Бити будала на Балкану је данас
врлина и испољавање права човјека.
(Милорад Екмечић)
врлина и испољавање права човјека.
(Милорад Екмечић)
1. Брига о језику, књижевности, писму и у најширем смислу те ријечи, националној култури у надлежности је државе, ако државе има. Ако је пак нема јер је полуколонизована или под протекторатом, као што је случај са Републиком Српском, тада надлежност над духовношћу читавог народа зна да падне у руке самовољних и амбициозних појединаца, изабраних од стране глобалне свјетске управе по посебном кључу, спремних да служе закулисним центрима моћи, некоћ ватиканским, а данас већ јудеокршћанским, који отворено насрћу на српски народ. Такви под плаштом наводне борбе за језик, писмо и књижевност, заклањајући се иза паравана науке, узурпирају овлашћења државе пишући на своју руку језичке уставе, називајући их бласфемићно „законоправилима“, умјесто да се законима о службеном језику, матичном писму, националној књижевности и духовности баве научне институције највишег националног ранга.
Управо се то догодило народу српском `свом и свуда`, да буде `заморчад у једном великом експерименту` затирања свијести уз помоћ домаће филолошке псеудоелите, која чинећи неопростиве компромисе са сопственом савјешћу, ћутолошки затрпава истину о правим разлозима због којих је на начин концесија преузела надзор над највреднијим српским духовним благом, његовим језиком и књижевношћу.
Брига о српским свјетлилима пала је тако у руке невладиних организација попут Покрета за обнову србистике иницираног од стране друге НВО, мондијалистичких, дакако, тзв. Свјетског сабора Срба из Хајделберга, које су се поставиле изнад државе и изнад истине, посебно оне светосавске, кројећи је у по туђем калупу у закулисном псеудонаучном подземљу. Иза њих стоји моћ евроатлантиста, посебно оних водећих, англоциониста, који су Милоша Ковачевића 2001. године у Великој Британији изабрали за свјетског интелектуалаца године у области друштвених наука а 2003. номиновали у САД за Дом славних, није ваљда због борбе за националну филологију, док у исто вријеме Запад преко Карла Билта отворено признао да је узео православље за мету.
Притишћући државне институције оптужбама како наводно ништа не раде на заштити српских националних добара, управо такви самопредстављени претенциозни браниоци српства, а уистину прави симонисти који обездуховљено тргују са нашим светињама, у име свјетског система научне контроле преузимају надзор над духовношћу читавог једног народа.
Требало је времена да би се расвијетлила та мистериозна закулиса у којој је глобална управa над српским језиком и књижевношћу у постдејтонском периоду успостављена путем тзв. обновљене србистике. Дошло је међутим вријеме да престане ћутање о раду лингвополитичког тријумвирата који је узурпирао власт над научним дефиницијама у књижевнојезичкој науци која има пресудну моћ у формирању погледа на свијет једног народа. Дјелујући поданички према систему општесвјетске тираније коју заводе фанатични свјетски морализатори забринути како да униште српски вирус, а уистину ту „неподношљуву особину Срба – дух противрјечења цијелом свијету“, како ју је назвао наш велики пријатељ Жан Дитур, француски академик, нови србисти су оркестрирано од 1998. године у феудалном маниру парадирали својом наводном борбом против католичког филолошког програма испред носа трагично кратковиде наше филолошке јавности која није видјела да је на дјелу завођење нове идеологије глобализма и то путем измјене дотадашњих општеприхваћених књижевнојезичких догмата.
Управо пучистички и арогантно антисрбисти су приватизовати власт над дефиницијама како би срушили српске националистичке „митове“ о Светоме Сави и морално жезло српског просвјетитеља предали још једном у руке аустрославистици и унијати Вуку, кројећи нову истину о томе шта је то српски језик и српски народ, загосподаривши високошколским образовањем у свим српским земљама по позиву Свјетски сабор Срба који као и остале НВО цивилизацијски напредак једног народа, а нарочито нас Срба мјери спремношћу да се „еманципујемо“ од етнонационализма и етноконфесионалности, а посебно од православља, тог непомирљивог противника новог глобалног поретка бнајављеног утемељењем Европске уније што је довело до обнове хабсбургизма и сна о обнови новог западног римског царства.
2.Паралелно са јачањем пангерманизма, реституисан је и стари геостратешки план продора на Исток, овога пута под окриљем идеологије евроатлантизма, који је за собом повукао још једном обнову аустрославистичке србистике у којој је садржан перфидни програм мржње према Србима који за свој први догмат има онај о неопходности промјене свијести код Срба православаца о властитом националном идентитету сачуваном управо у светосављу и ћирилици тиме што ће се он системски расрбити учењем о заједничком језику Срба сва три вјерозакона и обесловешћивањем Срба путем учења о благодети двоазбучја и латиници као подједнако српском писму која није носилац никаквог знака конфесионалности.
