Дуго се прикрадајући, наједном је дошло и то млако прољеће, и просто се сјурило у сарајевску котлину почетком априла 1992. године. Као и обично, моја мајка му се највише зарадовала, јер би након дуге зиме коначно могла да изађе у врт и окопа руже и друго цвијеће. Отац, опет, никако да се смири. Већ помало наглув, чучао је по цио дан крај радија не би ли што боље чуо најновије вијести, па се потом одмах пењао у мој стан и већ с врата почињао: – Шта чекамо? Видиш да је ђаво дошао по своје. Бјежимо! Боље да говоре како ћемо до њега него шта ћемо од њега. Ко је побјегао, тај је преживио, увијек је било. Шта кажу твоји на радију?
– Псују четничку мајку, сви Срби – четници, треба их одреда побити, а кад их питам је л’ и мене, а они, као, ниси ти као и они горе, брђани и папци. Ево већ по трећи пут у десет дана заказују састанак лектора, а на састанку све, тамо-амо, горе-доље, а, у ствари, приговарају моме лекторисању што, ето, не пуштам „зракоплове”, „гледе”, „приопћења”, „часнике”, „опћине”, већ све хрватизме преводим, као што смо и прије радили. Састанак се завршио тако што су ме моје колегинице почеле прекоријевати како бих, вала, могла бити мало пажљивија, док Сејо, уредник, само одмахује главом и кисело се смијеши: „Ма зна Мирјана како треба да се ради, само се прави интелектуалац!”
Не прође ни дан, кад ми прилази дотични уредник и срдачно ми пружа руку: – Еј, извини за оне састанке, знам ја да си ти раја! У часу схватам да ми честита што радим за „њих” и да су, по свему судећи, одлучили да ме као магистра поставе за шефа лектора. Готово је, кажем у себи, дани су ти одбројани: или пут под ноге или ћеш морати да им правиш босански језик, и то још да будеш надзорник! Моментално доносим одлуку: „Е, тај филм нећете гледати.
Чим сам стигла кући, кренули смо пакујемо на брзину дјецу, брата, оца, кад у том часу мајка почиње да негодује: – Ви идите, ја из своје куће нећу! Склањајте се, мене не дирајте. Само ме мртву из ове куће могу изнијети. Куће ми није жао колико Мириних књига; знам како их је куповала. Њих не дам!
– понавља моја Роса, а у мени се срце цијепа.
Схватам да је нипошто нећу моћи оставити, већ одлучујем да причекам са њом који дан, рачунајући да ће се некако предомислити. Испраћам остатак фамилије на буквално посљедњи воз за Бању Луку, те се враћам убијеђена да ће мама сад лакше пристати да изађе.
На посао одлазим још који дан, док са свих страна нису почели да реже на мене јер прекрајам Хину (Хрватску новинску агенцију), све се бранећи да, ако будемо пуштали Хину у оригиналу, морамо и Танјуг на екавици, а не селективно. Дактилографкиње прве крећу у напад и наједном почињу да прескачу по читав ред вијести, а кад их опоменем да их морају поново прекуцати, свађалачки оспу по мени како им ионако лектори не требају, псујући мог бившег шефа Велибора Остојића, тадашњег министра информисања.
Код куће мама остаје при своме – не иде никуд!
Проводим кошмарну ноћ у одлуци да се више не враћам на посао, већ зовем Пале и Ристу Ђогу, свог друга са радија. Договарам са њим састанак на Илиџи у хотелу „Босна”, гдје је био смјештен српски прес-центар, у којем би требало да радим. Позивам и друге лекторке Српкиње да пређу на српски радио на Палама, као и неке новинаре, не заборављајући ни нашу дактилографкињу Драгицу, тако да Радио Сарајево остављамо буквално без иједног лектора. Велим себи: Нека им Бошњакиње праве тај њихов нови језик, а Српкиње безбели неће!
Сутрадан одлазим на Илиџу да расподијелимо гдје ће ко радити, да би ме, као гром из ведра неба, у повратку око Ченгић- виле задесило страшно гранатирање и пушкарање преко Миљацке, гранатирање какво град дотад није доживио. Нема сумње, готово је – рат је почео! Излијећем из трамваја и склањам се у први оближњи кафић, теглећи кантицу од пет кила масти, коју сам још пронашла у једној скоро празној самопослузи. Ноћ сам провела под канонадом граната, а пред зору, кад се коначно утишало, некако сам стигла до Кошевског брда. На брзину се, тешка срца, опраштам са мајком, која схвата да морам ићи јер би од мене тражили душу, те, пакујући сву имовину у омању торбу, смјело крећем пут барикаде зелених беретки код кошевског тунела, направљене од неколико довучених контејнера.
