Живели смо, већ целу деценију, у Старим Лединцима, користећи кишничару, као сабирник и, залиху техничке воде. Овакво решење кућнога водовода, опредељено је чињеницом да се ово могло самостално, сопственим радом извести, а копање бунара се плаћало девизним дневницама, у земљи, где се и сопствена монета једва намицала, у мери довољној, за пуки живот породице.
Благодатност фрушкогорских извора, опскрбљених врлински добром водом, овамо је по пијаћу воду, смерила бројне Војвођане или су, фрушкогорски еликсир, у амбалажном руху, добијали, у робно новчаној размени, кроз трговачке мреже. Управо стога, као директни корисници лединачких, питких источника, осећали смо се привилеговано ослобођени потребе за личним бунараом.
Чекајући градњу меснога водовода, свој систем опскрбљивања водом, нисмо намеравали мењати, до приспећа воде из градске водне фабрике. И, бојлер и, веш машина, у раду без каменца, знатно дуже су нам трајали, од трајања апарата, у раду на „тврдој“ води.
Онда ме је добри, тада првенствено пословни, пријатељ, ондашњи директор сектора „Шумарија“, у Националном парку „Фрушка гора“, Радован Пауновић, научио, да две бакарне жице користим, чинећи свом духовном оку земну кору „прозирном“, за тајанствене путање подземних водотокова.
Показао сам се добрим учеником, истанчаних трептаја духа, за енергију текућих вода. Вежбао сам потом, на познатим водотоковима, постојећих комшијских бунара, тачно одређујући правце њихових водних жилица, притока бунару, током копања радосница домаћину, које су својом даровном искром осветлиле памћењу трајање.
Протоком година ми се посрећило да ове своје, духовно – трагалачке квалитете, осведочим на десетак бунара, којима сам, успешно, одредио место.
Правило да „Обућар носи поцепане ципеле“, морао сам срушити, на личном примеру, да би стекао своју, истинску репутацију, поузданог „видиоца кроз земљину кору“. Ове „ципеле“ су биле сувише скупе, да би се паре бациле у суву, дубоку рупу.
Подвижнички пут је доносио духовну награду и сведочанство способности. Морао сам ископати свој бунар, а средстава није било, да платим бунарџије.
Иако сам, у баратању са земљом био потпуно невичан, чак и када је требало ископати рупу, за садњу воћке, ипак сам решио: „Добро, копаћу онда сам“.
Моја, овде у месту, већ чувена, тврдоглава упорност, која је плодила развојним оплемењивањем места живљења, у овом примеру, доживела је еруптивну кулминацију. Границе, моје физичке моћи, су се мистично помериле, претварајући, за мене дотада, немогуће у могуће.
Скоро две године, готово свакодневног „шацовања“ водотокова мога плаца, изнедрило је одлуку: „Копам бунар“, изрекао сам жени, пред Кумом Ђуком и његовом женом Иреном. „Утврдио сам место, где се укрштају два јака тока.“
Почели су се сви смејати, а жена ми се прва сабрала, покушавајући да ме приземљи.
„Одакле ти паре да сада платиш копање, а ни дугове нисмо вратили?“
„Паре неће требати, копаћу сам“, оставио сам их без речи, док су поуздано мислили: „Проћи ће га. Ово му је само још један маштени хир“.
Када сам почео да копам, обилазили су ме, неверујући у виђено. Моје копање је напредовало, као да се алатке налазе у рукама искусног копача, а не истог оног типа који, у здруженом копању, са својим венчаним кумом, Миланом, у целодневном копању, није успео ни рупу за пољски клозет ископати. Појавили су ми се на длановима жуљеви, и поред радних рукавица, али је мој напредак био несумљиво професионалан.
Када сам се примакао дубини сопствене висине, скратио сам држала на ашову, лопати и будаку, и моје одмицање у дубину је постало још брже.
Маштена искра је, две године, треперила, голицајући ме дамарима аконтиране радости, услед исчекиваног остварења накане и, сада, кад је остварење кренуло, са тако невероватном лакоћом, знао сам да нисам сам. Имао сам „Помоћника“, најмоћнијег ранга.
Уместо, професионалног чекрка за копање бунара, поставио сам багремов балван укосо, преко рупе, увезавши га у рашље оближње шљиве, окачивши му на средини котураљку, преко које ћу повлачити конопац, са кантом напуњеном земљом.