Екуменизована антисрбистика под Еусташтвом које се показује горим од усташтва, нема дакле властити теоријско-идеолошки програм већ се враћа на обнову хабсбургизма, а са њим и православофобије и старог пангерманског програма мржње према Србима. У пракси обнова хабсбургизма значи укидање националне свијести код Срба на основама светосавља, значи наставак сербокроатистичког терора из времена црвеног хабсбурга путем обнове догме о Србима сва три вјерозакона, обнове језичког критеријума у националној самоидентификацији Срба, обнову догмата о двоазбучности, присиљавањем Срба православаца на још једну у низу нагодби са српским конвертитима око заједничког полицентричног језика у којима само православни Срби губе, уколико се жели, а ми не желимо да уђемо у Европску унију. Једино Срби немају право да свој национални идентитет забиљежен у вјери, изграђују на тековини светосавља већ искључиво вуковског мултиконфесионализма.
С друге стране, више је него јасно да српски конвертити никада неће пристати да заједнички полицентрични језик назову српским као што нису пристали ни у Вуково вријеме по цијену неуласка у Европску унију већ ће га преименовати, као што већ јесте, у шифровани језик хашке суднице, звани бе-ха-ес.
Новосрбистичке бирократе још једном нам намећу своју истину о Вуку као „горостасу“ чији је реформаторски рад био наводно епохалан по национално буђење Срба, иако се радило о буђењу хрватске националне свијести под Аустријом како би се спријечила мађаризација, уз инструментализацију Срба. Том приликом у име Срба Вук је на „договарачки“ сто, који је значио само низ једностраних уступака са српске стране, на карту заједништва са књижевницима западног вјерозакона, ставио све највредније од српске културе и духовности, међу највреднијим, српску народну књижевност док се од супротне стране ништа није тражило, па чак ни обавеза да српски језик назову његовим пуним именом.
Обнова једног таквог бирократизованог лажеучења у садашњости значила је обнову антисрпства од стране евроатлантских сила и колонизовање српске науке о језику која је добила задатак да поново језички обједини претходно разбијене српске земље како би биле примљене у чланство Европске уније под условом да прођу процес језичке унификује путем заједничког полицентричног језика који се нипошто неће звати „српски“ језик.
Тзв. обновљена србистика, тај видљиви дио сложеног хијерархијског механизма њу ејџа којим управља свјетска елита у познатом пројекту „рата култура“, западне, латиничке, јудекршћанске и источноправославе и ћириличне килуре , блиско је упућена у планове судара цивилизација. У њој учествују и они које нити бирате нити видите, али који владају онима које сте бирали. Србистика је дио духовног плана у којем учествују и српски вуколози, каријеристи, властољупци и превртљивци, жељни чланства у академијама наука, пресвучени по фабијанском принципу, у јагњећу кожу. Управо они добили су задатак да установе код Срба новосрбистички свјетоназор тако што су нам поново истурили лингвистичког мртваца Вука позлаћујући његов мртвачки ковчег дојучењашњег гуруа сербокроатистике у једног од Свете Тројице нове србистике!
Зар само ова једна у низу протврјечност не потврђује да је србистика само лоше скројена лаж за лаковјерне. Србизовање до јуче сербокроатизованог Вука и његово идеолошко спиновање у Србенду само показује да су обману навучену преко наших очију, провели у дјело врхунски обучени спин-доктори иако је управо Вук установио мостове према српским конвертитима римскога и турскога вјерозакона тезом о Србима сва три вјерозакона и тако увео Србе у сербокроатистичко ропство под окриљем хабзгургизма које је довело до промјене свијести искључиво код Срба православаца, преусмјеривши их у правцу Запада, а не истока.
3. По новој теорији дефиниционизма који је увела обновљена србистика, којим се растаче српски национални идентитет трајно утемељен у светосављу зарад транссрпског партнерства у језику, још једном се Србима натура национална идентификација према језику од стране врлог пастира аустросрбистике, Вука, што само значи да ми не бирамо ко ће нам бити учитељ већ да нам је он унапријед изабран.
У расплитању својеврсног Гордијевог чвора званог Бечки договор, као држалица и сјечиво, у исти мах, послужиће нам реченица Вуковог јересоучитеља Јернеја Копитара која све разобличава. Зато на свјетло дана износимо реченицу Јернеја Копитара коју је овај Вуков лукави лажичитељ и мецена написао још двадест и три године прије фамозног договора, објавивши је у сочињенију из 1827. године, у којем предлаже:
„Српска православна црква чувањем старог језика Светог Саве жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти у руке.“
Је ли вјерни ђак Копитарев, ово икад прочитао – а мора да јесте? Или пак они који никако да га деидеологизују а тиме и Вукову пресудну улогу у прекрштавању српског језика који је први пут био прекрштен у анонимни,безимени језик.
Након овог разобличавајућег пасуса бива нам потпуно јасан пуни смисао Бечког књижевног договора а који гласи: Западњаци не поштују никакве договоре. На Западу је част избрисана одавно . Они немају части. Бечки споразум доказ је западњачке превртљивости јер је важио само до Вукове смрти и имао је искључив циљ - не сједињење разједињене, штавише, „раскомадане“, књижевности, како тврде потписници, јер та књижевност никада није била раскомадана као ни српски народ ни његов језик и буквица. Циљ је био управо супротан од оног за шта су се потписници декларативно залагали: да се р а с к о м а д а ј у православни Јужни Словени по свим ђавовома, по језику, по књижевности, по буквици и по питању правописа, само зато што је све то било сачувано још од дванаестог вијека, захваљујући православљу, од када су Срби били најчвршће сједињени као народ високе државотворне самосвијести који је имао своје краљеве и своју високу културу, своју историју и традицију, своја вјеровања и своје завјетно Косово.
