Прескок у уму вечерас има чудну мрљу. Није се дала испитати ни по ширини ни по дубини. Властито поимање збиље некада има мањакаву страну сумњичења. Прегршт истине се расуо на првом стиску шаке. Глуво је доба за разгове са самим собом. Чему? И онако сво мудровање у осами чини се јалово. Апсолут је недокучив, кад нико не држи дизгине... Вришти покварени сигурносни вентил сећања. Шта ако екплодира?
Милости имајте сујетници док не прездрави ова болесна душа. Пустите је да се колико толико залечи. Знам да вам неће бити жао ако цркне јер ви немате срама. Знајте усуд ће вас стићи кад тад... Преоравали сте ми међе наслеђа и прекопавали успомене. Ту дрскост чине они без међа и успомена. Краткотрајно је ваше осионо гнездо пакости.
У сред бела дана подићи ће се рука правде да ваше куле развали заувек. Праотац греха заједно са вама ускоро ће платити сваки злочести рачун и насртај на истину. Знам да муљевито и плавно надиру без милости. Ни једна брана савести неће издржати. Теши- ли су ме акрепи да у наивности будем слабоуман. Узалуд се трудите акрепи кад ми је Вишњи подарио дар ума. Мука ме нагони да се тргнем и вратим себи. Чека ме болни грч и сан о победи. Треба га досањати пре него ми јава ускрати право на сан.
Чујем како вишедневне гадости промичу са капима кише иза прљавог прозора. Дан се слива у досаду. Ноћ која се спрема још је гора. Пустари искуствено знају да досада подмукло убија. Замршену причу са набојима испричаће ко преживи. Врцаво и подру- гљиво сучеље на то опомиње. Нажалост, опомене као да се никога више не тичу. Касна бива повика на вука. Чопор вукова нас коље. Кад не бранимо себе како ћемо бранти наше торове?
Хоризонт и тло под ногама извесно измичу ми из часа у час. Амбиција је све мање. И предаје су неутешне. Шта ће овај и сви сапатници јадници да раде у кругу заточења? Небо је одавно високо а земља тврда. Души је забрањено насељавање горе а земља исту- ра кости. Знаш ли патниче где ћеш се улогорити? Одбачено је преостало страшило од коже и костију. И литерални гроб ти је преотела паучина. На раскораку сваки корак је гнојно сатирање. Повод и узроци су избледели а путоказа нема. Заблуда је човече да идеш даље. У опсени су сва твоја чула. Опет се вртиш у круг. На твоме путу сви кругови су пуке злокобе.
Одвратно је вечерас у овој причи цедити скакавца. Ко још од скакавца тражи месо? Можда само лудаци имају смисла за шеретлук. Ти ниси полудео и ако те неки у лудају гоне. Разабираш ли зашто мудрост одавно пузи по калу опогањеног света? Можда је и твоја старост подетињавила? На споредном колосеку увек се путује силазном страном. Ни младост више сигурно не гледа у будућност. Старци се вазда носталгично враћају прошлости.
Прерано си сенилан, оптужују ме, и ако знају да то није истина. Виде како се нико више не кочопери. Моје кочоперење им је за подруг. Борба петлића и голошијана не при- влачи ни једну радозналост. Живот је у овој земљи постао бљутав. Зло је у доминантној екпанзији. Глупости све јаче галопирају. Нико не држи дизгине. Засуљала је задња предњу двоколицу. У једнеку је крај... Пролеће узалуд ноћас стиже...
Милости имајте сујетници док не прездрави ова болесна душа. Пустите је да се колико толико залечи. Знам да вам неће бити жао ако цркне јер ви немате срама. Знајте усуд ће вас стићи кад тад... Преоравали сте ми међе наслеђа и прекопавали успомене. Ту дрскост чине они без међа и успомена. Краткотрајно је ваше осионо гнездо пакости.
У сред бела дана подићи ће се рука правде да ваше куле развали заувек. Праотац греха заједно са вама ускоро ће платити сваки злочести рачун и насртај на истину. Знам да муљевито и плавно надиру без милости. Ни једна брана савести неће издржати. Теши- ли су ме акрепи да у наивности будем слабоуман. Узалуд се трудите акрепи кад ми је Вишњи подарио дар ума. Мука ме нагони да се тргнем и вратим себи. Чека ме болни грч и сан о победи. Треба га досањати пре него ми јава ускрати право на сан.
Чујем како вишедневне гадости промичу са капима кише иза прљавог прозора. Дан се слива у досаду. Ноћ која се спрема још је гора. Пустари искуствено знају да досада подмукло убија. Замршену причу са набојима испричаће ко преживи. Врцаво и подру- гљиво сучеље на то опомиње. Нажалост, опомене као да се никога више не тичу. Касна бива повика на вука. Чопор вукова нас коље. Кад не бранимо себе како ћемо бранти наше торове?
Хоризонт и тло под ногама извесно измичу ми из часа у час. Амбиција је све мање. И предаје су неутешне. Шта ће овај и сви сапатници јадници да раде у кругу заточења? Небо је одавно високо а земља тврда. Души је забрањено насељавање горе а земља исту- ра кости. Знаш ли патниче где ћеш се улогорити? Одбачено је преостало страшило од коже и костију. И литерални гроб ти је преотела паучина. На раскораку сваки корак је гнојно сатирање. Повод и узроци су избледели а путоказа нема. Заблуда је човече да идеш даље. У опсени су сва твоја чула. Опет се вртиш у круг. На твоме путу сви кругови су пуке злокобе.
Одвратно је вечерас у овој причи цедити скакавца. Ко још од скакавца тражи месо? Можда само лудаци имају смисла за шеретлук. Ти ниси полудео и ако те неки у лудају гоне. Разабираш ли зашто мудрост одавно пузи по калу опогањеног света? Можда је и твоја старост подетињавила? На споредном колосеку увек се путује силазном страном. Ни младост више сигурно не гледа у будућност. Старци се вазда носталгично враћају прошлости.
Прерано си сенилан, оптужују ме, и ако знају да то није истина. Виде како се нико више не кочопери. Моје кочоперење им је за подруг. Борба петлића и голошијана не при- влачи ни једну радозналост. Живот је у овој земљи постао бљутав. Зло је у доминантној екпанзији. Глупости све јаче галопирају. Нико не држи дизгине. Засуљала је задња предњу двоколицу. У једнеку је крај... Пролеће узалуд ноћас стиже...
© 20.03.2015. Славими® Ј. Зеленкапић књига: СВОД САМОЋЕ, цртице
Нема коментара:
Постави коментар