Дубина се отворила, до мере, да сам се сада мердевинама морао спуштати. Ускоро сам, на мердевине, морао повезати још једне. Примакао сам се четвртом метру. Жена је горе, прихватала канте са земљом, када их, котураљком, извучем и просипала на гомилу, поред бунара. По копању сам земљу, са те гомиле, колицима, одвозио у дно плаца, попуњавајући депресију.
А онда, почео сам, вољно, посустајати. У свест су ми кренуле продирати сумње, савезнички трасирајући пут страховима, нашем највећем непријатељу.
„Примакао сам се четвртом метру, а нема воде. Хоће ли је, уопште, и бити? А отровни гас, на дну бунара? Можда сам му близу. Шта и ако одустанем? Затрпаћу рупу и готово“, негативне мисли су црвуљале кроз моју свест.
Тада је мој „Помоћник“, извршио психотерапију, крепећи ми вољу у остварењу маштанога, које је у духу, вероватно, заправо већ и створено. Једино временски проток ту материјализацију, треба да освести у нашој збиљи.
Стигли су ми Кум Ђука и комшија Бега. „Ево воде, само што није“, палио ме Бега, настављајући. „Већ мирише на воду Видиш ли оне сиве, округле слојеве. То су сиге, кроз које она тече. Година је највеће суше у историји, човече. Шта ти хоћеш? Отишла је вода ниже Када је нађемо, никада неће пресушивати. Ајде још метар и, ето нам јаке воде.“
Тек што сам помислио „Нађемо, да ли сам добро чуо?“, кад комшија Бега рече: „Хајде излази, да ја мало копам.“ Кум Ђука ме одгурну, када сам кренуо да од Беге извучену канту прихватим. „Одмарај сада. Дошли смо да ти помогнемо“
Овакво ударништво је, за читав метар, продубило, моје дотадашње, копање. Сада смо, близу петог метра, због мрака морали прекинути, али сви убеђени да је вода одиста ту, на свега пар десетина центиметара. Много је влажила глина.
Следећег, суботњег дана, моја моба се игрено омножила. Кумовој, Бегиној и мојој деци, није се могао ускратити животни доживљај, да сиђу у бунар. „Имаће о чему једнога дана да причају“, помислих и, одиграсмо детиње весели, ову игру са децом.
У озбиљном наставку „наше игре“, задржао се само Горан, старији син кума Ђуке и, морали смо га пустити да он, по својој жељи, истински копа.
„Која ћу фаца бити, када кажем да сам копао бунар, на пет метара дубине. Само, неће ми, тек ово веровати“, изрече Горан док се спуштао низ мердевине. Јуначко му срце није задрхтало, ни када смо мердевине извукли. И копао је истински, као одрасли мушкарац, све док није ударио у камен.
„Ево га“, дрекнуо је Бега. „Камен зденац. Извади га и пискавица ће се отворити.“
„Тата ће сада да те одмени“, рекао је Ђука, спуштајући мердевине, и тако нас је све предухитрио, овековечивши се у слави ослободиоца бунарског извора, на дубини пет метара и двадесет центиметара.
Откривен је сада северни доток у бунар, управо из правца, који сам, бакарним жицама, предвидео.
И моја супруга, иако носилац ударничких значки, са више радних акција, први пут у животу је осетила, несвакидашњи и, многима, током живота, никад осећени доживљај, спуштања у бунарску дубину и копања даље, према земљиној утроби.
Част вађења другог камена зденца, снашла је Бегу, двадесетак центиметара ниже од претходног, а из источног зида бунара. Откривен је и други правац дотицања воде, потврђујући у потпуности, моје „виђење“, о укрштању два водотока, баш у тачки намереног копања бунара.
Продубили смо још један метар, испод другог извора, градећи сабирни простор водене залихе и, бунар је био готов. Зидање су обавили професионалци, за цену раздужења дуга од сто марака, који су имали према мени. Тада су изрекли да још нису видели да неко ископа бунар, од преко 6 метара тако: „Са штапом и канапом“.
Ја бих додао, и јаком снагом воље, којој је енергент била маштена енергија, а надзирано свевидећим оком космичкога Помоћника, али ме мајстори не би разумели.
