Приређивачи антологије „Призрене стари“: Лела Марковић и Радмила Стојковић Кнежевић, 2012, издање НИЈП „Панорама“ и Књижевног друштва Косова и Метохије
Пред лепотом Призрена застали су многи. Путници да се напију воде са Шадрвана, трговци да наруче филигрански накит, свилу и кадифу, освајачи да се сагледају вредност онога што ће освајати, а писци да забележе и у вечност искују речи дивљења...
Проналазећи његов корен дубоко у себи, загледани у Призрен, писци се огледају у њему... Овде падају у воду сви покушаји да се осећај њиховог генетског сећања објасни речником логике. Остаје непобитна чињеница да је присутност Призрена у поезији, прози, сећању и животу жива, без обзира на његово материјално уништење и покушај новопечених народа да преко ноћи постану државотворни, газећи историју и културу великог народа какав је српски.
Проналазећи његов корен дубоко у себи, загледани у Призрен, писци се огледају у њему... Овде падају у воду сви покушаји да се осећај њиховог генетског сећања објасни речником логике. Остаје непобитна чињеница да је присутност Призрена у поезији, прози, сећању и животу жива, без обзира на његово материјално уништење и покушај новопечених народа да преко ноћи постану државотворни, газећи историју и културу великог народа какав је српски.
Народни епски певач с разлогом Призрен назива „белим, убавим и питомим местом“, „српским Цариградом“:
„Вино пије славан цар Шћепане,
У Призрену граду бијеломе,
На бијелој од камена кули,
А до њега сва српска господа“...
„Вино пије славан цар Шћепане,
У Призрену граду бијеломе,
На бијелој од камена кули,
А до њега сва српска господа“...
Познати косовски приповедач Григорије Божовић, шетајући Призреном, примећује и потом записује:
„Такође је то велик град, чист и леп као какав старац лепе старости, но глух и тих, пуст и обамро као да је чаролијом каком бачен у тешки сан.... Све друго било чаршија или касаба, а Призрен увек град и за Србина и за Турчина...“
„Такође је то велик град, чист и леп као какав старац лепе старости, но глух и тих, пуст и обамро као да је чаролијом каком бачен у тешки сан.... Све друго било чаршија или касаба, а Призрен увек град и за Србина и за Турчина...“
Сањајући о великој зори и ослобођењу од турског ропства и витезовима силним што језде уз призренску калдрму, Алекса Шантић завирује у призренске пенџере:
„По собама више чираци не горе –
Сврх кровова плочних шушти поноћ плава;
У седефу чистом мјесечеве зоре
С доксатима ниским стари Призрен спава.“
Бранислав Нушић, конзул у Старој Србији, дивећи се оноликој води што протиче кроз град, избројао је 196 чесме у Призрену. Пише:
„Ако признате да Турчин зна уживати, онда га бар питајте шта једно место или град чини лепим. Он ће вам одговорити: - Леп теферич и добра вода. И ако је тако, онда је Призрен град над градовима и варош над варошима, јер, управо, та два услова и има Призрен: леп теферич и добру воду.“
Сврх кровова плочних шушти поноћ плава;
У седефу чистом мјесечеве зоре
С доксатима ниским стари Призрен спава.“
„Ако признате да Турчин зна уживати, онда га бар питајте шта једно место или град чини лепим. Он ће вам одговорити: - Леп теферич и добра вода. И ако је тако, онда је Призрен град над градовима и варош над варошима, јер, управо, та два услова и има Призрен: леп теферич и добру воду.“
„Та вода“, примећује Велимир Парлић из Урошевца, „има своју боју, као што је имају чисте, плаве очи лепих жена. То је боја музике, боја складно поређаних тонова. Њен мирис и дах има нешто од слаткоће зрелог воћа, од дубоко еротичног осећања сна... Цео град, и околина, плава у хучним, надстварним тоновима њеног шума. Призрен се расхлађује њоме, живи и дише кроз њу; она га милује својим шумом и теши својом бескрајном љубављу...“
Љиљана Стојковић, гледајући свакодневно са свог чардака град на Бистрици, пише: „То буђење града и људи не може се купити никаквим парама. Људи горњег града знају да је ту душа Призрена, и не дају своју калдрму, кривудаве сокаке, своје куће нахерене од старости, ни за какве лепоте доњег града.“ Тај чардак са најлепшим погледом више не постоји. Нестао је у пламену, до темеља изгорео у последњем погрому...
