(У књизи ,,Прозор на кожи'' – Беседе, прикази, Свитак, Издавачка радионица Књижевног друштва ,,Развигор'', Народна библиотека Пожега и Удружење књижевника Србије – подружница за Златиборски округ, Пожега 2013.) Афоризам данас, је проговорио из сопствене муке која сркастично говори чињенице о истинама. Његова историја је прошла све фазе мисли, од поуке, удворичке искроистољубивости до сопствене немоћи. Доста тога исписаног као доза за одређену епоху је пребрисало само себе. Увек опстаје сентенциозни афоризам, онај чија је мисао савремена и чија је идеологија мудрост. Дубље гледано, у централном језгру данашњег друштва стално се реемитује слика са оних одашиљача које називамо крива огледала. Испада као да стално баштинимо оно чега би се најрадије одрекли и што афоризам отклања,,скалпелом ироније'' као нездраво ткиво квази цивилизације.
Пеко Лаличић¹, свој поглед на ,,крива огледала''² у истоименој књизи афоризама, баца оптужујуће. Писац ,,није дефинисао само услове и квалитет нашег савременог живота, него нам је сажето, каква је и цела књига афоризама Крива огледала², помогао да видимо зашто, уопште, пише афоризме (а овај аутор, иначе, пише и поезију, па и романе) и зашто су они уперени у све мањкавости и животне невоље''.³
Стално погрешно покушавамо да отворимо прозор у свет, а настала је таква промаја да погубисмо и своја огњишта. И коначно више и нема правог огледала, чак и оно у бајци је криво, па испада да ,,за све што нам се дешава крива су крива огледала''. Свет се приподобио својој сврси а ми смо стално на ,,сметњи да те везе успостави: ,,На путу у боље сутра ми смо једина препрека'', али чија? Да се не би десило нешто непредвиђено за тај велики владајући ланац, и ми смо добили демократију али ,,наша демократија је у чврстим рукама'', казаће Лаличић али и ,,снага наше демократије је изнад закона''. Његов сарказам нам понавља истине које су често непријатне.
Ми, уистину јесмо чудан народ, како смо отворили прозоре у свет наше смо прозоре заковали: ,,Чему прозор у свет ако га код куће немамо''. Лаличић се критички осврће на нашу чудну нарав да све наше треба омаловажити, и то по сваку цену, срушити и одбацити а прихватити оно туђе. Шта је са разумом – пита се он – и одговара: ,,Откако је разум почео да лута, све више је изгубљених''. У духовном дотицају наша мудрост очекује одзив праве душе јер: ,,туп врх не треба зарезивати''.
Ипак, Пеко Лаличић не крије наш оптимизам, наду која нас одржава, додуше крај долази, тек кад нас нада напусти. Срећом, или несрећом она се још некако ,,смуца'' око нас, па Лаличић у свом оптимистичком афоризму то види овако: ,,Када би се за наде давале наднице, ми бисмо их имали највише''. То је зато, додаје он, јер, ,,чудан смо ми народ. Пуца нам каиш и кад смо гладни''. Кад смо код пуцања каиша или нам се ради оно за све, морамо коначно схватити да смо за себе психоаналитички случај. Зато овај афористичар лек против напаћености види у сваком искреном разговору, у исповедању, у враћању поверења и одустајању од грабежи која је основа савремених друштвених система. Стање је социјално критично: ,,Ђаво код нас није дошао по своје. Дошао је он по наше''. Овај афористичар је, дакле, отворено објаснио суштину ђавоље посете.
Живимо у свету у коме ,,текући пролазни човек'' влада над ,,истинским човеком''.
Ту треба тражити и узрок трагике небеског народа у белосветским процесима којег ,,треба приподобити духу текућег и пролазног, а при том треба родити мечку: ,,Све мечке које смо родили с нама че у Европу''. Али ми смо се око тога поделили оптужујући једни друге али ,,чим се мало саберемо, ударимо једни на друге''. Очито је да ми немамо среће: ,,Све је отишло к врагу, а он дошао код нас''.
