Зорица Тасић: Боле ме покидане нити

БОЛ

Напукло срце,
везано,
виси на концу,
вене...
Дубоко бол угравиран,
нити пресеца,
кида га од мене.

Душа крта,
трн вади,
корен чупа,
одумире...
Боли заблуда,
осмех покидан,
жеље, преварене.

Уздах навире,
тишину надилази,
прескаче реч,
мисли заплиће...

Јури сећања,
она му беже.

Љутим се,
режим,
бес ме зацрни,
до кости пржи,
уједа,
досеже до сржи.

Боле ме,
покидане нити,
срце везано,
забоден трн...
„Колико још
мојих суза треба,
мрвицу среће
да откупим ?“

ЛАЖ

Ледена реч,
печат на срцу,
игла провучена.
Крвари свако слово,
вришти !
Лаж ме реже,
мучки изречена.

"Не брани ми реч,
па нек усна пукне,
пусти ме да кажем !"
Туђи језик
истину не кује.
А Ја,
не волим да лажем.

Јецало би слово,
кад би  могло
да се чује.
Лаж је,
подмукла и слепа,
а слова,
само мисли глуве.

 

Tweet