Поштовани читаоци, од данас почињемо са објављивањем у наставцима интересантних делова из капиталног дела проф. др Мирјане Стојисављевић „Србистика и коментари“, Бања Лука 2015., делова из капиталног дела које дефинитивно разбија подметнуто лингвистичко кукавичје јаје Србима!
Није питање хоћемо ли или нећемо да се боримо,
него хоћемо ли или нећемо да постојимо.
Кнез Лазар
1. Сада већ у годинама када „извјесни дијелови мога живота почињу да личе на испражњене дворане палате јер је сиромашни власник одустао да живи у цијелој палати” (М. Јурсенар), одлучих да на једном мјесту саберем сопствена размишљања о своме милом српском роду. Стога сам у својеврсну аудијенцију примила властите успомене на двадесетдвогодишњу борбу за српски језик, и то од оног часа када сам почетком маја 1992. године са ријеком
Срба морала напустити Сарајево. „Књига изласка”, симболичног назива, садржи у другом дијелу приповијест о томе како сам изашла из ратом захваћеног града, одбијајући да правим босански језик, што је у исти мах значило излазак из покорности „босанском духу” у језику и књижевности, историји и традицији, те враћање својим аутохтоним српским коријенима. Те 1992, када су нам фронтове око Сарајева држали „мјештани, идеалисти, залуђеници и криминалци”, схватила сам убрзо ко су прави криминалци не само у рату него и у српској политици, науци и култури. Нажалост, тих сазнања никад доста, и о њима пишем у овом „дјелу љубави” према језику српском, којим излазим из покорности домаћој филолошкој лажинауци именованој као „обновљена србистика”, из прислужништва квазисрпству званом „Срби сва три вјерозакона”, које су нам под маском„Крмчије” Светог Саве дрско подметнули писци такозваног „језичког законоправила српског народа”, гордо названог „Слово о српском језику”.
Није питање хоћемо ли или нећемо да се боримо,
него хоћемо ли или нећемо да постојимо.
Кнез Лазар
1. Сада већ у годинама када „извјесни дијелови мога живота почињу да личе на испражњене дворане палате јер је сиромашни власник одустао да живи у цијелој палати” (М. Јурсенар), одлучих да на једном мјесту саберем сопствена размишљања о своме милом српском роду. Стога сам у својеврсну аудијенцију примила властите успомене на двадесетдвогодишњу борбу за српски језик, и то од оног часа када сам почетком маја 1992. године са ријеком
Срба морала напустити Сарајево. „Књига изласка”, симболичног назива, садржи у другом дијелу приповијест о томе како сам изашла из ратом захваћеног града, одбијајући да правим босански језик, што је у исти мах значило излазак из покорности „босанском духу” у језику и књижевности, историји и традицији, те враћање својим аутохтоним српским коријенима. Те 1992, када су нам фронтове око Сарајева држали „мјештани, идеалисти, залуђеници и криминалци”, схватила сам убрзо ко су прави криминалци не само у рату него и у српској политици, науци и култури. Нажалост, тих сазнања никад доста, и о њима пишем у овом „дјелу љубави” према језику српском, којим излазим из покорности домаћој филолошкој лажинауци именованој као „обновљена србистика”, из прислужништва квазисрпству званом „Срби сва три вјерозакона”, које су нам под маском„Крмчије” Светог Саве дрско подметнули писци такозваног „језичког законоправила српског народа”, гордо названог „Слово о српском језику”.
2. Злоратне 1992. против Срба су се биле дигле силе побједнице и силе губитнице у оба свјетска рата, али и српски конвертити, муслимани и католици, који су имали двојни идентитет – један преко вјере, а други преко државе. Оба су прихватали како им је одговарало, одбацујући у свом идентитету српску компоненту, коју им је одређивао српски језик. У српску културу дотад, а и послије, улазио је ко је хтио, узимао шта је хтио, дијелове књижевности, историје, традиције, а понајприје – српски језик.
Српска државност, због које су други имали комплекс ниже вриједности, постала је предметом уцјене и политичке трговине. Србима је као велики гријех било узето то што су се самоопредијелили управо за ту, макар и крњу Југославију, коју су растуриле оне силе што су је биле и створиле, оспоравајући Србима уставом загарантовану конститутивност у Хрватској и у Босни и Херцеговини, а то је и био повод за рат.
Зашто се након сахране те државе, коју нико није волио тако као Срби, опет помаља дух југословенства, и то поновним увођењем Срба у југословенски језичко-национални вртлог преко србојугословенске идеје о синкретичким и екуменистичким Србима сва три вјерозакона, која води асимилацији само и искључиво Срба православаца?
Као неопростив гријех било нам је уписано то што смо се одважили да прихватимо борбу са Голијатом, прожети слободарским духом противрјечења – јесмо сами против свијета,
али управо зато против њега морамо имати право, како је то у нашу одбрану бритко изнио великан француске академије наука, Жан Дитур:
Српска државност, због које су други имали комплекс ниже вриједности, постала је предметом уцјене и политичке трговине. Србима је као велики гријех било узето то што су се самоопредијелили управо за ту, макар и крњу Југославију, коју су растуриле оне силе што су је биле и створиле, оспоравајући Србима уставом загарантовану конститутивност у Хрватској и у Босни и Херцеговини, а то је и био повод за рат.
Зашто се након сахране те државе, коју нико није волио тако као Срби, опет помаља дух југословенства, и то поновним увођењем Срба у југословенски језичко-национални вртлог преко србојугословенске идеје о синкретичким и екуменистичким Србима сва три вјерозакона, која води асимилацији само и искључиво Срба православаца?
Као неопростив гријех било нам је уписано то што смо се одважили да прихватимо борбу са Голијатом, прожети слободарским духом противрјечења – јесмо сами против свијета,
али управо зато против њега морамо имати право, како је то у нашу одбрану бритко изнио великан француске академије наука, Жан Дитур:
Због те невјероватне смионости да се супротставимо антиправославном Западу, били смо најстроже кажњени – постали смо један од најоклеветанијих народа на планети, проглашени за варваре модерног доба. Као да је без икакве важности било то што смо бранили своје историјско право на прадједовску земљу, на своју штокавицу, засвојатану од стране других, своје српско писмо – ћирилицу, своју девастирану и од сваког узурпирану српску историјску истину, за коју се и данас, не посустајући, боримо у овом постдејтонском времену, када се сва три вјековна српска предања неједнаке старости – од вишемиленијумског српског језика, најмање четиримиленијумског српског писма, до вјере православне, која је код Срба стара колико и хришћанство – настоје да „реформишу” по принципима натовске свевласти.
3. Ову књигу аналитичких студија из србистике прате својеврсни коментари који надилазе феномен публицистичких актуелности, коментари онога што се збива са српским народом и тројичности његовог предања садржаног у српском језику, српском писму, ћирилици и у светосављу, том православљу српског стила и искуства. Она није само излагање чињеница о путевима расрбљавања и расловешћивања Срба прозелитском америчко-њемачком „новом” србистиком већ је понајприје позив да, ако хоћемо да опстанемо као народ, наставимо борбу за аутохтону србистику, а са њом и за духовни препород српства кроз свенародно покајање, које би морали пратити оцрковљење, оправослављење и ословешћење ћирилицом, те враћање темељним моралним вриједностима, трајно записанима у нашем светосављу, које је у данашњици изложено разорном дејству екуменизма.
Пуна вјере у српски духовни препород након посљедњег антисрпског рата, србистику сам од њеног оснивања била искрено прихватила,да бих временом, промишљајући је својом главом, почела да уочавам велике напуклине и противрјечности када су посриједи темељни принципи на којим је обновљена, при чему је сам поступак обнове од почетка био приватизован од стране тријумвирата самозваних србиста. Испоставља се да је србистика производ договора америчке администрације (чији су сарадници и амерички академици који су осмислили овај филолошки пројект) и Републике Српске, у којој је нова србистика постала скоро режимско учење.
Непосредни подстицај да напишем ово дјело у прилог аутохтоној србистици, за коју се залажем, била је спознаја да се моја илузија о обновљеној србистици, оној и онаквој какву су на трагу самозваног западноевропског папско-протестантског реформатора Вука проповиједала „три вучића” србистике, одавно распршила пред навалом бројних питања на која, онако кодиране свијести, нисам успијевала да нађем прави одговор. Како сам дубље разумијевала њен програм, множиле су се сумње да се не ради ни о каквом српском национализму заснованом на језику, којим се, може бити, једно вријеме лаковјерно заносио и сам Вук као приучени лингвиста, већ да је посриједи инсценирана и лажирана псеудосрбистика; још један закулисни антисрпски пројекат који значи унијатску агресију евроатлантиста путем спреге америчко-њемачког неоколонијализма. Управо они нам преко подгријаног вуковског концепта Срба сва три вјерозакона поново нуде, као лошим ђацима историје, а уз немалу помоћ тамних синова српства, једно анационално и у исходу антиправославно учење о српском језику, чије би жртве поново били Срби православци и њихов језик, који би према посљедњем пројекту био уграђен у нови полицентрични језик, који већ заговара њемачка неоколонијална лингвистика под фирмомбе-ха-еса
Испоставило се, нажалост, да једино Срби на крају XX вијека свој национални идентитет не смију градити на вјери и религији, а само зато што је у питању светосавље, помоћу којег нас је још у XII вијеку Свети Сава повезао у јединствен српски народ, који је, притом имао свој кодификован и у литерарној традицији потврђен српски језик, као и своје аутохтоно српско писмо. Свега тога Срби би се морали одрећи и пустити да их властити синови преведу жедне преко воде; да самозабране светосавско зарад вуковског српства, дубоко анационалног и антисветосавског, да самозабране антиглобалистичку аутохтону србистику зарад глобалистичке нове србистике; притом, без имало евроскептицизма. Да српској вишемиленијумској ћирилици претпоставе као равноправну натовску латиницу као „подједнако српско писмо”, иако су се Срби на њу обавезали тек Новосадскимм договором, а у српство ју је донијела аустроугарска чизма 1915. године, протјеравши под пријетњом смрти спасоносну ћирилицу. Да сваког ко српство своди на светосавље бласфемично оптуже за антисрпство, а сваког ко се усуди и дирне у аустријског фељбабу Вука,кога су ови евроатлантистички паметари прогласили непогрешивим и беатификовали за једног од Свете Тројице српског језика, прозову издајником!