Прес-картица радио-телевизије прикачена на реверу била је моја једина и најмоћнија пропусница, а у глави смиони план како да се дочепам Илиџе прије него што се поставе барикаде с једне и с друге стране.
– Морам на посао – убјеђујем своје сумњичаве комшије, које ће касније причати како их нико није тако преварио као ја, јер су ми још помогли да побјегнем из Сарајева зауставивши ауто хитне помоћи, једино које се тада кретало сарајевским улицама. Брундајући што га задржавају, возач ме ипак одвози тачно пред
зграду радио-телевизије, која им је тада била синоним „Државе Босне и Херцеговине” да бих, сачекавши на трен да замакне, пјешке наставила пут ка Илиџи.
Долазим тог 4. маја до невидљиве линије раздвајања између муслиманског и српског дијела града, улице која сијече Алипашино поље од Неџарића, гдје се налазе студентски домови.
– Смијеш ли? – питам се док стојим и гледам чистину пусте улице која спаја и раздваја два свијета. Једна дотад обична улица наједном полови град на двије ратне зоне, два страшна супротстављена табора, а постаће поприште невиђеног страдања.
– Смијем ли? - понављам у себи, а кроз главу ми пролази сав пут који сам већ прешла. Станем ли још који трен, нећу имати снаге да наставим. А да се вратим? Гдје да се вратим? Зар на посао да им правим босански језик? Никад!
Одважим се некако и закорачим полако на ничију земљу, покривену снајперима, у штиклама које сам намјерно обукла да не бих у њима могла да журим, рачунајући – ко би повјеровао да се бјежи у штиклама? Корачам храбрећи саму себе: идеш према згради „Ослобођења”, као и обично, овим истим путем којим си толико пута прошла. Јутро је баш свјеже, без људи, прави Де Кириков предио. Исправи кичму, шта си се погурила, ходај право, као на писти! – кротим саму себе. Тако, брате, лагано пребаци ту љубичасту торбу преко рамена. Немаш се чега бојати: препаднеш ли се, погодиће те снајпер; не препаднеш ли се – неће те погодити снајпер! Зато не смијеш да се бојиш. Куд год да би кренула, погинула би. Сви бјеже околним путевима, зато гину, јер ОНИ виде да такви бјеже. А ко бјежи „дрито”? Само луђаци и они који од живота желе да направе облик. Шкловски каже: Умјетност је изневјерено ишчекивање. Сви очекују да се њих двоје узму и дуго и сретно живе, кад, „он јој је прегризао гркљан”. Тако је то код Крлеже у „Филипу Латиновићу”, а и у „Идиоту”. Тако, значи: Крлежа пођонио Настасју Филиповну кад је стварао своју Радајеву, а овамо причао да не воли Достојевског! Нико не очекује да идеш „дрито”, а ти, ето, провјераваш у стварности да ли је Шкловски у праву и хоће ли ово твоје „изневјерено очекивање” упалити! Можда и хоће, под условом да се не препаднеш!
Штикле одзвањају правилним ритмом, тик-так, иначе би моторика убрзала ход. Ух, тај презрени периферни нервни систем, пролази ми кроз главу, док ми се асфалт пред очима почиње разлијевати.
– Сад, Миро, стани – савлађујем саму себе. Пред „Ослобођењем” си, пуним снајпериста. Изгледа као Њујорк тајмс, онако загледан у небо, сав од
метала и стакла. Одозго се види пола Сарајева.
– Окрени им леђа – наређујем самој себи. Спусти ту торбу и припали цигарету, као Богарт у „Казабланци”!
Повлачим неколико димова и одбацујем цигарету маниром уличарке, па крећем лагано даље, низ улицу, а у глави замишљам снајперисту који ме држи на мети и пита се која је ово смлата јутрос кренула да се шетка ту пред њима, као да није свјесна да је ово рат у којем се зачас гине, а не променада.