4.Циљ бечких потписника, тих правих правцатих фарисеја, које данас поново васкрсавају новосрбистички паметари, био је управо супротан – разједињавање јединственог српског и слободарског народа који је имао свој јединствен књижевни језик још од Светог Саве, своју јединствену књижевност, правопис и своју буквицу и све то требало је о једном руву и круву раскомадати и трампити путем уједињавања те јединствене српске православне књижевности са оном инославном коју, већ тад су планирали западни фарисеји и књижевници, неће сачињавати само западни штокавци већ и Несрби, кајкавци и чакавци. По систему домино ефекта све би се потом код српског народа раскомадало и сам српски народ и његов језик и његова књижевност, и његов правопис и буквица и то, планирали су, једном заувијек.
Тако је уистину отпочела велика гала представа која траје до данас у којој су православни Срби упали у ступицу западних протокола при чему је договор послужио за неслућени простор манипулације. Одржавање у животу контроверзног лингвистичког вуковског идеала о Србима сва три вјерозакона казује само једно: да је систем европске/свјетске научне контроле и даље у истим рукама и да су силе закулисе и даље у могућности да десуверенизују одређене нације и њима доминирају преко научних протокола.
Он у исто вријеме значи да је постојао један програм мржње и освете код Аустроугара који је укоријењен и који су они пренијели на Хрвате, а нарочито га усрдно прихватили Криптохрвати, покатоличени Срби – да мрзе Србе. Реизмишљање хабсбуршке и кроатокомунистичке србистике у данашњици са њеном смишљено изврнутом и препарираном истином која је индоктринирана укодираним ехом на атеистичко великосрпство, само доказује да србисти нису битно промијенили своје господаре.
„Са преузимањем српског језика Хрвати су преузимали и српске етничке просторе по истом обрасцу по којем су раније присвајали кајкавске и тако свој национални идентитет засновали на туђим темељима преузимајући истовременои туђе културно насљеђе и сву туђу културно-историјску традицију“ наглашава србиста Драгољуб Петровић. То исто се наставља путем обновљене вуковске србистике којом су православни Срби још једном бачени у Јудин загрљај своје расрбљене и однарођене србофобне западне разбраће. Обнова догме о потреби промјени свијести код Срба иде дотле да је бивши амбасадор Њемачке у Србији Волфранг Мас тражио од Срба 1910. да објасне својој дјеци да је бомбардовање Србије било неопходно!
Обнова макијавелистичког хабсбургизма, а са њим нераздвојно и перфидног, прикривеног србомрства путем хабсбуршких плагијатора, натовских, западних србиста које предводе најокорјелији комунисти, значи само једно: да је поново у плану намјера европских неоколонизатора да нама Србима мијењају свјезоназор измјеном нашег односа према српском језику као важном елементу националног идентитета. Још једном нам се десило да је, према ријечима академика Василија Крестића, један тако `озбиљан и одговоран посао препуштен болесно амбициозним, славохлепним и себичним политичарима и њима сличним интелектуалцима“. Док наш академик апелује да се не дозволи мешетарење националним светињама у било чије име, и даље се проводи мешетарење традиционалном православном културом и нашим историјским и националним идентитетом под плаштом науке и то оне која се лицемјерно представља као бранилац националног језика и писма.
5.Мало ко је и данас свјестан шта се све није чинило у циљу десрбизовања Срба преко титоистичких кадрова који су држали титуларе над српским језиком лажно се представљајући као његови браниоци и заштитници попут сербокроатистичких вуковских Срба католика који су преузели српски национални идентитет по критеријуму личне самоидентификације а у циљу хрватизовања српске књижевности.
У томе је предводник био Иво Андрић, тај католички писац и и симбол дворске културе, који нам је својим ауторитетом нобеловца подметнуо критеријум личне самоидентификације у одређењу националне, културне и књижевнојезичке припадности у који се послије његове одлуке и политичког апарата који је иза њега стајао није смјело сумњати.
А простора за питања има итекако, нарочито кад се има у виду провалија између Андрићеве негације српске духовности, исказане у дисертацији до преласка у ту исту духовност! Наиме, Андрић је за мјеру културног и духовног живота под турском управом пренаглашено узео литерарну дјелатност па како српско-православно свештенство према његовом ликвидаторском суду „није развило никакву (М. С.) литерарну дјелатност, нити је дало икакав (М. С.) допринос култури који би био вредан помена“ , то он, поредећи значај српско-православне и католичке цркве присвајачки надувено према фрањевцима закључује: „Српско-православна црква у Босни у време турске владавине није могла да развије своје снаге. Она није дала никаква (М. С.) књижевна дела која би била слична онима што су их створилу фрањевци“ .
