Стране ријечи улазе у српски језик "на дивље", без граматичког "уподобљавања" законима српског језика. У томе је невоља и опасност. Данас свако уноси стране ријечи како чује и како зна, а најчешће не зна како треба. Морамо да пробудимо свијест и очувамо језик, а тиме и идентитет.
Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" научни савјетник и директор Института за српски језик САНУ у Београду Срето Танасић.
* ГЛАС: Гдје је данас српски језик? Колико је угрожен у времену савремених технологија и развоја интернета?
TАНАСИЋ: Српски језик нема завидан положај, невјероватно, ни на српском националном простору. У сваком временском раздобљу у животу језика, па и српског, има појава и промјена у свијету које могу да утичу неповољно на функционисање и развој језика. Основна функција језика је комуникативна, он повезује националну заједницу у свим видовима њеног живота. Из тога проистичу друге функције, а једна од важних је очување јединственог духовног и културног простора, без чега нема ни опстанка националне заједнице. Језик се развија у складу с развојем друштва, па има и унутрашње потенцијале да прихвати и развој нових технологија, и - данас - интернета. Ако се новине одражавају на језик на природан начин, нема проблема ни страха за опстанак језика. Ако се уносе неконтролисано, могу да настају и настају неповољне посљедице.
* ГЛАС: Колико англицизми, германизми и ријечи из других језика, умјесто изворних српских ријечи, уништавају језик?
ТАНАСИЋ: Неће бити ништа ново кад кажем, а морам казати ради подсјећања свих - да стране, веће цивилизације природно теже да се шире, посебно на мање цивилизације и културе. Стране ријечи, а данас су то претежно англицизми, понављам, не морају саме по себи представљати опасност и зло за српски језик. Питање је мјере с којом се оне усвајају у нашем језику, на једној страни, и начина на који се усвајају, на другој страни. А, нажалост, ни са једним ни са другим не можемо бити задовољни. Видимо на примјеру назива за прибор уз рачунар - миш - који смо почели употребљавати по угледу на друге, како се постојеће ријечи могу добро користити и за означавање појмова, ето из области модерних технологија. Зашто морамо преузимати све са стране? Ипак, стране ријечи се уводе у српски језик "на дивље", без граматичког "уподобљавања" законима српског језика. У томе је невоља и опасност. Данас свако уноси стране ријечи како чује и како зна, а најчешће не зна како треба. То говори да наши људи не познају српски језик и немају свијест о потреби познавања српског језика, па се не могу ни запитати: а како би требало да та ријеч звучи у српском језику.
* ГЛАС: Стране ријечи употребљава млађа генерација. Куда то води и какве посљедице оставља? ТАНАСИЋ: Да, али млада генерација не увози модерне технике, да на телефону има српску азбуку, да се проспекти за увезену робу пишу на правилном српском језику и ћирилицом. Млада генерација нам не "препричава" знања и чуда са запада. Не осмишљава и није ни позвана, јер још није стекла компетенције, образовање, у којем свега има више него српског језика, књижевности, историје. Како ће онда имати свијест о потреби учења и развијања свога, српског језика. Ако то млади не понесу из куће и из школе, не може се ни очекивати да имају свијест о значају чувања свога националног језика. Ако се овако продужи, српски језик ће постајати запуштенији, падаће његов углед. Оно што народу удахњује је његов језик, а ту су национални и културни идентитет, с пропадањем српског језика ће слабити и повлачити се пред другим и другачијим културним утицајима, а то значи да ће Срби све више губити национални идентитет, постајати нека неформирана маса која се да обликовати према потреби некога са стране, биће усмјеравани да сами уништавају свако духовно, културно и материјално добро које има атрибут српски.
* ГЛАС: Шта се може урадити да се та појава заустави или смањи у одређеној мјери? Т
TАНАСИЋ: Може се и мора чинити много и стално. Ето, да почнемо од научне заједнице. На њој је велика одговорност. Научници морају у сваком моменту бити стручни сервис државе кад је посриједи брига о српском језику. И то није посао једне године, сезоне, мандата владе. То је промишљена, организована стална брига о осмишљавању, дограђивању и вођењу језичке политике. Можда наука не даје довољно, али оно што чини нема довољно одјека ни подршке.
* ГЛАС: Да ли са одумирањем језика одумире нација?
