Још је памте барабе из шора.
Вољели је к`о камилу номад
у врбаку док скапава зора.
Ходала је као пауница
тих година, што пребрзо копне.
Нико не зна кад је пукла жица
којом ђаво изађе из опне.
Није знала оно што сви знају -
што процвјета мора да увене.
Бјеше трофеј за најмлађу рају,
што први пут ждере мирис жене.
Текли дани к`о што Врбас тече,
неповратно текући у ништа.
Кад прегори, ни ватра не пече -
није више била за бојишта.
Најсјајнија звијезда прва клизне
низ тобоган од свјетлећих крпа.
Откад нема никог да је „звизне“ -
почела је да је тресе прпа.
...
Сад је баба прије педесете,
сама као бескамилни номад.
Гдје су сада оне давне чете?
Ономад је била добар комад
.
Дан је давно остао без свјетла.
Мразном ноћи, што у бол кривуда,
кренула је прије првог пијетла,
посрћући... Бог ће знати куда.
Нема коментара:
Постави коментар