Трокњижје Одлазак на острво арт је јединствен песнички пројекат написан на српском језику не само стога што запрема око 1000 страница, већ и због врло високог естетског и интелектуалног нивоа, због уједначености у обликовању поетске материје, већ и због изразито наглешене симболизације поетске мисли.
Зоран Богићевић је пред публику ставио своје животно дело, свој лирски „дневник“ који је еруптивном снагом стварао целог живота показујући тиме изузетно богат и динамичан унутрашњи живот, велику духовну активност јер његова поезија почива на познавању свеколиког цивилизацијског културног блага, као и словенске митологије која још живи у траговима у искуству савременог човека, посебно човека источне крајине. И надасве умеће обликовања песничке мисли. То су махом кратке песме, згуснутих визија и значења са врло необичним сликама и симболима који имају широк спектар значења.
Могло би се у слободнијем поимању форме рећи да је ово нека врста поетског романа реке, јер већина песама има свој лирски сиже, дело врви од ликова, наративност је присутна али је редукована, а свеукупна структурна повезаност чини га целином која значењима дарује исконску причу о човековим спознајама, проживљавањима, самоћи, отпору који пружа чињеници смртности и пролазности, афирмишући ум, креативност и тежњу ка Апсолуту. А, надасве показујући лепоту као продукт имагинације и воље: „ја сам лавиринт...калем који се одмотава“.
Поезија се дакле разумева као пут ка себи, откривање себе и света у који се то активно ја, спушта као у лавиринт да би испитујући га створило себе посредством песме, те је ово заправо и лирска повест о потрази за идентитетом
: „Како отићи све векове носећи / кад непогрешив хитац чека иза угла/ себи под кожу и усправан бити / можда стати док химера мине“.
Чињеница смртности све ралтивизује и унапред обосмишљава напоре, али ту је и свест о томе како дела умних не нестају, како се уметност- поезија доживљава као будућност прошлости, дакле као опредмећено време које стоји и у којем је извор нове креативности.
„Будим се са криком у глави/ песма мора од нечег да крене / улазим у непознато / заборављам класике / већ је отпочео позни сат јутра / и треба бити, бити, бити/ бити без шансе, то права је нада“ . Песма иницирана болом од искуства битисања је најцеловитији израз авантуре духа који се пита, проверава, оспорава и најављује
визије.
Сам наслов, „Одлазак на острво арт“, показује поимање уметности као исходишта из емпиријског, езгзистенцијалног у креативно, духовно и спасоносно, онако како је Црњански хитао својој Хипербореји. Заправо, улазак у језик као властити систем изричаја и изражаја духовности, филозофског односа према свету и себи, као себеостварености у вербалном облику. У сопствени универзум који врви од идеја, визија, боја и звукова.
То осебљавање језика код Богићевића је знак велике интелектуалне енергије и изузетно богате имагинације која одражава високу свест и дубоку веру у логос: ( „Господе, који ходаш кроз векове/, како ти је у мојој празнини“), у поезију као знање о свету и човеку.
У чудесном споју доживљаја света и сазнања света настаје Богићевићева песма која у исти мах и открива и сакрива, опредмећује духовну спознају и сакрива уздрхталу емоцију која до ње доводи. „Две стране овог процеса : семиотизација реалности и десемиотизација језика – непрекидно делују једна на другу, допуњујући се. Реалија постаје знак себе саме у истој мери у којој малаксава знаковност језика, уступајући место ванзнаковном присуству. Продор ванзнаковног у језик је истовремано чин изласка језика из себе, пауза, белина, прећуткивање, указивање на оно о чему се не може говорити и што само говори о себи својим присуством. Оно што се не изражава језиком, показује нам се у њему или сходно снажној тврдњи Л. Витгентштајна :оно што може бити показано, не може бити изречено...престајући да изриче, језик почиње да показује, да делује као индекс, показивач усмерен на ванјезички контекст...Меру своје условности језик дугује управо томе што се безусловно распростире иза граница језика, па и сама дефиниција језика као „игре“ могућа је само у оквиру његовог разликовања од не-игре. Само живот на улазима и излазима, интензификација двостраног процеса семиотизације- десемиотизације, чини од језика заносну игру, која се може не само играти, него и добити „запоседањем целог света“.
Управо језиком Зоран Богићевић успева да „запоседне“ цео свет јер кретање његовог лирског субјета иде кроз време и простор и у новонасталом облику он изнова креира свет, од Алтамире до космоса, откривајући тако сопствени универзум који је препун обиља насталог од уметничких чињеница, духовног поимања човека као искре која светли јер је божансака супстанца пресута у њу и ту светлост нужно мора рекреирати, пренети у неку форму, као што он чини не само писањем поезије већ и цртањем ( илустрације у књизи показују да је и ту изузетно вешт) и у томе види врхунски смисао, готово онтолошки задатак. Биће у својој целини тежи вербалном отеловљењу и стапању са Битком кроз остварено, тежи апсолутној лепоти јер ју је снагом свог духа проживео и хоће да је посведочи, да је задржи и преда другима.