ТАНАСИЋ: Можда би боље било упитати се: да ли са одумирањем нације и културе одумире и језик? Јединствен национални језички и културни простор чувају нацију. То су наши стари знали, српски интелектуалци прије 100 година. Тако нам српски пјесник с приморја Марко Цар пише 1910. године у "Босанској вили", упозорава да је српски језик најзначајније средство у очувању нације. И они су на томе радили, не увијек у повољним условима, када је аустроугарски кундак проносио демократију. Па су и робијали због залагања за очување српског националног бића. Јесмо ли данас достојни својих предака или нас је "захватила западњачка ријека", како рече писац пјесме "На Газиместану", ако је се и сјећамо, или је свјесно заборављамо. А сваки губитак на културном плану значи корак ближе ропству или нестајању.
* ГЛАС: Колико српски језик вапи за чувањем и пажњом?
ТАНАСИЋ: Данас има много примјера о небризи кад је ријеч о српском језику. У то се можемо увјерити на коју год страну погледамо: ако прошетамо главним улицама Бањалуке или Бијељине, Београда или Ниша, видјећемо неуређену башту од свакаквих натписа на фирмама и сваким другим вратима, само српског језика и ћирилице ту има неподношљиво мало. Ако погледамо новине и књиге који се данас штампају: и језик у њима и писмо - опет слично. Зашто?
* ГЛАС: Да ли је међу Србима довољно развијена свијест да је брига о српском језику и писму стална?
ТАНАСИЋ: Срби, нажалост, немају развијену свијест о значају чувања националног језика и писма, немају свијест о потреби чувања свог идентитета, у чијој основи је, понављам, српски језик и његово писмо ћирилица. Није то само помодарство, има нешто дубље ту. Као да у посљедње вријеме почињемо да одбацујемо све што носи национални предзнак. Послије ратних страдања и губитака, народи се обично интензивније обнављају, па јача и национални дух. Срби послије ових ратова с краја двадесетог вијека иду у супротном смјеру - настављају деструкцију која им је кроз ратне године наметнута. То се, нажалост, може видјети и на примјеру (не!)бриге о српском језику и писму. А, ето, један Петар Хандке је научио ћирилицу.
* ГЛАС: Да ли сте задовољни стањем српске језичке културе у Српској и статусом српског језика и ћирилице? ТАНАСИЋ: Јасно је да ја, као и свако други ко се загледа у нашу језичку ситуацију, не могу бити задовољан стањем српске језичке културе, које је нужно одређено статусом српског језика, у Српској и у Србији. Ту долази и српско писмо - ћирилица. И без овог придјева традиционално. Јер српско писмо је ћирилица, латиница му је придодата кроз двадесети вијек, а онда плански наметана на штету ћирилице, па смо послије 100 година добили ситуацију да је ћирилица неподношљиво потиснута, па нам се још појашњава да је то нормално, чак пожељно. Само нама Србима, док сви други европски народи, велики и мали, чувају и његују свој језик и писмо. Али није проблем у њима који нам то сугеришу, него у нама - што то прихватамо.
* ГЛАС: Која је ваша порука и српском језику и онима који се њиме служе?
ТАНАСИЋ: Српски језик нама поручује. Морамо да прочујемо. Никуда нећемо стићи одричући се себе. Није нам ни оправдање ни утјеха што то чинимо и несвјесно. Брига и одговорност је свих оних којим је српски језик матерњи језик да се према њему односе одговорно. Самопорицање и самодеструкција не могу нам донијети ништа добро, нећемо због тога бити награђени; ко себе не цијени никад неће бити цијењен ни од других - тиме само подстиче веће пропадање. Вријеме је да се, уклапајући се у савремено доба, пробудимо, да почнемо водити бригу о себи, о својим вриједностима и националним интересима. Наша је обавеза да враћамо свијест о значају националне културе и језика.
Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" научни савјетник и директор Института за српски језик САНУ у Београду Срето Танасић.
* ГЛАС: Гдје је данас српски језик? Колико је угрожен у времену савремених технологија и развоја интернета?
TАНАСИЋ: Српски језик нема завидан положај, невјероватно, ни на српском националном простору. У сваком временском раздобљу у животу језика, па и српског, има појава и промјена у свијету које могу да утичу неповољно на функционисање и развој језика. Основна функција језика је комуникативна, он повезује националну заједницу у свим видовима њеног живота. Из тога проистичу друге функције, а једна од важних је очување јединственог духовног и културног простора, без чега нема ни опстанка националне заједнице. Језик се развија у складу с развојем друштва, па има и унутрашње потенцијале да прихвати и развој нових технологија, и - данас - интернета. Ако се новине одражавају на језик на природан начин, нема проблема ни страха за опстанак језика. Ако се уносе неконтролисано, могу да настају и настају неповољне посљедице.
