Немој да ми се откућиш,
па да гологлавих табана
прнеш...
Ниси ти ћерамида
коју је потрефио оломак светлице
неког свитања када су курјаци
жвакали кутњаке по Ерцеговини
Имаш ти беочуг у очним јамама
у кичменим раушкама
и ранама које ти нису зарасле
а још их ниси ни приметио
Њима се вежи за очев опанак
за рупицу у цокули
Пертлај се цревима
Превари прошће на авлији
уграђујући ребра своја у њих
Ти си лампа рођени
од твог чела је самлевен карбит
када њим напуниш реч
можеш на дно Дунава
Има рибе од зорта да се помокре
па да прокисне ђувечара у Црном мору
Само немој да ми се откућиш тамо
у том биберу од песка
де Бог бритвицом гули кожу с табана
кад се враћа скраја света
вамо нама да нам донесе Твоју молитву.
Нема коментара:
Постави коментар