Освајао сам слободу, улагајући и губећи себе. Моја добит је доживљај. Доживети себе,то је највиши степен окрилаћености. И највиши степеник на који се може успети.Расанио сам се у својој кожи-чаури.Оној чаури од сасушене мајчине постељице. Разматеричио сам своју душу, падајући у вир који називам слобуду. Али, која је то слобода, која вуче на дно? И, је ли слобода, живот са друге стране површине. Писање је пропирање сузе.И то не било које, и најмање оне која је из ока. Рећи да је то суза из срца или душе, такође није прави одговор.
То је суза надгледница, наша на мимострани онога штто би могли објаснити.
Чувати сопствену слободу, то је тешко аргатовање,сломљив посао. Од њега се стиче гипкост тумачења живота, као и прилагодљивост повијања сазнања, да је наш раст ломљив. Безброј пута сам осетио мучнину, видећи шта се све чини човеку, шта чини човек и ко се човеком чини. Мучнина је исцедак, непрестано цеђење себе. То је борба отребљења од поменуте оспе, болести која се неможе почешати и под облог ставити. Причињавам се себи ветром.
Душа, тај ковитлац који ме прљи својом недокучивошћу,тражи да је опипам.Да јој ставим шаку на раме. У том догађају се догађа слобода. У тој материци је оматеричење.
Нормално, да се све ово догађа у људима, који пониру у мисао, у ону врстту поезије (музичке, ликовне, визионарске) да би ту докучили своје постојање. Оно постојање, које је изузето из личних докумената.
Доказ за живот није то што са неким разговарате, размењујете ствари или певате. Доказ да сте живи лежи у томе колики сте сужањ у сопственој слободи...
Нормално, да се све ово догађа у људима, који пониру у мисао, у ону врстту поезије (музичке, ликовне, визионарске) да би ту докучили своје постојање. Оно постојање, које је изузето из личних докумената.
Доказ за живот није то што са неким разговарате, размењујете ствари или певате. Доказ да сте живи лежи у томе колики сте сужањ у сопственој слободи...
Нема коментара:
Постави коментар