Част и, одавање признања мени, након доказивања моје успешности, у подземној спознаји, почели су стизати из дана у дан, позивима да утврдим водотокове. Десет бунара је копано, на мојим ознакама и, сви су добили воду, потпуно сагласно предвиђању. Звали су ме неки и, пре утемељења куће, да избегну подземне токове.
Благодатност фрушкогорских извора, опскрбљених врлински добром водом, овамо је по пијаћу воду, смерила бројне Војвођане или су, фрушкогорски еликсир, у амбалажном руху, добијали, у робно новчаној размени, кроз трговачке мреже. Управо стога, као директни корисници лединачких, питких источника, осећали смо се привилеговано ослобођени потребе за личним бунараом.
Чекајући градњу меснога водовода, свој систем опскрбљивања водом, нисмо намеравали мењати, до приспећа воде из градске водне фабрике. И, бојлер и, веш машина, у раду без каменца, знатно дуже су нам трајали, од трајања апарата, у раду на „тврдој“ води.
Онда ме је добри, тада првенствено пословни, пријатељ, ондашњи директор сектора „Шумарија“, у Националном парку „Фрушка гора“, Радован Пауновић, научио, да две бакарне жице користим, чинећи свом духовном оку земну кору „прозирном“, за тајанствене путање подземних водотокова.
Показао сам се добрим учеником, истанчаних трептаја духа, за енергију текућих вода. Вежбао сам потом, на познатим водотоковима, постојећих комшијских бунара, тачно одређујући правце њихових водних жилица, притока бунару, током копања радосница домаћину, које су својом даровном искром осветлиле памћењу трајање.
Протоком година ми се посрећило да ове своје, духовно – трагалачке квалитете, осведочим на десетак бунара, којима сам, успешно, одредио место.
Правило да „Обућар носи поцепане ципеле“, морао сам срушити, на личном примеру, да би стекао своју, истинску репутацију, поузданог „видиоца кроз земљину кору“. Ове „ципеле“ су биле сувише скупе, да би се паре бациле у суву, дубоку рупу.
Подвижнички пут је доносио духовну награду и сведочанство способности. Морао сам ископати свој бунар, а средстава није било, да платим бунарџије.
Иако сам, у баратању са земљом био потпуно невичан, чак и када је требало ископати рупу, за садњу воћке, ипак сам решио: „Добро, копаћу онда сам“.
Моја, овде у месту, већ чувена, тврдоглава упорност, која је плодила развојним оплемењивањем места живљења, у овом примеру, доживела је еруптивну кулминацију. Границе, моје физичке моћи, су се мистично помериле, претварајући, за мене дотада, немогуће у могуће.
Скоро две године, готово свакодневног „шацовања“ водотокова мога плаца, изнедрило је одлуку: „Копам бунар“, изрекао сам жени, пред Кумом Ђуком и његовом женом Иреном. „Утврдио сам место, где се укрштају два јака тока.“
Почели су се сви смејати, а жена ми се прва сабрала, покушавајући да ме приземљи.
„Одакле ти паре да сада платиш копање, а ни дугове нисмо вратили?“
„Паре неће требати, копаћу сам“, оставио сам их без речи, док су поуздано мислили: „Проћи ће га. Ово му је само још један маштени хир“.
Када сам почео да копам, обилазили су ме, неверујући у виђено. Моје копање је напредовало, као да се алатке налазе у рукама искусног копача, а не истог оног типа који, у здруженом копању, са својим венчаним кумом, Миланом, у целодневном копању, није успео ни рупу за пољски клозет ископати. Појавили су ми се на длановима жуљеви, и поред радних рукавица, али је мој напредак био несумљиво професионалан.
Када сам се примакао дубини сопствене висине, скратио сам држала на ашову, лопати и будаку, и моје одмицање у дубину је постало још брже.
Маштена искра је, две године, треперила, голицајући ме дамарима аконтиране радости, услед исчекиваног остварења накане и, сада, кад је остварење кренуло, са тако невероватном лакоћом, знао сам да нисам сам. Имао сам „Помоћника“, најмоћнијег ранга.
Уместо, професионалног чекрка за копање бунара, поставио сам багремов балван укосо, преко рупе, увезавши га у рашље оближње шљиве, окачивши му на средини котураљку, преко које ћу повлачити конопац, са кантом напуњеном земљом.
