Моја најстарија кћерка има црногорске крви. Упоредо с крвљу преплићу се и гени, јер што ти је Црногорче ако нема више крвних зрнаца но обично дете. Додуше, циркулаторни генетски ток кочи само чињеница што није дијете, но шћер.
- Пушти, богати, - велим себи у часовима осаме, опхрвана славном прошлошћу, док задирем у срце и сећања. - Ко ће се сад млатити по чуки и кужини те се окретат" ђа на ову ђа на ону страну и преметат" материцу наизврат зарад порода мушкога чељадета? Кад нијеси знала онда нећеш се, вала, ни данас успињат"!
Проклетство женског Црногорчета лежи у устима. Мучи, јаде! Јал" крави, јал" жени свеједно је то. Снаја ( у даљем тексту пачавра ) главу да има, језик да нема. Варенику да вари, млијеко да поткишељује, брке редовито да брије од ђеда да је умијемо разликоват", е!
Е, ту схватам, онако млада, невина и зелена, јер у Васојевића другачија није ни могла да притекне, ђе је умене квар.
Поткотрља ти се једнуш некакав ђед са вр" планине, те забразди у кућу тадашњих ми вољенијех Саичића. Ракија, кајмак, пура, кафа и слика Његошева пред њим се меће. Кафу кувам ја. Млада, невина, зелена. Главу имам, језик не показујем. Ну га тамо, женска главо! Нек" мирује док не устреба!
Ђед пропитује. Све имам утисак да је прецизнији и проницљивији од полиграфа, али ћутим. Млада, невина, зелена. У мене гледа, друге пита. Знам све одговоре! Али мене нико ништа не пита.
"Павица велиш, Лако, а? А од чије је вјере?", приупита ођеднуш, без најаве, ђед, те.. Оста жив!
Пуче ми оно лонче из руку, проли се кафа по свеже изгланцаном шпорету , диже се дундер прашине, свекрва закука ( за шпоретом, разуме се ), (тадашњи ) муж скочи, ђед се тргну.
Ја се не помакох. Целог живота радим мушке послове но ми се тада на ситуацију придиже само обрва. Лева. Промиче ми у час посла пред очи читава равничарска мултинационална моја Војводина, живот пробдевен тамо и нешто ми се учини ђе ме нико никад за свијех мојих година није упитао што ђед сад. Не мене, но чељад у кући. Мене гледа, а њих пита! Ја ћутим. Млада, невина, зелена.
- Верујем у Његушку пршуту, деко. Има ли већег Бога од нашег Његоша?, говорим, а све на "Новосадску" саламу и "Неопланту" мислим.
- Нема, богуми!, ускликну ђед, отресе ону лулу дувана, пухну у њу јуначки, пружи ми руку, те се опет онако једнако обрати осталијем чељадима. - Види, сине Лако, ово ти је чељаде за у нашу кућу, ја да ти речем. Свака јој је ка у Његоша!
Одахну свекрва. Одахну ( тадашњи ) Лако. Ја ништа. Мучим. Не, не то, но ћутим и бројим. Не бројаницу но ми васцијела "Луча микрокозма" тутњи главом. Ред по ред. Стих по стих. Смењују се десетерци за милост не знају. Слог по слог. "Колико сам и колико путах дубокијем заузет мислима..."
Моје ми Црногорче виси за врат. Моја шћер. Моја Луча. Моје луче! А да Богдо "оће и она наћи некојега од наше вјере! Па макар био и Црногорац из Београда. Све сам је научила. Све јој објаснила. Потанко и на тенане, војвођански смирено, али не и равно.
Да му очита "Горски вијенац".
И њега сам некада знала напамет., но... Сећања су избледела. Оста само још вјера у Његушку пршуту. И на онога ђеда.
На здравље му и на дуги живот те ми отвори очи!
- Пушти, богати, - велим себи у часовима осаме, опхрвана славном прошлошћу, док задирем у срце и сећања. - Ко ће се сад млатити по чуки и кужини те се окретат" ђа на ову ђа на ону страну и преметат" материцу наизврат зарад порода мушкога чељадета? Кад нијеси знала онда нећеш се, вала, ни данас успињат"!
Проклетство женског Црногорчета лежи у устима. Мучи, јаде! Јал" крави, јал" жени свеједно је то. Снаја ( у даљем тексту пачавра ) главу да има, језик да нема. Варенику да вари, млијеко да поткишељује, брке редовито да брије од ђеда да је умијемо разликоват", е!
Е, ту схватам, онако млада, невина и зелена, јер у Васојевића другачија није ни могла да притекне, ђе је умене квар.
Поткотрља ти се једнуш некакав ђед са вр" планине, те забразди у кућу тадашњих ми вољенијех Саичића. Ракија, кајмак, пура, кафа и слика Његошева пред њим се меће. Кафу кувам ја. Млада, невина, зелена. Главу имам, језик не показујем. Ну га тамо, женска главо! Нек" мирује док не устреба!
Ђед пропитује. Све имам утисак да је прецизнији и проницљивији од полиграфа, али ћутим. Млада, невина, зелена. У мене гледа, друге пита. Знам све одговоре! Али мене нико ништа не пита.
"Павица велиш, Лако, а? А од чије је вјере?", приупита ођеднуш, без најаве, ђед, те.. Оста жив!
Пуче ми оно лонче из руку, проли се кафа по свеже изгланцаном шпорету , диже се дундер прашине, свекрва закука ( за шпоретом, разуме се ), (тадашњи ) муж скочи, ђед се тргну.
Ја се не помакох. Целог живота радим мушке послове но ми се тада на ситуацију придиже само обрва. Лева. Промиче ми у час посла пред очи читава равничарска мултинационална моја Војводина, живот пробдевен тамо и нешто ми се учини ђе ме нико никад за свијех мојих година није упитао што ђед сад. Не мене, но чељад у кући. Мене гледа, а њих пита! Ја ћутим. Млада, невина, зелена.
- Верујем у Његушку пршуту, деко. Има ли већег Бога од нашег Његоша?, говорим, а све на "Новосадску" саламу и "Неопланту" мислим.
- Нема, богуми!, ускликну ђед, отресе ону лулу дувана, пухну у њу јуначки, пружи ми руку, те се опет онако једнако обрати осталијем чељадима. - Види, сине Лако, ово ти је чељаде за у нашу кућу, ја да ти речем. Свака јој је ка у Његоша!
Одахну свекрва. Одахну ( тадашњи ) Лако. Ја ништа. Мучим. Не, не то, но ћутим и бројим. Не бројаницу но ми васцијела "Луча микрокозма" тутњи главом. Ред по ред. Стих по стих. Смењују се десетерци за милост не знају. Слог по слог. "Колико сам и колико путах дубокијем заузет мислима..."
Моје ми Црногорче виси за врат. Моја шћер. Моја Луча. Моје луче! А да Богдо "оће и она наћи некојега од наше вјере! Па макар био и Црногорац из Београда. Све сам је научила. Све јој објаснила. Потанко и на тенане, војвођански смирено, али не и равно.
Да му очита "Горски вијенац".
И њега сам некада знала напамет., но... Сећања су избледела. Оста само још вјера у Његушку пршуту. И на онога ђеда.
На здравље му и на дуги живот те ми отвори очи!
Нема коментара:
Постави коментар