија па је Ваше писмо закаснило од 10 до 20 година.
    Сад сам у прилици да равноправно, са осталим члановима жирија разговарамо, одлучим(о) о награди. Не секирајте се, биће додељена најбољој књизи па макар њен аутор био неко од оних које Ви помињете.
     Можда треба да Вам напоменем да награда "Марко Миљанов" није признање за животно дело па да писца "затиче у животу", већ награда за најбољу књигу.
     Не спорим да су многе књиге остале без награде, али то је питање за протеклих 20 председника жирија.
     Не желећи да Вас замарам нити да с Вама полемишем ових пар реченица проследићу на адтресе на које и ви посласте Ваше.

С вјером у истину,                                                                      
Председник УК ЦГ
Подгорица, 19.04,2015,                                    
Новица Ђурић

ПЕТАР МИЛАТОВИЋ:

    Поштовани господине Ђурићу,

    Вероватно сте случајно погрешно написали „Поштовани господине Милатовић“ уместо, како основачко граматичко правило налаже „Поштовани господине Милатовићу“.

Срдачан поздрав од Петра

 

НОВИЦА ЋУРИЋ:

    Поштовани господине Милатовићу,
    Срдачан поздрав од Новице и  Петра.
Без грешке.

 

ПЕТАР МИЛАТОВИЋ:

   Поштовани господине Ђурићу,
    Радује ме што сте сада правилно употребили вокатив у обраћању уместо номинатива, као у Вашем претходном приватном писму, због чега сам Вас, да подсетим, ипак подучио, а радује ме зато да не би зли језици почели да говоре како је на челу Удружења књижевника Црне Горе полуписмени средњошколац.
   С обзиром да сам у емиграцији већ 32 године, могуће је да нисам информисан о свему као ви који сте протагонисти свега за последње 32 године, па тако и у случају додељене две награде, Међутим, и поред тога, ипак, сматрам да мој пример треба да следи и наш цењени колега Драган Лакићевић у корист нашег знатно старијег и заслужнијег колеге Косте Радовића, нарочито ако се има у виду све до сада изнето, мада сам ту јавну тајну одбацивао, али и ту сам се, изгледа, преварио.
    Признајем, није се тешко преварити тамо где је све превара у држави, антинародној страви!
Свако добро од Господа Бога и мирну савест, искрено Вам желим,
Петар Милатовић, Беч

НОВИЦА ЂУРИЋ:

   Господине Милатовићу,
   ја се сјећам Вас из Тузи. Још Вас тамо траже.
Одаке Ви у Бечу?
 Кога то занима?! Ни Ваша писма!
Толико о Вама. О награди, када Ви будете одлучивали.
Завршавам сваку даљу комуникацију, јер људи који вређају заслужују само презир.
Збогом.
Свако добро
Бога нека суди и Вама и мени.
Добронамјерно.
Новица Ђурић

ПЕТАР МИЛАТОВИЋ:

   Господине Ђурићу,
    Мени је било испод части да икад посетим Ваше Тузи, за разлику од мог завичајног Острога, кога сте се Ви плашили као ђаво од Крста у време нашег познанства у Подгорици 1974. године.
   Кад је о презиру реч, заиста треба презирати полуписменог удбашког доушника, а о томе ће бити речи у документарној књизи „СРПСТВО У ДУЋАНУ“!
   Својим поступцима Ви сте, практично, написали молбу да обелоданим све из Ваше мрачне прошлости, али о детаљима нећу сада.
   Не позивајте се на Бога, Богом Вас кумим, јер Ваш Бог лежи на Дедињу.
 Боље се позовите на ујака Мијата Шуковића, једног од уставотвораца антисрпског Устава 1974. године, затим Вашег кума Светозара Маровића, да не спомињем остале.
Sine ira et studio!
Петар Милатовић, Беч

 

Ко је Новица Ђурић?

     Да би читаоци стекли потпуну слику презентујем део "светле" биографије Новице Ђурића.

    Новица Ђурић, рођен у селу Дријенак код Колашина 1956. године, са завршеном средњом школом,   некадашњи главни и одговорни уредник Омладинског Покрета листа социјалистичке омладине у Титограду (Подгорицу су комунисти 1945. године прекрстили у Титоград!),  био је веома перспективан кадар кадровске комисије Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе. Многи су га видели као могућег наследника свог ујака и познатог црногорског усташе - Мијата Шуковића, али проблем је био тај што има само средњу школу.
     Његове везе са влашћу никада нису прекинуте а његово блиско пријатељство и кумство са Светозаром Маровићем (црногорски Стане Доланц) продубило је његов рад на утемељењу сепаратистичког режима.
     Да је "мали перспективан" најбоље је осетио београдски новинар Милован Бркић кога су умало ликвидирали сарадници црногорског ДБ-а у ходнику Омладинског покрета, по налогу ондашње, комунистичке власти. Уосталом и сам Бркић је касније почео да сарађује са ВБС, многи тврде, како би заштитио сопствени живот.
    Бркић се у старту преварио и поверовао Ђурићу, али га је то умало коштало живота. Живот му је спасила једна жена која је, угледавши језив призор како три  бандита масакрирају полумртвог човека, почела да запомаже!
     Главни организатор овог покушаја убиства био је Владимир Владо Кековић, бивши шеф ДБ-а. Он је касније у неколико прилика саопштио да је логистичку подршку за овај моструозни напад био нико други до сестрић Мијата Шуковића - Новица Ђурић. А Бркић је био у Титограду како би прикупљао компромитујуће податке о комунистичком, политичком руководству!
    Временом институције савезне државе су губиле премоћ у односу на сепаратисте тако да су смењивани кадрови које је постављала Војска и њене безбедносне службе, а постављано они који су исконтролисани од црногорског ДБ-а.
   На том таласу је за дописника листа Политика из Црне Горе дошао и Новица Ђурић.
    Новица Ђурић је изузетно близак са Момчилом Момом Вуксановићем и тако је запосео на још једно уредничко место , као уредник електронског портала "Српске новине" иако до краја, један другом не верују.
         Ђурићев ангажман се не завршава на томе. Постаје уредник Издавачке куће Српског националног вијећа и ту, осим што обезбеђује срамно високе хонораре, обезбеђује бесплатно штампање и рекламу својих књига без икаквог уметничког дара.
    Не бих више о страшним и срамним детаљима!

Петар Милатовић

Tweet