У то име он српско-православној цркви посвећује свега четири пасуса, што је више него необична празнина, па и злонамјерна, коју је „веома вјероватно“ могао да направи само вјерни синак западне цркве и њене историографије; оне која је испочетка подржавала југословенство Краљевине Југославије јер је континуирано затирала још од 1918. године свако позивање на српску националну историју, а сваки евентуални покушај оквалификовала као национални гријех.
6. Међутим, Андрићев став у интерпретацији Емира Кустаурице, још једног од контролора у данашњици српске културе с лијеве и десне обале Дрине и највећег промотора Андрића као српског писца, иде дотле да износи ноторне неистине попут оне да је Андрић „у докторату поред осталог написао да се духови живот у Босни, за вријеме турске окупације, одвијао једино у православним манастирима.“
Андрић је, као што цитирала, тврдио управо супротно - да се духовни живот за вријеме турске купације одвијао једино у фрањевачким самостанима, а да Срби нису дали а ма баш никакав допринос духовном животу Босне, и овај ликвидаторски квалификатив „никакав“, врли српски писац поновио је неколико пута.
Прелазак у Србе овог бившег Хрвата – католика, како се идентификовао у младости, најмлађег академика САНУ из 1939. године, када је постао редовни члан, који је са оперетском празноћом и јефтиним патосом за 1941. годину рекао: „Сам себи задао сам тврду вјеру, поћи ћеш и ти са својим народом. Пре ћеш умрети него урадити другачије,“ па отишао под њемачк у у окупацију Београда да на миру пише, а сво особље амбасаде у Берлину у заробљеништво, који се присаобразио у вуковског Србина католичког вјерозакона, а потом и у јагићевског Србина скоро па православног вјерозакона, био је мотивисан највишим циљем – хрватизовањем српске књижевности од стране вуковских Срба католика. Он није прелазио у српску књижевност да би био још један српски књижевник него да би био водећи српски књижевник, највећи, већи чак и од Његоша!
Умни рат против српске књижевности или књижевности источног вјерозакона, ту невидљиву борбу повео је управо Иво Андрић, претенциозним прекрајањем свог националног идентитета у књижевности у тобож српског писца што је била чиста диверзија и преварантство ума како би се промакао у сам врх српске књижевности. Нобелову награду добио је управо као српски писац, Србин католик, који је до ослобођења Београда водио дневник на ћирилици, а одмах по ослобођењу, на исти дан, прешао на латиницу. Андрићев метафизички плус у односу на Крлежу с којим је био кандидован за Нобелову награду био је управо тај што је као хрватски писац успио да се наметне српским писцем и тако српску књижевност од врха хрватизује, и то путем романа На Дрини ћуприја - подастирући своје дјело у име католичке „теологије моста“, да буде мост између цивилизованог Запада и шизматичког Истока којег Запад има задатак да цивилизује. У то име Андрић је макијавелистички, што нико никад није урадио, ни прије ни послије њега - србизовао и име властитог оца! У личној карти издатој 15. јуна 1951. Андрић је за име оца написао Антоније, иако се он звао Антун.
Као што је први случај у свјетској историји да је један народ узео за вођу туђег непријатељског војника (М. Бећковић), Тита, као што су га узели Срби, тако је јединствен случај у свјетској књижевности да је један народ са књижевношћу за коју је Копитар Вуку рекао - да такве књижевности нема ниједан народ на свијету - узео за највећег српског писца једног римокатолика и по свему судећи фратарског ванбрачног сина, књижевног алхемичара и свјетовног фрањевца који је својим дјелом само реализовао закључке Тридентског концила, потврдивши преважност књижевности на очувању културног и духовног живота једног народа.
Све ово је доказ да се као народ налазимо пре бити или не бити. А што рече Свети Стефан Лазаревић – ак и јесмо изгубили царство – душе своје губити немојмо!
Управо се то догодило народу српском `свом и свуда`, да буде `заморчад у једном великом експерименту` затирања свијести уз помоћ домаће филолошке псеудоелите, која чинећи неопростиве компромисе са сопственом савјешћу, ћутолошки затрпава истину о правим разлозима због којих је на начин концесија преузела надзор над највреднијим српским духовним благом, његовим језиком и књижевношћу.
Брига о српским свјетлилима пала је тако у руке невладиних организација попут Покрета за обнову србистике иницираног од стране друге НВО, мондијалистичких, дакако, тзв. Свјетског сабора Срба из Хајделберга, које су се поставиле изнад државе и изнад истине, посебно оне светосавске, кројећи је у по туђем калупу у закулисном псеудонаучном подземљу. Иза њих стоји моћ евроатлантиста, посебно оних водећих, англоциониста, који су Милоша Ковачевића 2001. године у Великој Британији изабрали за свјетског интелектуалаца године у области друштвених наука а 2003. номиновали у САД за Дом славних, није ваљда због борбе за националну филологију, док у исто вријеме Запад преко Карла Билта отворено признао да је узео православље за мету.