Уметност му помаже да бар делимично прозре загонетку езгистенције која измиче крајњој спознаји :“ Овде смо да сагледамо мистерију“. А будући да, парменидовски речено, „ни из чега не може настати нешто“, Зоран Богићевић узима из свих сфера, из филозофије, поезије, сликарства, историје, митологије, позоришта... свега онога што унапредђује људски дух, тако да његова поезија извире из сржи саме креативности човечанства, из интелигенције која је чудесно упила у себе свеколико знање векова и оваолоћује се у његовој силовитој имагинацији, у интуицији која његогу мисао води до слика којима богати чисту духовност на којој почива његова поезија.
Богићевићева реч је „отпала са прадервета“, она долази из несвесног, из искона, да васкрсне божаску искру коју превасходно уметност чини очигледном.
Али ту игру стварања које се даје појединцу понекад и по сили морања да се њоме бави, иако не би хтео, прате сумње у реч, у сопствену творачку снагу, насупрот узвишеној радости стварања, те је песник распет и на сталној кушњи: „моја снага долази из висине / из благотворне обмане / на крилима птице ругалице/ из сумњи и страхова... да ме понизи и уздигне / да ме претвори у прах
из кога ћу проговорити“.
Проговорити, бити, упркос непоновљивости и краткотрајности егзистнеције коју песник савршено лаконски осликава следећим стиховима : „ Ни рана од копља не беше моја / већ рана оног што га је хитнуо“ што показује његово убеђење у детерминисаност људске судбине које се огледа у не питању за рођење и за умирање.Све је то вишом вољом уређено и тај наш живот и није толико наш како нам се чини већ је у власти онога ко га даје и узма, а ови стохови то сјајно илуструју раном и копљем, што шири слику на судбинску датост и патње и радости, нарочито ако се човек бави уметношћу онда му је та радост заиста дата док ствара, док плови ка граничним предлима ума одакла слути све што је било и дослућује могуће визије.
Између Ероса који га снажно носи меандрима ума и Танатоса који из потаје прети , Богићевић пуних руку износи бокоре смисла, јер се његова мисао као светлосни талас разастире у свим правцима, ка Истоку и Западу, ка северу и југу, ка почецима цивилизације, преко дервне Хеладе, звирује и у пукотине Атлантиде, у библијске и источњачке мудрости, у учења старих народа, у етос српске усмене традиције, у модерно песништво с којим повремено води дијалог како би што прецизније осликао време из којег пева и којим се бави.
На размеђи сумње у моћ и стварне моћи да твори уметничко дело, Богићевић успева да изгради своју троструку пирамиду лепоте саздане на тројству :Подстицаји, Пловидба и Визије (Свет), где се од ничеанске сумње у сопствени песнички потеницијал, и стварну сврху бављења песмом, аполонијском дисциплином духа који је помно бележио реакције на сам живот, на прочитано, виђено, на евокације детињста, на телесна проживљавања и спорење са историјом и духом времена, стигао до дионизијске победе и слављење духа који је рађао и донео плод у таквом обиму и завидном естетском постигнућу.
Поезија се у овде поима као прочишћење, као искупљење и истинско откровење, јер за песника је питање опстанка, бити или не бити, ако се не избори са песмом, са поривом стварања кроз које изнова успостваља и потврђује своје биће, будући да је по природи танан, лелујав, расплинит дух, без чврстине рационалности која све то држи на окупу. Стога је песма спас, допринос уцеловљењу бића и креатвном миру, испуњености, спасавању себе кроз створено : „између два поглавља књиге/ из које не можемо наћи излаз / облик нам одузе онај / који нам даде постојање.“.
Песма је могло би се рећи главна јунакиња ове поезије, овог романа песничке реке
О њој се непрекидно пева, она се често дефинише, она прогања свога творца, она му је и скривена љубавница и очигледни кротитељ.она је врхунски смисао којем је (види се то из обима рукописа ) посвећен читав живот. Вера у њу је ипак неспорна :“није копље променило свет/ већ је песма учинила своје „, песма је дакле та која обликује свест и благодарећи њој у времену траје толика лепота која повезује простор и време, подстиче на ново твораштво, живот уз њу показује прави ексклузивитет упркос свим ужасима које човек чини а који га поричу.
Постоје код Богићевића многи симболи којима дочарава поимање човека, времена, уметности, љубави. Но, најдоминатнији су симболи : сенка, небо, птица, лавиринт, јелен, круг,празнина, огледало, град, отац, мајка, жена, маска, средиште, сазвежђа...