„Онамо, `намо... да виђу Призрен!
Та то је моје — дома ћу доћ`!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ`“
(Књаз Никола Петровић Његош) Певао је, боловао Призрен и сањао о његовом ослобођењу Петар Петровић Његош .
„Боље да остадосте под земљом, дубоко,
за неко часније поколење. Овако
слушам осињак где беху пчеле и царево око.
Јер, време је опет наопако.“
- Над рушевинама Светих Арханђела, Душанове задужбине код Призрена, пише и оставља речи опомене новом времену, књижевник Слободан Ракитић.
Та то је моје — дома ћу доћ`!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ`“
(Књаз Никола Петровић Његош) Певао је, боловао Призрен и сањао о његовом ослобођењу Петар Петровић Његош .
„Боље да остадосте под земљом, дубоко,
за неко часније поколење. Овако
слушам осињак где беху пчеле и царево око.
Јер, време је опет наопако.“
- Над рушевинама Светих Арханђела, Душанове задужбине код Призрена, пише и оставља речи опомене новом времену, књижевник Слободан Ракитић.
Недавно преминули велики песник Момир Војводић, уз многе песме посвећене Косову и Призрену, оставља стих као вечно питање: „Како да те прежалим, Призрене!“
Тајну Призрена многи су осетили током векова, али нико није успео да је докучи и открије где се све она крије...
Година 1919. Драгиша Васић, један од најзначајнијих приповедача српске књижевности, у то време војник краљеве војске на југословенско-арбанашкој граници, у друштву својих сабораца у призренској кафани „Код Краљевића Ђорђа“ запажа: „И не осећамо шиљасту калдрму, нити нас љути што је варош неосветљена. Не видимо ниједну ману Призрена. Напротив, све нам изгледа сјајно, велелепно...“
Стубови Призрена нису само чардаци, мостови, светиње... То су и људи...
„Призренски су Срби лепи, отресити и бистри људи“ – примећује Бранислав Нушић. “Живо се интересују за све своје послове и врло су истрајни. Маре и за више интересе но што су они који граниче кућним прагом.“
„Призренски су Срби лепи, отресити и бистри људи“ – примећује Бранислав Нушић. “Живо се интересују за све своје послове и врло су истрајни. Маре и за више интересе но што су они који граниче кућним прагом.“
Стеван Димитријевић, само је један о многих, у књизи поменутих (о коме пише публициста Зорица Пелеш), наших суграђана. Професор Богословско-учитељске школе у Призрену, почасни доктор теологије и члан САНУ, атинског универзитета, професор четворице српских патријарха (Варнави, Гаврилу Дожићу, Герману и патријарху Павлу), први декан Богословског факултета у Београду... По избијању Првог светског рата и повлачењу српске војске преко Призрена и Албаније за Грчку, овај велики прота склања поверене документе и круну у Богословско-учитељску школу.
Узимајући реч, краљ Петар I Ослободилац је пред повлачење из Призрена, на седници владе рекао: „Ви сте ме господо, натерали да изнесем главу са српске земље и кренули у изгнанство, што ми је најтеже у животу. Пристао сам на то само зато да би са народом и војском поделио натежу патњу. Али нећу и круну да носим у ранцу као конзерву. Нека је у Призрену, граду наше највеће славе, а сада највеће несреће...“ ( Ђорђе Ставретовић, Краљ Петар Први у Призрену)
Због скривања круне прота трпи велика страдања и мучење у бугарском логору.