Дубина се отворила, до мере, да сам се сада мердевинама морао спуштати. Ускоро сам, на мердевине, морао повезати још једне. Примакао сам се четвртом метру. Жена је горе, прихватала канте са земљом, када их, котураљком, извучем и просипала на гомилу, поред бунара. По копању сам земљу, са те гомиле, колицима, одвозио у дно плаца, попуњавајући депресију.
А онда, почео сам, вољно, посустајати. У свест су ми кренуле продирати сумње, савезнички трасирајући пут страховима, нашем највећем непријатељу.
„Примакао сам се четвртом метру, а нема воде. Хоће ли је, уопште, и бити? А отровни гас, на дну бунара? Можда сам му близу. Шта и ако одустанем? Затрпаћу рупу и готово“, негативне мисли су црвуљале кроз моју свест.
Тада је мој „Помоћник“, извршио психотерапију, крепећи ми вољу у остварењу маштанога, које је у духу, вероватно, заправо већ и створено. Једино временски проток ту материјализацију, треба да освести у нашој збиљи.
Стигли су ми Кум Ђука и комшија Бега. „Ево воде, само што није“, палио ме Бега, настављајући. „Већ мирише на воду Видиш ли оне сиве, округле слојеве. То су сиге, кроз које она тече. Година је највеће суше у историји, човече. Шта ти хоћеш? Отишла је вода ниже Када је нађемо, никада неће пресушивати. Ајде још метар и, ето нам јаке воде.“
Тек што сам помислио „Нађемо, да ли сам добро чуо?“, кад комшија Бега рече: „Хајде излази, да ја мало копам.“ Кум Ђука ме одгурну, када сам кренуо да од Беге извучену канту прихватим. „Одмарај сада. Дошли смо да ти помогнемо“
Овакво ударништво је, за читав метар, продубило, моје дотадашње, копање. Сада смо, близу петог метра, због мрака морали прекинути, али сви убеђени да је вода одиста ту, на свега пар десетина центиметара. Много је влажила глина.
Следећег, суботњег дана, моја моба се игрено омножила. Кумовој, Бегиној и мојој деци, није се могао ускратити животни доживљај, да сиђу у бунар. „Имаће о чему једнога дана да причају“, помислих и, одиграсмо детиње весели, ову игру са децом.
У озбиљном наставку „наше игре“, задржао се само Горан, старији син кума Ђуке и, морали смо га пустити да он, по својој жељи, истински копа.
„Која ћу фаца бити, када кажем да сам копао бунар, на пет метара дубине. Само, неће ми, тек ово веровати“, изрече Горан док се спуштао низ мердевине. Јуначко му срце није задрхтало, ни када смо мердевине извукли. И копао је истински, као одрасли мушкарац, све док није ударио у камен.
„Ево га“, дрекнуо је Бега. „Камен зденац. Извади га и пискавица ће се отворити.“
„Тата ће сада да те одмени“, рекао је Ђука, спуштајући мердевине, и тако нас је све предухитрио, овековечивши се у слави ослободиоца бунарског извора, на дубини пет метара и двадесет центиметара.
Откривен је сада северни доток у бунар, управо из правца, који сам, бакарним жицама, предвидео.
И моја супруга, иако носилац ударничких значки, са више радних акција, први пут у животу је осетила, несвакидашњи и, многима, током живота, никад осећени доживљај, спуштања у бунарску дубину и копања даље, према земљиној утроби.
Част вађења другог камена зденца, снашла је Бегу, двадесетак центиметара ниже од претходног, а из источног зида бунара. Откривен је и други правац дотицања воде, потврђујући у потпуности, моје „виђење“, о укрштању два водотока, баш у тачки намереног копања бунара.
Продубили смо још један метар, испод другог извора, градећи сабирни простор водене залихе и, бунар је био готов. Зидање су обавили професионалци, за цену раздужења дуга од сто марака, који су имали према мени. Тада су изрекли да још нису видели да неко ископа бунар, од преко 6 метара тако: „Са штапом и канапом“.
Ја бих додао, и јаком снагом воље, којој је енергент била маштена енергија, а надзирано свевидећим оком космичкога Помоћника, али ме мајстори не би разумели.
Част и, одавање признања мени, након доказивања моје успешности, у подземној спознаји, почели су стизати из дана у дан, позивима да утврдим водотокове. Десет бунара је копано, на мојим ознакама и, сви су добили воду, потпуно сагласно предвиђању. Звали су ме неки и, пре утемељења куће, да избегну подземне токове.
Нема коментара:
Постави коментар