среда, 4. март 2015.

Слободан Ристовић: Реч

   Речи имају далеку и недокучиву постојбину. 
 Оне нису обични досељеници,номади повезивања бића. Оне су смисао свега познатог и свега што ће се повремено појављивати.
   То што свакодневно неки језик изумре, не значи да изумре и његов смисао. Језик јесте темељно камење постојања човека, али човек није све у постојању. Човек је само трунка па и мање од тога. Оно што јесте "грађевина то је душа. И то грађевина у склопу највеће коју је бог подарио познатом свету,а назвао је РЕЧ.
   Реч је неуништива. Она је за собом оставила мисаону археолигију, која своју памтљивост утискује у све.
   Ако се треба бринути за нестајање нечега,онда се треба бринути за естанак човека. То што је човек окупирао" планету. То није сигурна тврдња да он у тој мери и постоји. Ако је то маса без недовољног смисла,она ће се обликовати у свој нестанак. Прећи ће у другу врсту материје. Као што дрво бујајући у ватри пређе у пепео.
   Ко ту може ишта више учинити, од нама познатих моћи и моћника. Углавном ће  рећи -  Бог. Ако је он тај, због чега није спречио? Није јер у томе није учествовала реч. Она је одувек била испред свега и свакога. Остати без речи, значи изгубити смисао за све.


.



Нема коментара:

Постави коментар