Љиљана Поповић: Причињавања

Турски казамат у кули Гургусовац (Књажевац)

Турци долазе.
Из некада у овај ненајешни век завирују.
Из прошлости ваде сабље да секу простор садашњости –
на коњима што ржу гласом џебелије под пуном опремом.
Копље из ока, стрела на луку, кацига на глави са штитом.
Сад асфалт ломе да га у коцке слажу, у калдрме нижу,
а камени мост липом одрвењују.
Турци
из испричане у историју живу дахом корачају.
Из вилајета пропињу глас валије на санџаке извојеване –
на нахије што сужањством клече на серџадама молитвеним.
Миг у везировом погледу, пашин приклон беговом јуначењу.
Сад зграде у чардаке на четири ноге разграђују,
а живот у мимоходу са минарета расветљују.


Долазе.
Из српа у месецу величину пространства огледају.
Из вијора барјака ветром се издиру на време –
на кулук раје што потоком из тугосећаја навире.
Зулумћар у нагону, хајдучија у одговору јатакује.
Сад нам главе буздованом на туђа рамена пресађују,
а концем из луткарског позоришта мисленост померају.

Долазе Турци.
Из баште разбегле мирисе јатаганом подсецају.
Из букета ђулића, јоргована и лала севдалинке свирају –
на тамбурама што звуке узбудљиве кроз пенџере нагињу.
Укус локума, урмашице на уснама, срк шербета у грлу.
Сад слободу за харем привезују, заром је прикривају,
а водом са муљоносног Тимока хамаме освежавају.

Долазе.
Из севапа у поход на мираз муштулугџије се опремају.
Из тефтера аршинима на чоји и атласу лик премеравају –
на сомоту омекшаном што га терзије маказама расецају.
Свилени гајтани у чежњи, срма и шљокице у заносу.
Сад шајкаче раскошне у турбане смотане прекрајају,
а црвене искапаје у севдах фесовима ушивају.

Турци
из чаршије ашканлук иширеним зеницама меркају.
Из боце ракију на чаршаве кафанске изливају –
на отоман ћилимован што га чизмама потчињавају.
Ћевапи у диму, сласт сарме у крцкању, на тацни кафа.
Сад дукатима неке аге и ефендије у ваздуху звецкају,
а ненамирена раја виђеним глад и жеђ ђутуре намирује.

Турци долазе
из неког другог, бре, у овај таласави свет да војевају.
Из чесме са видиковца капи истекле у немир прилежу –
на истину што је кадије скривалицама из шаке испитују.
Не види се, види се, не види се оно што се види.
Сад се чека да КЊАЗ  МИЛОШ из јуче у данас УСКРСНЕ,
Па да ОБРУШИ куле кроз решетке неба згледане...



* Књажевац (некада Гургусовац)  добио je име по књазу Милошу 1859. год.из захвалности. Он је те исте године запалио Гургусовачку кулу (у којој су затварани политички затвореници), или другачије речено „Српску бастиљу“. 

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

 

   Љиљана Поповић, рођена  1953. године у Зајечару. Живи и ради у Књажевцу.
Завршила Економски факултет у Нишу.
   Цео свој радни век провела на разним руководећим функцијама у производној фирми. Сада ради оно што највише воли на свету – пише. У
    чествује на разним конкурсима, а радове објављује у зборницима и часописима од октобра 2013. године (до сада 19).
    Пише поезију и прозу.
    Награђивана  и похваљивана. У припреми је књига мисаоне поезије и роман „На капији“

 

Tweet