Афористичари нису никаква естетичка закерала, нити политичка сметала, осим ако се и сами за то не определе, али онда они нису афористичари. Они су мудраци који поред вредности једног друштва указују и на његове лоше појаве, посебно на оне које се убрзано множе и спречавају позитиван дух да се креће у стваралачком кругу. Ко год покушава да тај круг прекине он убија и сам себе у појам јер: ,,ови што немају појма, убијају нас – у појам''. Онда се ништа не може учинити ни чаробним штапићем јер, ,,наш чаробни штапић је дошао мајмунима у руке''. Толико о постању и стању човека данас, беседи Лаличић. А ни мал нам није, очито, на броју: ,,Доста је шале. Празне нам штале''. Овим епиграмом или афоризмом у дистиху, Пеко је завапио због изгубљеног права на рад. Јер, од постања човек је освајао тај простор, и рад је увек значио: рад – живот. Нови миленијум је почео затварањем великих фабрика, отпуштањем радника, слања на доживотни и беживотни ,,одмор''. У његовој торби за преживљавање остали су само афоризми као кривци за све јер, докад ће они да мисле када се владајући човек после толико мука изборио да ни о коме више не мисли, њему је сасвим довољно.
Немаштина је прајезик људи. Добро знамо како смо се тада споразумевали. Па зар је то циљ квазицивилизације у којој је све разграбљено, отуда је Лаличић дојавио брату Сизифу: ,,Сизифе, сиђи! Ови однеше и твој камен''. Додуше празне шерпе и пиштаљке су већ побацали и сада гризу суве усне. Коначно честити људи , који се клоне било каквог насиља, позитивно завиде једни другима кад се створи добро дело, и сви крећу за тим присуством доброг духа. Међутим, афоризам Пека Лаличића јесте остварио уметнички задатак, бриљантне су то и упозоравајуће мудрости које распознавају доста тога под маском, али оно што је овај мудрац, на крају поручио мора да забрине и оног који је бригу, чак и о себи, окачио о клин ,,сиромаштво нас уједињује. Зато и траје''. И коначно, ,,крај наше приче је на почетку''. А ову књигу отворио је афоризам; ,,Ко се одриче памети, тај је нама''.
Лаличићева ,,Крива огледала'' су духовни браник који смера да се оно мало мудрости, које може живот учинити својим, задржи на самом амбису. Он је брижни реторичар суштине али се уз сазнање које нуди тражи и људска воља. Афоризам Пека Лаличића више од тога не може.
Пеко Лаличић¹, свој поглед на ,,крива огледала''² у истоименој књизи афоризама, баца оптужујуће. Писац ,,није дефинисао само услове и квалитет нашег савременог живота, него нам је сажето, каква је и цела књига афоризама Крива огледала², помогао да видимо зашто, уопште, пише афоризме (а овај аутор, иначе, пише и поезију, па и романе) и зашто су они уперени у све мањкавости и животне невоље''.³
Стално погрешно покушавамо да отворимо прозор у свет, а настала је таква промаја да погубисмо и своја огњишта. И коначно више и нема правог огледала, чак и оно у бајци је криво, па испада да ,,за све што нам се дешава крива су крива огледала''. Свет се приподобио својој сврси а ми смо стално на ,,сметњи да те везе успостави: ,,На путу у боље сутра ми смо једина препрека'', али чија? Да се не би десило нешто непредвиђено за тај велики владајући ланац, и ми смо добили демократију али ,,наша демократија је у чврстим рукама'', казаће Лаличић али и ,,снага наше демократије је изнад закона''. Његов сарказам нам понавља истине које су често непријатне.
Ми, уистину јесмо чудан народ, како смо отворили прозоре у свет наше смо прозоре заковали: ,,Чему прозор у свет ако га код куће немамо''. Лаличић се критички осврће на нашу чудну нарав да све наше треба омаловажити, и то по сваку цену, срушити и одбацити а прихватити оно туђе. Шта је са разумом – пита се он – и одговара: ,,Откако је разум почео да лута, све више је изгубљених''. У духовном дотицају наша мудрост очекује одзив праве душе јер: ,,туп врх не треба зарезивати''.