Дух Зорана Богићевића је истраживачки, радознао, али и синтетички. Способност сажимања му помаже да своје раскошне, ренесансне визије сажме у најчешће кратку песничку форму, која је готово као исклесана, јер јој се ништа не може ни одузети ни додати, а да се облик не оскрнави, што није чест случај у нашем песништву. Загледан у егзистенцију он је свестан и њене недокучивости и свога циља „Али човека само непознато / претвара у човека на путу / од ума ка срцу/ када се природа пресели/ нестаје сваки путоказ / и нема симбола који се откривају „
Песник исповеда свој поетски пут, свој развој и раст, признајући да је пошао од нетвари, од духовних спознаја које је пронашао у уметности претходника, спознао је нужност враћања, обнове тог стуба духа којем свако време додаје своје плодове, али и важност искорака из овостраног јер се езистенција суштински одвија и у оностраном, у несазнајном али слућеном које се скрива иза обода језика.
„Из правремена, из клице / правим слике будућих албума“...ствара себе целог, који ће кад замине из смарагне горе духа у коју је отисно себе целог, остати да проговра из „праха духа који ће падати по свему“.Дакле, биће га у ономе што је створио, у лексичкој магми своје душе, у пресутој телесној ватри која га је гонила да ишчитава класике, мудрости, да се загледа у ликовне вредности, историју, науку, света знања, религију, како би најадекватније изразио своју велику духовну, .умну и људску супстанцу потврђујући наслеђени дар од својих родитеља који су стврали и живели митове окружени питомином предела.
У обиљу мотива којима се песник бави, посебно место има рзматрање онтолошког статуса песме, слично Миљковићу, који то чини и у есејима, Богићевић у многим песмама тумачи смисао песме, њену природу и свој однос према њој.За њега је поезија тајна из које проговара свебиће, он је подвижник, монах поезије:“писање је тајна, /тајна супротног бића, / пишем јер се тако молим..“ ...“песма је увек више од хармоније“...“свака пасма је потопљена тлантида“...поезија и и сестра :“ о, наше миле сестре – ненаписане песме“...У структурном јединству књиге важно мести имају и тзв, скице, које су израз експлицитне поетике, дакле певања о песми, као и казивања о Капетану која се неколико пута понављају а витменосвки су интонирана јер указују на онога ко руководи „пловидбом“ и извиђа пучину пред собом. Реч је дакле о метафори песника који омгућава ту пловидбу и који доводи до луке, односно остварене поезије која је импресивна, зрела и врви од идеја, дијалога са великим и обрађеним темама, са временом, том несазнајном мистеријом која нас приморава да јој служимо, али нам и омогаћава самоасгедавање себе и својих способности.
Трећи део књиге, Визије, Свет, посвећен је уметницима, мислиоцима, и кореспондира са првом књигом Подстицаји и другом Пловидба. Понегде су песме мали портрети уметника чије име је у наслову песме, а неге је одређена личност само повод за сопствену рефлексију о умености, филозиофији или животу, те у најширем представља апотеозу уметности, мисоности, твораштву, једном речју.
Свака песма је добро организована и уклопљена у целину.
Мада би се можда из „Пловидбе“ због обима могла по нека песма и изоствити, јер се неки мотиви поваљају иако у другачијем руху, овде је свака песма зрела и допуњује претходне тако да је израз правог ставралачког зрења и остварености замисли.
Поред изузетне рефлексивности која је у сржи Богићевићеве песме и израз је дубоке интелигенције која виспрено повезује појаве и узроке, ову поезију одликује и снажан колорит, велика сонорност и изразита семантизација представљеног :
„Преломљени зрак / у лабудовом језеру / вибрира харфа/ ослушкујем / крила су распалила светлост“. Ни сажетијег исказа ни пространије слике ни звучније представе једног чаробног тренутка. Ово је само мала илустрација раскошног поетског сликања властитих импресија Зорана Богићевића, песника који је најзад решио да се појави и којем припада право да буде признат и познат јер то својом трилогијом сигурно заслужује.
„Одлазак на острво арт“ је својврстанпеснички подвиг, израз једне остварене песничке авантуре, једне страсне природе која проговара снагом земље, својеврно лирско огледало радозналог и даровитог духа, ризница вишезначних речи које асоцијативно наговештавају слојеве значења скривене у језику ове чисте , зреле и модерне поезије: „Господо, ја ходам; још увек мислим/ тражим сунцокрет/ чија ћу семенка бити баш ја/Пламено- страсaн, нежан, опор, /као звер у кавезу.“
У овом обимном делу помно се скицира и портрет времена из којег песник пише.Прва песма у књизи је „Звер“ и није случајно што се певање о времену и људима њоме започиње :“Звер је искочила из кавеза / Ушетала се гипко на стадион/ пошла је потом главном и споредним улицама / Мокрила на тротоару / завирила у бутик, кафану./ Увече је отишла у позориште/ смазала неколико изврсних глумаца/ затим лењо уз степенице / у собу, у кревет./ Већ неколико дана, година, / од детињства/ Режи са мог јастука,/ Ја стојим блед, затечен / Покушавам спасити јагње
очима „.