4. Сва три своја аутохтона предања Срби су морали, по упутама нових србиста, релативизовати и обезличити путем реформисане (спиноване) аустрославистичке или утопистичке и атеистичке србојугословенске лажинауке, саркастично назване „србистиком”; „србиста” који су умислили да и даље на наше очи могу дрско да манипулишу нашим родољубљем, нашом несрећом, да безочно тргују српским светињама, трампећи их за превејане унијатске бечко-берлинске концепте и понеку звучну награду атлантиста; да распињу српску свијест на крсту псеудорационалистичке и антиправославне надринауке водећи, наводно, нови рат за српски језик, а уистину објављујући нови рат том истом српском језику и српској националној филологији, а да у то њихово замешатељство нико неће моћи да проникне; поготово не да таква сазнања обзнани из страха од ових дрских полемичара и њихове громопуцатељне реторике.
Јесу ли то србистичке мецене, евроатлантски, првенствено америчко-њемачки протектори, који су разбили Југославију изазвавши антисрпски рат окончан нуклеарним бомбардовањем Републике Српске, а четири године касније и Србије, повјеровали како Српство нема ниједног национално освијешћеног лингвисту који није калајисан духом католичким, унијатским
или жидовствујушћим, већ да смо сви још и данас заблудјели сербокроатисти, који ће се и даље распамећено вртјети у кругу задатих бечко-масонских просвјетитељских интерпретација томе шта су српски језик и српски народ, а шта његова историја и култура; или да смо сви преко ноћи „узнапредовали” и еуфорично се еманциповали у антиправославне „Јевропејце”, какав бијаше и онај хроми Вук са турским фесом на глави, у чијој кући се говорило искључивоњемачки, а чије ниједно од тринаестерoдјеце није знало да прозбори српски, нити је било крштено у православној цркви, већ искључиво укатоличкој, у којој се овај Стефанов (Стјепанов) син бијаше вјенчао са католикињом, декларишући се као гркокатолик-унијат?
Узалуд су нас ова Вукова несрећна три „вучића”, који су и без сазивања концила прогласили догмат о његовој непогрешивости (ту је предност трујумвирата!), покушавали да преваспитају и поунијате преко окупационистичке евроатлантистике и концепта Срба сва три вјерозакона, надајући се да ћемо и ми бити (ако су већ они, поред своје учености, пристали да буду) и даље приучени и покорни ђаци подмуклог јансенисте и шовинисте Копитара, као и настављача овога врховног жбира (цензора) аустријске царевине, задуженог за „илирске” провинције, који је испројектовао лукави антисрпски план како да духовно покори/пороби поклонике Светог Саве новим учењем о српском језику, обзнанивши то пркосно у сочињенију из 1827. године, у којем пише:
„Српска православна црква чувањем старог језика Светог Саве жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена, те би
стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти у руке.” Да ли је то још једном требало да сами од себе, временом, као зрела крушка паднемо у руке нових евро-америчких господара, да нас поново уједе гуја испод истог камена, на шта нас наводе нови србисти; као да ми Срби нисмо већ довољно отровани Вуковим науком, којом је поништена језичка разлика између српскојезичких римокатолика и нас православаца? Та тзв. језичка „реформа” у цијелости је била вјерско-политички пројекат аустрославистике, колонијалне к. у. к. администрације под Копитаровим надзором, номинално потписана Вуковим латиничним потписом, али без помињања имена језика, што је врхунац префриганости бечких договорача и њихових помагача из сјенке. Циљ те реформе било је уништење српскословенског језика, другог књижевног језика код Срба, језика српске редакције старословенског, који нас је својим континуитетом кроз вијекове директно везивао за „Крмчију” Светог Саве, а који је управо Аустрија преко Вука поништила, одбацивши српскословенски у име народног језика, који није толико чувао језичку разлику између римокатолика и православаца, те само из тог разлога и био изабран за основицу новог књижевног језика. Оног Вука, за кога Радмило Маројевић, чврсто увјерен у успјех евросрбистичког „новог рата за српски језик и правопис”, поведеног на иницијативу нових глобалних господара, англоциониста, тврди да је и у данашњем времену „Вук горостас остао, као што је остао Вуков други (и централни) темељ српског књижевног језика, а срушила се до самог темеља, до елементарне фонетике и начина биљежења гласова, читава зграда схоластичког проучавања ’славеносербског’ периода српске писмености.”
5. Прво што упада у очи јесте посве деструктивни, штавише рушилачко-навијачки рјечник овог новосвјетскопоредског јањичара када тврди да је, бива, Вук, а не аустроугарска сила и ордија,чија је био продужена рука, „до самог темеља, доелементарне фонетике и начина биљежења гласова” срушила грађевину српскословенског периода српске писмености. Док са самоувјереношћу јеретика навија за овог масонизованог гркокатолика када изриче осуду српскословенском, као да се не ради о српској редакцији старословенског језика на којој је писао Свети Сава, први српски просвјетитељ и светитељ, на чије мјесто се уз помоћ бечке лажинауке и бјелосвјетских српских спадала из сербокроатистичке филологије мислио да угура хроми Вук са турским фесом, тај исти Маровић, питамо се зашто, баш у фототип „Крмчије” Светог Саве написане на српскославенском увио је своју књигу „Српски језик данас”, коју му је штампала Српска радикална странка заведена придјевом српски у називу књиге, не знајући да се ради о кукавичјем јајету – о српском језику,али Срба сва три вјерозакона!
Треба ли рећи да је питање елементарне честитости, а не „елементарне фонетике”, не хвалити Вука, бар то не, „као горостаса” „који је остао” након што је до темеља срушио језик Светог Саве!!! Гдје је остао? И докад? У псеудосрпској, а уистину американизованој и германизованој квазинауци, што манипулише старом флоскулом коју нико није озбиљно узимао ни у Вуково вријеме – „Срби сва три вјерозакона”?
Показује се, ево, бјелодано да није само Запад преко америчке администрације, чији су чиновници и амерички академици, узео православље као мету за одстрел у овом трећем свјетском антисрпском рату већ да је поред нових србиста, тих настављача америчко-њемачке завјере против Срба, а која је имала и своју псеудофилолошку димензију, кроз оживљавање старих ватиканско-бечко-масонских догмата, Запад само наставио тамо гдје је давно царствујушћи Беч отпочео своју агресију на српско национално биће тзв. језичком реформом. Некоћ давно бечка је администрација преко свог дорадника Вука срушила књижевни језик Светог Саве, који је Србе вијековима поуздано чувао од латинске јереси, тако да Ватикан није могао да макне у прозелитизму поред светосавског језика „православних Јужних Словена”. Светосавски језик – српскословенски – штитио нас је од латинске цркве поузданије од сваке војске, све до времена кад смо, да бисмо ојачали свој вјерско-политички положај на вјетрометном Балкану, на коме смо били први на мети немилосрдне асимилације и покрштавања, ступили у српско-руски књижевнојезички савез звани славеносрпски.
Том чудесном комбинацијом два блиска словенска језика, којима су говорила два аутохтона православна народа са заједничким етничким поријеклом, био је подигнут духовни бедем који се протезао до неба, а за кога ће Маројевић, русиста и слависта, и још притом академик једне словенске академије, исказати крајње критички суд беспоштедног вукобранитеља и бечкопоштоватеља – да је „настао у условима изразитог д и с к о н т и у н и т е т а српске културе, у којој је веза са старом српскословенском традицијом била прекинута, али не и изгубљено историјско памћење о тој традицији и писано на њој културно насљеђе.”
Укрстимо ли ову Маројевићеву бласфемичну и манипулантску тврдњу о некаквом „дисконтинуитету” српске културе под славеносрпским језиком, тим нашим трећим књижевним језиком, коју је он истакао спационирано да би негативном конотацијом коју јој је приписао бола очи, са писанијем самог Копитара, који са дрскошћу окупатора отворено савјетује Беч да треба срушити ту језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена уништавањем славеносрпског, схватићемо шта је управо био главни циљ у покретању тзв. Вукове реформе, коју је за потребе бечке администрације провео у дјело професор бечког универзитета Миклошич: да се рушењем језика Светог Саве, књижевног језика са монументалном литерарном традицијом, поништи језичка разлика према римокатолицима, чиме би била поништена главна препрека за превођење Срба православаца у римокатоличанство. И заиста, она је свесрдним настојањем бечке псеудофилологије била заувијек уклоњена, чиме је Београд, временом, постајао све више унијатски град, али ипак ни до данас није сам од себе пао у руке Беча , како је шовинистички пројектовао Копитар, а по свему судећи и неће, колико год новосрбисти трабуњали „о дисконтинуитету српске културе”.
То се досад није десило само зато што благодет Божја дејствује путем те неподношљиве особине Срба – духа противрјечења цијелом свијету, у чему је и садржана особина праве вјере, вјере наше православне, у којој се уздамо у Небески Јерусалим, а не у овоземаљски Рим.
