Половином девете деценије двадесетог века, низале су се године, које су моје момачко друштво, почеле осипати, од момковања и, слатког, кафанског живота, смерећи нас лагано новом програму који, појавно, кроз продужење врсте, осмишљава битисање човеково.
Једну друштвену групу, спонтано и природно, одмењивала је друга - породица. Изласци, некада бекријашког друштва, нису се, у трену, прекинули, али су се проредили.
Некад, полно хомегена, „витешко - ловачка“ група, постајала је све двополнија и у кафанским изласцима, што нам је налагало већу пристојност и умереност, у пићу и владању.
Обесмислили су се такви изласци који су, све више, личили на позоришни амбијент друштву, које је више преферирало бахатој и пијаној распуштености, кафанско музичке сцене.
Сваким даном су бивала све ређа наша дружења, а посебно она кафанска. Потребу за наставком дружења, сада је толио кућни амбијент, приликом породичних посета другова, који су сада, у залог завета непогазивог пријатељства, збратимили и окумили, своје породичне везе.
Да би и ова, конвенционална сијела, имала право на дуго трајање, морала су бити зачињена магијом занимљиве приче, којом би смо, на уобичајеном истеку песка временских тајмера дружења, гасили, женски, увек будни, рацио.
Вечна усмереност човека ка трагањима: о смислу живота, животу после смрти, поимању света и, другим сличним разгратњима заверених, научних и ненаучних тајни; те смерење упитаности према граничним подручјима реалнога знања и до митске мистике, увек је голицала машту, држећи ум за овакве теме непрекидно отвореним.
Гутале су се поноћне емисије таквог типа, где су довођени „поуздани“ сведоци, или су редовно читане новине, тиша Треће око и Зона сумрака, а бујна машта је, често, брисала границу између литературне научне фантастике и стварности, да би маштар, понекад, жустрим ставовима креирао стварност жељене истине и несвестан свога чињења.
Није нас интерес за ове области, на граници научних спознаја, претворио у слепе следбенике њихових „доктрина“, али је то био пламичак, довољан да распали ватру занимљивих тема.
Испаљиване су салве, умних и безумних, личних расуђивања, која су, независно од предзнака свога карактера, у жестоким разменама субјективних спознаја, најчешће корисно резултовала, продужетком времена дружења, на овим седељкама.
Мој кум Драгиша, коме је жена, благонаклоно, омогућила да њихов брак окуме двоструким сведочењем чланова из нашег мушког друштва, овакве је приче волео чисто из рационалног разлога, одржавања дружбене комуникације. Иначе је био потпуни скептик, у реалност таквих могућности.
Осам година од мене старији спадао је, у непосредно, поратну генерацију другог светског рата, којој су знања, нових вечних и непромењивих истина, калемљена оштрим резовима и, нису ни имала, ни трпела, алтернативу.
Њима је добро урезано да: Бога нема; и да свет, победом пролетерске револуције, почиње из почетка, на новим правилима. Обзиром на методе уливања знања, и не чуди, што су те генерације непоправиво остале тврдокорне, у стеченом „условном рефлексу“, материјалистичког погледа на свет.
Ја сам, одрастајући у породици просветних радника, од малена, пуно упућиван на читање, готово без икаквог жанровског омеђења.
„Свака врста читања изграђује и образује личност“, био је став мојих родитеља. Како сам одрастао све мање сам им своја читања приказивао, чак сам га понекад од њих и сакривао. Умело се, мени занимљиво, читалачко штиво наћи прикривено, унутар корица књиге, опште препоручљивости.
Дакле, овако неспутано, читањем размеђених видика, углавном сам ја био тај фактор левитационих, ирационалних дестабилизација, наших породичних кружока и, развезивања научно догматских, гравитационих некви, нове једине и непроверљиве истине, којој је, јесте чињеница, развојност била пожељна али, све док не сегне ван границе материјалистичког поимања света.
Једног дана, Кума Славица, нам је саопштила страшну вест: „Кум Драгиша је имао тежак инфаркт. Не зна се хоће ли преживети“.
Богу хвала, а породици на радост и спасење, након трагичног удара, па и клиничке смрти, те реанимације и, од Бога и лекара - божијих извршилаца, подареног му новог живота, кум Драгиша се опоравио.
Скрушене му приступнике и своје визитнике, током свог кућног неговања, крепио је снагом невероватног духа, не допуштајући никоме, да према њему, исказује сажаљење.