Песма је дијагностички постављена као увод у певање о чудима живота и менама које га прате.Нaјочигледна промена одвија се у човеку модерног доба која се очитује у губљењу емоција, морала, скрупула.Човек је све више звер, то нам свакодневица и без поезије сувише очигледно на демонстрира.
Песник стога посебно апострофира стање замрлости код већине којасе не супротставља злу, нити га жигоше нити му стаје на пут.Песма то бележи као песников активан став : „Ал нема бунтовничких боја/ само дах и испарења сјединјени / овде би могао бити омфалос делфијски / двострука дубина датости / разрока уседелица за поучавање / жудњом опчињених.Може бити / ово место било које / на коме почивају кретња и смрт/ темпирана бомба која откуцава / неко наше будуће време „.
А то, будуће време песник види у разним верзијама, понекад апокалиптичним, у визији опустошене планете коју ће човек уништити сопственом похлепом, али и обасјану светлошћу духа и прочишћења, обнове.
Међутим, Богићевић пева и о усуду понављања претходних искустава, о недосегнутој оригиналности, јер све је већ створено, срочено ко зна кад. „човекимитатор је дете апокалипсе“ , а она је већ одавно запчела декаденцији створеног, у бесмисленом блуду који удаљава полове, у општој отуђености, безверју, порицању реда и поретка векова, које још издвојена острва– уметничка дала чувају.
У многим песмама разарају се стари митови, и даје се виђење нових. Поезија јесте један велики мит, којем Богићевић дарује сву снагу свог (и читалачког ) искуства служећи јој, улепшавајући је и чинећи је достојном те службе оним што је написао.
Он пева и о другоме, (сенка), о празнини, о љубави као дару и искушењу, о космосу као тајни која застрашује својом бесконачношћу, о тајни речи и духа у које се никада до краја не може завирити, о онима који иако мртви дишу уз нас кроз своја дела, предање, сећања...
Посебан циклус Свет јео стварању:“Квартет о стварању“ и представља апотеозу речима,духовној делатности која води лгосу, срцу ствари и универзума.Речима које су нераскидива веза између векова, оних коју су дисали свом снагом страсти стврајући лепоту и оних који је жудно испијају да би скупили нектар властите духовности:
“Кућа је моја трошних зидова:кућа оца и дедова,кућа без крова / Ја певам оној звезди што над њом кружи: Помози ми да у сузама будем чист/ од обичних речи које су као вода, опојно вино песме пијемо на свадби/ Помози да говорим јасно и када из таме захватам, /о, песмо на Парменидовим сјајним кочијама „.
Но, Богићевић је рекреирањем свеукупне цивилизацијске мисли и културе, у трећем делу Одласка на острво арт показао да човек може бити узвишен, продуховљен, да се по стваралаштву може приближити Творцу.
Свака песмаје добро организована и уклопљена у целину.
Мада би се можда из „Пловидбе“ због обима могла по нека песма и изоствити, јер се неки мотиви поваљају иако у другачијем руху, овде је свака песма зрела и допуњује претходне тако да је израз правог ставралачког зрења и остварености замисли.
Трећи део књиге, Визије, Свет, посвећен је уметницима, мислиоцима, и кореспондира са првом књигом Подстицаји и другом Пловидба. Понегде су песме мали портрети уметника чије име је у наслову песме, а неге је одређена личност само повод за сопствену рефлексију о умености, филозиофији или животу, те у најширем представља похвалу , мисоности, твораштву, једном речју.
Песник је не само испловио на острво, него га и створио по мери своје раскошне имагинације и страсне душе која блиста и тим сјајем заклања сав мрак оклоног света који обухвата велики број страница његове поезије.Остаје ипак утисак светлости и сјаја којим се озарује сумрак цивилизације склоне самозатирању и деструкцији.
Зоран Богићевић је име које светли са овог чудесног, јединственог „острва“
На њега се у свеопштем безнађу можемо склонити сигурни у спасење јер га је саздао људски дух који се изборио са мрклинама симулакрума у који тонемо незадрживо.
Зоран Богићевић је пред публику ставио своје животно дело, свој лирски „дневник“ који је еруптивном снагом стварао целог живота показујући тиме изузетно богат и динамичан унутрашњи живот, велику духовну активност јер његова поезија почива на познавању свеколиког цивилизацијског културног блага, као и словенске митологије која још живи у траговима у искуству савременог човека, посебно човека источне крајине. И надасве умеће обликовања песничке мисли. То су махом кратке песме, згуснутих визија и значења са врло необичним сликама и симболима који имају широк спектар значења.