На овим просторима, дакле, укрштене су двије јереси – Копитарова, јансенистичка, која је увијек дјеловала двоплански, троплански, кроз језичке реформе са компонентом политичких и вјерских реформи, што су значиле привођење корак по корак Срба православаца под окриље Христовог викара на земљи, „светог оца папе”; те јерес новојансенистичког „револуционара” Маројевића, који је умислио да је њему у удио пало да успостави к о н т и н у и т е т српске културе догмом о Србима сва три вјерозакона, кроз азбучку, језичку и књижевну револуцију. Из тог укрштања, које су већ спровели у дјело амерички еугенилари препаднути оснивањем покрета за србистику из Чикага, на тлу српских земаља требало је да се створи новокомпоновано српство з а л а к о в ј е р н е , које већ осамнаест година широм српских земаља промовише Покрет за обнову србистике на концепту заједничког језика Срба сва три вјерозакона.
Тим лаковјерним Српством сва три вјерозакона владао би у политичком смислу новосрбистички подмладак који су сами узгојили у инкубатору званом Српски сабор Двери, као експозитури Покрета за обнову србистике, чији је главни филолошки документ „Слово о српском језику”написао управо гуру србистике Маројевић на позив Свјетског сабора Срба из Хајделберга и његовог утемељивача Предрага Драгића Кијука, духовног учитеља Дверјана, чије „старјешинство” чини тројка (опет!) некадашњих студената потеклих са Одсека за србистику Филолошког факултета у Београду. Двери, наиме, бијаху основане преко часописа у посљедњем мјесецу полугодишњег декановања Радмила Маројевића овим факултетом.
6. Док тврди да је славеносрпски настао у условима изразитог д и с к о н т и н у и т е т а српске културе, Маројевић, тај гуру новосрбистике, спреман да за интерес америчке администрације, која је покренула поступак поновног уједињења Јужних Словена, у то име још једном жртвује српски језик у једном глобалном политичком експерименту, одбија да види да је управо окретањем Срба од Истока и наше најтјешње духовне прожетости, па и језичке, са једновјерном и једнородном браћом Русима био нарушен континуитет српске као еминентно православне и светосавске културе, која је почивала на јединству у вјери. Онога часа кад смо се по наговору Аустроугара окренули Западу и наводној нашој браћи по језику, што је изазвано на вјештачки начин од стране бечких академичара који су тзв. језичком реформом српског језика „до темеља” срушили дотадашњи природни саморазвој српске духовности што је почивао управо на светом православљу, од тада је за темељ српске културе и духовности узет језик, а не вјера. Тим чином Срби су, канда, заувијек били скренути са свог једино природног развојног пута, оног светосавског, у атеистичко-масонско Српство сва три вјерозакона. Тако је по налогу тајних сила које су дејствовале иза Бечког договора светосавско Српство било преусмјерено у воде вуковског натконфесионалног, мултиконфесионалног Српства, које за темељ има догму Срби сви и свуда или „брат је мио које вјере био”, само да говори српски, чиме је заувијек прекинут континуитет Срба са властитом светосавском прошлошћу и изгубљен суверенитет над српским језиком, који се од тада морао да дијели не само са превјереним Србима него и са Несрбима, чакавцима, кајкавцима и осталим народима и народностима који су „пристали” да се служе српском штокавицом.
С тим у вези, аутохтона србистика, за коју се залажемо, као први задатак узима да до темеља сруши новосрбистичку парасинагогу зидану на лажи о „горостасу Вуку”, који је још једном позван упомоћ како би се преко његовог концепта Срба сва три вјерозакона на вишем нивоу европских интеграција поново ујединио простор који су Американци системски били разјединили, распаљујући мржњу управо међу „Србима сва три вјерозакона”, чиме су изазвали међувјерски и међунационални рат у коме је жртвени јарац био српски народ, а његов језик издијељен на три нова језика. Сад се поново ти исти враћају на хромог Вука, коме је, према Маројевићевом суду, сваки споменик мали, чијом је језичком реформом, која је имала превасходну вјерско-политичку димензију, својевремено била срушена језичка разлика између римокатоличких и православних Јужних Словена. Тај сладострасни рушилац језичке разлике међу „Јужним Словенима” и секташки вукобранилац Маројевић једино што је у својој кодираној свијести дорадника атлантократије знао да уради било је да још једном у име америчких академика, који су сковали план поновног реинтегрисања претходно завађених „Јужних Словена”, код Срба православаца, тих јединих искрених поборника југословенства, поново васкрсне давно умрли схоластички догмат о Србима сва три вјерозакона, којег смо се, мишљасмо, ратосиљали, како би тај свим западњацима мрски Београд коначно и напокон „сам од себе пао у руке” Брисела и Вашингтона, а свето православље утопило се у римокатолицизму, само од себе,путем екуменистичке нове србистике и „братске” љубави међу хришћанима, шаптом, као Босна некоћ што паде под Турцима?
Поента перфидног новог колонијализма, чије су технике потчињавања до перфекције савладали аустроугарски империјалисти и њихови данашњи сљедбеници, амерички глобалисти и њихови помагачи лажни србисти, ти уистину антисрбисти, садржана је баш у томе да се Српство доведе у ситуацију да се само од себе расточи, поновним инсталисањем антистисрпске идеологије новог југословенства, по упутама америчких академика. Њихови давнашњи претходници били су управо масонизовани и илуминизовани бечки реформатори који су у својим гвозденим рукама држали у покорности Вука Караџића, окупљени око Јохана Волфганга Гетеа; који су, поред осталог, посједовали знања империјалног и колонијалног владања масама и народима, путем науке и образовања, научних протокола и догми, знања које је за оне неупућене, неинициране, било недохватно. Сам Гете отворено је тврдио да „нема оних који су више заробљени од оних који лажно вјерују да су слободни”; другим ријечима, тумачио је да смо сви, на овај или онај начин, заробљени, а да тога нисмо ни свјесни, у чему се и огледа тајна владања, вијековима преношена
унутар уске групе посвећених. Њена суштина огледала се у томе да је цјелисходније да Србе у покорности и ропству, посебно оном духовном, које заробљава душу и ум, држе сами Срби, и да потом они сами те своје „кооперативне” унутрашње окупаторе, који жртвују властити језик под фирмом његовог реформисања, величају као ослободиоце од духовног мрака, од непросвијећености, као националне хероје, једном ријечју – „горостасе”, и беатификују их у „Свету Тројицу” српског језика и српске књижевности, као што то чини Радмило Маројевић, „њихов” човјек у нашим редовима, који се понаша као „патријарх” нове србистике који је дошао у посјед толиких овлашћења да бечкопоштоватеља и гркокатолика Вука може, никог не питајући, прогласити за једног од „Свете Тројице српског језика”. Тим беатификовањем антиправославца који је жртвовао језик Светог Саве зарад заједничког народног језика православних и римокатолика Маројевић је на симболичан начин обновио у име југомасона лингвополитички маузолеј Вуку, наново балзамујући већ распаднуте главне догмате бечке лажинауке, као што је то некоћ, крајем деветнаестог вијека, радила залуђена, атеизована и расрбљена омладина српска, школована на Западу, која је, заборавивши на Светог Саву, била подговорена да велича Вука за једног од Свете Тројице! И онда и сада циљ западњака био је исти: растакање и уништење Српске православне цркве, која симболизује Србе Светог Саве, језичком реформом приписаном Вуку, који је
уистину био „вук у овчијој кожи који ради овцама о глави” (Св. Игњатије Богоносац), тај, иначе, „латинофрон”, грколатин, како су вријеме Светог Марка Ефеског и Флорентинског сабора звали унијате, присталице уније са католицима, гркокатолике. Такав је био и Копитаров шегрт, који је повјеровао у догмат о Србима сва три вјерозакона и унионистички рад за који се мислило да је довољно јединство језика, а не и јединство у вјери.
Догмат о првенству Вука унијате у србистици прерастао је у онај о његовој непогрешивости, као типични унијатски догмат паралелан са оним о папском првенству и папској непогрешивости.
Одлично осмишљен широки програм римокатоличког екуменизма подразумијевао је посебно ангажовање гркокатолика, које је римокатоличка црква доживљавала као „мост” између Истока и Запада. Зато је Вуково гркокатоличанство било суштински важно за унију, за почетак само језичку, православних и инославних, која је била најбољи пут ка будућем трасираном јединству цркава, посебно наметано, онда и данас, православним Србима. На крају је тај „латинофрон” и масон доживио да по други пут буде сахрањен управо испред православне богомоље, Саборне цркве у Београду, поред сврзимантије и масона Доситеја Обрадовића, који је и након бијега из Хопова наставио да носи своје монашко име, само зато што му је мало шта било свето.
3. Ову књигу аналитичких студија из србистике прате својеврсни коментари који надилазе феномен публицистичких актуелности, коментари онога што се збива са српским народом и тројичности његовог предања садржаног у српском језику, српском писму, ћирилици и у светосављу, том православљу српског стила и искуства. Она није само излагање чињеница о путевима расрбљавања и расловешћивања Срба прозелитском америчко-њемачком „новом” србистиком већ је понајприје позив да, ако хоћемо да опстанемо као народ, наставимо борбу за аутохтону србистику, а са њом и за духовни препород српства кроз свенародно покајање, које би морали пратити оцрковљење, оправослављење и ословешћење ћирилицом, те враћање темељним моралним вриједностима, трајно записанима у нашем светосављу, које је у данашњици изложено разорном дејству екуменизма.
Пуна вјере у српски духовни препород након посљедњег антисрпског рата, србистику сам од њеног оснивања била искрено прихватила,да бих временом, промишљајући је својом главом, почела да уочавам велике напуклине и противрјечности када су посриједи темељни принципи на којим је обновљена, при чему је сам поступак обнове од почетка био приватизован од стране тријумвирата самозваних србиста. Испоставља се да је србистика производ договора америчке администрације (чији су сарадници и амерички академици који су осмислили овај филолошки пројект) и Републике Српске, у којој је нова србистика постала скоро режимско учење.