Тај осећај, упућиван ка њему, изазивао би му гађење, обзиром да се од детињства носио са инвалидношћу краће ноге, и вазда настојао да се исказује једнако способним и равним, људима без хендикепа.
Увек је био спреман на интелигентне шале и пошалице у којима, ни себе и своју телесну инвалидност, није штедео, а последња дешавања као да су му, у томе, додала неки нама невидљиви енергент.
Лежећи, у постељи кућнога опоравка, није себе претворио у кукумакало над сопственом судбином. Кукавичлук је увек, па и сада, у оваквој својој немоћи, исмевао речима: „Ко од стра' мре, за душу му прде!“ и, није пристајао на болесничко умирење постељом, како немоћном приличи, до окрепљења и оздрављења, а како смо му сви ми, њему драги, и добронамерни, саветовали.
У првој нашој посети, по Кумовом отпуштању из болнице, нагло је прекинуо ток нашег разговора, са његовом женом Славицом, као да се опсетио нечег врло битног, што се никако не сме испустити из личне меморије, пре него се саопшти.
Придигао се у постељи, на лактове, да и овој, креветној реторици, да часни значај, какав, у његовој, херцеговачко – црногорској постојбини, одвајкада, добијају говорници и, мени се обраћајући погрдом, да би лакше у својој свести преломио изрицање нечег, супротног личним ставовима, изрекао: „Пичкоњићу, био си у праву. Постоји тунел. Усисао ме је. Сав је некако сјајан, као плочицама, да је обложен“.
Након тога што је, драгог нам човека, снашло, нисам имао снаге да се надовезујем и, далеко било, да ликујем, над, овако тужно, доказаним ставом о начину одласка душе у другу димензију.
Кум Драгиша је посетио другу димензију и, вратио се из ње, очврстивши нас снагом, лично утврђене, чињенице, о вечности душе, да би се, при доброј породичној нези и, исцељивању, чињеним од стране своје две ћеркице и супруге, и потпуно опоравио, а потом и поживео, још пет година.
Периодом новог живота, прекршио је лоше лекарске прогнозе, доказујући нам невероватност снаге љубави, која му је обдржавала откуцаје напуклог срца, да би, бар до делимичног стасавања вољене деце, својом пензијом, још мало скрбио најдраже.
Једну друштвену групу, спонтано и природно, одмењивала је друга - породица. Изласци, некада бекријашког друштва, нису се, у трену, прекинули, али су се проредили.
Некад, полно хомегена, „витешко - ловачка“ група, постајала је све двополнија и у кафанским изласцима, што нам је налагало већу пристојност и умереност, у пићу и владању.
Обесмислили су се такви изласци који су, све више, личили на позоришни амбијент друштву, које је више преферирало бахатој и пијаној распуштености, кафанско музичке сцене.
Сваким даном су бивала све ређа наша дружења, а посебно она кафанска. Потребу за наставком дружења, сада је толио кућни амбијент, приликом породичних посета другова, који су сада, у залог завета непогазивог пријатељства, збратимили и окумили, своје породичне везе.
Да би и ова, конвенционална сијела, имала право на дуго трајање, морала су бити зачињена магијом занимљиве приче, којом би смо, на уобичајеном истеку песка временских тајмера дружења, гасили, женски, увек будни, рацио.
Вечна усмереност човека ка трагањима: о смислу живота, животу после смрти, поимању света и, другим сличним разгратњима заверених, научних и ненаучних тајни; те смерење упитаности према граничним подручјима реалнога знања и до митске мистике, увек је голицала машту, држећи ум за овакве теме непрекидно отвореним.
Гутале су се поноћне емисије таквог типа, где су довођени „поуздани“ сведоци, или су редовно читане новине, тиша Треће око и Зона сумрака, а бујна машта је, често, брисала границу између литературне научне фантастике и стварности, да би маштар, понекад, жустрим ставовима креирао стварност жељене истине и несвестан свога чињења.
Није нас интерес за ове области, на граници научних спознаја, претворио у слепе следбенике њихових „доктрина“, али је то био пламичак, довољан да распали ватру занимљивих тема.
Испаљиване су салве, умних и безумних, личних расуђивања, која су, независно од предзнака свога карактера, у жестоким разменама субјективних спознаја, најчешће корисно резултовала, продужетком времена дружења, на овим седељкама.