Могло би се у слободнијем поимању форме рећи да је ово нека врста поетског романа реке, јер већина песама има свој лирски сиже, дело врви од ликова, наративност је присутна али је редукована, а свеукупна структурна повезаност чини га целином која значењима дарује исконску причу о човековим спознајама, проживљавањима, самоћи, отпору који пружа чињеници смртности и пролазности, афирмишући ум, креативност и тежњу ка Апсолуту. А, надасве показујући лепоту као продукт имагинације и воље: „ја сам лавиринт...калем који се одмотава“.
: „Како отићи све векове носећи / кад непогрешив хитац чека иза угла/ себи под кожу и усправан бити / можда стати док химера мине“.
Чињеница смртности све ралтивизује и унапред обосмишљава напоре, али ту је и свест о томе како дела умних не нестају, како се уметност- поезија доживљава као будућност прошлости, дакле као опредмећено време које стоји и у којем је извор нове креативности.
„Будим се са криком у глави/ песма мора од нечег да крене / улазим у непознато / заборављам класике / већ је отпочео позни сат јутра / и треба бити, бити, бити/ бити без шансе, то права је нада“ . Песма иницирана болом од искуства битисања је најцеловитији израз авантуре духа који се пита, проверава, оспорава и најављује
визије.
Сам наслов, „Одлазак на острво арт“, показује поимање уметности као исходишта из емпиријског, езгзистенцијалног у креативно, духовно и спасоносно, онако како је Црњански хитао својој Хипербореји. Заправо, улазак у језик као властити систем изричаја и изражаја духовности, филозофског односа према свету и себи, као себеостварености у вербалном облику. У сопствени универзум који врви од идеја, визија, боја и звукова.
У чудесном споју доживљаја света и сазнања света настаје Богићевићева песма која у исти мах и открива и сакрива, опредмећује духовну спознају и сакрива уздрхталу емоцију која до ње доводи. „Две стране овог процеса : семиотизација реалности и десемиотизација језика – непрекидно делују једна на другу, допуњујући се. Реалија постаје знак себе саме у истој мери у којој малаксава знаковност језика, уступајући место ванзнаковном присуству. Продор ванзнаковног у језик је истовремано чин изласка језика из себе, пауза, белина, прећуткивање, указивање на оно о чему се не може говорити и што само говори о себи својим присуством. Оно што се не изражава језиком, показује нам се у њему или сходно снажној тврдњи Л. Витгентштајна :оно што може бити показано, не може бити изречено...престајући да изриче, језик почиње да показује, да делује као индекс, показивач усмерен на ванјезички контекст...Меру своје условности језик дугује управо томе што се безусловно распростире иза граница језика, па и сама дефиниција језика као „игре“ могућа је само у оквиру његовог разликовања од не-игре. Само живот на улазима и излазима, интензификација двостраног процеса семиотизације- десемиотизације, чини од језика заносну игру, која се може не само играти, него и добити „запоседањем целог света“.
Управо језиком Зоран Богићевић успева да „запоседне“ цео свет јер кретање његовог лирског субјета иде кроз време и простор и у новонасталом облику он изнова креира свет, од Алтамире до космоса, откривајући тако сопствени универзум који је препун обиља насталог од уметничких чињеница, духовног поимања човека као искре која светли јер је божансака супстанца пресута у њу и ту светлост нужно мора рекреирати, пренети у неку форму, као што он чини не само писањем поезије већ и цртањем ( илустрације у књизи показују да је и ту изузетно вешт) и у томе види врхунски смисао, готово онтолошки задатак. Биће у својој целини тежи вербалном отеловљењу и стапању са Битком кроз остварено, тежи апсолутној лепоти јер ју је снагом свог духа проживео и хоће да је посведочи, да је задржи и преда другима.
Уметност му помаже да бар делимично прозре загонетку езгистенције која измиче крајњој спознаји :“ Овде смо да сагледамо мистерију“. А будући да, парменидовски речено, „ни из чега не може настати нешто“, Зоран Богићевић узима из свих сфера, из филозофије, поезије, сликарства, историје, митологије, позоришта... свега онога што унапредђује људски дух, тако да његова поезија извире из сржи саме креативности човечанства, из интелигенције која је чудесно упила у себе свеколико знање векова и оваолоћује се у његовој силовитој имагинацији, у интуицији која његогу мисао води до слика којима богати чисту духовност на којој почива његова поезија.
Богићевићева реч је „отпала са прадервета“, она долази из несвесног, из искона, да васкрсне божаску искру коју превасходно уметност чини очигледном.