Непосредни подстицај да напишем ово дјело у прилог аутохтоној србистици, за коју се залажем, била је спознаја да се моја илузија о обновљеној србистици, оној и онаквој какву су на трагу самозваног западноевропског папско-протестантског реформатора Вука проповиједала „три вучића” србистике, одавно распршила пред навалом бројних питања на која, онако кодиране свијести, нисам успијевала да нађем прави одговор. Како сам дубље разумијевала њен програм, множиле су се сумње да се не ради ни о каквом српском национализму заснованом на језику, којим се, може бити, једно вријеме лаковјерно заносио и сам Вук као приучени лингвиста, већ да је посриједи инсценирана и лажирана псеудосрбистика; још један закулисни антисрпски пројекат који значи унијатску агресију евроатлантиста путем спреге америчко-њемачког неоколонијализма. Управо они нам преко подгријаног вуковског концепта Срба сва три вјерозакона поново нуде, као лошим ђацима историје, а уз немалу помоћ тамних синова српства, једно анационално и у исходу антиправославно учење о српском језику, чије би жртве поново били Срби православци и њихов језик, који би према посљедњем пројекту био уграђен у нови полицентрични језик, који већ заговара њемачка неоколонијална лингвистика под фирмомбе-ха-еса
Испоставило се, нажалост, да једино Срби на крају XX вијека свој национални идентитет не смију градити на вјери и религији, а само зато што је у питању светосавље, помоћу којег нас је још у XII вијеку Свети Сава повезао у јединствен српски народ, који је, притом имао свој кодификован и у литерарној традицији потврђен српски језик, као и своје аутохтоно српско писмо. Свега тога Срби би се морали одрећи и пустити да их властити синови преведу жедне преко воде; да самозабране светосавско зарад вуковског српства, дубоко анационалног и антисветосавског, да самозабране антиглобалистичку аутохтону србистику зарад глобалистичке нове србистике; притом, без имало евроскептицизма. Да српској вишемиленијумској ћирилици претпоставе као равноправну натовску латиницу као „подједнако српско писмо”, иако су се Срби на њу обавезали тек Новосадскимм договором, а у српство ју је донијела аустроугарска чизма 1915. године, протјеравши под пријетњом смрти спасоносну ћирилицу. Да сваког ко српство своди на светосавље бласфемично оптуже за антисрпство, а сваког ко се усуди и дирне у аустријског фељбабу Вука,кога су ови евроатлантистички паметари прогласили непогрешивим и беатификовали за једног од Свете Тројице српског језика, прозову издајником!
4. Сва три своја аутохтона предања Срби су морали, по упутама нових србиста, релативизовати и обезличити путем реформисане (спиноване) аустрославистичке или утопистичке и атеистичке србојугословенске лажинауке, саркастично назване „србистиком”; „србиста” који су умислили да и даље на наше очи могу дрско да манипулишу нашим родољубљем, нашом несрећом, да безочно тргују српским светињама, трампећи их за превејане унијатске бечко-берлинске концепте и понеку звучну награду атлантиста; да распињу српску свијест на крсту псеудорационалистичке и антиправославне надринауке водећи, наводно, нови рат за српски језик, а уистину објављујући нови рат том истом српском језику и српској националној филологији, а да у то њихово замешатељство нико неће моћи да проникне; поготово не да таква сазнања обзнани из страха од ових дрских полемичара и њихове громопуцатељне реторике.
Јесу ли то србистичке мецене, евроатлантски, првенствено америчко-њемачки протектори, који су разбили Југославију изазвавши антисрпски рат окончан нуклеарним бомбардовањем Републике Српске, а четири године касније и Србије, повјеровали како Српство нема ниједног национално освијешћеног лингвисту који није калајисан духом католичким, унијатским
или жидовствујушћим, већ да смо сви још и данас заблудјели сербокроатисти, који ће се и даље распамећено вртјети у кругу задатих бечко-масонских просвјетитељских интерпретација томе шта су српски језик и српски народ, а шта његова историја и култура; или да смо сви преко ноћи „узнапредовали” и еуфорично се еманциповали у антиправославне „Јевропејце”, какав бијаше и онај хроми Вук са турским фесом на глави, у чијој кући се говорило искључивоњемачки, а чије ниједно од тринаестерoдјеце није знало да прозбори српски, нити је било крштено у православној цркви, већ искључиво укатоличкој, у којој се овај Стефанов (Стјепанов) син бијаше вјенчао са католикињом, декларишући се као гркокатолик-унијат?
Узалуд су нас ова Вукова несрећна три „вучића”, који су и без сазивања концила прогласили догмат о његовој непогрешивости (ту је предност трујумвирата!), покушавали да преваспитају и поунијате преко окупационистичке евроатлантистике и концепта Срба сва три вјерозакона, надајући се да ћемо и ми бити (ако су већ они, поред своје учености, пристали да буду) и даље приучени и покорни ђаци подмуклог јансенисте и шовинисте Копитара, као и настављача овога врховног жбира (цензора) аустријске царевине, задуженог за „илирске” провинције, који је испројектовао лукави антисрпски план како да духовно покори/пороби поклонике Светог Саве новим учењем о српском језику, обзнанивши то пркосно у сочињенију из 1827. године, у којем пише:
„Српска православна црква чувањем старог језика Светог Саве жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена, те би
стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти у руке.” Да ли је то још једном требало да сами од себе, временом, као зрела крушка паднемо у руке нових евро-америчких господара, да нас поново уједе гуја испод истог камена, на шта нас наводе нови србисти; као да ми Срби нисмо већ довољно отровани Вуковим науком, којом је поништена језичка разлика између српскојезичких римокатолика и нас православаца? Та тзв. језичка „реформа” у цијелости је била вјерско-политички пројекат аустрославистике, колонијалне к. у. к. администрације под Копитаровим надзором, номинално потписана Вуковим латиничним потписом, али без помињања имена језика, што је врхунац префриганости бечких договорача и њихових помагача из сјенке. Циљ те реформе било је уништење српскословенског језика, другог књижевног језика код Срба, језика српске редакције старословенског, који нас је својим континуитетом кроз вијекове директно везивао за „Крмчију” Светог Саве, а који је управо Аустрија преко Вука поништила, одбацивши српскословенски у име народног језика, који није толико чувао језичку разлику између римокатолика и православаца, те само из тог разлога и био изабран за основицу новог књижевног језика. Оног Вука, за кога Радмило Маројевић, чврсто увјерен у успјех евросрбистичког „новог рата за српски језик и правопис”, поведеног на иницијативу нових глобалних господара, англоциониста, тврди да је и у данашњем времену „Вук горостас остао, као што је остао Вуков други (и централни) темељ српског књижевног језика, а срушила се до самог темеља, до елементарне фонетике и начина биљежења гласова, читава зграда схоластичког проучавања ’славеносербског’ периода српске писмености.”
5. Прво што упада у очи јесте посве деструктивни, штавише рушилачко-навијачки рјечник овог новосвјетскопоредског јањичара када тврди да је, бива, Вук, а не аустроугарска сила и ордија,чија је био продужена рука, „до самог темеља, доелементарне фонетике и начина биљежења гласова” срушила грађевину српскословенског периода српске писмености. Док са самоувјереношћу јеретика навија за овог масонизованог гркокатолика када изриче осуду српскословенском, као да се не ради о српској редакцији старословенског језика на којој је писао Свети Сава, први српски просвјетитељ и светитељ, на чије мјесто се уз помоћ бечке лажинауке и бјелосвјетских српских спадала из сербокроатистичке филологије мислио да угура хроми Вук са турским фесом, тај исти Маровић, питамо се зашто, баш у фототип „Крмчије” Светог Саве написане на српскославенском увио је своју књигу „Српски језик данас”, коју му је штампала Српска радикална странка заведена придјевом српски у називу књиге, не знајући да се ради о кукавичјем јајету – о српском језику,али Срба сва три вјерозакона!
Треба ли рећи да је питање елементарне честитости, а не „елементарне фонетике”, не хвалити Вука, бар то не, „као горостаса” „који је остао” након што је до темеља срушио језик Светог Саве!!! Гдје је остао? И докад? У псеудосрпској, а уистину американизованој и германизованој квазинауци, што манипулише старом флоскулом коју нико није озбиљно узимао ни у Вуково вријеме – „Срби сва три вјерозакона”?
Показује се, ево, бјелодано да није само Запад преко америчке администрације, чији су чиновници и амерички академици, узео православље као мету за одстрел у овом трећем свјетском антисрпском рату већ да је поред нових србиста, тих настављача америчко-њемачке завјере против Срба, а која је имала и своју псеудофилолошку димензију, кроз оживљавање старих ватиканско-бечко-масонских догмата, Запад само наставио тамо гдје је давно царствујушћи Беч отпочео своју агресију на српско национално биће тзв. језичком реформом. Некоћ давно бечка је администрација преко свог дорадника Вука срушила књижевни језик Светог Саве, који је Србе вијековима поуздано чувао од латинске јереси, тако да Ватикан није могао да макне у прозелитизму поред светосавског језика „православних Јужних Словена”. Светосавски језик – српскословенски – штитио нас је од латинске цркве поузданије од сваке војске, све до времена кад смо, да бисмо ојачали свој вјерско-политички положај на вјетрометном Балкану, на коме смо били први на мети немилосрдне асимилације и покрштавања, ступили у српско-руски књижевнојезички савез звани славеносрпски.