* ГЛАС: Колико англицизми, германизми и ријечи из других језика, умјесто изворних српских ријечи, уништавају језик?
ТАНАСИЋ: Неће бити ништа ново кад кажем, а морам казати ради подсјећања свих - да стране, веће цивилизације природно теже да се шире, посебно на мање цивилизације и културе. Стране ријечи, а данас су то претежно англицизми, понављам, не морају саме по себи представљати опасност и зло за српски језик. Питање је мјере с којом се оне усвајају у нашем језику, на једној страни, и начина на који се усвајају, на другој страни. А, нажалост, ни са једним ни са другим не можемо бити задовољни. Видимо на примјеру назива за прибор уз рачунар - миш - који смо почели употребљавати по угледу на друге, како се постојеће ријечи могу добро користити и за означавање појмова, ето из области модерних технологија. Зашто морамо преузимати све са стране? Ипак, стране ријечи се уводе у српски језик "на дивље", без граматичког "уподобљавања" законима српског језика. У томе је невоља и опасност. Данас свако уноси стране ријечи како чује и како зна, а најчешће не зна како треба. То говори да наши људи не познају српски језик и немају свијест о потреби познавања српског језика, па се не могу ни запитати: а како би требало да та ријеч звучи у српском језику.
* ГЛАС: Стране ријечи употребљава млађа генерација. Куда то води и какве посљедице оставља? ТАНАСИЋ: Да, али млада генерација не увози модерне технике, да на телефону има српску азбуку, да се проспекти за увезену робу пишу на правилном српском језику и ћирилицом. Млада генерација нам не "препричава" знања и чуда са запада. Не осмишљава и није ни позвана, јер још није стекла компетенције, образовање, у којем свега има више него српског језика, књижевности, историје. Како ће онда имати свијест о потреби учења и развијања свога, српског језика. Ако то млади не понесу из куће и из школе, не може се ни очекивати да имају свијест о значају чувања свога националног језика. Ако се овако продужи, српски језик ће постајати запуштенији, падаће његов углед. Оно што народу удахњује је његов језик, а ту су национални и културни идентитет, с пропадањем српског језика ће слабити и повлачити се пред другим и другачијим културним утицајима, а то значи да ће Срби све више губити национални идентитет, постајати нека неформирана маса која се да обликовати према потреби некога са стране, биће усмјеравани да сами уништавају свако духовно, културно и материјално добро које има атрибут српски.
* ГЛАС: Шта се може урадити да се та појава заустави или смањи у одређеној мјери? Т
TАНАСИЋ: Може се и мора чинити много и стално. Ето, да почнемо од научне заједнице. На њој је велика одговорност. Научници морају у сваком моменту бити стручни сервис државе кад је посриједи брига о српском језику. И то није посао једне године, сезоне, мандата владе. То је промишљена, организована стална брига о осмишљавању, дограђивању и вођењу језичке политике. Можда наука не даје довољно, али оно што чини нема довољно одјека ни подршке.
* ГЛАС: Да ли са одумирањем језика одумире нација?
ТАНАСИЋ: Можда би боље било упитати се: да ли са одумирањем нације и културе одумире и језик? Јединствен национални језички и културни простор чувају нацију. То су наши стари знали, српски интелектуалци прије 100 година. Тако нам српски пјесник с приморја Марко Цар пише 1910. године у "Босанској вили", упозорава да је српски језик најзначајније средство у очувању нације. И они су на томе радили, не увијек у повољним условима, када је аустроугарски кундак проносио демократију. Па су и робијали због залагања за очување српског националног бића. Јесмо ли данас достојни својих предака или нас је "захватила западњачка ријека", како рече писац пјесме "На Газиместану", ако је се и сјећамо, или је свјесно заборављамо. А сваки губитак на културном плану значи корак ближе ропству или нестајању.
* ГЛАС: Колико српски језик вапи за чувањем и пажњом?
ТАНАСИЋ: Данас има много примјера о небризи кад је ријеч о српском језику. У то се можемо увјерити на коју год страну погледамо: ако прошетамо главним улицама Бањалуке или Бијељине, Београда или Ниша, видјећемо неуређену башту од свакаквих натписа на фирмама и сваким другим вратима, само српског језика и ћирилице ту има неподношљиво мало. Ако погледамо новине и књиге који се данас штампају: и језик у њима и писмо - опет слично. Зашто?