– Само лагано – понављам у себи, док ми се мишићи у листовима почињу кочити, а ноге постају тешке као олово. Једва их снагом воље покрећем попут робота. Погледам преко: у даљини низ приватних кућа, замандаљених, никог живог да угледам, па ка небу: ни птице, све се усирило у страху од оног гранатирања: и ваздух, и предио који се укочио као те моје ноге, које једва повлачим по асфалту.
Ни сама не знајући како, преваљујем постепено ту бесконачну линију колника која води даље, што даље ка Илиџи, док у глави хладни разум премјерава раздаљину коју сам направила од снајпериста. Кажу, до седамсто метара снајпер сигурно погађа, а кад си даље, вјероватноћа се смањује. Пролазим руком кроз косу: не осјећам тјеме! Као да ми је неко ампутирао врх главе, а коса накостријешена расте, не из тјемена, већ онако, из свијести, која грозничаво ишчекује метак и то баш у једну тачку на потиљку која жари.
– Ту ће ме сад погодити снајпер!
– Неће! – одговарам гласно самој себи. Жива си, само напријед, још мало. Излазиш на „слободну територију”, сину ми кроз главу неки разговор са Јаром Рибникар који сам гледала на телевизији, кад је читав сат причала, пуна себе, о свом изласку из Београда прошлог рата и о томе како су јој другим запрежним
колима биле извучене из града њене двије бунде!
– Мани Јару и њене комуњарске приче! Лако јој је кад је остала жива!
Хвата ме малаксалост, тешки умор који дотад никад нисам осјетила, не само у ножним мишићима, тврдим као камен, већ у цијелом тијелу. Обазирем се, тражећи гдје бих могла да сједнем, јер ни корака више не могу направити. Као кроз маглу, у том часу препознајем претпосљедњу трамвајску станицу, гдје шине заокрећу у луку, а пут из Сарајева води право ка центру Илиџе. Попут муње сијевну ми мисао: стигла си! Како схватих да сам се спасила, ноге само клецнуше. Стропоштах се на подзид трамвајске станице, а из грла ми се наједном проломи повик:
– Остала си жива, жива!
Скидам једну штиклу па је свом силином бацам, потом другу. Хватам се за руке, не вјерујући. Ту су! Глава? И она је ту!
Грцам у плачу. Сузе залијевају блузу. Бришем их рукавом.
– О Боже, како је дивно плакати!
Грч полако попушта. Сагињем се, тражим штикле. Ноге још дрхте. Дижем се, забацујем торбу, која наједном постаде лака као перце и полазим даље.
– Псују четничку мајку, сви Срби – четници, треба их одреда побити, а кад их питам је л’ и мене, а они, као, ниси ти као и они горе, брђани и папци. Ево већ по трећи пут у десет дана заказују састанак лектора, а на састанку све, тамо-амо, горе-доље, а, у ствари, приговарају моме лекторисању што, ето, не пуштам „зракоплове”, „гледе”, „приопћења”, „часнике”, „опћине”, већ све хрватизме преводим, као што смо и прије радили. Састанак се завршио тако што су ме моје колегинице почеле прекоријевати како бих, вала, могла бити мало пажљивија, док Сејо, уредник, само одмахује главом и кисело се смијеши: „Ма зна Мирјана како треба да се ради, само се прави интелектуалац!”
Не прође ни дан, кад ми прилази дотични уредник и срдачно ми пружа руку: – Еј, извини за оне састанке, знам ја да си ти раја! У часу схватам да ми честита што радим за „њих” и да су, по свему судећи, одлучили да ме као магистра поставе за шефа лектора. Готово је, кажем у себи, дани су ти одбројани: или пут под ноге или ћеш морати да им правиш босански језик, и то још да будеш надзорник! Моментално доносим одлуку: „Е, тај филм нећете гледати.
Чим сам стигла кући, кренули смо пакујемо на брзину дјецу, брата, оца, кад у том часу мајка почиње да негодује: – Ви идите, ја из своје куће нећу! Склањајте се, мене не дирајте. Само ме мртву из ове куће могу изнијети. Куће ми није жао колико Мириних књига; знам како их је куповала. Њих не дам!
– понавља моја Роса, а у мени се срце цијепа.
Схватам да је нипошто нећу моћи оставити, већ одлучујем да причекам са њом који дан, рачунајући да ће се некако предомислити. Испраћам остатак фамилије на буквално посљедњи воз за Бању Луку, те се враћам убијеђена да ће мама сад лакше пристати да изађе.