Том чудесном комбинацијом два блиска словенска језика, којима су говорила два аутохтона православна народа са заједничким етничким поријеклом, био је подигнут духовни бедем који се протезао до неба, а за кога ће Маројевић, русиста и слависта, и још притом академик једне словенске академије, исказати крајње критички суд беспоштедног вукобранитеља и бечкопоштоватеља – да је „настао у условима изразитог д и с к о н т и у н и т е т а српске културе, у којој је веза са старом српскословенском традицијом била прекинута, али не и изгубљено историјско памћење о тој традицији и писано на њој културно насљеђе.”
Укрстимо ли ову Маројевићеву бласфемичну и манипулантску тврдњу о некаквом „дисконтинуитету” српске културе под славеносрпским језиком, тим нашим трећим књижевним језиком, коју је он истакао спационирано да би негативном конотацијом коју јој је приписао бола очи, са писанијем самог Копитара, који са дрскошћу окупатора отворено савјетује Беч да треба срушити ту језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена уништавањем славеносрпског, схватићемо шта је управо био главни циљ у покретању тзв. Вукове реформе, коју је за потребе бечке администрације провео у дјело професор бечког универзитета Миклошич: да се рушењем језика Светог Саве, књижевног језика са монументалном литерарном традицијом, поништи језичка разлика према римокатолицима, чиме би била поништена главна препрека за превођење Срба православаца у римокатоличанство. И заиста, она је свесрдним настојањем бечке псеудофилологије била заувијек уклоњена, чиме је Београд, временом, постајао све више унијатски град, али ипак ни до данас није сам од себе пао у руке Беча , како је шовинистички пројектовао Копитар, а по свему судећи и неће, колико год новосрбисти трабуњали „о дисконтинуитету српске културе”.
То се досад није десило само зато што благодет Божја дејствује путем те неподношљиве особине Срба – духа противрјечења цијелом свијету, у чему је и садржана особина праве вјере, вјере наше православне, у којој се уздамо у Небески Јерусалим, а не у овоземаљски Рим.
На овим просторима, дакле, укрштене су двије јереси – Копитарова, јансенистичка, која је увијек дјеловала двоплански, троплански, кроз језичке реформе са компонентом политичких и вјерских реформи, што су значиле привођење корак по корак Срба православаца под окриље Христовог викара на земљи, „светог оца папе”; те јерес новојансенистичког „револуционара” Маројевића, који је умислио да је њему у удио пало да успостави к о н т и н у и т е т српске културе догмом о Србима сва три вјерозакона, кроз азбучку, језичку и књижевну револуцију. Из тог укрштања, које су већ спровели у дјело амерички еугенилари препаднути оснивањем покрета за србистику из Чикага, на тлу српских земаља требало је да се створи новокомпоновано српство з а л а к о в ј е р н е , које већ осамнаест година широм српских земаља промовише Покрет за обнову србистике на концепту заједничког језика Срба сва три вјерозакона.
Тим лаковјерним Српством сва три вјерозакона владао би у политичком смислу новосрбистички подмладак који су сами узгојили у инкубатору званом Српски сабор Двери, као експозитури Покрета за обнову србистике, чији је главни филолошки документ „Слово о српском језику”написао управо гуру србистике Маројевић на позив Свјетског сабора Срба из Хајделберга и његовог утемељивача Предрага Драгића Кијука, духовног учитеља Дверјана, чије „старјешинство” чини тројка (опет!) некадашњих студената потеклих са Одсека за србистику Филолошког факултета у Београду. Двери, наиме, бијаху основане преко часописа у посљедњем мјесецу полугодишњег декановања Радмила Маројевића овим факултетом.
6. Док тврди да је славеносрпски настао у условима изразитог д и с к о н т и н у и т е т а српске културе, Маројевић, тај гуру новосрбистике, спреман да за интерес америчке администрације, која је покренула поступак поновног уједињења Јужних Словена, у то име још једном жртвује српски језик у једном глобалном политичком експерименту, одбија да види да је управо окретањем Срба од Истока и наше најтјешње духовне прожетости, па и језичке, са једновјерном и једнородном браћом Русима био нарушен континуитет српске као еминентно православне и светосавске културе, која је почивала на јединству у вјери. Онога часа кад смо се по наговору Аустроугара окренули Западу и наводној нашој браћи по језику, што је изазвано на вјештачки начин од стране бечких академичара који су тзв. језичком реформом српског језика „до темеља” срушили дотадашњи природни саморазвој српске духовности што је почивао управо на светом православљу, од тада је за темељ српске културе и духовности узет језик, а не вјера. Тим чином Срби су, канда, заувијек били скренути са свог једино природног развојног пута, оног светосавског, у атеистичко-масонско Српство сва три вјерозакона. Тако је по налогу тајних сила које су дејствовале иза Бечког договора светосавско Српство било преусмјерено у воде вуковског натконфесионалног, мултиконфесионалног Српства, које за темељ има догму Срби сви и свуда или „брат је мио које вјере био”, само да говори српски, чиме је заувијек прекинут континуитет Срба са властитом светосавском прошлошћу и изгубљен суверенитет над српским језиком, који се од тада морао да дијели не само са превјереним Србима него и са Несрбима, чакавцима, кајкавцима и осталим народима и народностима који су „пристали” да се служе српском штокавицом.
С тим у вези, аутохтона србистика, за коју се залажемо, као први задатак узима да до темеља сруши новосрбистичку парасинагогу зидану на лажи о „горостасу Вуку”, који је још једном позван упомоћ како би се преко његовог концепта Срба сва три вјерозакона на вишем нивоу европских интеграција поново ујединио простор који су Американци системски били разјединили, распаљујући мржњу управо међу „Србима сва три вјерозакона”, чиме су изазвали међувјерски и међунационални рат у коме је жртвени јарац био српски народ, а његов језик издијељен на три нова језика. Сад се поново ти исти враћају на хромог Вука, коме је, према Маројевићевом суду, сваки споменик мали, чијом је језичком реформом, која је имала превасходну вјерско-политичку димензију, својевремено била срушена језичка разлика између римокатоличких и православних Јужних Словена. Тај сладострасни рушилац језичке разлике међу „Јужним Словенима” и секташки вукобранилац Маројевић једино што је у својој кодираној свијести дорадника атлантократије знао да уради било је да још једном у име америчких академика, који су сковали план поновног реинтегрисања претходно завађених „Јужних Словена”, код Срба православаца, тих јединих искрених поборника југословенства, поново васкрсне давно умрли схоластички догмат о Србима сва три вјерозакона, којег смо се, мишљасмо, ратосиљали, како би тај свим западњацима мрски Београд коначно и напокон „сам од себе пао у руке” Брисела и Вашингтона, а свето православље утопило се у римокатолицизму, само од себе,путем екуменистичке нове србистике и „братске” љубави међу хришћанима, шаптом, као Босна некоћ што паде под Турцима?
Поента перфидног новог колонијализма, чије су технике потчињавања до перфекције савладали аустроугарски империјалисти и њихови данашњи сљедбеници, амерички глобалисти и њихови помагачи лажни србисти, ти уистину антисрбисти, садржана је баш у томе да се Српство доведе у ситуацију да се само од себе расточи, поновним инсталисањем антистисрпске идеологије новог југословенства, по упутама америчких академика. Њихови давнашњи претходници били су управо масонизовани и илуминизовани бечки реформатори који су у својим гвозденим рукама држали у покорности Вука Караџића, окупљени око Јохана Волфганга Гетеа; који су, поред осталог, посједовали знања империјалног и колонијалног владања масама и народима, путем науке и образовања, научних протокола и догми, знања које је за оне неупућене, неинициране, било недохватно. Сам Гете отворено је тврдио да „нема оних који су више заробљени од оних који лажно вјерују да су слободни”; другим ријечима, тумачио је да смо сви, на овај или онај начин, заробљени, а да тога нисмо ни свјесни, у чему се и огледа тајна владања, вијековима преношена
унутар уске групе посвећених. Њена суштина огледала се у томе да је цјелисходније да Србе у покорности и ропству, посебно оном духовном, које заробљава душу и ум, држе сами Срби, и да потом они сами те своје „кооперативне” унутрашње окупаторе, који жртвују властити језик под фирмом његовог реформисања, величају као ослободиоце од духовног мрака, од непросвијећености, као националне хероје, једном ријечју – „горостасе”, и беатификују их у „Свету Тројицу” српског језика и српске књижевности, као што то чини Радмило Маројевић, „њихов” човјек у нашим редовима, који се понаша као „патријарх” нове србистике који је дошао у посјед толиких овлашћења да бечкопоштоватеља и гркокатолика Вука може, никог не питајући, прогласити за једног од „Свете Тројице српског језика”. Тим беатификовањем антиправославца који је жртвовао језик Светог Саве зарад заједничког народног језика православних и римокатолика Маројевић је на симболичан начин обновио у име југомасона лингвополитички маузолеј Вуку, наново балзамујући већ распаднуте главне догмате бечке лажинауке, као што је то некоћ, крајем деветнаестог вијека, радила залуђена, атеизована и расрбљена омладина српска, школована на Западу, која је, заборавивши на Светог Саву, била подговорена да велича Вука за једног од Свете Тројице! И онда и сада циљ западњака био је исти: растакање и уништење Српске православне цркве, која симболизује Србе Светог Саве, језичком реформом приписаном Вуку, који је
уистину био „вук у овчијој кожи који ради овцама о глави” (Св. Игњатије Богоносац), тај, иначе, „латинофрон”, грколатин, како су вријеме Светог Марка Ефеског и Флорентинског сабора звали унијате, присталице уније са католицима, гркокатолике. Такав је био и Копитаров шегрт, који је повјеровао у догмат о Србима сва три вјерозакона и унионистички рад за који се мислило да је довољно јединство језика, а не и јединство у вјери.