Притишћући државне институције оптужбама како наводно ништа не раде на заштити српских националних добара, управо такви самопредстављени претенциозни браниоци српства, а уистину прави симонисти који обездуховљено тргују са нашим светињама, у име свјетског система научне контроле преузимају надзор над духовношћу читавог једног народа.
Требало је времена да би се расвијетлила та мистериозна закулиса у којој је глобална управa над српским језиком и књижевношћу у постдејтонском периоду успостављена путем тзв. обновљене србистике. Дошло је међутим вријеме да престане ћутање о раду лингвополитичког тријумвирата који је узурпирао власт над научним дефиницијама у књижевнојезичкој науци која има пресудну моћ у формирању погледа на свијет једног народа. Дјелујући поданички према систему општесвјетске тираније коју заводе фанатични свјетски морализатори забринути како да униште српски вирус, а уистину ту „неподношљуву особину Срба – дух противрјечења цијелом свијету“, како ју је назвао наш велики пријатељ Жан Дитур, француски академик, нови србисти су оркестрирано од 1998. године у феудалном маниру парадирали својом наводном борбом против католичког филолошког програма испред носа трагично кратковиде наше филолошке јавности која није видјела да је на дјелу завођење нове идеологије глобализма и то путем измјене дотадашњих општеприхваћених књижевнојезичких догмата.
Управо пучистички и арогантно антисрбисти су приватизовати власт над дефиницијама како би срушили српске националистичке „митове“ о Светоме Сави и морално жезло српског просвјетитеља предали још једном у руке аустрославистици и унијати Вуку, кројећи нову истину о томе шта је то српски језик и српски народ, загосподаривши високошколским образовањем у свим српским земљама по позиву Свјетски сабор Срба који као и остале НВО цивилизацијски напредак једног народа, а нарочито нас Срба мјери спремношћу да се „еманципујемо“ од етнонационализма и етноконфесионалности, а посебно од православља, тог непомирљивог противника новог глобалног поретка бнајављеног утемељењем Европске уније што је довело до обнове хабсбургизма и сна о обнови новог западног римског царства.
2.Паралелно са јачањем пангерманизма, реституисан је и стари геостратешки план продора на Исток, овога пута под окриљем идеологије евроатлантизма, који је за собом повукао још једном обнову аустрославистичке србистике у којој је садржан перфидни програм мржње према Србима који за свој први догмат има онај о неопходности промјене свијести код Срба православаца о властитом националном идентитету сачуваном управо у светосављу и ћирилици тиме што ће се он системски расрбити учењем о заједничком језику Срба сва три вјерозакона и обесловешћивањем Срба путем учења о благодети двоазбучја и латиници као подједнако српском писму која није носилац никаквог знака конфесионалности.
Екуменизована антисрбистика под Еусташтвом које се показује горим од усташтва, нема дакле властити теоријско-идеолошки програм већ се враћа на обнову хабсбургизма, а са њим и православофобије и старог пангерманског програма мржње према Србима. У пракси обнова хабсбургизма значи укидање националне свијести код Срба на основама светосавља, значи наставак сербокроатистичког терора из времена црвеног хабсбурга путем обнове догме о Србима сва три вјерозакона, обнове језичког критеријума у националној самоидентификацији Срба, обнову догмата о двоазбучности, присиљавањем Срба православаца на још једну у низу нагодби са српским конвертитима око заједничког полицентричног језика у којима само православни Срби губе, уколико се жели, а ми не желимо да уђемо у Европску унију. Једино Срби немају право да свој национални идентитет забиљежен у вјери, изграђују на тековини светосавља већ искључиво вуковског мултиконфесионализма.
С друге стране, више је него јасно да српски конвертити никада неће пристати да заједнички полицентрични језик назову српским као што нису пристали ни у Вуково вријеме по цијену неуласка у Европску унију већ ће га преименовати, као што већ јесте, у шифровани језик хашке суднице, звани бе-ха-ес.
Новосрбистичке бирократе још једном нам намећу своју истину о Вуку као „горостасу“ чији је реформаторски рад био наводно епохалан по национално буђење Срба, иако се радило о буђењу хрватске националне свијести под Аустријом како би се спријечила мађаризација, уз инструментализацију Срба. Том приликом у име Срба Вук је на „договарачки“ сто, који је значио само низ једностраних уступака са српске стране, на карту заједништва са књижевницима западног вјерозакона, ставио све највредније од српске културе и духовности, међу највреднијим, српску народну књижевност док се од супротне стране ништа није тражило, па чак ни обавеза да српски језик назову његовим пуним именом.
Обнова једног таквог бирократизованог лажеучења у садашњости значила је обнову антисрпства од стране евроатлантских сила и колонизовање српске науке о језику која је добила задатак да поново језички обједини претходно разбијене српске земље како би биле примљене у чланство Европске уније под условом да прођу процес језичке унификује путем заједничког полицентричног језика који се нипошто неће звати „српски“ језик.