Али ту игру стварања које се даје појединцу понекад и по сили морања да се њоме бави, иако не би хтео, прате сумње у реч, у сопствену творачку снагу, насупрот узвишеној радости стварања, те је песник распет и на сталној кушњи: „моја снага долази из висине / из благотворне обмане / на крилима птице ругалице/ из сумњи и страхова... да ме понизи и уздигне / да ме претвори у прах
из кога ћу проговорити“.
Проговорити, бити, упркос непоновљивости и краткотрајности егзистнеције коју песник савршено лаконски осликава следећим стиховима : „ Ни рана од копља не беше моја / већ рана оног што га је хитнуо“ што показује његово убеђење у детерминисаност људске судбине које се огледа у не питању за рођење и за умирање.Све је то вишом вољом уређено и тај наш живот и није толико наш како нам се чини већ је у власти онога ко га даје и узма, а ови стохови то сјајно илуструју раном и копљем, што шири слику на судбинску датост и патње и радости, нарочито ако се човек бави уметношћу онда му је та радост заиста дата док ствара, док плови ка граничним предлима ума одакла слути све што је било и дослућује могуће визије.
Између Ероса који га снажно носи меандрима ума и Танатоса који из потаје прети , Богићевић пуних руку износи бокоре смисла, јер се његова мисао као светлосни талас разастире у свим правцима, ка Истоку и Западу, ка северу и југу, ка почецима цивилизације, преко дервне Хеладе, звирује и у пукотине Атлантиде, у библијске и источњачке мудрости, у учења старих народа, у етос српске усмене традиције, у модерно песништво с којим повремено води дијалог како би што прецизније осликао време из којег пева и којим се бави.
На размеђи сумње у моћ и стварне моћи да твори уметничко дело, Богићевић успева да изгради своју троструку пирамиду лепоте саздане на тројству :Подстицаји, Пловидба и Визије (Свет), где се од ничеанске сумње у сопствени песнички потеницијал, и стварну сврху бављења песмом, аполонијском дисциплином духа који је помно бележио реакције на сам живот, на прочитано, виђено, на евокације детињста, на телесна проживљавања и спорење са историјом и духом времена, стигао до дионизијске победе и слављење духа који је рађао и донео плод у таквом обиму и завидном естетском постигнућу.
Поезија се у овде поима као прочишћење, као искупљење и истинско откровење, јер за песника је питање опстанка, бити или не бити, ако се не избори са песмом, са поривом стварања кроз које изнова успостваља и потврђује своје биће, будући да је по природи танан, лелујав, расплинит дух, без чврстине рационалности која све то држи на окупу. Стога је песма спас, допринос уцеловљењу бића и креатвном миру, испуњености, спасавању себе кроз створено : „између два поглавља књиге/ из које не можемо наћи излаз / облик нам одузе онај / који нам даде постојање.“.
Песма је могло би се рећи главна јунакиња ове поезије, овог романа песничке реке
О њој се непрекидно пева, она се често дефинише, она прогања свога творца, она му је и скривена љубавница и очигледни кротитељ.она је врхунски смисао којем је (види се то из обима рукописа ) посвећен читав живот. Вера у њу је ипак неспорна :“није копље променило свет/ већ је песма учинила своје „, песма је дакле та која обликује свест и благодарећи њој у времену траје толика лепота која повезује простор и време, подстиче на ново твораштво, живот уз њу показује прави ексклузивитет упркос свим ужасима које човек чини а који га поричу.
Постоје код Богићевића многи симболи којима дочарава поимање човека, времена, уметности, љубави. Но, најдоминатнији су симболи : сенка, небо, птица, лавиринт, јелен, круг,празнина, огледало, град, отац, мајка, жена, маска, средиште, сазвежђа...
Дух Зорана Богићевића је истраживачки, радознао, али и синтетички. Способност сажимања му помаже да своје раскошне, ренесансне визије сажме у најчешће кратку песничку форму, која је готово као исклесана, јер јој се ништа не може ни одузети ни додати, а да се облик не оскрнави, што није чест случај у нашем песништву. Загледан у егзистенцију он је свестан и њене недокучивости и свога циља „Али човека само непознато / претвара у човека на путу / од ума ка срцу/ када се природа пресели/ нестаје сваки путоказ / и нема симбола који се откривају „
Песник исповеда свој поетски пут, свој развој и раст, признајући да је пошао од нетвари, од духовних спознаја које је пронашао у уметности претходника, спознао је нужност враћања, обнове тог стуба духа којем свако време додаје своје плодове, али и важност искорака из овостраног јер се езистенција суштински одвија и у оностраном, у несазнајном али слућеном које се скрива иза обода језика.