На посао одлазим још који дан, док са свих страна нису почели да реже на мене јер прекрајам Хину (Хрватску новинску агенцију), све се бранећи да, ако будемо пуштали Хину у оригиналу, морамо и Танјуг на екавици, а не селективно. Дактилографкиње прве крећу у напад и наједном почињу да прескачу по читав ред вијести, а кад их опоменем да их морају поново прекуцати, свађалачки оспу по мени како им ионако лектори не требају, псујући мог бившег шефа Велибора Остојића, тадашњег министра информисања.
Код куће мама остаје при своме – не иде никуд!
Проводим кошмарну ноћ у одлуци да се више не враћам на посао, већ зовем Пале и Ристу Ђогу, свог друга са радија. Договарам са њим састанак на Илиџи у хотелу „Босна”, гдје је био смјештен српски прес-центар, у којем би требало да радим. Позивам и друге лекторке Српкиње да пређу на српски радио на Палама, као и неке новинаре, не заборављајући ни нашу дактилографкињу Драгицу, тако да Радио Сарајево остављамо буквално без иједног лектора. Велим себи: Нека им Бошњакиње праве тај њихов нови језик, а Српкиње безбели неће!
Сутрадан одлазим на Илиџу да расподијелимо гдје ће ко радити, да би ме, као гром из ведра неба, у повратку око Ченгић- виле задесило страшно гранатирање и пушкарање преко Миљацке, гранатирање какво град дотад није доживио. Нема сумње, готово је – рат је почео! Излијећем из трамваја и склањам се у први оближњи кафић, теглећи кантицу од пет кила масти, коју сам још пронашла у једној скоро празној самопослузи. Ноћ сам провела под канонадом граната, а пред зору, кад се коначно утишало, некако сам стигла до Кошевског брда. На брзину се, тешка срца, опраштам са мајком, која схвата да морам ићи јер би од мене тражили душу, те, пакујући сву имовину у омању торбу, смјело крећем пут барикаде зелених беретки код кошевског тунела, направљене од неколико довучених контејнера.
Прес-картица радио-телевизије прикачена на реверу била је моја једина и најмоћнија пропусница, а у глави смиони план како да се дочепам Илиџе прије него што се поставе барикаде с једне и с друге стране.
– Морам на посао – убјеђујем своје сумњичаве комшије, које ће касније причати како их нико није тако преварио као ја, јер су ми још помогли да побјегнем из Сарајева зауставивши ауто хитне помоћи, једино које се тада кретало сарајевским улицама. Брундајући што га задржавају, возач ме ипак одвози тачно пред
зграду радио-телевизије, која им је тада била синоним „Државе Босне и Херцеговине” да бих, сачекавши на трен да замакне, пјешке наставила пут ка Илиџи.
Долазим тог 4. маја до невидљиве линије раздвајања између муслиманског и српског дијела града, улице која сијече Алипашино поље од Неџарића, гдје се налазе студентски домови.
– Смијеш ли? – питам се док стојим и гледам чистину пусте улице која спаја и раздваја два свијета. Једна дотад обична улица наједном полови град на двије ратне зоне, два страшна супротстављена табора, а постаће поприште невиђеног страдања.
– Смијем ли? - понављам у себи, а кроз главу ми пролази сав пут који сам већ прешла. Станем ли још који трен, нећу имати снаге да наставим. А да се вратим? Гдје да се вратим? Зар на посао да им правим босански језик? Никад!