Тзв. обновљена србистика, тај видљиви дио сложеног хијерархијског механизма њу ејџа којим управља свјетска елита у познатом пројекту „рата култура“, западне, латиничке, јудекршћанске и источноправославе и ћириличне килуре , блиско је упућена у планове судара цивилизација. У њој учествују и они које нити бирате нити видите, али који владају онима које сте бирали. Србистика је дио духовног плана у којем учествују и српски вуколози, каријеристи, властољупци и превртљивци, жељни чланства у академијама наука, пресвучени по фабијанском принципу, у јагњећу кожу. Управо они добили су задатак да установе код Срба новосрбистички свјетоназор тако што су нам поново истурили лингвистичког мртваца Вука позлаћујући његов мртвачки ковчег дојучењашњег гуруа сербокроатистике у једног од Свете Тројице нове србистике!
Зар само ова једна у низу протврјечност не потврђује да је србистика само лоше скројена лаж за лаковјерне. Србизовање до јуче сербокроатизованог Вука и његово идеолошко спиновање у Србенду само показује да су обману навучену преко наших очију, провели у дјело врхунски обучени спин-доктори иако је управо Вук установио мостове према српским конвертитима римскога и турскога вјерозакона тезом о Србима сва три вјерозакона и тако увео Србе у сербокроатистичко ропство под окриљем хабзгургизма које је довело до промјене свијести искључиво код Срба православаца, преусмјеривши их у правцу Запада, а не истока.
3. По новој теорији дефиниционизма који је увела обновљена србистика, којим се растаче српски национални идентитет трајно утемељен у светосављу зарад транссрпског партнерства у језику, још једном се Србима натура национална идентификација према језику од стране врлог пастира аустросрбистике, Вука, што само значи да ми не бирамо ко ће нам бити учитељ већ да нам је он унапријед изабран.
У расплитању својеврсног Гордијевог чвора званог Бечки договор, као држалица и сјечиво, у исти мах, послужиће нам реченица Вуковог јересоучитеља Јернеја Копитара која све разобличава. Зато на свјетло дана износимо реченицу Јернеја Копитара коју је овај Вуков лукави лажичитељ и мецена написао још двадест и три године прије фамозног договора, објавивши је у сочињенију из 1827. године, у којем предлаже:
„Српска православна црква чувањем старог језика Светог Саве жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти у руке.“
Је ли вјерни ђак Копитарев, ово икад прочитао – а мора да јесте? Или пак они који никако да га деидеологизују а тиме и Вукову пресудну улогу у прекрштавању српског језика који је први пут био прекрштен у анонимни,безимени језик.
Након овог разобличавајућег пасуса бива нам потпуно јасан пуни смисао Бечког књижевног договора а који гласи: Западњаци не поштују никакве договоре. На Западу је част избрисана одавно . Они немају части. Бечки споразум доказ је западњачке превртљивости јер је важио само до Вукове смрти и имао је искључив циљ - не сједињење разједињене, штавише, „раскомадане“, књижевности, како тврде потписници, јер та књижевност никада није била раскомадана као ни српски народ ни његов језик и буквица. Циљ је био управо супротан од оног за шта су се потписници декларативно залагали: да се р а с к о м а д а ј у православни Јужни Словени по свим ђавовома, по језику, по књижевности, по буквици и по питању правописа, само зато што је све то било сачувано још од дванаестог вијека, захваљујући православљу, од када су Срби били најчвршће сједињени као народ високе државотворне самосвијести који је имао своје краљеве и своју високу културу, своју историју и традицију, своја вјеровања и своје завјетно Косово.
4.Циљ бечких потписника, тих правих правцатих фарисеја, које данас поново васкрсавају новосрбистички паметари, био је управо супротан – разједињавање јединственог српског и слободарског народа који је имао свој јединствен књижевни језик још од Светог Саве, своју јединствену књижевност, правопис и своју буквицу и све то требало је о једном руву и круву раскомадати и трампити путем уједињавања те јединствене српске православне књижевности са оном инославном коју, већ тад су планирали западни фарисеји и књижевници, неће сачињавати само западни штокавци већ и Несрби, кајкавци и чакавци. По систему домино ефекта све би се потом код српског народа раскомадало и сам српски народ и његов језик и његова књижевност, и његов правопис и буквица и то, планирали су, једном заувијек.
Тако је уистину отпочела велика гала представа која траје до данас у којој су православни Срби упали у ступицу западних протокола при чему је договор послужио за неслућени простор манипулације. Одржавање у животу контроверзног лингвистичког вуковског идеала о Србима сва три вјерозакона казује само једно: да је систем европске/свјетске научне контроле и даље у истим рукама и да су силе закулисе и даље у могућности да десуверенизују одређене нације и њима доминирају преко научних протокола.
Он у исто вријеме значи да је постојао један програм мржње и освете код Аустроугара који је укоријењен и који су они пренијели на Хрвате, а нарочито га усрдно прихватили Криптохрвати, покатоличени Срби – да мрзе Србе. Реизмишљање хабсбуршке и кроатокомунистичке србистике у данашњици са њеном смишљено изврнутом и препарираном истином која је индоктринирана укодираним ехом на атеистичко великосрпство, само доказује да србисти нису битно промијенили своје господаре.