„Из правремена, из клице / правим слике будућих албума“...ствара себе целог, који ће кад замине из смарагне горе духа у коју је отисно себе целог, остати да проговра из „праха духа који ће падати по свему“.Дакле, биће га у ономе што је створио, у лексичкој магми своје душе, у пресутој телесној ватри која га је гонила да ишчитава класике, мудрости, да се загледа у ликовне вредности, историју, науку, света знања, религију, како би најадекватније изразио своју велику духовну, .умну и људску супстанцу потврђујући наслеђени дар од својих родитеља који су стврали и живели митове окружени питомином предела.
У обиљу мотива којима се песник бави, посебно место има рзматрање онтолошког статуса песме, слично Миљковићу, који то чини и у есејима, Богићевић у многим песмама тумачи смисао песме, њену природу и свој однос према њој.За њега је поезија тајна из које проговара свебиће, он је подвижник, монах поезије:“писање је тајна, /тајна супротног бића, / пишем јер се тако молим..“ ...“песма је увек више од хармоније“...“свака пасма је потопљена тлантида“...поезија и и сестра :“ о, наше миле сестре – ненаписане песме“...У структурном јединству књиге важно мести имају и тзв, скице, које су израз експлицитне поетике, дакле певања о песми, као и казивања о Капетану која се неколико пута понављају а витменосвки су интонирана јер указују на онога ко руководи „пловидбом“ и извиђа пучину пред собом. Реч је дакле о метафори песника који омгућава ту пловидбу и који доводи до луке, односно остварене поезије која је импресивна, зрела и врви од идеја, дијалога са великим и обрађеним темама, са временом, том несазнајном мистеријом која нас приморава да јој служимо, али нам и омогаћава самоасгедавање себе и својих способности.
Трећи део књиге, Визије, Свет, посвећен је уметницима, мислиоцима, и кореспондира са првом књигом Подстицаји и другом Пловидба. Понегде су песме мали портрети уметника чије име је у наслову песме, а неге је одређена личност само повод за сопствену рефлексију о умености, филозиофији или животу, те у најширем представља апотеозу уметности, мисоности, твораштву, једном речју.
Свака песма је добро организована и уклопљена у целину.
Мада би се можда из „Пловидбе“ због обима могла по нека песма и изоствити, јер се неки мотиви поваљају иако у другачијем руху, овде је свака песма зрела и допуњује претходне тако да је израз правог ставралачког зрења и остварености замисли.
Поред изузетне рефлексивности која је у сржи Богићевићеве песме и израз је дубоке интелигенције која виспрено повезује појаве и узроке, ову поезију одликује и снажан колорит, велика сонорност и изразита семантизација представљеног :
„Преломљени зрак / у лабудовом језеру / вибрира харфа/ ослушкујем / крила су распалила светлост“. Ни сажетијег исказа ни пространије слике ни звучније представе једног чаробног тренутка. Ово је само мала илустрација раскошног поетског сликања властитих импресија Зорана Богићевића, песника који је најзад решио да се појави и којем припада право да буде признат и познат јер то својом трилогијом сигурно заслужује.
„Одлазак на острво арт“ је својврстанпеснички подвиг, израз једне остварене песничке авантуре, једне страсне природе која проговара снагом земље, својеврно лирско огледало радозналог и даровитог духа, ризница вишезначних речи које асоцијативно наговештавају слојеве значења скривене у језику ове чисте , зреле и модерне поезије: „Господо, ја ходам; још увек мислим/ тражим сунцокрет/ чија ћу семенка бити баш ја/Пламено- страсaн, нежан, опор, /као звер у кавезу.“
У овом обимном делу помно се скицира и портрет времена из којег песник пише.Прва песма у књизи је „Звер“ и није случајно што се певање о времену и људима њоме започиње :“Звер је искочила из кавеза / Ушетала се гипко на стадион/ пошла је потом главном и споредним улицама / Мокрила на тротоару / завирила у бутик, кафану./ Увече је отишла у позориште/ смазала неколико изврсних глумаца/ затим лењо уз степенице / у собу, у кревет./ Већ неколико дана, година, / од детињства/ Режи са мог јастука,/ Ја стојим блед, затечен / Покушавам спасити јагње
очима „.
Песма је дијагностички постављена као увод у певање о чудима живота и менама које га прате.Нaјочигледна промена одвија се у човеку модерног доба која се очитује у губљењу емоција, морала, скрупула.Човек је све више звер, то нам свакодневица и без поезије сувише очигледно на демонстрира.
Песник стога посебно апострофира стање замрлости код већине којасе не супротставља злу, нити га жигоше нити му стаје на пут.Песма то бележи као песников активан став : „Ал нема бунтовничких боја/ само дах и испарења сјединјени / овде би могао бити омфалос делфијски / двострука дубина датости / разрока уседелица за поучавање / жудњом опчињених.Може бити / ово место било које / на коме почивају кретња и смрт/ темпирана бомба која откуцава / неко наше будуће време „.
