Лари
Ћутке гледаш. А ја блажен
мислим да ћеш ти изрећи
оно што бих ја да кажем:
од музике да сам већи
и од гласа и од пева.
Да сам већи од арије
овог града који снева.
И кад снове добро крије
они ипак сви избију
јер их изда звона воља,
да се слаповима слију
на опојна бедра твоја.
Зар ја морам ти изрећи,
док ме уздасима дираш –
да ћу умрет' таворећи
од твог тела-гласовира
ПРЕ ВЕЧЕРИ
Зграде небо висом сричу,
мирна вода, блато бледо
и крајолик децом дичан
које сутон зали медом.
Ту и тамо нека травка
налик ветру даној игли.
У реци се иза јарка
таласићи тек придигли,
али одмах натраг клону
у ширину свога кеја.
Негде куда они тону
спавам и ја, сав од жеља.
У МАЈЧИНОМ ДОМУ
Тако искри налик киши
овај дан кроз гране од плиша.
Тако ћуте гумене каље
на прагу дома од циче жуте.
Тако гмиже пут од глине
нашим очима час даље, час ближе.
Као да висе брда обриси
одједном овде, попут мисли твоје или моје.
Ма каква да је, увек од горског гласа
где набаса луда снопља власи смеђих.
Титра песма пановске свадбе и одазва
музику што ноћцом дирну
голуждраве забораве,
свлачећи небо испод крава
у танку белу пелерину.
Нема коментара:
Постави коментар