Одважим се некако и закорачим полако на ничију земљу, покривену снајперима, у штиклама које сам намјерно обукла да не бих у њима могла да журим, рачунајући – ко би повјеровао да се бјежи у штиклама? Корачам храбрећи саму себе: идеш према згради „Ослобођења”, као и обично, овим истим путем којим си толико пута прошла. Јутро је баш свјеже, без људи, прави Де Кириков предио. Исправи кичму, шта си се погурила, ходај право, као на писти! – кротим саму себе. Тако, брате, лагано пребаци ту љубичасту торбу преко рамена. Немаш се чега бојати: препаднеш ли се, погодиће те снајпер; не препаднеш ли се – неће те погодити снајпер! Зато не смијеш да се бојиш. Куд год да би кренула, погинула би. Сви бјеже околним путевима, зато гину, јер ОНИ виде да такви бјеже. А ко бјежи „дрито”? Само луђаци и они који од живота желе да направе облик. Шкловски каже: Умјетност је изневјерено ишчекивање. Сви очекују да се њих двоје узму и дуго и сретно живе, кад, „он јој је прегризао гркљан”. Тако је то код Крлеже у „Филипу Латиновићу”, а и у „Идиоту”. Тако, значи: Крлежа пођонио Настасју Филиповну кад је стварао своју Радајеву, а овамо причао да не воли Достојевског! Нико не очекује да идеш „дрито”, а ти, ето, провјераваш у стварности да ли је Шкловски у праву и хоће ли ово твоје „изневјерено очекивање” упалити! Можда и хоће, под условом да се не препаднеш!
Штикле одзвањају правилним ритмом, тик-так, иначе би моторика убрзала ход. Ух, тај презрени периферни нервни систем, пролази ми кроз главу, док ми се асфалт пред очима почиње разлијевати.
– Сад, Миро, стани – савлађујем саму себе. Пред „Ослобођењем” си, пуним снајпериста. Изгледа као Њујорк тајмс, онако загледан у небо, сав од
метала и стакла. Одозго се види пола Сарајева.
– Окрени им леђа – наређујем самој себи. Спусти ту торбу и припали цигарету, као Богарт у „Казабланци”!
Повлачим неколико димова и одбацујем цигарету маниром уличарке, па крећем лагано даље, низ улицу, а у глави замишљам снајперисту који ме држи на мети и пита се која је ово смлата јутрос кренула да се шетка ту пред њима, као да није свјесна да је ово рат у којем се зачас гине, а не променада.
– Само лагано – понављам у себи, док ми се мишићи у листовима почињу кочити, а ноге постају тешке као олово. Једва их снагом воље покрећем попут робота. Погледам преко: у даљини низ приватних кућа, замандаљених, никог живог да угледам, па ка небу: ни птице, све се усирило у страху од оног гранатирања: и ваздух, и предио који се укочио као те моје ноге, које једва повлачим по асфалту.
Ни сама не знајући како, преваљујем постепено ту бесконачну линију колника која води даље, што даље ка Илиџи, док у глави хладни разум премјерава раздаљину коју сам направила од снајпериста. Кажу, до седамсто метара снајпер сигурно погађа, а кад си даље, вјероватноћа се смањује. Пролазим руком кроз косу: не осјећам тјеме! Као да ми је неко ампутирао врх главе, а коса накостријешена расте, не из тјемена, већ онако, из свијести, која грозничаво ишчекује метак и то баш у једну тачку на потиљку која жари.
– Ту ће ме сад погодити снајпер!
– Неће! – одговарам гласно самој себи. Жива си, само напријед, још мало. Излазиш на „слободну територију”, сину ми кроз главу неки разговор са Јаром Рибникар који сам гледала на телевизији, кад је читав сат причала, пуна себе, о свом изласку из Београда прошлог рата и о томе како су јој другим запрежним
колима биле извучене из града њене двије бунде!
– Мани Јару и њене комуњарске приче! Лако јој је кад је остала жива!
Хвата ме малаксалост, тешки умор који дотад никад нисам осјетила, не само у ножним мишићима, тврдим као камен, већ у цијелом тијелу. Обазирем се, тражећи гдје бих могла да сједнем, јер ни корака више не могу направити. Као кроз маглу, у том часу препознајем претпосљедњу трамвајску станицу, гдје шине заокрећу у луку, а пут из Сарајева води право ка центру Илиџе. Попут муње сијевну ми мисао: стигла си! Како схватих да сам се спасила, ноге само клецнуше. Стропоштах се на подзид трамвајске станице, а из грла ми се наједном проломи повик:
– Остала си жива, жива!
Скидам једну штиклу па је свом силином бацам, потом другу. Хватам се за руке, не вјерујући. Ту су! Глава? И она је ту!
Грцам у плачу. Сузе залијевају блузу. Бришем их рукавом.
– О Боже, како је дивно плакати!
Грч полако попушта. Сагињем се, тражим штикле. Ноге још дрхте. Дижем се, забацујем торбу, која наједном постаде лака као перце и полазим даље.
(Наставиће се)
Нема коментара:
Постави коментар