четвртак, 26. март 2015.

Душица Ђукић: Песма се рађа у души


Огласи се песма из дубоког сна
И још док се само и надзираше слова
Почеше да трепере дугине боје...
То је говор душе моје


По разбацаним, преплашеним речима
Храбро испружи обличје ново
Те за поклон изабра најлепша крила
Свако перо годину вежено
Нитима златног конца спајано


Диви се сваком, звезданом,
Неописиво заносном перу
Који шири блистави сјај у бескрај
Себично их песма сви, јер беху
По мери шивена, словима вежена


Укалупљена љубомором
Стеза крила све више и више
Да су ка телу, ка срцу ближе
Да увек буду припијена само
Да ни перо не падне негде тамо



Време је текло као досадна киша
Све исто, све једнолично
Прерасло у замор, налик на коров и цвет
Спозна свој прави, неостварени сан
Похита ка њему, кроз пут непознат


Пожели да осети слободу,
По први пут рашири сјајна крила,
Ал` расани се трзајем
из будног сна
И кавез –  моја душа даровала


Колико година је прошло
Како опчињена заносом
Налик камену, чека на истом месту
Док сажаљиво прилазе просци
У жељи да виде заробљену невесту


По први пут кука, узалуд зове
Знане помагаче у помоћ
Ал` само болно одјекује кукавог гласа немоћ
Никога нема, негде се скриле
Све моћне силе, све добре виле


Задња нада у жељи за спасом
Беше прозор са сликом свитања
Увиде разлику, а опет толико
Велику љубав између дана и ноћи
И све тако док се не роди зора


Процветале мисли, препуштају се ветру
У самој жељи да је бар једном носи
С пупољком цвета у коси
Осети талас мора у оку
И крило испружи, кроз кавез душе, да проси


А конопци зрака само тихо продиру
Дајући спас уморној тами
Без љутње, делећи лепоту са свима
И крило осети помиловање


То беше први додир са њима
Сада је песма - слободна птица
Достиже небо, звезде и сјај...
Но усудили се ловац да одапне стреле,
Крила ће постати тешка да се бране
Ал` ту је штит душе, да задобије ране



                                                                                    



Нема коментара:

Постави коментар