„Са преузимањем српског језика Хрвати су преузимали и српске етничке просторе по истом обрасцу по којем су раније присвајали кајкавске и тако свој национални идентитет засновали на туђим темељима преузимајући истовременои туђе културно насљеђе и сву туђу културно-историјску традицију“ наглашава србиста Драгољуб Петровић. То исто се наставља путем обновљене вуковске србистике којом су православни Срби још једном бачени у Јудин загрљај своје расрбљене и однарођене србофобне западне разбраће. Обнова догме о потреби промјени свијести код Срба иде дотле да је бивши амбасадор Њемачке у Србији Волфранг Мас тражио од Срба 1910. да објасне својој дјеци да је бомбардовање Србије било неопходно!
Обнова макијавелистичког хабсбургизма, а са њим нераздвојно и перфидног, прикривеног србомрства путем хабсбуршких плагијатора, натовских, западних србиста које предводе најокорјелији комунисти, значи само једно: да је поново у плану намјера европских неоколонизатора да нама Србима мијењају свјезоназор измјеном нашег односа према српском језику као важном елементу националног идентитета. Још једном нам се десило да је, према ријечима академика Василија Крестића, један тако `озбиљан и одговоран посао препуштен болесно амбициозним, славохлепним и себичним политичарима и њима сличним интелектуалцима“. Док наш академик апелује да се не дозволи мешетарење националним светињама у било чије име, и даље се проводи мешетарење традиционалном православном културом и нашим историјским и националним идентитетом под плаштом науке и то оне која се лицемјерно представља као бранилац националног језика и писма.
5.Мало ко је и данас свјестан шта се све није чинило у циљу десрбизовања Срба преко титоистичких кадрова који су држали титуларе над српским језиком лажно се представљајући као његови браниоци и заштитници попут сербокроатистичких вуковских Срба католика који су преузели српски национални идентитет по критеријуму личне самоидентификације а у циљу хрватизовања српске књижевности.
У томе је предводник био Иво Андрић, тај католички писац и и симбол дворске културе, који нам је својим ауторитетом нобеловца подметнуо критеријум личне самоидентификације у одређењу националне, културне и књижевнојезичке припадности у који се послије његове одлуке и политичког апарата који је иза њега стајао није смјело сумњати.
А простора за питања има итекако, нарочито кад се има у виду провалија између Андрићеве негације српске духовности, исказане у дисертацији до преласка у ту исту духовност! Наиме, Андрић је за мјеру културног и духовног живота под турском управом пренаглашено узео литерарну дјелатност па како српско-православно свештенство према његовом ликвидаторском суду „није развило никакву (М. С.) литерарну дјелатност, нити је дало икакав (М. С.) допринос култури који би био вредан помена“ , то он, поредећи значај српско-православне и католичке цркве присвајачки надувено према фрањевцима закључује: „Српско-православна црква у Босни у време турске владавине није могла да развије своје снаге. Она није дала никаква (М. С.) књижевна дела која би била слична онима што су их створилу фрањевци“ .
У то име он српско-православној цркви посвећује свега четири пасуса, што је више него необична празнина, па и злонамјерна, коју је „веома вјероватно“ могао да направи само вјерни синак западне цркве и њене историографије; оне која је испочетка подржавала југословенство Краљевине Југославије јер је континуирано затирала још од 1918. године свако позивање на српску националну историју, а сваки евентуални покушај оквалификовала као национални гријех.
6. Међутим, Андрићев став у интерпретацији Емира Кустаурице, још једног од контролора у данашњици српске културе с лијеве и десне обале Дрине и највећег промотора Андрића као српског писца, иде дотле да износи ноторне неистине попут оне да је Андрић „у докторату поред осталог написао да се духови живот у Босни, за вријеме турске окупације, одвијао једино у православним манастирима.“
Андрић је, као што цитирала, тврдио управо супротно - да се духовни живот за вријеме турске купације одвијао једино у фрањевачким самостанима, а да Срби нису дали а ма баш никакав допринос духовном животу Босне, и овај ликвидаторски квалификатив „никакав“, врли српски писац поновио је неколико пута.
Прелазак у Србе овог бившег Хрвата – католика, како се идентификовао у младости, најмлађег академика САНУ из 1939. године, када је постао редовни члан, који је са оперетском празноћом и јефтиним патосом за 1941. годину рекао: „Сам себи задао сам тврду вјеру, поћи ћеш и ти са својим народом. Пре ћеш умрети него урадити другачије,“ па отишао под њемачк у у окупацију Београда да на миру пише, а сво особље амбасаде у Берлину у заробљеништво, који се присаобразио у вуковског Србина католичког вјерозакона, а потом и у јагићевског Србина скоро па православног вјерозакона, био је мотивисан највишим циљем – хрватизовањем српске књижевности од стране вуковских Срба католика. Он није прелазио у српску књижевност да би био још један српски књижевник него да би био водећи српски књижевник, највећи, већи чак и од Његоша!