Догмат о првенству Вука унијате у србистици прерастао је у онај о његовој непогрешивости, као типични унијатски догмат паралелан са оним о папском првенству и папској непогрешивости.
Одлично осмишљен широки програм римокатоличког екуменизма подразумијевао је посебно ангажовање гркокатолика, које је римокатоличка црква доживљавала као „мост” између Истока и Запада. Зато је Вуково гркокатоличанство било суштински важно за унију, за почетак само језичку, православних и инославних, која је била најбољи пут ка будућем трасираном јединству цркава, посебно наметано, онда и данас, православним Србима. На крају је тај „латинофрон” и масон доживио да по други пут буде сахрањен управо испред православне богомоље, Саборне цркве у Београду, поред сврзимантије и масона Доситеја Обрадовића, који је и након бијега из Хопова наставио да носи своје монашко име, само зато што му је мало шта било свето.
7. Наличје Вукове реформе дешифровао је једном заувијек лично његов учитељ Копитар, у једној реченици, док распамећено Српство већ 160 година настављају магарчити властити синови овјенчани чланством у највишим националним и научним институцијама и академијама наука, давећи се у литрама мастила и брдима књига исписаних у славу и част овом масонским духом калајисаном „реформатору”. Масонство, чији је био експонент, онда и сада почивало је на јудејској доктрини изабраног народа, који стреми да овлада цијелим свијетом. Слободно зидарство идејно сеже до тајних доктрина јудејских секти, те стога ко ступа у масонство, неизбјежно духовно прима јудаизам. Отуда се може говорити да је масонизована српска интелигенција управо јудаизована, будући да је симболички обрезана обредним ступањем у ложу чији је програмски циљ наступање против вјере, хришћанства и против монархије. Зарад тога, масонским духом прожета јансенистичка реформа српског језика приписана Вуку уништила је заувијек „стари језик Светог Саве”, стандардизован
седмовјековном писаном традицијом која сеже до светитељевог Слова о вјери, на чијем је трагу уставнојезички самозванац Маројевић, а на „молбу” Свјетског сабора Срба, и овога пута оних понијемчених, са сједиштем у Хајделбергу, сачинио "Слово о српском језику".
Вукова тзв. реформа била је, уистину, резултат рада бечких мудраца са универзитета, међу њима и Миклошича, који су дјеловали иза позападњаченог Вука, који је, по наговору својих виспрених учитеља био, можда, доведен у заблуду о правој природи језичке реформе проведене под његовим, српским именом, али је ништа мање био и у животној стисци којој је тешко одолијевао, трампећи своје име за чланство у неколиким академијама наука и двије националне пензије, поништивши тим комформистичким чином и својим латиничким потписом на Бечком документу једном заувијек језичку разлику између римокатолика који су говорили новоштокавицом и православних Срба који су имали свој кодификован књижевни језик још од Светог Саве. Међутим, колико год се трговало српским светињама, до данас се упркос свему није остварио сан царствујушћег Беча и свим преварама и обманама склоног Ватикана – да Београд паднесам од себе, па су то наставили проводити у дјело самохвалисави „србисти”, а уистину, мондијалисти, које историчар Владислав Б. Сотировић у књизи „Социолингвистички аспекти распада Југославије и српско национално питање” (Виљнус, 2013) пригодничарски сврстава у повлашћену нову касту тзв. православних (!) лингвиста. При том су рецензенти те исте књиге, поред осталих, били чланови новосрбистичког тријумвирата, а који су обновљеним бечким лажиучењем о српском језику легализовали најновију окупацију српског језика од стране западних глобалиста. Сотировић је,
дакле, славољубиво прозвао „православним”лингвистима оне који светосавском Српству намећу образину анационалног вуковског синкретистичког Српства сва три вјерозакона, а у име „невидљивог” евроатлантског окупатора, који је у казненој експедицији долетио на крилима невидљивог авиона да нас у најмилитантнијој војној акцији коју човјечанство памти знаној „Милосрдни анђео”, бомбардујући нас радиокативним отпадом,
за наше добро „хуманизује” и приведе у табор просвећених евроунијата. Чини се, засад без стварног успјеха, јер се након два и по мјесеца звјерског иживљавања на свему што је српско, нови свјетски жандарм скондрљао на српску земљу скупа са невидљивим Ф-16, као свака скаламерија која није Богом благословена.
8. Други концепт којим нам нови симонисти трују разум, говорећи нам проповједнички како треба да мислимо на властити језик и писмо, а кунући се у Српство сва три вјерозакона, е да би све остало по старом као у вријеме брозоморне помрчине, јесте флоскула о благодетима двоазбучја, коју називамо „звијер двоазвучја”, а тиче се перфидног фаворизовања латинице, проглашавањем догме о равноправности оба писма која су, учи нас ова тројка „православних” лингвиста, подједнако српска – и српска ћирилица и, наводно, српска латиница! О томе колико је латиница уистину српска свједочи чињеница да су је Срби под пријетњом смрти од стране Аустроугара морали прихватити 1915. године, те се на силу одрећи своје староставне ћирилице, да би послије, временом, како је то прогнозирао подмукли Копитар, по диктату једног и другог југословенства, Срби навикли да се њоме служе. Код пропагандиста нове србистике чини се да је наступила амнезија кад без трунке снебивања спремно тврде како је латиница одувијек српско писмо. Како – одувијек? Или су и овога пута новосрбисти под Србима преварантски мислили на ону вуковску категорију Срба-католика, који одувијек употребљавају латиницу, а по свему судећи јесу? Нису ли тако и Хрвати пристали да се служе српском штокавицом, „драговољно” и из интереса, али нипошто под пријетњом смрти, као што су то доживјели Срби кад су се одрицали ћирилице па смо сада на истом: ми Хрватима „узесмо” писмо, а они нама засвојаташе српски језик? Само још да установимо под којим то условима Срби узеше латиницу за српско писмо и, коначно, на чију штету испаде ова историјска „трампа” у којој на крају Срби испадоше двоструки губитници, јер трајно изгубише суверенитет и над српским језиком и над својим националним писмом, које као да нико више не брани нити
чува, већ се оно наочиглед Српства затире? У томе се огледа све лупештво ума ових нових антинационалних, а „православних”(!) симониста – да њих не интересује истина, која мора да буде једини императив нашег опстанка како бисмо попунили страшне празнине у нашем поимању Српства и нашој разореној историји, у којој смо, као што је већ речено, остали без оба своја национална
обиљежја: и без суверенитета над српским језиком и без српског писма изложеног галопирајућој латинизацији, при чему нас силе да под појмом „српски” по упутама ових глобалистичких далтониста поимамо увијек и искључиво југословенствујушће и, још једном понављамо, атеизоване Србе сва три вјерозакона, а не страдалне Србе светосавце!
9. Србистика је, ипак, мора се признати, била толико рафиновано одступништво од истине о српском језику и писму да је мало ко увиђао како је то још једно царево ново одијело. Кад сам почела да анализирам очигледне противрјечности у њеној грађевини (бе)смисла, држала сам их у прво вријеме као само своју истину, која ће још неко вријеме остати у ладици мога стола. Веома дуго ово што сада једноставно саопштавам било је, признајем, скривено иза мојих наивних једнодимензионалних видика кодираног „србисте”, на којег је ту и тамо падао тамни траг сумње, који бих разлагала на саставне дијелове. Шта више, кад сам већ увелико почела да рјешавам једначину са више непознатих, често сам одустајала, јер је деконструкција ове врсте изискивала бројне информације, али и својеврсно „тајно” знање које ми је недостајалои тешко је могло да се нађе, већ евентуално у фрагментима које сам некако успијевала да склопим у дијелове мозаика на крајевима велике глобалне арене, у којој је светосавско Српство требало да се трансформише по упутама евроатлантских националиста у натконфесионално вуковско Српство сва три вјерозакона, а које би обавезивало само православне Србе. Схватила сам да су по сриједи закулисни пројекти виспрених политичких комесара, мајстора манипулације и обмањивача здравог разума; препредених славољубаца којима ништа српско није свето. Прошло је времена прије него што сам стекла одважност изрицања да дам цјеловите одговоре на бројна питања која су се множила све до оног часа – свему дође вријеме, када сам дала обећање својим најближим сарадницима са Факултета, младим лавовима србистике – Горану Милашину и Данијелу Дојчиновићу– да ћу кренути у крчење нових путева у србистику како бих стала украј обмањивању младих научних нараштаја лажиучењем изашлим из НВО зване „Покрет за обнову србистике”. Тада још нисам слутила докле ће ме моје истраживање нове србистике довести, а што бих као закључак, када је посриједи пројекат градње језичког јединства на концепту Срба сва три вјерозакона, могла сажети у лапидарну мисао Св. Јована Златоустог: „Постоји рђава слога као и добра несагласност”.