Мој кум Драгиша, коме је жена, благонаклоно, омогућила да њихов брак окуме двоструким сведочењем чланова из нашег мушког друштва, овакве је приче волео чисто из рационалног разлога, одржавања дружбене комуникације. Иначе је био потпуни скептик, у реалност таквих могућности.
Осам година од мене старији спадао је, у непосредно, поратну генерацију другог светског рата, којој су знања, нових вечних и непромењивих истина, калемљена оштрим резовима и, нису ни имала, ни трпела, алтернативу.
Њима је добро урезано да: Бога нема; и да свет, победом пролетерске револуције, почиње из почетка, на новим правилима. Обзиром на методе уливања знања, и не чуди, што су те генерације непоправиво остале тврдокорне, у стеченом „условном рефлексу“, материјалистичког погледа на свет.
Ја сам, одрастајући у породици просветних радника, од малена, пуно упућиван на читање, готово без икаквог жанровског омеђења.
„Свака врста читања изграђује и образује личност“, био је став мојих родитеља. Како сам одрастао све мање сам им своја читања приказивао, чак сам га понекад од њих и сакривао. Умело се, мени занимљиво, читалачко штиво наћи прикривено, унутар корица књиге, опште препоручљивости.
Дакле, овако неспутано, читањем размеђених видика, углавном сам ја био тај фактор левитационих, ирационалних дестабилизација, наших породичних кружока и, развезивања научно догматских, гравитационих некви, нове једине и непроверљиве истине, којој је, јесте чињеница, развојност била пожељна али, све док не сегне ван границе материјалистичког поимања света.
Једног дана, Кума Славица, нам је саопштила страшну вест: „Кум Драгиша је имао тежак инфаркт. Не зна се хоће ли преживети“.
Богу хвала, а породици на радост и спасење, након трагичног удара, па и клиничке смрти, те реанимације и, од Бога и лекара - божијих извршилаца, подареног му новог живота, кум Драгиша се опоравио.
Скрушене му приступнике и своје визитнике, током свог кућног неговања, крепио је снагом невероватног духа, не допуштајући никоме, да према њему, исказује сажаљење.
Тај осећај, упућиван ка њему, изазивао би му гађење, обзиром да се од детињства носио са инвалидношћу краће ноге, и вазда настојао да се исказује једнако способним и равним, људима без хендикепа.
Увек је био спреман на интелигентне шале и пошалице у којима, ни себе и своју телесну инвалидност, није штедео, а последња дешавања као да су му, у томе, додала неки нама невидљиви енергент.
Лежећи, у постељи кућнога опоравка, није себе претворио у кукумакало над сопственом судбином. Кукавичлук је увек, па и сада, у оваквој својој немоћи, исмевао речима: „Ко од стра' мре, за душу му прде!“ и, није пристајао на болесничко умирење постељом, како немоћном приличи, до окрепљења и оздрављења, а како смо му сви ми, њему драги, и добронамерни, саветовали.
У првој нашој посети, по Кумовом отпуштању из болнице, нагло је прекинуо ток нашег разговора, са његовом женом Славицом, као да се опсетио нечег врло битног, што се никако не сме испустити из личне меморије, пре него се саопшти.
Придигао се у постељи, на лактове, да и овој, креветној реторици, да часни значај, какав, у његовој, херцеговачко – црногорској постојбини, одвајкада, добијају говорници и, мени се обраћајући погрдом, да би лакше у својој свести преломио изрицање нечег, супротног личним ставовима, изрекао: „Пичкоњићу, био си у праву. Постоји тунел. Усисао ме је. Сав је некако сјајан, као плочицама, да је обложен“.
Након тога што је, драгог нам човека, снашло, нисам имао снаге да се надовезујем и, далеко било, да ликујем, над, овако тужно, доказаним ставом о начину одласка душе у другу димензију.
Кум Драгиша је посетио другу димензију и, вратио се из ње, очврстивши нас снагом, лично утврђене, чињенице, о вечности душе, да би се, при доброј породичној нези и, исцељивању, чињеним од стране своје две ћеркице и супруге, и потпуно опоравио, а потом и поживео, још пет година.
Периодом новог живота, прекршио је лоше лекарске прогнозе, доказујући нам невероватност снаге љубави, која му је обдржавала откуцаје напуклог срца, да би, бар до делимичног стасавања вољене деце, својом пензијом, још мало скрбио најдраже.
Нема коментара:
Постави коментар