Ипак, Пеко Лаличић не крије наш оптимизам, наду која нас одржава, додуше крај долази, тек кад нас нада напусти. Срећом, или несрећом она се још некако ,,смуца'' око нас, па Лаличић у свом оптимистичком афоризму то види овако: ,,Када би се за наде давале наднице, ми бисмо их имали највише''. То је зато, додаје он, јер, ,,чудан смо ми народ. Пуца нам каиш и кад смо гладни''. Кад смо код пуцања каиша или нам се ради оно за све, морамо коначно схватити да смо за себе психоаналитички случај. Зато овај афористичар лек против напаћености види у сваком искреном разговору, у исповедању, у враћању поверења и одустајању од грабежи која је основа савремених друштвених система. Стање је социјално критично: ,,Ђаво код нас није дошао по своје. Дошао је он по наше''. Овај афористичар је, дакле, отворено објаснио суштину ђавоље посете.
Живимо у свету у коме ,,текући пролазни човек'' влада над ,,истинским човеком''.
Ту треба тражити и узрок трагике небеског народа у белосветским процесима којег ,,треба приподобити духу текућег и пролазног, а при том треба родити мечку: ,,Све мечке које смо родили с нама че у Европу''. Али ми смо се око тога поделили оптужујући једни друге али ,,чим се мало саберемо, ударимо једни на друге''. Очито је да ми немамо среће: ,,Све је отишло к врагу, а он дошао код нас''.
Афористичари нису никаква естетичка закерала, нити политичка сметала, осим ако се и сами за то не определе, али онда они нису афористичари. Они су мудраци који поред вредности једног друштва указују и на његове лоше појаве, посебно на оне које се убрзано множе и спречавају позитиван дух да се креће у стваралачком кругу. Ко год покушава да тај круг прекине он убија и сам себе у појам јер: ,,ови што немају појма, убијају нас – у појам''. Онда се ништа не може учинити ни чаробним штапићем јер, ,,наш чаробни штапић је дошао мајмунима у руке''. Толико о постању и стању човека данас, беседи Лаличић. А ни мал нам није, очито, на броју: ,,Доста је шале. Празне нам штале''. Овим епиграмом или афоризмом у дистиху, Пеко је завапио због изгубљеног права на рад. Јер, од постања човек је освајао тај простор, и рад је увек значио: рад – живот. Нови миленијум је почео затварањем великих фабрика, отпуштањем радника, слања на доживотни и беживотни ,,одмор''. У његовој торби за преживљавање остали су само афоризми као кривци за све јер, докад ће они да мисле када се владајући човек после толико мука изборио да ни о коме више не мисли, њему је сасвим довољно.
Немаштина је прајезик људи. Добро знамо како смо се тада споразумевали. Па зар је то циљ квазицивилизације у којој је све разграбљено, отуда је Лаличић дојавио брату Сизифу: ,,Сизифе, сиђи! Ови однеше и твој камен''. Додуше празне шерпе и пиштаљке су већ побацали и сада гризу суве усне. Коначно честити људи , који се клоне било каквог насиља, позитивно завиде једни другима кад се створи добро дело, и сви крећу за тим присуством доброг духа. Међутим, афоризам Пека Лаличића јесте остварио уметнички задатак, бриљантне су то и упозоравајуће мудрости које распознавају доста тога под маском, али оно што је овај мудрац, на крају поручио мора да забрине и оног који је бригу, чак и о себи, окачио о клин ,,сиромаштво нас уједињује. Зато и траје''. И коначно, ,,крај наше приче је на почетку''. А ову књигу отворио је афоризам; ,,Ко се одриче памети, тај је нама''.
Лаличићева ,,Крива огледала'' су духовни браник који смера да се оно мало мудрости, које може живот учинити својим, задржи на самом амбису. Он је брижни реторичар суштине али се уз сазнање које нуди тражи и људска воља. Афоризам Пека Лаличића више од тога не може.
Нема коментара:
Постави коментар