Умни рат против српске књижевности или књижевности источног вјерозакона, ту невидљиву борбу повео је управо Иво Андрић, претенциозним прекрајањем свог националног идентитета у књижевности у тобож српског писца што је била чиста диверзија и преварантство ума како би се промакао у сам врх српске књижевности. Нобелову награду добио је управо као српски писац, Србин католик, који је до ослобођења Београда водио дневник на ћирилици, а одмах по ослобођењу, на исти дан, прешао на латиницу. Андрићев метафизички плус у односу на Крлежу с којим је био кандидован за Нобелову награду био је управо тај што је као хрватски писац успио да се наметне српским писцем и тако српску књижевност од врха хрватизује, и то путем романа На Дрини ћуприја - подастирући своје дјело у име католичке „теологије моста“, да буде мост између цивилизованог Запада и шизматичког Истока којег Запад има задатак да цивилизује. У то име Андрић је макијавелистички, што нико никад није урадио, ни прије ни послије њега - србизовао и име властитог оца! У личној карти издатој 15. јуна 1951. Андрић је за име оца написао Антоније, иако се он звао Антун.
Као што је први случај у свјетској историји да је један народ узео за вођу туђег непријатељског војника (М. Бећковић), Тита, као што су га узели Срби, тако је јединствен случај у свјетској књижевности да је један народ са књижевношћу за коју је Копитар Вуку рекао - да такве књижевности нема ниједан народ на свијету - узео за највећег српског писца једног римокатолика и по свему судећи фратарског ванбрачног сина, књижевног алхемичара и свјетовног фрањевца који је својим дјелом само реализовао закључке Тридентског концила, потврдивши преважност књижевности на очувању културног и духовног живота једног народа.
Све ово је доказ да се као народ налазимо пре бити или не бити. А што рече Свети Стефан Лазаревић – ак и јесмо изгубили царство – душе своје губити немојмо!
_____________________
(1) Остаје ми да се питам није ли на исти начин као што је Покрет за обнову србистике као НВО новог свјетског поретка приватизовао власт над српским језиком и књижевношћу, није ли на исти начин и Удружење Ћирилица приватизовало власт над српским писмом претварајући се у експозитуру ни покрета ни стране званог Српски сабор Двери који је изишао испод шињела Шпкрета за обнову србистике, управо оног који је под своју шапу ставио српски језик и књижевност у свим српским земљама.
(2) Доказ хабсбуршке крволочности према Србима јесте чињеница да је у Првом свјетском рату убијен сваки десети Србин, а у другом за једног убијеног Нијемца сријељано 100 Срба, а за рањеног 50!
(3) П. Д. Кијук, Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд, 2011, 379. Упркос овоме недвосмислемом цитату академик Мирослав Пантић изјављује да је Јернеј Копитар „Вуку и нашој култури уопште учинио највеће услуге. Били бисмо незахвални кад бисмо велики и несагледив допринос Јернеја Копитара нашој култури тако тумачили
(4) Доказ је Холбрукова ријеч Радовану Караџићу.
(5) Принцип личне самидентификације примијенио је и Тито који је елиминисао све свједоке свога правод идентитета. Тито је у својој примитивној мржњи хабсбурпког каплара према Србима желио Косово без славне српске прошлости, желио је хабсбуршко Косово – Косово српске срамоте! Знао је да ће, ако српско Косово претвори у Косово српске срамоте, (баш онако како је то Фрањо, цар одлучио) тек онда он реализовати свој пуни циљ.
(6) Исто, 167.
(6) Исто, 167.
(7) Исто, 169.
(8) Исто, 231.
(9) Љуби Јанрићу Андрић је изјавио: „Ми нисмо били унитаристи како би то неком могло да изгледа; пре би се могло рећи да смо били панслависти и интернационалисти.(...) Ја сам за југословенство био и 1941. године кад је комунистичка партија у све, па и у то унела марксистичко схватање. Ја сам за југословенство био и 1948. а и данас сам – и пре ћу да умрем такав него да под старост мењам уверења!“
(10) Више него двосмислен однос према српској књижевности имао је и Данило Киш. Његов неаутентични однос према јеврејској теми тумачимо у свјетлу неоповргнутог свједочења Бродског коме је Киш казао како је прогоњен од српског антисемитизма, што је руски писац написао у предговору за француско издање Гробнице за Бориса Давидовича. Упитан да објасни овакву очигледну неистину Киш је одговорио да ју је пласирао како би се књига боље продавала!
(9) Љуби Јанрићу Андрић је изјавио: „Ми нисмо били унитаристи како би то неком могло да изгледа; пре би се могло рећи да смо били панслависти и интернационалисти.(...) Ја сам за југословенство био и 1941. године кад је комунистичка партија у све, па и у то унела марксистичко схватање. Ја сам за југословенство био и 1948. а и данас сам – и пре ћу да умрем такав него да под старост мењам уверења!“
(10) Више него двосмислен однос према српској књижевности имао је и Данило Киш. Његов неаутентични однос према јеврејској теми тумачимо у свјетлу неоповргнутог свједочења Бродског коме је Киш казао како је прогоњен од српског антисемитизма, што је руски писац написао у предговору за француско издање Гробнице за Бориса Давидовича. Упитан да објасни овакву очигледну неистину Киш је одговорио да ју је пласирао како би се књига боље продавала!
Нема коментара:
Постави коментар