А то, будуће време песник види у разним верзијама, понекад апокалиптичним, у визији опустошене планете коју ће човек уништити сопственом похлепом, али и обасјану светлошћу духа и прочишћења, обнове.
Међутим, Богићевић пева и о усуду понављања претходних искустава, о недосегнутој оригиналности, јер све је већ створено, срочено ко зна кад. „човекимитатор је дете апокалипсе“ , а она је већ одавно запчела декаденцији створеног, у бесмисленом блуду који удаљава полове, у општој отуђености, безверју, порицању реда и поретка векова, које још издвојена острва– уметничка дала чувају.
У многим песмама разарају се стари митови, и даје се виђење нових. Поезија јесте један велики мит, којем Богићевић дарује сву снагу свог (и читалачког ) искуства служећи јој, улепшавајући је и чинећи је достојном те службе оним што је написао.
Он пева и о другоме, (сенка), о празнини, о љубави као дару и искушењу, о космосу као тајни која застрашује својом бесконачношћу, о тајни речи и духа у које се никада до краја не може завирити, о онима који иако мртви дишу уз нас кроз своја дела, предање, сећања...
Посебан циклус Свет јео стварању:“Квартет о стварању“ и представља апотеозу речима,духовној делатности која води лгосу, срцу ствари и универзума.Речима које су нераскидива веза између векова, оних коју су дисали свом снагом страсти стврајући лепоту и оних који је жудно испијају да би скупили нектар властите духовности:
“Кућа је моја трошних зидова:кућа оца и дедова,кућа без крова / Ја певам оној звезди што над њом кружи: Помози ми да у сузама будем чист/ од обичних речи које су као вода, опојно вино песме пијемо на свадби/ Помози да говорим јасно и када из таме захватам, /о, песмо на Парменидовим сјајним кочијама „.
Но, Богићевић је рекреирањем свеукупне цивилизацијске мисли и културе, у трећем делу Одласка на острво арт показао да човек може бити узвишен, продуховљен, да се по стваралаштву може приближити Творцу.
Свака песмаје добро организована и уклопљена у целину.
Мада би се можда из „Пловидбе“ због обима могла по нека песма и изоствити, јер се неки мотиви поваљају иако у другачијем руху, овде је свака песма зрела и допуњује претходне тако да је израз правог ставралачког зрења и остварености замисли.
Трећи део књиге, Визије, Свет, посвећен је уметницима, мислиоцима, и кореспондира са првом књигом Подстицаји и другом Пловидба. Понегде су песме мали портрети уметника чије име је у наслову песме, а неге је одређена личност само повод за сопствену рефлексију о умености, филозиофији или животу, те у најширем представља похвалу , мисоности, твораштву, једном речју.
Песник је не само испловио на острво, него га и створио по мери своје раскошне имагинације и страсне душе која блиста и тим сјајем заклања сав мрак оклоног света који обухвата велики број страница његове поезије.Остаје ипак утисак светлости и сјаја којим се озарује сумрак цивилизације склоне самозатирању и деструкцији.
Зоран Богићевић је име које светли са овог чудесног, јединственог „острва“
На њега се у свеопштем безнађу можемо склонити сигурни у спасење јер га је саздао људски дух који се изборио са мрклинама симулакрума у који тонемо незадрживо.
Милица Јефтимијевић Лилић, рођена 28. августа 1953. године у Ловцу код Бањске на Косову и Метохији од мајке Илинке и оца Томислава Јефтимијевића. Завршила је Филозофски факултет, Одсек за југословенску књижевност и језик, у Приштини. Била је дугогодишњи уредник у Телевизији Београд и телевизијски критичар. Аутор је бројних значајних емисија из културе и књижевности.
Добитник је значајних награда и признања: “Песничка повеља“ у Звечану, „Змај Огњени Вук“ на међународном фестивалу поезије, “Смедеревска песничка јесен“, „Koндир Косовке девојке“ на Песничком причешћу у Грачаници за најбољу песничку књигу између две манифестације, „Бронзани Орфеј“ у Франкфурту на међународном фестивалу позије дијаспоре за најбољу песму .“Медаља са ликом Нерона“ у Италији, „Сребрно перо које лети“ у Бугарској, „Златна значка“ и „Златни боечуг“ за допринос култури Србије, „Citta del Galeteo“ у Италији, Цар Кoнстантин и Златник цара Константина у Нишу... и многе друге.
Песме су јој превођене на: руски, италијански, енглески, француски, арапски,ромски, румунски, словачки, бугарски, мађарски, турски, македонски, немачки,пољски и друге језике. Критике на: енглески, италијански, македонски, шпански, ромски ид руге језике.
Члан је је Удружења књижевника Србије, Удружења новинара Србије, Књижевног друшта писаца Косова и Метохија.
Нема коментара:
Постави коментар