Након свеобухватне анализе, као лингвиста који је био свједок настајања србистике и њеног устоличења у Републици Српској, одлучила сам да своја сазнања неизоставно морам обзнанити како не бисмо живјели у лажној нади да неко брине за наш крстоносни српски језик и писмо, јер су управо они који су се представљали као „ослободиоци” српског језика из ропства католичком филолошком програму били његови нови поробљивачи. Моје је једино вјерују
„откривање истине која се мора увијек изнова изрицати и упорно понављати јер се и заблуде свуда око нас увијек изнова предикују и шире” , како је то давно изрекао Ј. В. Гете, и сам један од оних који су ширили римокатоличке аустро-мађарске заблуде о српском језику и култури. Посебно се то односи на питање нашег националног писма, ћирилице изложене немилосрдном затирању, која је постала плијен западних клероглобалиста још у Првом свјетском рату, а чијем нестанку у данашњици кумују еврокомунисти потекли од јучерашњих титокомуниста. Таква је и садашња Европа, која иде у правцу стварања једне јединствене комунистичке владе, чији је заштитни знак латиница, отрована страхом од Српства и Словенства. Страх оправдавају могућношћу да се Срби и Словени, ослобођени уза богоборачког комунизма, који их је толико дуго држао у духовном ропству, коначно осмјеле и крену у помније изучавање староставности властите српске и словенске прошлости, за коју су западни академици знали, крстећи је термином „мистерија”, да се ради о самосвојној и аутохтоној, при том још најстаријој европској и свјетској цивилизацији, која је
била проносилац културе слова као највише културе на широком индоевропском простору. Непобитно је, наиме, доказано да су српска и словенска култура биле оне које су другим европским и неевропским народима подариле писменост и биле проносиоци културе и цивилизације, да би се тај историјски факат у западним мајсторским радионицама настојао на сваки начин заташкати и избрисати из укупне европске меморије; чињеницу да смо са својом
староставном српскословенском духовношћу на крају XX вијека прозвани варварима модерног доба, које треба да просвијетле западни културидеолози, они који су у име тога изазвали прави крсташки рат, узевши православље за мету: само зато што се још једном Српство и Словенство нашло на геостратешким путевима старих западних завојевача, у првом реду Њемачке и њених никад незатомљених колонијалних аспирација према Балкану и православном Истоку. Томе крсташком походу Срби су се смјело и јуначки супротставили, као што су то својевремено учинили и пожртвовани српски аутохтонисти предвођени корифејом изворне србистике Миланом Будимиром, чије непролазно „дјело треба изнијети на онај видик који нико не може заклонити” (М. Бећковић).
10. Ова књига почива на постулату да српско питање, на срећу, још није коначно ријешено. Једина одбрана српства садржана је у истини која се не може сакрити, јер нема ништа скривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Христове ријечи:
„Дух Истине увешће вас у свуистину” наш су велики путоказ, као и поуке нашег Светог владике Николаја: „Не идите за већином. Бог је са онима који су у праву, а не са онима који су у већини.”
Наш циљ није праћење симптоматологије, него искорјењивање болести коју нам је нанијело штетно лажиучење англоамеричких доушника, самодопадно названо „србистика”, којим су нас наставили саблажњавати и лажно информисати, манипулишући митом о Вуку, а уистину настављајући да на српској страни и даље у дјело проводе старе закључке Новосадског договора,
чији је циљ – искорјењивање српске ћирилице и замјењивање хрватском латиницом под флоскулом о равноправности писма и богатству двоазбучја, које је протежирано и завођено искључивокод Срба, а никад код Хрвата. У борби за сву истину о српском језику и писму ми Срби немамо избор „за” и „против” Вука будући да је Вук само средиште завјере против српског језика. Стога, ако нећемо да упорствујемо у лицемјерству и тако надаље призивамо своју највећу несрећу – расрбљавање путем унијатске теологије о Србима сва три вјерозакона, под хитно ваља да једном заувијек демитологизујемо Вука и аустрославистичку реформу српског језика, реформу која је номинално преко њега проведена, а у којој је он играо једну показну, пропагандистичку и неславну улогу, док су стварни актери били у дубокој позадини. Такође, ми Срби немамо избор између ћирилице и латинице, већ морамо бити противокупационе естерајховске гајице и данашње натовске латинице, те за српску ћирилицу, а уистину вишемиленијумску србицу, која нас нераскидиво везује за староставну српско-словенску цивилизацију. Морамо, даље, бити против погубне идеологије европских националиста коју они промовишу путем унијатске екуменистичке свејереси, а остати у светосављу, које Србе везује за српско православље, а не за лажно планетарно религиозно свејединство хришћанских цркава са pontifex-ом maximus-ом на челу, јер оно већ сад узима душе раслабљених Срба.
Да бисмо заиста обновили србистику, српски филолози морају коначно добро изучити „књиге староставне” и презрети оне који им намећу заборав и вичу: „Оканите се прошлости!” То значи да с одушевљењем прихватимо изазове истине и само тако прекинемо завјеру ћутања против староставности српске културе и писмености, те њеног немјерљивог доприноса свеукупној свјетској култури и цивилизацији: да заронимо у скривену српску историју језика, писма и културе, коју су из маглине вијекова и миленијума већ изнијели на свјетлост дана бројни учени српски и словенски аутохтоничари, те да у сарадњи са русистиком и славистиком у оквиру евроазијства коначно повратимо свијест о себи самима, а тиме и самопоштовање које смо изгубили подвргнути скоро двовјековном инжењерингу испирања мозга западном сербокроатистиком; да сазнамо цијелу истину након дугог периода лажног информисања, од почетка до краја, а то значи и коријене српске писмености, преко којих ћемо спознати истинску историју српског народа, како нам никад више не би покушали подметнути фалсификоване истине о некаквом измишљеном досељавању на Хелмско полуострво, а све под окриљем националне историје.
Предајући на просуђивање плодове своје духовне зрелости, намјеравала сам да у овом времену погубног богозаборава као посленик духовне њиве упозорим све истинољупце на велике истине похрањене у нашем, српском језику, изложеном немилосрдном „раду историје”, као и на неправде које су учињене и
данас се чине српском језику. Моје србистичко вјерују гласи: „Љуби непријатеље своје, непријатеља Божјих се гнушај, а непријатеље отачаства сатри” (Св. Филарет Московски).
У „Књизи изласка”, како сам назвала овај уводник, којим симболично означавам свој излазак из покорности сваком поробљивачу, туђем и домаћем, пјева душа моја скупа са Светим Стефаном Лазаревићем:
Браћо моја, Срби православни,
Ак’и јесмо изгубили царство
Душе своје губити немојмо.
седмовјековном писаном традицијом која сеже до светитељевог Слова о вјери, на чијем је трагу уставнојезички самозванац Маројевић, а на „молбу” Свјетског сабора Срба, и овога пута оних понијемчених, са сједиштем у Хајделбергу, сачинио "Слово о српском језику".
Вукова тзв. реформа била је, уистину, резултат рада бечких мудраца са универзитета, међу њима и Миклошича, који су дјеловали иза позападњаченог Вука, који је, по наговору својих виспрених учитеља био, можда, доведен у заблуду о правој природи језичке реформе проведене под његовим, српским именом, али је ништа мање био и у животној стисци којој је тешко одолијевао, трампећи своје име за чланство у неколиким академијама наука и двије националне пензије, поништивши тим комформистичким чином и својим латиничким потписом на Бечком документу једном заувијек језичку разлику између римокатолика који су говорили новоштокавицом и православних Срба који су имали свој кодификован књижевни језик још од Светог Саве. Међутим, колико год се трговало српским светињама, до данас се упркос свему није остварио сан царствујушћег Беча и свим преварама и обманама склоног Ватикана – да Београд паднесам од себе, па су то наставили проводити у дјело самохвалисави „србисти”, а уистину, мондијалисти, које историчар Владислав Б. Сотировић у књизи „Социолингвистички аспекти распада Југославије и српско национално питање” (Виљнус, 2013) пригодничарски сврстава у повлашћену нову касту тзв. православних (!) лингвиста. При том су рецензенти те исте књиге, поред осталих, били чланови новосрбистичког тријумвирата, а који су обновљеним бечким лажиучењем о српском језику легализовали најновију окупацију српског језика од стране западних глобалиста. Сотировић је,
дакле, славољубиво прозвао „православним”лингвистима оне који светосавском Српству намећу образину анационалног вуковског синкретистичког Српства сва три вјерозакона, а у име „невидљивог” евроатлантског окупатора, који је у казненој експедицији долетио на крилима невидљивог авиона да нас у најмилитантнијој војној акцији коју човјечанство памти знаној „Милосрдни анђео”, бомбардујући нас радиокативним отпадом,
за наше добро „хуманизује” и приведе у табор просвећених евроунијата. Чини се, засад без стварног успјеха, јер се након два и по мјесеца звјерског иживљавања на свему што је српско, нови свјетски жандарм скондрљао на српску земљу скупа са невидљивим Ф-16, као свака скаламерија која није Богом благословена.
8. Други концепт којим нам нови симонисти трују разум, говорећи нам проповједнички како треба да мислимо на властити језик и писмо, а кунући се у Српство сва три вјерозакона, е да би све остало по старом као у вријеме брозоморне помрчине, јесте флоскула о благодетима двоазбучја, коју називамо „звијер двоазвучја”, а тиче се перфидног фаворизовања латинице, проглашавањем догме о равноправности оба писма која су, учи нас ова тројка „православних” лингвиста, подједнако српска – и српска ћирилица и, наводно, српска латиница! О томе колико је латиница уистину српска свједочи чињеница да су је Срби под пријетњом смрти од стране Аустроугара морали прихватити 1915. године, те се на силу одрећи своје староставне ћирилице, да би послије, временом, како је то прогнозирао подмукли Копитар, по диктату једног и другог југословенства, Срби навикли да се њоме служе. Код пропагандиста нове србистике чини се да је наступила амнезија кад без трунке снебивања спремно тврде како је латиница одувијек српско писмо. Како – одувијек? Или су и овога пута новосрбисти под Србима преварантски мислили на ону вуковску категорију Срба-католика, који одувијек употребљавају латиницу, а по свему судећи јесу? Нису ли тако и Хрвати пристали да се служе српском штокавицом, „драговољно” и из интереса, али нипошто под пријетњом смрти, као што су то доживјели Срби кад су се одрицали ћирилице па смо сада на истом: ми Хрватима „узесмо” писмо, а они нама засвојаташе српски језик? Само још да установимо под којим то условима Срби узеше латиницу за српско писмо и, коначно, на чију штету испаде ова историјска „трампа” у којој на крају Срби испадоше двоструки губитници, јер трајно изгубише суверенитет и над српским језиком и над својим националним писмом, које као да нико више не брани нити
чува, већ се оно наочиглед Српства затире? У томе се огледа све лупештво ума ових нових антинационалних, а „православних”(!) симониста – да њих не интересује истина, која мора да буде једини императив нашег опстанка како бисмо попунили страшне празнине у нашем поимању Српства и нашој разореној историји, у којој смо, као што је већ речено, остали без оба своја национална
обиљежја: и без суверенитета над српским језиком и без српског писма изложеног галопирајућој латинизацији, при чему нас силе да под појмом „српски” по упутама ових глобалистичких далтониста поимамо увијек и искључиво југословенствујушће и, још једном понављамо, атеизоване Србе сва три вјерозакона, а не страдалне Србе светосавце!