У истој овој Богословији, осамдесетих година прошлог века, сада блаженопочивши Патријарх, тада владика Призренско-рашке епархије - Павле, говорио је младим Богословима: „Било шта да радите, знајте да вас гледају очи мученика. Нека и они нама буду пред очима да не бисмо срамотили име хришћанско, њих и целу Цркву. Желим да својим трудом будете удостојени, да носите име ученика ове школе (Свети Кирило Методије) и да испуните очекивања њених ктитора.“ – бележи владика, тада јеромонах и проф.Богословије, Атанастије Ракита.
И данас је 40 младих Богословаца са својим наставницима, наставља да следи традицију призренске Богословије. Они су светионик Православља у окупираном Призрену... и шире...
Инспирацију песника често је изазивала та најлепша и најотменија жена на простору Косова и Метохије, обучена у призренску ношњу од кадифе, броката, тафта, сомота, везену срмом. Та кротка, скромна и обавезно вредна жена, често супруга призренског трговца или занатлије, умела је да носи, антерију, минтан, или џубе (пореклом из Венеције), и безброј златних дуката на грудима и глави...
«Ено је с крчагом
Са фреске у рану зору силази
Да хладну воду љевошку
Захвата за симбиљ-цвеће своје
И за босиљак смеха и плача.»
Са фреске у рану зору силази
Да хладну воду љевошку
Захвата за симбиљ-цвеће своје
И за босиљак смеха и плача.»
Милорад Радуновић, Косовка девојка
Призрен је некада красило 100 цркава. Свака улица је носила назив по цркви која је у њој. Дивљење светињама осетило се и у књижевном стваралаштву о Призрену. Највише песама је посвећено Богородици Љевишкој.
„Сад видим: И пшенице
И гројзе и лубенице метохијске
Анђели халапљиво стављају у уста
Сишли би са зидова
С однешеним деловима тела
Поново би се саставили у Призрену
Јер Сунце и Вода
И земља ту Богове рађа
А камоли Човека
И гројзе и лубенице метохијске
Анђели халапљиво стављају у уста
Сишли би са зидова
С однешеним деловима тела
Поново би се саставили у Призрену
Јер Сунце и Вода
И земља ту Богове рађа
А камоли Човека
Па кад кажем себи: Лазаре Дашићу
Престани да Злокобиш
Престани да се плашиш Нечастивог
Рушење Видела престаје
Кад рекао си:
Богородице Љевишка“Лазар Дашић, Богородица Љевишка
Престани да Злокобиш
Престани да се плашиш Нечастивог
Рушење Видела престаје
Кад рекао си:
Богородице Љевишка“Лазар Дашић, Богородица Љевишка
„Овамо нека дођу они који умију да сањају о прошлости“ - записао је правник, новинар и драматург Народног позоришта у Бања Луци, Ћамил Сијарић. „Препустите се некој старој зидини, некој плочи, неком камену, неком натпису – и они ће вас одвести у давну давнину, у тавнину времена, у оне дане и године које може да дотакне само наша машта онда кад смо овдје у Призрену. И кад смо ту – шта онда? Куд онда - ка којој тајни, којој загонетки, којем далеком – а страшном и туђем лицу да пођемо?
...
А то је као да себе питаш: коју, од стотине књига, да прочиташ? Ову...! Ону...! Коју би то прије? А све су оне о Призрену.“
...
А то је као да себе питаш: коју, од стотине књига, да прочиташ? Ову...! Ону...! Коју би то прије? А све су оне о Призрену.“
Поезијом, прозом, сећањем и многим другим изразима наше љубави и носталгије у антологији ПРИЗРЕНЕ СТАРИ, заједно обнављамо место вековног српског страдања, наш српски Јерусалим, српски Зид плача, пред којим се молимо за опроштај, надамо спасењу... верујући у Васкрс који долази...
Нема коментара:
Постави коментар