* ГЛАС: Да ли је међу Србима довољно развијена свијест да је брига о српском језику и писму стална?
ТАНАСИЋ: Срби, нажалост, немају развијену свијест о значају чувања националног језика и писма, немају свијест о потреби чувања свог идентитета, у чијој основи је, понављам, српски језик и његово писмо ћирилица. Није то само помодарство, има нешто дубље ту. Као да у посљедње вријеме почињемо да одбацујемо све што носи национални предзнак. Послије ратних страдања и губитака, народи се обично интензивније обнављају, па јача и национални дух. Срби послије ових ратова с краја двадесетог вијека иду у супротном смјеру - настављају деструкцију која им је кроз ратне године наметнута. То се, нажалост, може видјети и на примјеру (не!)бриге о српском језику и писму. А, ето, један Петар Хандке је научио ћирилицу.
* ГЛАС: Да ли сте задовољни стањем српске језичке културе у Српској и статусом српског језика и ћирилице? ТАНАСИЋ: Јасно је да ја, као и свако други ко се загледа у нашу језичку ситуацију, не могу бити задовољан стањем српске језичке културе, које је нужно одређено статусом српског језика, у Српској и у Србији. Ту долази и српско писмо - ћирилица. И без овог придјева традиционално. Јер српско писмо је ћирилица, латиница му је придодата кроз двадесети вијек, а онда плански наметана на штету ћирилице, па смо послије 100 година добили ситуацију да је ћирилица неподношљиво потиснута, па нам се још појашњава да је то нормално, чак пожељно. Само нама Србима, док сви други европски народи, велики и мали, чувају и његују свој језик и писмо. Али није проблем у њима који нам то сугеришу, него у нама - што то прихватамо.
* ГЛАС: Која је ваша порука и српском језику и онима који се њиме служе?
ТАНАСИЋ: Српски језик нама поручује. Морамо да прочујемо. Никуда нећемо стићи одричући се себе. Није нам ни оправдање ни утјеха што то чинимо и несвјесно. Брига и одговорност је свих оних којим је српски језик матерњи језик да се према њему односе одговорно. Самопорицање и самодеструкција не могу нам донијети ништа добро, нећемо због тога бити награђени; ко себе не цијени никад неће бити цијењен ни од других - тиме само подстиче веће пропадање. Вријеме је да се, уклапајући се у савремено доба, пробудимо, да почнемо водити бригу о себи, о својим вриједностима и националним интересима. Наша је обавеза да враћамо свијест о значају националне културе и језика.
Коријени
* ГЛАС: Колико, условно речено, српски језик има још времена да се врати својим коријенима, да би имао будућност?
ТАНАСИЋ: Српски језик је језик са својом историјом, на њему је створена култура. Има дубоке коријене, напаја се из дубине српских вијекова. Не могу њега збрисати неприлике које трају неколико деценија. Конкретно - српски језик је имао цио вијек неповољних утицаја. Ипак је остао. Ово све што смо помињали као лоше у данашњем тренутку, мислим посебно на утицаје из других језика, не може га битније пољуљати, а камоли помјерити у темељу, у коријену. Већу опасност представља наша небрига, непостојање свијести и одговорности; њој никако да ухватимо мјеру и да је замијенимо здравијим односом према националном језику и идентитету. На крају крајева, имамо у историји случајева да су народи изумрли а остао језик, макар и окамењен. (Глас српске)
ТАНАСИЋ: Српски језик је језик са својом историјом, на њему је створена култура. Има дубоке коријене, напаја се из дубине српских вијекова. Не могу њега збрисати неприлике које трају неколико деценија. Конкретно - српски језик је имао цио вијек неповољних утицаја. Ипак је остао. Ово све што смо помињали као лоше у данашњем тренутку, мислим посебно на утицаје из других језика, не може га битније пољуљати, а камоли помјерити у темељу, у коријену. Већу опасност представља наша небрига, непостојање свијести и одговорности; њој никако да ухватимо мјеру и да је замијенимо здравијим односом према националном језику и идентитету. На крају крајева, имамо у историји случајева да су народи изумрли а остао језик, макар и окамењен. (Глас српске)
Нема коментара:
Постави коментар