9. Србистика је, ипак, мора се признати, била толико рафиновано одступништво од истине о српском језику и писму да је мало ко увиђао како је то још једно царево ново одијело. Кад сам почела да анализирам очигледне противрјечности у њеној грађевини (бе)смисла, држала сам их у прво вријеме као само своју истину, која ће још неко вријеме остати у ладици мога стола. Веома дуго ово што сада једноставно саопштавам било је, признајем, скривено иза мојих наивних једнодимензионалних видика кодираног „србисте”, на којег је ту и тамо падао тамни траг сумње, који бих разлагала на саставне дијелове. Шта више, кад сам већ увелико почела да рјешавам једначину са више непознатих, често сам одустајала, јер је деконструкција ове врсте изискивала бројне информације, али и својеврсно „тајно” знање које ми је недостајалои тешко је могло да се нађе, већ евентуално у фрагментима које сам некако успијевала да склопим у дијелове мозаика на крајевима велике глобалне арене, у којој је светосавско Српство требало да се трансформише по упутама евроатлантских националиста у натконфесионално вуковско Српство сва три вјерозакона, а које би обавезивало само православне Србе. Схватила сам да су по сриједи закулисни пројекти виспрених политичких комесара, мајстора манипулације и обмањивача здравог разума; препредених славољубаца којима ништа српско није свето. Прошло је времена прије него што сам стекла одважност изрицања да дам цјеловите одговоре на бројна питања која су се множила све до оног часа – свему дође вријеме, када сам дала обећање својим најближим сарадницима са Факултета, младим лавовима србистике – Горану Милашину и Данијелу Дојчиновићу– да ћу кренути у крчење нових путева у србистику како бих стала украј обмањивању младих научних нараштаја лажиучењем изашлим из НВО зване „Покрет за обнову србистике”. Тада још нисам слутила докле ће ме моје истраживање нове србистике довести, а што бих као закључак, када је посриједи пројекат градње језичког јединства на концепту Срба сва три вјерозакона, могла сажети у лапидарну мисао Св. Јована Златоустог: „Постоји рђава слога као и добра несагласност”.
Након свеобухватне анализе, као лингвиста који је био свједок настајања србистике и њеног устоличења у Републици Српској, одлучила сам да своја сазнања неизоставно морам обзнанити како не бисмо живјели у лажној нади да неко брине за наш крстоносни српски језик и писмо, јер су управо они који су се представљали као „ослободиоци” српског језика из ропства католичком филолошком програму били његови нови поробљивачи. Моје је једино вјерују
„откривање истине која се мора увијек изнова изрицати и упорно понављати јер се и заблуде свуда око нас увијек изнова предикују и шире” , како је то давно изрекао Ј. В. Гете, и сам један од оних који су ширили римокатоличке аустро-мађарске заблуде о српском језику и култури. Посебно се то односи на питање нашег националног писма, ћирилице изложене немилосрдном затирању, која је постала плијен западних клероглобалиста још у Првом свјетском рату, а чијем нестанку у данашњици кумују еврокомунисти потекли од јучерашњих титокомуниста. Таква је и садашња Европа, која иде у правцу стварања једне јединствене комунистичке владе, чији је заштитни знак латиница, отрована страхом од Српства и Словенства. Страх оправдавају могућношћу да се Срби и Словени, ослобођени уза богоборачког комунизма, који их је толико дуго држао у духовном ропству, коначно осмјеле и крену у помније изучавање староставности властите српске и словенске прошлости, за коју су западни академици знали, крстећи је термином „мистерија”, да се ради о самосвојној и аутохтоној, при том још најстаријој европској и свјетској цивилизацији, која је
била проносилац културе слова као највише културе на широком индоевропском простору. Непобитно је, наиме, доказано да су српска и словенска култура биле оне које су другим европским и неевропским народима подариле писменост и биле проносиоци културе и цивилизације, да би се тај историјски факат у западним мајсторским радионицама настојао на сваки начин заташкати и избрисати из укупне европске меморије; чињеницу да смо са својом
староставном српскословенском духовношћу на крају XX вијека прозвани варварима модерног доба, које треба да просвијетле западни културидеолози, они који су у име тога изазвали прави крсташки рат, узевши православље за мету: само зато што се још једном Српство и Словенство нашло на геостратешким путевима старих западних завојевача, у првом реду Њемачке и њених никад незатомљених колонијалних аспирација према Балкану и православном Истоку. Томе крсташком походу Срби су се смјело и јуначки супротставили, као што су то својевремено учинили и пожртвовани српски аутохтонисти предвођени корифејом изворне србистике Миланом Будимиром, чије непролазно „дјело треба изнијети на онај видик који нико не може заклонити” (М. Бећковић).
10. Ова књига почива на постулату да српско питање, на срећу, још није коначно ријешено. Једина одбрана српства садржана је у истини која се не може сакрити, јер нема ништа скривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Христове ријечи:
„Дух Истине увешће вас у свуистину” наш су велики путоказ, као и поуке нашег Светог владике Николаја: „Не идите за већином. Бог је са онима који су у праву, а не са онима који су у већини.”
Наш циљ није праћење симптоматологије, него искорјењивање болести коју нам је нанијело штетно лажиучење англоамеричких доушника, самодопадно названо „србистика”, којим су нас наставили саблажњавати и лажно информисати, манипулишући митом о Вуку, а уистину настављајући да на српској страни и даље у дјело проводе старе закључке Новосадског договора,
чији је циљ – искорјењивање српске ћирилице и замјењивање хрватском латиницом под флоскулом о равноправности писма и богатству двоазбучја, које је протежирано и завођено искључивокод Срба, а никад код Хрвата. У борби за сву истину о српском језику и писму ми Срби немамо избор „за” и „против” Вука будући да је Вук само средиште завјере против српског језика. Стога, ако нећемо да упорствујемо у лицемјерству и тако надаље призивамо своју највећу несрећу – расрбљавање путем унијатске теологије о Србима сва три вјерозакона, под хитно ваља да једном заувијек демитологизујемо Вука и аустрославистичку реформу српског језика, реформу која је номинално преко њега проведена, а у којој је он играо једну показну, пропагандистичку и неславну улогу, док су стварни актери били у дубокој позадини. Такође, ми Срби немамо избор између ћирилице и латинице, већ морамо бити противокупационе естерајховске гајице и данашње натовске латинице, те за српску ћирилицу, а уистину вишемиленијумску србицу, која нас нераскидиво везује за староставну српско-словенску цивилизацију. Морамо, даље, бити против погубне идеологије европских националиста коју они промовишу путем унијатске екуменистичке свејереси, а остати у светосављу, које Србе везује за српско православље, а не за лажно планетарно религиозно свејединство хришћанских цркава са pontifex-ом maximus-ом на челу, јер оно већ сад узима душе раслабљених Срба.
Да бисмо заиста обновили србистику, српски филолози морају коначно добро изучити „књиге староставне” и презрети оне који им намећу заборав и вичу: „Оканите се прошлости!” То значи да с одушевљењем прихватимо изазове истине и само тако прекинемо завјеру ћутања против староставности српске културе и писмености, те њеног немјерљивог доприноса свеукупној свјетској култури и цивилизацији: да заронимо у скривену српску историју језика, писма и културе, коју су из маглине вијекова и миленијума већ изнијели на свјетлост дана бројни учени српски и словенски аутохтоничари, те да у сарадњи са русистиком и славистиком у оквиру евроазијства коначно повратимо свијест о себи самима, а тиме и самопоштовање које смо изгубили подвргнути скоро двовјековном инжењерингу испирања мозга западном сербокроатистиком; да сазнамо цијелу истину након дугог периода лажног информисања, од почетка до краја, а то значи и коријене српске писмености, преко којих ћемо спознати истинску историју српског народа, како нам никад више не би покушали подметнути фалсификоване истине о некаквом измишљеном досељавању на Хелмско полуострво, а све под окриљем националне историје.
Предајући на просуђивање плодове своје духовне зрелости, намјеравала сам да у овом времену погубног богозаборава као посленик духовне њиве упозорим све истинољупце на велике истине похрањене у нашем, српском језику, изложеном немилосрдном „раду историје”, као и на неправде које су учињене и
данас се чине српском језику. Моје србистичко вјерују гласи: „Љуби непријатеље своје, непријатеља Божјих се гнушај, а непријатеље отачаства сатри” (Св. Филарет Московски).
У „Књизи изласка”, како сам назвала овај уводник, којим симболично означавам свој излазак из покорности сваком поробљивачу, туђем и домаћем, пјева душа моја скупа са Светим Стефаном Лазаревићем:
Браћо моја, Срби православни,
Ак’и јесмо изгубили царство
Душе своје губити немојмо.
(НАСТАВИЋЕ СЕ)
Нема коментара:
Постави коментар